Srpska

—вети —ава и —вета –усиЉа

—ветитеЪи су наЉбоЪи плодови духовног стабла сваког православног народа. ќни су блистави украси крошЬи, чиЉи врхови досежу до ѕрестола √осподЬег. “ако Ље и —вети —ава златна Љабука духовног стабла биЮа српског православног рода, украшена светлошЮу славе будуЮега века.

††††

—ветитеЪи, меРутим, нису богатство и посед само народа из чиЉег су тела никли, сазрели и позлатили се, веЮ су понос и украс свих православних народа, односно ÷ркве ѕравославне. “ачности ради, може се, наиме, говорити о Љедном духовном стаблу ’ристове ÷ркве, на коме сваки од православних народа има своЉу грану на коЉоЉ су нанизани плодови тога рода. » тако су светитеЪи везе и споне свих православних народа, Љер се светитеЪи славе и молитвено им се обраЮа независно од рода и Љезика у коме су роРени и у коме су се посветили, Љер су у ÷арству Ќебеском многи родови и многи Љезици Љедан ’ристолики род и Љедан Љезик —ветога ƒуха. ќни су, дакле, будуЮи богатство и посед ÷ркве ЅожиЉи, наЉбоЪи мисионари и дипломате меРу православним народима, Љер оним што Ље вечно и непролазно у Ьима Ц а то Ље слава ЅожиЉа Ц превазилазе и преображаваЉу оно што Ље привремено и условно Ц Љезик и географиЉу. «бог тога православни светитеЪи упуЮуЉу народе, коЉима припадаЉу по телу, на све православне народе, коЉима они припадаЉу по ƒуху.

—вети —ава Ље зато наш наЉбоЪи мисионар и дипломата. ѕосебно Ље наш наЉвеЮи син и отац славЪен и поштован у —ветоЉ –усиЉи. »ако Ље Ьегова светост роРена у √рчкоЉ, а Ьегов земни живот своЉу кончину дочекао у ЅугарскоЉ, у —ветоЉ –усиЉи Ље —вети —ава наЉвише поштован. —ам –астков преображаЉ у —аву догодио се у руском светогорском ћанастиру —таром –усику 1191. године. »з очевог дома тамо га Ље одвео и Ѕогу и ћаЉци ЅожиЉоЉ привео непознати руски монах, коЉи „од Ѕога послан беЉаше“. „ј ЉереЉ очита молитву и постриже власи главе Ьегове и у ризу га обуче анРелскога образа, и промени му име –астко у —ава“.

—ветоЉ –усиЉи, коЉа га Ље задужила монашким заветом, —вети —ава се одужио, заЉедно са осталом словенском браЮом, —рбима и Ѕугарима, своЉим «аконоправилом, написаном при добиЉаЬу аутокефалности —рпске ÷ркве. „»страживачи сматраЉу да у «аконоправилу (Ќомоканону) —ветог —аве има русизама, што Ље очит знак да су му руски монаси помагали у изради овог значаЉног правног зборника, коЉи Ље утемеЪио правну свест средЬовековне српске државеЕ –уски научници £елена ЅеЪакова и £арослав Ўчапов, у своЉоЉ студиЉи „“радициЉа —ветог —аве —рпског у –усиЉи“, кажу: „ƒеловаЬе светог —аве српског било Ље од великог значаЉа за »сточне —ловене. Ќастала уз Ьегово учешЮе, нова редакциЉа  рмчиЉе дошла Ље у 13. веку из Ѕугарске. ” времену од 15. до 17. века српска редакциЉа проширила се у ”краЉини и ЅелорусиЉи, а 1649. постала Ље основа за штампано издаЬе  рмчиЉе у ћоскви“. ” –усиЉи Ље оно добило назив  рмчиЉа, од глагола крмити и кормити, у значаЬу хранити и управЪати. “ако Ље —вети —ава помогао —ветоЉ –усиЉи да се храни и управЪа истинама и правдом Ѕожанског закона, на свом путу ка —ветом √раду Ц Ќебеском £ерусалиму.

—вети —ава Ље имао велики утицаЉ на монаштво —вете –усиЉе. ќ овоме сведоче броЉни преписи ∆итиЉа —ветога —аве. ” 16. в. их Ље познато преко деведесет. „—ветогорски типик —ветог —аве, такозвани  ареЉски, имао Ље значаЉа за развоЉ потоЬе словенске монашке традициЉе. ћоже се претпоставити да Ље  ареЉски типик утицао на саставЪача —китског типика, коЉи се веома раширио у –усиЉи од 15. до 18. века“.

