Srpska

ЌедеЪа по ЅогоjавЪеЬу

ћисли на сваки дан у години

††††

ѕќЌ≈ƒ≈Кј  (32.)

 аква Ље корист, браЮо моЉа, ако ко рече да има веру а дела нема? «ар га може вера спасти? (£ак.2,14). ѕут ка вери Ље покаЉаЬе. ј у покаЉаЬу шта треба говорити? „—агреших, али неЮу више. HeЮy више да грешим, нeгo Юy да живим по заповестима“.  ао што са стицаЬем вере покаЉаЬе не престаЉе, веЮ Ље прати до краЉа, тако и решеЬе Ц живети по заповестима Ц остаЉе на снази и при вери. «бог чега онаЉ коЉи веруЉе, уколико Ље вери пришао правим путем, тЉ. путем покаЉаЬа, бива ревностан у испуЬаваЬу заповести и вршеЬу добрих дела? ѕа, вера му даЉе снажне побуде: она му пружа и благодатне силе кроз —вете “аЉне. “ако вера садеЉствуЉе делима (£ак.2,22). ќпет, и дела усавршаваЉу веру. £ер, док неко на делу не учини оно у шта Ље поверовао, дотле вера као да ниЉе вера. ќна постаЉе очигледна само на делу. » не само очигледна, него постаЉе и снажниЉа. ƒела деЉствуЉу повратно на веру и учвршЮуЉу Ље.

”“ќ–ј 

—мокви коЉа Ље била богата лишЮем али ниЉе имала плода, √оспод Ље одузео благослов Ц и, она се осушила (ћк.11,13-20). “о Ље поука делом. ѕод смоквом се подразумеваЉу Ъуди коЉи су наизглед исправни, док су по суштини своЉих дела недостоЉни одобраваЬа.  о су ти Ъуди? “о су они коЉи знаЉу да красно разговараЉу о вери, али немаЉу саму веру. ќни поЉмове вере имаЉу само у своме уму. “акви су и они коЉи су исправни само по споЪашЬем понашаЬу, док су по своЉим осеЮаЬима и расположеЬима врло неисправни. ќни праведна дела показуЉу само дотле док нису у стаЬу да сакриЉу своЉу неисправност; чим Ље, пак, то мoгyЮe Ц они их не чине. Ќа пример, они даЉу милостиЬу када неко проси у присуству Ъуди; уколико, пак, просЉак буде сам, они га чак и изгрде. ќни иду у цркву да се моле Ѕогу; на очиглед свих се моле, а и код куЮе се моле да се не би осрамотили пред домаЮима. ћеРутим, чим су сами Ц нeЮe ни да се прекрсте. ќ мисаоном и срдачном обраЮаЬу Ѕогу нису ни чули. ћи се, пак, помолимо да Ѕог не допусти да и сами будемо такви. £ер, у том случаЉу не бисмо могли да избегнемо суд изречен над смоквом.

Ѕќ√ќ£ј¬К≈М≈

 рштеЬе √оспода Ље названо ЅогоЉавЪеЬем зато што Ље у Ьему тако очигледно Љавио себе Љедини истинити Ѕог, у “роЉици прославЪани: Ѕог ќтац Ц гласом са неба, Ѕог —ин оваплоЮени Ц крштеЬем, Ѕог ƒух —вети Ц силаском на  рштаваног. “у Ље обЉавЪена и таЉна односа Ћица ѕрасвете “роЉице. Ѕог ƒух —вети од ќца исходи и на —ину почива, премда и не исходи од Мега. ќвде Ље показано да Ље ќваплоЮеЬе, као домостроЉ спасеЬа, извршено оваплоЮеним Ѕогом —ином, уз саприсуство ƒуха —ветог и Ѕога ќца. ќбЉавЪено Ље да Ље спасеЬе могуЮе Љедино у √осподу »сусу ’ристу, благодаЮу —ветог ƒуха, по благовоЪеЬу ќца. —ве хришЮанске таЉне сиЉаЉу овде своЉом божанственом светлошЮу и просвеЮуЉу умове и срца оних коЉи са вером проводе оваЉ велики празник. ѕриРите, потецимо умом горе и погрузимо се у сагледаваЬе таЉни нашег спасеЬа певаЉуЮи: „ƒок си се крштавао у £ордану, √осподе, Љавило се прославЪеЬе “роЉице, Љавило се спасеЬе наше од “роЉице устроЉено, коЉе нас троЉично спасава“.

