Srpska

 ад замирише тамЉан и спусти се ЅожЉа милост

ЅожиЮни дани на «латибору, тихи и радосни

 ад деда —реЮко  овачевиЮ (90) у свом дому на краЉу «латибора прича о ЅожиЮу и „рождеству ’ристовом“, као да се ЅожЉа рука спусти са небеса, па Ьегова прича више и ниЉе прича него постане молитва, умилна, тиха, песма скоро, поЉаЬе празнично...

††††

–адуЉе се старина ЅожиЮу.  ао да Ље Ључе на свет постао, као да Ље ономад из маЉчиног крила потрчао, као да неЮе за коЉи дан да напуни 90 лета, као да толико дуго не носи тешко бреме живота на плеЮима...

- ћили ми ови дани пред ЅожиЮ, ова тиха радост у срцу док чекамо дан ’ристовог роРеЬа, мио ми оваЉ мирис тамЉана уз коЉи се крстимо и Ѕогу нашем молимо да у здравЪу и весеЪу сви у куЮи, живи и здрави дочекамо велики празник Ц каже —реЮко.

ѕо брдима око —реЮкове куЮе у коЉоЉ у слози и миру живи са сином ƒрагишом (64), снахом јнком, унуком ћомиром и унуком –адом, пао снег, 89-ти божиЮни по реду за Ьеговог века...

- ¬олим кад за ЅожиЮ падне снег, кад Ље све овако бело и чисто око нас, к’о милост √осподЬа... ѕадне снег, приближи се ЅожиЮ, а мени на очи изаРу слике, миле и драге, сеЮаЬе на маЉку и оца, на моЉе старе... ЅадЬе вече, Ља мали, седимо ми око огЬишта, отац ћомир и стричеви –аЉко и ћиломир унели сламу, а нас у куЮи 20-оро. «адруга велика, маЉка и стрине скувале качамак, пред свакога од нас ставе по гуку, испред две Юасе, у ЉедноЉ расо, у другоЉ сирЮе, ми Љедемо онаЉ качамак, присмачемо расо и сирЮе, а срца нам пуна радости, знамо да Ље сутра ЅожиЮ...  ад завршимо, кад поЉеде своЉу гуку качамака, Ред ћикаило потапше се се по стомаку и каже Ц „ала царски вечерах“ Ц тече прича —реЮкова, у ЬеговоЉ куЮи покривеноЉ снегом, као млеко кад се проспе у карлицу...

ќне ноЮи кад се —реЮко родио, √оспод му подарио неку чудну благост, благословио га своЉом бескраЉном милошЮу, па краЉ —реЮка и немиран брзо постане миран, Ъут и чемеран се разблажи, тужноме срце за час постане весело... », нема ту неког посебног обЉашЬеЬа, то Ље, Љедноставно, тако... £а сведок!

††††

- √ледам овог мог унука ћомира... ƒа се само хоЮе оженити, да дочекам, да видим праунуке како гучу и пиЉучу у божиЮноЉ слами на ЅадЬе вече, као ми кад смо били мали... —таве нам у сламу шеЮера, и лешника, и ораха, ако има, ми пиЉучемо и гучемо, ровимо по оноЉ слами и тражимо и такмичимо се ко Юе више да наРе, и радуЉемо се, и срца нам пуна радости кад наРемо лешник Ц прича —реЮко.

” дане пред ЅожиЮ, често му на очи изаРе слика маЉке, стрина, часних старица...

- £а Ѕоже, како су се оне бориле да нам од празника направе дане радости и среЮе, и кад се имало, и кад Ље куЮа била празна, а глад куцала на врата... Ќе знам одакле су, како су успевале да створе таЉ шеЮер, те орахе, сакриЉу ваЪда током године и од себе, а кад доРе ЅожиЮ оне све то изнесу пред нас, да се радуЉемо, да знамо шта Ље ЅожиЮ, шта Ље прави празник, да нам ти дани буду дани среЮе, пуног срца Ц прича старина.

††††

ќнако како Ље задоЉен, —реЮко дочекао дубоку старост.  ад он прича у куЮи сви Юуте, кад се каде тамЉаном, прво се деда окади, па онда сви остали, поштуЉе деда младе па и они поштуЉу Ьега...

- Ќа ЅадЬе вече легнемо сви краЉ ватре на ону божиЮну сламу, 20-оро чеЪади... ј у ушима нам звони песма ЅадЬег Љутра, она коЉу смо певали кад кренемо по бадЬаке. », преспавамо некако, а Љедва чекамо да сване ЅожиЮ, да сви викнемо у глас Ц ’ристос се роди, ¬аистину се роди...

ќва, нова, савремена времена, каже деда —реЮко, нису као она стара.

- Ѕило се задовоЪно на мало. —реЮни кад имамо кору хлеба да понесемо за овцама. Ќисмо много хтели и желели па да будемо несреЮни што то немамо. «адовоЪни били са тим што смо имали, ма како то мало било. ¬ише се живело по божЉим законима и заповестима него сад.  ад наиРе стариЉи човек, ти скинеш капу и поЪубиш га у руку, сад, гледам, наиРу понекад туристи, очешу се о мене, не веле ни „добар дан“ ни „да бог помогне“, а мени зачудо, што тако. ѕостило се. „итав пост. £едва чекаш кад Юе ЅожиЮ да се омрсиш. Ќа зобаном или ражаном хлебу, на расолу и сирЮету. ѕонекад, умеси маЉка и пшенични хлеб, а нама у куЮи празник. Ќа ЅожиЮ, кад се имало и кад се могло, закоЪемо овцу Љаловицу, Љедемо меса тог дана, а после, заборавимо кад га поново видимо. ј зобани хлеб, као и ражани, опор, тежак, али, Љедемо, важно Ље да Ље пун стомак, да смо сити Ц каже —реЮко.

—реЮко Ље добар део живота провео на катуну, са стадом оваца, сам у планини.

- ƒоРем са планине куЮи, обично мало пре ЅожиЮа, останем до ћладенаца, па назад на планину. “амо на катуну, тамо Ље моЉ раЉ... ѕричам са собом и неким свракама, сам месим себи хлеба, старам се о мом стаду. »ма две године, нисам излазио на катун, а жао ми што не могу као некад Ц каже —реЮко.

††††

.

10 / 01 / 2017

     оментари:

    2017-01-12
    00:37
    дамЉан:
    Ќекад било, сад се помиЬало. ѕраво име —реЮко, за успомену на некад среЮна времена. Ѕоже, па ниЉе ни чудо што нам су "тешка" времена данас, Љер желели смо богатство и комфор, а они коштаЉу, далеко више него само у динарима. ’ристос се –оди свима вама, коЉи сте —реЮкових година и подсеЮате све нас шта то значи права среЮа.

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0