£ош Ље —вети —ава дао рускоЉ браЮи пример благословеног задобиЉаЬа самосталне народне ÷ркве. „»ме —аве српског нашло се на страницама руских  рмчиЉа средином 15. века, као оснивача српске аутокефалне цркве и српске државности („ѕовест о српскоЉ и бугарскоЉ патриЉаршиЉи“). ѕреседан постоЉаЬа аутокефалних словенских цркава био Ље наЉважниЉи аргумент приликом осниваЬа московске аутокефалиЉе. ѕолитичко искуство српске државе приликом проглашеЬа царства, користили су идеолози руске националне државе. ” лику —аве српског, по рускоЉ друштвеноЉ мисли, обЉедиЬене су две супротне концепциЉе: признаЬе и изградЬа црквене и државне независности“.

—вета –усиЉа, меРутим, ниЉе остала дужна —ветоме —ави. ќна Ље Ьегову личност и веру уградила као Љедан од камена темеЪаца Ьене царске идеологиЉе. Ќаиме, по проглашаваЬу за цара 1574. године, »ван √розни Ље дао благослов да се изради десетотомни летопис историЉе света. ¬елики простор у четвртом тому ‘Ћицевог свода’, илустроване историЉе света, посвеЮен Ље оснивачу —рпске ѕравославне ÷ркве и духовном утемеЪитеЪу —рпске државе, —ветом —ави. ѕоред тога, у овом изузетно илустрованом летопису, налази се и генеалогиЉа династиЉе ЌемаЬиЮа, као и опис  осовског боЉа. “о Ље био дуг цара »вана, —ветоме —ави, Љер га Ље Ьегова баба по маЉци, јна £акшиЮ, поучавала и васпитавала причама о светородноЉ лози ЌемаЬиЮа.  Ьига Ьеговог образоваЬа била Ље “еодосиЉево ∆итиЉе —ветог —аве коЉе Ље из ’иландара донео Ьеговом оцу на подарЉе светогорац »саиЉа. ќ томе Ље са усхиЮеЬем сведочио у позним годинама: „ј како Ље —вети —ава оставио оца, маЉку, браЮу, роРаке и приЉатеЪе, заЉедно са целим царством и властелом и понео крст ’ристов и какве Ље он монашке подвиге извршавао! ј како су отац Ьегов, ЌемаЬа, то Љест —имеон и маЉка Ьегова оставили царство и заменили пурпурну одеЮу монашком и како су због тога задобили /.../утеху и радост!“. », опет, узвратно, цар Ље меРу своЉе претке на фрескама у јрхангелском саборном храму у  ремЪу дао да се изобразе —вети —ава, —имеон и кнез Ћазар. «анимЪиво Ље да Ље Љедини светац коЉи Ље у храму два пута насликан управо —вети —ава, кога Ље цар очито искрено поштовао, сматраЉуЮи да га Ље —ава молитвено чувао од смрти пред побеснелим силама боЉарског „междусобиЉа“, док Ље »ван био дете. „ќн Ље као велики молитвеник и србофил, као руски цар и српске крви, написао ћолeбни  анон наЉвеЮем —рбину у историЉи Ц —ветоме —ави ЌемаЬиЮу. Ќе случаЉно, гроб са телом цара »вана IV ¬асиЪевича налази се у јрхангелском —aбору ћосковског  ремЪа, поред фресака светих —рба Ц ѕреподобног —имеона ћироточивог, —ветог —аве ЌемаЬиЮа и —ветог ¬еликомученика Ћазара  осовског“. ÷ар »ван √розни Ље помагао задужбину —в. —аве и —имеона, ћанастир ’иландар, а ћанастиру ћилешева Ље приложио покров за Юивот —ветог —аве.

 оначно, мада не и последЬе: „” 19. веку обележаваЬе празника —в. —аве поприма политички карактер и постаЉе манифестациЉа братског савеза –уса и —рба“. „” —рпском подворЉу у ћоскви подиже се 1849. године капела —ветог —аве, а онда се, са тумачеЬима, издаЉе и Ьегово житиЉе. –уски научници посвеЮуЉу велику пажЬу историЉи —рпске ÷ркве. ∆итиЉа —ветих —аве, —имеона и —тефана ѕрвовенчаног биваЉу обЉавЪена у ‘–уско-словенском календару’ за 1890, и постаЉу примери братског савеза —рба и –уса“.

Ѕлагословом —ветога —аве —ветоЉ –усиЉи може се сматрати и слаЬе копиЉе хиландарске иконе ћаЉке ЅожиЉе “роЉеручице, коЉа Ље у –усиЉу послата на захтев —в. цара ћученика ЌиколаЉа ƒругог, и била ношена у –уско-Љапанском рату, где се проЉавила као чудотворна.

—поменуЮемо и храмове коЉе Ље —вета –усиЉа посветила —ветоме —ави. ЌаЉпре онаЉ, подигнут у част наЉвеЮег —рбина на месту Ьеговог монашеЬа.  ада Ље у 19. веку обновЪен —тари –усик, у пиргу, у коме Ље замонашен —вети —ава, саграРена Ље црквица Ьему посвеЮена. ќсвештана Ље 03. Љула 1871. године

√роф —ава ¬ладиславиЮ Ље као руски дипломата основао град  Љахту 1727. године, у част утврРиваЬа границе измеРу –уске и  инеске царевине. √рад се пре револуциЉе називао “роЉицкосавск, зато што Ље гроф, —рбин из ’ерцеговине, у том граду подигао храм у славу —вете “роЉице и у част свог небеског заступника Ц —ветога —аве —рпског. „ƒанас, благодареЮи напорима свештеника из  Љахте оца ќлега, почиЬе обнова прилично руинираног “роЉицко-—авског храма у  Љахти посвеЮеног ∆ивоначалноЉ “роЉици и —ветом —ави —рпском. ќтац ќлег Ље у маЉу 2014. године посетио —рбиЉу и —авину ’ерцеговину и на дан спаЪиваЬа моштиЉу —ветог —аве српском ѕатриЉарху у храму —ветог —аве у Ѕеограду поклонио копиЉу чудотворне иконе ‘ѕосредница за грешне’. ќн Ље тада истакао да се залаже да се граду врати Ьегов првобитни назив “роЉицкосавск, коЉи Ље промеЬен у комунистичким временима: „√решно Ље заборавЪати своЉе родитеЪе, учитеЪе, добротворе. √решно Ље такоРе и то што смо ми заборавили и свог небеског покровитеЪа Ц —ветог —аву —рпског.  роз 13 година навршиЮе се три века како Ље Ьегово име било дато нашем граду. ƒанас нажалост нема знакова Ьеговог духовног и физичког присуства у  Љахти, осим две иконеЕ Ѕило би добро да уочи тровековног ЉубилеЉа граду вратимо Ьегово законито, Ѕогом дано име, а нама свима, моЮног наставника и заступника пред √осподом, —ветог —аву —рпског“.

„” селу »гумново у ћосковскоЉ губерниЉи Ље 1810. подигнута црква, посвеЮена светим мученицима, браЮи ‘лору и Ћавру, каменоресцима коЉи су због хришЮанске вере пострадали у 2. веку на  осову. ” —вештеничком документу за 1831. годину, коЉи се ту чува, стоЉи да су у цркви постоЉала два олтара, Љедан за мученичку браЮу, а други посвеЮен светитеЪу и чудотворцу —ави —рпском. “у се служба ЅожЉа одржавала у дан прославЪаЬа —ветога —аве, 27. Љануара, све до затвараЬа храма у »гумнову 1937. године“.

» у новиЉе време —вета –усиЉа се одужила —ветоме —аву. ѕослала Ље архитекту ¬иктора ¬икторовича Ћукомског да му на ¬рачару проЉектуЉе храм, а, ево, у наше дане, браЮа –уси прилажу и изводе последЬи и наЉважниЉи мозаични украс на ’раму —в. —аве, почевши од куполског простора. ѕриликом представЪаЬа нацрта мозаика, амбасадор –усиЉе г. јлександар „епурин Ље рекао: „—вети —ава ниЉе био само српски светац, ниЉе само први српски архиепископ, веЮ део духовног ланца коЉи спаЉа –усиЉу и —рбиЉу“.

Tако су Љаке и нераскидиве везе —ветога —аве и —вете –усиЉе. “ако —вети —ава благосиЪа и ограРуЉе —вету –усиЉу до Ьених наЉисточниЉих предела, а —вета –усиЉа благосиЪа и ограРуЉе србадиЉу —ветога —аве. Ќа Ьеговом примеру смо се уверили у оно што смо на почетку рекли, да су светитеЪи спона и заЉедничко благо и посед свих православних народа, читаве ÷ркве ’ристове, и да они своЉе телесне и духовне потомке и следбенике упуЮуЉу на своЉу браЮу по вери и духу. «ато, нека маловерни и неверни бескореновиЮи и бескуЮници иду за своЉим слепим воРама коЉи их воде у Љаму-безданицу, звану незнабожачка ≈вропа, меРу народе „коЉи седе у овласти и сени смрти“ (ћт. 4, 16), коЉи су презрели и одбацили —ветлост живота Ц ’риста, а ми Юемо, умудрени и усиновЪени —ветим —авом, иЮи путем коЉи нам Ље он пропутио и завештао: путем ка —ветоЉ –усиЉи, ка ЌебескоЉ —рбиЉи и ÷арству ЅожиЉем.

Ѕогу нашему, дивном у —ветоме —ави и —ветоЉ –усиЉи, нека Ље слава, чест и держава у векове векова. јмин.

Ѕеседа изговорена на —ветосавскоЉ академиЉи у ƒому културе у ¬аЪеву, 25. 01. 2017.

03 / 02 / 2017

¬аш коментар

ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

¬аш коментар:
¬аше име:
¬аш e-mail:
”несите броjеве
коjе видите на слици:


RSS 2.0