Ходочашће из Подгорице до Острога

Крсни ход, молитвена поворка или, како се код нас уобичајено каже литија, заталасала се око 17 часова и двадесет минута 10. маја испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици, и ношена вјером и љубављу према светоме Василију Острошком, стигла око пет сати ујутру испред Доњег манастира, односно цркве светог мученика Станка, а сат касније до самих моштију светитеља.

Дванаесту годину заредом из Подгорице ка острошкој светињи , по благослову Његовог високопреосвештенства, Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког организује се ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 км да се поклоне видару рана српских и да затраже благослова и утјехе од њега. Из године у годину број учесника литије расте, тако да је ове године, по многим процјенема, у пјешачки подвиг кренуло преко 1500 душа, међу којима је било вјерника разних узраста и физичких могућности. Али не носе ноге, него срце! Као на познатој слици Иље Рјепина „Крсни ход у Курској губернији“, гдје се међу хоругвоносцима и ходочасницима налазе дјеца, жене, старци и инвалиди.

Литију су предводили јеромонах Никон (Кокотовић) из манастира Доњи Брчели, затим јеромонах Игњатије (Мијовић) из манастира у Брскуту и свештеник Предраг Шћепановић, парох толошки. Ове, као и прошле године, част да носи велики крст (отуда назив за литију крсни ход) припала је ходочаснику-планинару Браниславу Ровчанину, који је стигао из Панчева заједно са још неколико својих суграђана. Бранислав врло често и врло радо своју планинарску вјештину оплемењује тако што је усмјерава на маршруте од манастира до манастира.

На челу колоне је био и 78-годишњи Лука Бошковић из Колашина који већ по традицији носи хоругву и који је својим крепким духом бодрио омладину иза себе.

Једанаестогодиши Јован Живковић, један од најмлађих ходочасника, када су му понудили превоз до манастира, смирено је изјавио: „Нијесам ја кренуо у литију да бих се возио.“

У лику Рускиње која је боса стигла до свеца са иконом Мајке Божије у рукама и молитвом и акатистом светом Василију на уснама, препознали смо богобојажљивост, огромно поштовање према светитељу и савјет светог Филарета који каже: „Када ступаш у крсни ход, мисли на то да идеш под вођством светитеља коме ходиш и икона које носиш, приближавајући се самом Господу, колико нам то наша снага дозвољава.“

Или како рече отац Предраг Шћепановић: „ Ово ходочашће је мала жртва, а велики дуг према светом острошком чудотворцу Василију“. Без обзира на умор, читавим путем, а нарочито на крају, на етапи од Доњег до Горњег манастира, на лицима ходочасника зрачило је одушевљење. И док је тијело посустајало, снагу му је давао дух који је остајао бодар и чио, радујући се сусрету са светињом.

И баш као у пјесми, „Ко јутарња зв'језда Твој лик нам се јавља“, која се орила кроз топлу тиху и звјездану мајску ноћ, коју је пратио цвркут птица, у сами освит дана нас је дочекала острошка звијезда, коју су ходочасници поздравили аплаузом. Дочекао нас је сам свети Василије, Серафим народа српског! Слава му и милост!