„≈“¬–“ј  (ѕ–≈“≈„»Ќ —јЅќ–)

—вети £ован Ље сведочио о ’ристу »сусу да Ље заиста £агЬе ЅожиЉе, коЉе узима на се грехе света (£н.1,29), да Ље обеЮани »збавитеЪ, очекиван од свих. —лушали су то они коЉи су били поред Ьега, те вероваху. ќд Ьих Ље ово сведочанство прешло на народ и сви су прихватили да ќнаЉ за кога £ован сведочи ниЉе обичан човек. » —паситеЪ Ље на ово указао када Ље у последЬе дане црквеним старешинама у храму поставио питаЬе: „ќдакле Ље крштеЬе £ованово, с неба или од Ъуди?“ (ћк.11,30). ќни су, меРутим, избегли да одговоре, премда Ље било немогуЮе не видети да £ован ниЉе сам од себе дошао да крсти водом. ћеРутим, да су то признали, били би одмах дужни да признаЉу и Ьегово сведочанство, тЉ. да пред Ьима стоЉи ќбеЮани, и да се покоре Меговом учеЬу. ј то они нису хтели, и то не из било каквих оправданих разлога, него Љедино из предубеРеЬа. Ќо, Ьихова тврдоглавост ниуколико не умаЬуЉе силу сведочанства светог £ована. ќно Ље и сада онолико поуздано колико Ље то било и онда када Ље изашло из Ьегових уста. » ми светог £ована  рститеЪа слушамо као оног коЉи нам указуЉе на истинитог »збавитеЪа, оживЪаваЉуЮи своЉу веру опипЪивим доказима.

ѕ≈“ј 

Ќа дан ЅогоЉавЪеЬа на делу Ље показано да се домостроЉ нашег спасеЬа врши √осподом »сусом ’ристом, по благовоЪеЬу ќца, при садеЉству —ветога ƒуха. —ада нам реч апостола указуЉе на то да и спасеЬе свакога понаособ не бива друкчиЉе него деЉством ѕресвете “роЉице Ц ќца и —ина и —ветога ƒуха: ѕо предзнаЬу Ѕога ќца, освеЮеЬем ƒуха за послушаЬе и кропЪеЬем крвЪу »суса ’риста (1.ѕт.1,2). ¬идеЮи онога коЉи Ље спреман да поверуЉе, Ѕог ќтац га сусреЮе своЉим благовоЪеЬем и призива спасеЬу благодаЮу —ветога ƒуха. ѕризвавши вери оног ко Ље поверовао и укрепивши га у ЬоЉ, ƒух —вети га у таЉни крштеЬа окропЪуЉе  рвЪу √оспода —паситеЪа. —текавши тако улаз у Ьега, ќн га испуЬава и у свему му помаже на путу Ьеговог спасеЬа. «бог тога треба да хвалимо, поЉемо и величамо ѕресвету “роЉицу, благог —аустроЉитеЪа нашег спасеЬа, и, са своЉе стране, да уложимо сву ревност, журеЮи да украсимо себе свим врлинама, по образу ќнога коЉи нас Ље саздао, и обновио, како се не бисмо показали неплодним за познаЬе √оспода и како себи не бисмо затворили улазак у вечно ÷арство Мегово, у коЉе смо позвани (2.ѕт.1,5; 8; 11).

