Покајање је слатки бол душе

Део 1. Највеће знање

Архимандрит Андреј (Конанос)

Фото: Josh's / Flickr.com Фото: Josh's / Flickr.com
    

Да имамо покајање све би било потпуно другачије. Шта је заправо покајање, шта значи спознати своје грехове? Шта значи туговати због својих грешака? У храму се стално молимо да нам Христос дарује да преостало време свог живота проведемо у миру и покајању. Стално се молимо за то, али нам то увек измиче. Измиче нам покајање!

«Покајање — како је то лепа реч! Промениће се мој ум (грчка реч μετάνοια се преводи на два начина: као «кајање» и као «промена ума» — прим. прев.), мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљња, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек. Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и започињем изнова, постајем нов човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у свом животу, сасвим нов. Да бих на њему написао нешто ново бришем старо, избацујем то из свог живота и почињем живот испочетка.

Тежимо покајању, захтевамо од себе покајање. Господ нас је молио да имамо покајање, Он нам каже: «Покајте се!» (Мт. 4: 17). О покајању је говорио и свети Јован Претеча: «Покајте се!» — звучи глас вапијућег у пустињи. Овај пустињак, подвижник, ова пустинољубива грлица, овај цвет пустиње, овај пустињски крин је све време говорио: «Покајте се, јер се приближило Царство Небеско» (Мт. 3: 2). Промените се, поправите се, схватите своје грешке, признајте да сте грешни људи, прихватите оно што је очигледно — да је покајање неопходно.

То је рекао и Сам Господ. Свети Јован Претеча одлази с историјске сцене и у наш живот улази Господ и каже нам исто то.

Али у нама нема покајања! Немамо покајања, и чак сад, док слушаш ово, кажеш себи: «Шта, баш сад ћеш ми причати о покајању? Па имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем набавку, да идем по продавницама, треба да одем код лекара, и уопште имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо чак ни најнеопходније. А ти кажеш да се покајемо! Шта да радимо како бисмо се покајали? Не стижемо још и да се кајемо. Не разумемо о чему причаш.» Шта онда значи покајање?

Присећам се речи светог Јована Лествичника који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена — управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш одговарати пред Богом; једино што ће Христос тражити од твоје душе на Судњи дан. Заједно с љубављу, заједно са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће, — заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање.

Након што си учинио мноштво грешака, након што си претрпео неуспех у свему што си желео да постигнеш (а сви ми, наравно, трпимо неуспехе, нико не постиже у савршеном облику оно што је желео, нико не осваја врх на који је жалео да се попне. Нико не може да има савршену љубав, савршено смирење, потпуно и несебично самопожртвовање, чистоту срца, нико не може то имати у савршеној мери, као што то Бог жели), Господ каже:

«Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желео у животу, пошто си био немоћан; а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својом злобом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твог живота, све тренутке твог живота? Да ли их је покајање украсило, да ли их је поправило? Да ли си био грешан? Нећу ти судити због тог што си био грешан, зато што као Бог знам да си грешан. Знам да си глина, знам да си прашина, и не очекујем од тебе ништа више — знам да сам ништа не можеш да учиниш! Јер без Мене ништа не можете учинити (В.: Јн. 15: 5)! Ништа не можеш да учиниш, знам то и нећу негодовати кад видим твоје немоћи, зато што знам да си потпуно немоћан, сав си у чиревима.»

Човек је велики чир васељене. Бог то зна и зато нам неће судити и неће нас грдити због тога што смо грешни, неће нас прекоревати због тога што нисмо остварили велике животне циљеве. А ми ни не можемо да постигнемо велике циљеве, зато што смо људи — мали и немоћни. Све велико што може да се достигне припада Њему и као све велико, што се дешава кроз нас, такође припада Њему. Он нам даје снагу, благодат и снагу и делује кроз нас.

Бог нам неће судити због тога што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити због тога што нисам васкрсао ниједног мртваца, зато што није моје да то чиним. Нисам ја ни Живот, ни Пут, ни Истина. Нисам ја рекао: «Онај ко верује у Мене, ако и умре, оживеће» (Јн. 11: 25). Христос је то рекао. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Неће ми за то судити. Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да учиним.

