Господ нас позива да све време јачамо веру

У овим божићним данима дописник портала „Православије.Ru“ је имао прилике да разговара с намесником Свето-Успењске Почајевске лавре, митрополитом Владимиром (Морозом), намесником обитељи јеромонахом Захаријом (Кимлачем) и духовником лавре јеромонахом Гаврилом (Авдејем). Желели смо да сазнамо мишљење почајевске братије у вези са ситуацијом која је настала због новог раскола у Украјини и признавања расколничке творевине „СЦУ“ („ПЦУ“) од стране патријарха Вартоломеја, Александријске патријаршије и Јеладске архиепископије.

Свето-Успењска Почајевска лавра     

– Украјинска Православна Црква се налази у тешком периоду због новог раскола који се појавио услед неуставног мешања бившег председника Украјине у верски живот земље и оснивања такозване „ПЦУ“. Верници су такође забринути због односа неких помесних Цркава према овој лажној цркви.

Митрополит Владимир:

– Мислим да Господ свемоћним Промислом Божијим све може да постави на своје место и да успостави мир. Ипак, морамо признати да живимо у апокалиптичко време посебних искушења која је предсказивао Сам Господ. Он је говорио: „Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18), а то значи да ће она постојати до краја света. И сви бисмо ми желели да је видимо на земљи у таворској слави и да живимо у њој. Међутим, земаљски живот није живот на Тавору, он је компликован и тежак. Видимо како се народ окупља, долази у храмове Божије, тражи ватрицу која би свакога загрејала и продуховила. Али кад изађемо ван зидина храма поново доспевамо у овај свет који запљускују таласи зла. Ту су и ратови, и терористички актови, и политички преврати с „мајданима“ и „плишаним револуцијама“. И нови црквени расколи...

Заиста, саблазни су велике и зло се понекад муњевито шири због чега људи и нехотице падају у чамотињу мислећи да с овим појавама ништа не може да се уради. Али можемо да отворимо Јеванђеље и да чујемо речи Спаситеља, шта нам Он каже овим поводом. На пример, 17. главу по Луки која почиње подсећањем на то да није могуће да саблазни не дођу, али тешко ономе кроз кога оне долазе (уп. Лк. 17, 1), затим: „Кад бисте имали вере колико зрно горушично, рекли бисте овоме дуду: Ишчупај се и усади се у море! – и послушао би вас“ (Лк. 17, 6). Господ нас позива да све време јачамо веру. Како иначе да се супротставимо саблазнима овога света?

Или сетимо се другог одломка – о удовици и неправедном судији кад је сиромашна удовица молила да је заштити од супарника и толико је додијавала и досађивала судији да је признајући да није баш много савестан и богобојажљив човек обећао да ће испунити њену молбу (уп. Лк. 18, 1-6). Господ нам на поуку каже да ако је чак неверни слуга одлучио да заштити удовицу, зар Он неће заштитити Своје који верују у Њега: „А зар Бог неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати?“ И одмах после тога поставља питање: Син Човечији када дође на земљу, хоће ли наћи веру? (уп. Лк. 18, 8).

На велику жалост данас многе наше савременике Црква наизглед привлачи, али их много притом отпада. Као што је говорио наш покојни митрополит Владимир (Сабодан), Црква ће у последња времена бити предмет мржње, пошто ће непријатељ људског рода искушавати људе и наметати им мржњу. И данас у извесној мери постајемо сведоци тога.

Митрополит Владимир (Мороз)     

– Владико, и нехотице се намеће питање: како православни хришћанин треба да се односи према појавама у животу Цркве?

– Као што пише у Откровењу: „Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата Моја са Мном, да дам свакоме по делима његовим. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи“ (Откр. 22, 11-13).

– Ове речи се вероватно могу применити на савремени раскол под називом „ПЦУ“ и њено признање од стране јерарха низа Цркава?

– Треба да имамо на уму да чак и ако новостворено верско удружење призна цео свет нас то не треба да плаши. У време монофизитске јереси сви су се окренули од Максима Исповедника, он је остао сам са својим ученицима који су претрпели страшна мучења: секли су им руке, језике и носеве, али је он остао непоколебљив и рекао је својим џелатима: „Ако вас цео свет призна, ја ћу остати веран истини.“ Исто је било и за време Марка Ефеског, за време Василија Великог кад су сви подржали аријанце. Василије Велики је предложио да се врата храма закључају и да се сви моле по реду. Пред ким се врата отворе, он ће бити у праву. Василијеви следбеници су се молили са стране, а аријанци испред храма. Њих је било више, и на њиховој страни је био император. И чак кад су се браве саме отвориле испред правоверних, аријанска јерес није нестала. Знате, за неке непријатеље Цркве преко океана није никакав проблем да поткупе све васељенске патријархе (имам у виду поглаваре помесних Цркава) – рецимо, да сваком дају по 10 милиона (смеје се)... Ако човек нема веру или ако верује, али нема циљ и унутрашњи садржај – то је његов проблем. Ми треба то да схватамо и да сачувамо јединство у вери, као што се каже у Символу вере: „Верујем у једну, саборну и апостолску Цркву.“

Јеромонах Захарија (Кимлач):

– Апсолутно је тачно оно што је казао владика намесник. Православна Црква је у сва времена доживљавала различита искушења, између осталог, изазивали су их неки патријарси Истока. То што је ПЦУ признало неколико патријараха још ни о чему не говори. То је лично мишљење и жеља одређених јерарха и ништа више.

Јеромонах Захарија (Кимлач) Нико им није доделио статус непогрешивости, премда је њихова жеља да га добију сад очигледна, довољно је чути и прочитати изјаве патријарха Вартоломеја... Напада на Цркву је било, има их и биће. Несумњиво је да су ово учинили политичари споља, јер је увек било напада на православље. Јер, није одржан васељенски сабор који би донео одлуку саслушавши мишљење представника помесних Цркава. Неко је ван зидина Цркве донео овакве одлуке и наметнуо их неколицини верских лидера. То се добро види у политичком и геополитичком контексту: постоје одређени политички погледи ових или оних земаља на верску ситуацију у Украјини или Црној Гори. И очигледно је да постоје полуге за управљање и вршење притиска на ове земље од стране светских политичара. Јер Патријарх александријски је лично, кад је служио с Његовим Блаженством Онуфријем, са амвона изјављивао да подржава једину канонску Цркву у Украјини – Украјинску Православну у саставу Московске патријаршије, и да ни о каквом признавању друге цркве не може бити ни говора. И одмах је после дословно врло кратког времена кардинално променио своје мишљење. Очигледно да је то урадио због неких политичких околности.

То што је ПЦУ објединила Филаретове расколнике и расколнике УАПЦ такође ништа не мења, јер су хиротоније и рукоположења у УПЦ Кијевске патријаршије били неважећи. Признали су их – то је у сваком случају људска, а не општецрквена одлука.

– Оче Гаврило, ви исповедате парохијане и многобројне ходочаснике. Да ли понекад морате да одговарате на питања поводом „ПЦУ“: да ли се може одлазити на њихова богослужења и шта значи то што ју је признао низ јерарха из других земаља?

Јеромонах Гаврило:

– Таква питања се практично не постављају, јер је народ већ одавно схватио које Цркве треба да се држи. Питање се поставља управо тако. Људи схватају да је новостворена структура која себе назива „црквом“ заправо лажна црква и да треба да се држе управо Христове Цркве. Народ се прекалио у свим искушењима још 1990-их година и већ се одавно одлучио и учврстио. Наравно, све ове информације о догађајима који се дешавају у светском православљу - о одлукама Цариградске и Александријске патријаршије, погађају срца православних људи. Верници, црквени народ, схватају у које храмове треба да иду, за њих представници поменутих помесних Цркава нису ауторитет и пример на који треба да се угледају. Није случајно што апостол Павле каже тешко ономе ко се у Христа узда само у овом животу (1 Кор. 15, 19). Очигледно, новостворена структура је под своје окриље окупила управо оне који желе да добију неке погодности захваљујући Цркви. А ми видимо ко је сад у њиховим првим редовима: државни посленици, политичари, чиновници и други. И видимо њихова дела. По речима Спаситеља „по плодовима њиховим препознаћете их“ (Мт. 7, 16). Видимо да као камен-темељац исти ови политичари износе идеје богаћења, комфора и новца. Али Господ нам овај живот није дао да бисмо живели комфорно. Ако будемо веровали у Христа, није нам то обећано. И ми свесно бирамо узан пут који води у Царство Небеско. Поводом постојања истовремено две православне организације које су регистроване у Министарству правде – наше канонске Цркве и расколничке „ПЦУ“, као и „УПЦ-КП“ Филарета који већ сам не признаје „ПЦУ“ – немамо никакве сумње: видимо ко покушава да се придружи васељенском православљу без покајања! Без покајања нема уласка у Царство Небеско. И бесмислено је да се човек у Цркви налази без покајања, онда је то некаква обредност. Уколико су наша цариградска и александријска браћа преузела одговорност да приме људе без покајања, људе који су учинили злочин против Цркве, Бог ће им судити.

По речима истог овог апостола појавиће се човек који ће се узнети у Цркви Божијој изнад светилишта, који ће желети да подметне себе уместо Христа. Нажалост, суочавамо се с овим духом који већ лебди у Христовој Цркви. Нека би нас Господ спасио! А ми ћемо ићи трновитим путем, који није свима пријатан, без обзира на увреде и критике које примамо. Јер знамо заповести блаженства: „Радујте се кад вас срамоте“ (Мт. 5, 12) и држимо се онога што је било, што јесте и што ће бити, пошто се Господ не мења, већ је „Исти заувек“ (Јевр. 13, 8). Христовој Цркви нису потребна никаква преуређења и реформе. Промене и преуређења треба да се дешавају у човеку ради покајања и сједињења са Христом. Тако да без покајања неће ништа постићи.

– Сличних појава је већ било у историји Цркве кад је Цариградска патријаршија после револуције признала обновљенце. То није нова појава у историји црквеног живота?

Јеромонах Захарија:

– То ради ђаво који покушава да збуни душу. Да би савладао човека он почиње да га збуњује извесним немиром или страхом, или гневом, како би пао у друга сагрешења. Обраћали су нам се многи свештеници из западне Украјине којима су одузимали храмове и које су буквално избацивали на улицу, Недавно је наш владика дао један грађевински контејнер селу Ростоки у којем су расколници запосели храм, како би људи могли да се моле. Храмове узимају, а у њима нема ко да се моле. У таквим тренуцима се истински православци само укрепе у невољама. А ако се људи руководе различитим амбицијама или се налазе под нечијим утицајем, они постигну своје и разиђу се, нема их у цркви и храмови стоје празни. У волињском крају су узели преко 50 храмова (изузев малобројних који су сами прешли у ПЦУ) и казна је одмах уследила, зато што онај ко иде против Бога увек буде кажњен. Имамо много браће из волинског краја и они поуздано знају како се завршава живот ових безбожника: има самоубистава, несрећних случајева и психичких поремећаја.

Јеромонах Гаврило (Авдеј) Сетимо се времена од пре сто година. Још је Теофан Затворник упозоравао да ће због раслабљености и равнодушности према вери кроз три генерације Цркву задесити огромне невоље. Што се и десило: Октобарска револуција је практично уништила клир. Последице ових грехова и револуционарних ставова: брат је заратио против брата, син против оца, отац против сина, син против мајке – све су то последице кршења Божијих заповести, и казна нас сустиже већ овде, за живота. Друштво још увек искупљује ова проклетства, потресају га наркоманија, алкохолизам, безбожност и иконоборство. Јер знамо да су већ они који су бацали звона платили рађањем глуве деце, они који су стрељали свештенике истребили су свој род. Бог се не да ружити. Ни данашњи безбожници неће проћи некажњено. Истина, неки су већ постали свесни да су начинили погрешан избор и с покајањем се враћају у своје парохије. Зато не треба падати у чамотињу. С Богом се човек ничега не боји. Треба живети по савести, веровати по савести, радовати се и за све благодарити Господу. Сад су свети Божићни дани, видимо и осећамо да је Господ с нама, Он испуњава наш живот лепотом вере, умножава наше снаге, дарује нам љубав и наду на боље.

– Ваше Високопреосвештенство, желели бисмо да у ове свете Божићне дане чујемо неку реч поуке од братије Почајевске лавре.

Митрополит Владимир:

– Дивно је у својој Божићној посланици рекао Његово Блаженство митрополит Онуфрије: „Ако у простодушности и смирењу будемо тражили Бога, свог Творца и Спаситеља, Који је већ дошао у свет и учинио подвиг нашег спасења, и данас ће код сваког од нас Господ послати Свог Анђела или своју звезду који ће нас довести до Христа, нашег Творца и Искупитеља.“ Почајевска братија се моле за цео свет, моле се за мир, за то да свака душа пронађе Бога. Данас је ситуација у целом свету врло напета. Видимо како страдају житељи Блиског истока, кроз каква искушења пролази Српска Православна Црква у Црној Гори, како је тешко хришћанима на Блиском истоку, знамо како је тешко становницима источних крајева Украјине, а и у целој Украјини је живот прилично тежак, и у економском и у политичком смислу. Наш народ се још једном уверио у то да су поделе и непријатељства угодни само непријатељу људског рода. А свима нама је потребан мир. Зато бих желео да свима нама пожелим мир. Мир у целом Божијем свету, мир у нашим душама. Христос се роди, славимо Га!