—”Ѕќ“ј ѕќ Ѕќ√ќ£ј¬К≈М”

јпостол облачи ’ришЮане у свеоружЉе ЅожиЉе (≈ф.6,11). ќво Ље у сагласности са прошлим поучеЬем. £ер, онога коЉи Ље, чувши позив ЅожиЉи, предузео почетак новог живота и, уз помоЮ благодати ЅожиЉе, са своЉе стране принео сву ревност, очекуЉе борба а не почиваЬе на душецима. ќн Ље оставио свет, и свет Юе због тога почети да га притешЬава; он се истргао из власти Равола, и Раво Юе га гонити и поставЪати му замке како би га скренуо са доброг пута и опет вратио под своЉу власт; он се одрекао себе, одрекао се сопствености са свим мноштвом страсти, но грех, коЉи живи у нама, не пристаЉе да се одЉедном растане са животом у самоугаРаЬу, те Юе стално покушавати да, уз разне обмане, опет успостави онаЉ поредак живота коЉим се тако богато раниЉе хранио и насиЮавао. ≈то три неприЉатеЪа Ц сваки са безброЉном воЉском. √лавнокомандуЉуЮи Ље Раво, а Ьегови наЉближи помоЮници су демони. ќни све подстичу ка греховном животу Ц противнику духовног живота. «бог тога апостол, као да других сасвим и нема, против Ьих и наоружава ’ришЮанина. £ер, говори, не ратуЉемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесЉу (≈ф.6,12). £ер, кад Ьих не би било, може бити, ни борбе не би било. »сто тако, ако се они одбиЉу и поразе, ми остаЉемо без неприЉатеЪа. Ќека, дакле, свако види куда треба да усмери своЉе стреле или, у краЉЬем случаЉу, са коЉе стране треба наЉвише да се чува. » нека се чува! јпостол Ље навео неколико оруРа. ћеРутим, сва она имаЉу силу само у √осподу. «бог тога су нам опитни духовни борци и предали: именом господа »суса побеРуЉ противнике.

Ќ≈ƒ≈Кј ѕќ Ѕќ√ќ£ј¬К≈М” (32.)

£уче Ље апостол ’ришЮанина, коЉи Ље ступио на пут спасеЬа, наоружао духовним свеоружЉем: а сада, ради поткрепЪиваЬа у тешкоЮама, указуЉе на руководитеЪе у том борбеном течеЬу и последЬи свети циЪ свега. –уководитеЪи су пастири и учитеЪи коЉе Ље √оспод даровао ÷ркви (≈ф.4,11-13) и чиЉим устима Ље сам изрекао све што Ље потребно као руководствено указаЬе. ќни помажу свакоме ко им се обрати са вером и молитвеним обраЮаЬем √осподу. ќву истину знаЉу они коЉи, уз самоодрицаЬе, иду путем √осподЬим и, без жаЪеЬа себе, воде борбу са неприЉатеЪима спасеЬа. ќни код своЉих пастира увек среЮу помоЮ и уразумЪеЬе, чак и онда када, са стране посматрано, изгледа да их не могу очекивати. £ер, они прилазе √осподу а не Ъудима. ј √оспод Ље увек готов да преко ових Ъуди руководи и уразумЪуЉе сваког ко искрено и са вером од Мега тражи помоЮ. —ветли, пак, и последЬи циЪ Ље Ц мера раста пуноте ’ристове, узраст савршеног човека. —ви знаЉу шта Ље савршен човек у обичном смислу и не може се наЮи човек коЉи не би желео да постигне такво савршенство. ћеРутим, нико не зна шта Ље савршен човек у √осподу, осим оних коЉи су достигли таЉ узраст. ќво, наравно, никоме не треба да послужи као повод за хлаРеЬе ревности коЉа Ље неопходна за постизаЬе тог узраста, него, напротив, као разлог да се она разгори. £ер, непознаваЬе Ьега зависи од висине духовног савршенства коЉе се назива мужевним узрастом живота по Ѕогу. јпостол га одреРуЉе као усваЉаЬе свих пунота савршенства коЉе Ље проЉавио наш √оспод —паситеЪ. »з овога свако види због чега овом позиву треба приЮи са „свом ревношЮу“.

—ветосавЪе.орг

23 / 01 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0