«Знам, дете Моје, да си човек, да си глина; да се испод одеће коју носиш, испод расе коју носиш, крије тело, и ово тело је прашина, глина, прах и пепео и тражи себи слично, и Ја знам ко си. Али постоји нешто што сам очекивао од тебе, — рећи ће нам Христос, — постоји нешто што си и ти — глина и прах, Моје створење — могао да учиниш и што је требало да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Чекао сам да то учиниш. А шта је то? Да се покајеш! Да се макар покајеш. Ниси светац, знам то, али нисам чак видео ни да то признајеш. Нисам видео да тугујеш због самог себе, да си схватио своју меру, да схватиш оно што се може схватити. Шта се то може схватити? Да си безначајан, мали и немоћан. Нисам видео, — рећи ће Христос, — да си се сложио с тим, дете Моје. Видео сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си потпуно тврдоглав, да постоји велики пркос у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твом, ниси се кајао, твоје срце није то прихватало, увек је било тврдокорно, увек је остало непоколебљиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видео сласт покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да тугујеш, да видим да си се спустио с неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру. Желим да је схватиш и да кажеш:

‘Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много грехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дело руку Својих — човека, мене, цео свет — ниси имао замисао да паднем до те мере. Ти ниси желео да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.’»

Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом.

Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти:

«Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешен. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.»

Ово покајање је туга повезана с надом, бол, дрхтај наше душе, нашег срца због онога што јесмо, брига због нашег проклетог стања, због онога што је свако учинио: због малих и великих грешака.

— Нека не прође ниједан дан у твом животу, — рекао ми је једном један Светогорац, — а да увече, пре него што заспиш, не кажеш Богу: «Господе, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас учинио!» Никад то немој заборавити. Немој ниједан дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их знаш. А неке ни не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе — као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другом.

Починио си много грехова, малих и великих. Сваке вечери пре него што одеш на починак признај то и немој осећати да си безгрешан, немој осећати да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив и јединствен. Не! Човек си, а то значи да си немоћнно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена — наше срце, наша душа. И премда је космос тако велик, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то дело које покајање чини кад нас се Бог дотакне...

Међутим, људи се данас не кају, не могу да схвате своје грешке. Осећамо да смо врло узвишени, да смо врло јаки, судећи по вестима и филмовима, и по томе како говоримо и по томе како се свађамо с другима. Плашимо се да признамо да смо криви и говоримо:

— Ако признам, шта ће рећи други? Ако кажем, покварићу свој имиџ. Данас је свет такав да човек да би напредовао треба да буде најбољи, никад не сме да призна да је погрешио, а ако то учини, појешће га.

Људи кажу:

— Не говори да си немоћан, не признај то!

— А шта ако је тако?

— Не! Чак и ако је тако! Немој да признаш! Не говори какав си у ствари, довољно је да оставиш утисак на околину!

— Али како да помогнем себи? Како да се променим? Јер овде се не ради о неком послу који треба да добијем, па треба да кажем да имам особине које немам да моје место не би дали другом. Овде говоримо о односима с људима, о вези с Богом, о вези са самим собом, о томе да треба да признам да ми је нешто потребно, да сам немоћан, да чиним грешке и да имам мана.

— Не, не признај! То ће бити твој минус. То је ниско мишљење о себи, — тако ће ти рећи, — Видеће те други и престаће да те цене по заслузи. Лоше ће мислити о теби!

— Да, али ако не признам да сам немоћан, ако не прихватим своје грешке, стално ћу живети у лажи...

Јуче сам размишљао о грешкама које сам учинио у току само јучерашњег дана, од ујутру до увече, и сетио сам се шта каже праведни Јов у Старом Завету. Односно, чак и ако човек проживи само један дан (кад наш живот не би трајао 90 година, или 80, или 70, или колико већ, него само један дан, као што неки лептири живе само један дан), — чак и ако би наш живот био тако кратак, свеједно бисмо имали грехова. Нешто бисмо урадили. Нешто бисмо рекли. Јер човек је немоћан, грешан, у њему је квасац беспомоћности, нужде, несавршенства — нисмо савршени.

Кад размишљаш о својим греховима, кажи: «Како да не затражим опроштај, како да не признам? Јер стојим пред Богом кајући се за грехове које сам учинио у току недеље, месеца, деценије, живота.»

    

Сагрешења и грешке које стално сакупљамо и сакупљамо, скривени су од нас. Таложе се, а ми их никад не видимо, никад не размишљамо о њима. Дотерујемо се, улепшавамо се и цифрамо се, миришемо се и упадљиво се облачимо. Забављамо се, плешемо, слушамо музику, гледамо филмове. Али у нама постоји овај свет, скривени свет, свет душе, свет лепоте — али заједно с ужасом који се у нама накупио. И ако никад не угледамо овај ужас, ако га не дотакнемо, ако ову мочвару, ову жабокречину, никад не избацимо из себе како би се видела сва лепота наше душе, ако не нестане ова прљавштина како би се појавио цвет љубави, свет душе, сав онај лепи свет који постоји у нама, шта ће бити? Дозволићемо смећу да се сакупља у нама...

Сећам се да сам једном дошавши кући заборавио да бацим смеће. Заборавио сам и сутрадан. Због мноштва својих послова заборавио сам га и кад сам ушао у кућу, овај смрад ми је ударио у нос. Такав је задах, смрад смрти који се осећа из наше душе.

Оставио сам смеће код куће, два дана га нисам бацио и цела соба се усмрдела. Сад размисли: има људи, има наше браће, то смо ти или ја, који по читаве године остављају у себи све и свашта да се гомила: стања, тајне, скривене догађаје, за које не зна нико осим њих и Бога; нешто што су учинили или рекли, и за то знају само они и Бог. Они и Бог, или они и њихово «ја».

Има речи које нас муче чим помислимо на њих и осећамо да чинимо грех. Има таквих ствари, а ми их остављамо и кажемо: «Ма нема везе, пусти то!» Гурамо их као одећу у ормар коју немамо времена да преберемо, бацамо их са себе и притискамо одозго било како.

Велика је ствар увести ред у своју душу, очистити је, погледати шта то има у њој. И ако видиш шта у њој има, обузеће те ужас, нећеш издржати, пашћеш у чамотињу, почеће депресија, разочараћеш се. Али тада долази Христос и каже: «Не, немој бити разочаран, само мало тугуј» — то је туга за Богом, којом у нама почиње покајање, истинско покајање, покајање које води у радост. То је туга, али ће те она извести на пољану среће. Човек треба мало да тугује како би покренуо своју душу. Ова туга постоји као покретач, као подстрекач, бол који приморава душу да се прене из летаргије. Упрво ову тугу треба да осетиш, само њу, не тугу очајања, безнадежности, разочрења и панике која често доводи до самоубиства.

Неки виде своје грешке и кажу: «Не могу више. Потресло ме је оно што сам видео. Не могу више да се поправим. Никако више не могу да се спасим. Немам баш ничему да се надам. Боље да се убијем, да окончам овај свој живот!»

Не, не та туга! То је већ друга крајност. За нас је важно оно што нам говори Господ, а то није крајност, већ средина и равнотежа: треба се ражалостити и пробудити, треба да се ражалостимо како бисмо кренули напред, треба да погурамо своју душу како би се приближила Богу. И онда нам више ништа неће бити потребно.

Део 2. Земља нашег срца је жедна суза

Архимандрит Андреј (Конанос)
С бугарског је превела Станка Косова
Са руског Марина Тодић

Двери.Бг

18 декабря 2015 г.

Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту
Комментарии
Синиша28 декабря 2015, 20:00
Никада нисам наишаона боље објашњен феномен покајања.
Пеђа18 декабря 2015, 14:00
Браћо и сестре, хвала Вам за превод овог изузетног текста који ме је испунио и огрнуо топлином љубави Господње. Слава и хвала Господу!
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке