Srpska

—вети ¬укашин £асеновачки у логорашкоЉ историЉи —рба

††††

≈во дана коЉи нам Ље дао Ѕог: у јрхиЉереЉскоЉ саборноЉ литургиЉи, у ’раму —ветога —аве на ¬рачару, на дан —ветога апостола и евангелисте £ована 2000. године, ƒух —вети, кроз уста ÷ркве, заЉеднице народа са ¬аскрслим ’ристом, прославЪа имена српских ћученика и —ветитеЪа, —ведока ’ристових, меРу Ьима и —ветога ¬укашина из  лепаца и —араЉева, —ветога ¬укашина £асеновачког.

Ѕио Ље из херцеговачког рода ћандрапа, коЉи Ље своЉу грану имао и у —араЉеву: стара угледна куЮа ћандрапа, у улици ћилоша ќбилиЮа (ѕируша) у —араЉеву. («бог сувише видних и "свежих" трагова Ќƒ’ и усташког терора над —рбима, и £евреЉима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуРивале да 1945. године меЬаЉу називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. “ако и ќбала воЉводе —тепе, Ѕулевар воЉводе ѕутника, ЌемаЬина улица. “ако и ”лица ћилоша ќбилиЮа у коЉоЉ Ље била куЮа породице ћандрапа).

ћандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у —араЉеву. Ѕили су добротвори и чувари имаЬа и саме цркве —ветих јрхангела ћихаила и √аврила, тзв. ''—таре —рпске ѕравославне ÷ркве" (из 15. века, наЉстариЉег здаЬа у —араЉеву). —инови старог „ича ћандрапе, „едо и ƒобро (ƒобрило), Љедан од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су веЮ од априла-маЉа 1941. године повезани са "шумом", тЉ. оружаним националним одредима коЉи су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, Љер Ље то почело веЮ маЉа 1941. године, недалеко од —араЉева. Ќо обоЉица су страдала у £асеновцу, где и Ьихов стриц, —вети ¬укашин. ј до година 1970-их преживели су син Ѕогдо (Ѕогдан, тежак инвалид) и кЮи —лавка, учитеЪица. Мезин син, а унук „ича ћандрапе, био Ље око 1980. године библиотекар у "¬иЉеЮници"- ЌародноЉ (универзитетскоЉ) библиотеци у —араЉеву, коЉа Юе бити снимЪена, и у светским медиЉима 1994. приказивана као "обЉект гаРан српским гранатама са “ребевиЮа" (а заправо Ље страдала у пожару коЉи Ље био намештен), да би се уништила силна документациЉа о прошлости —араЉева и о заЉедничком животу триЉу верских заЉедница (четири, укЪучуЉуЮи и £евреЉе).

—ама куЮа ћандрапа у ћилоша ќбилиЮа улици, репрезентативан пример граРанске архитектуре 18. и 19. века (слична ћанаковоЉ куЮи у Ѕеограду, или Љош више куЮи у коЉоЉ Ље сада кафана "«нак питаЬа" код —аборне цркве у Ѕеограду), била Ље предвиРена за историЉску заштиту, као споменик етничке културе. —ада, 2000. године, у тоЉ куЮи живи и послуЉе Љедна муслиманска породица.

” тоЉ куЮи Ље живео (и око трговине, у "магазама", тЉ. магацинима трговачким) радио и —вети ¬укашин, цеЬен као ревносан чувар и имовине —рпске ѕравославне ÷ркве, на ЅашчаршиЉи, те управо таЉ ’рам и —рпско —араЉево имаЉу дубоке разлоге да —ветога ¬укашина, слугу ’риста и —в. јрхангела, славе као свога службеника и заштитника.

— Ьим су и „едо и ƒобро, а и остали чланови куЮе ћандрапа, служили у —тароЉ ÷ркви као поЉци у хору, као чтеци. Ќека да Ѕог, да и данас таЉ ’рам и само —рпско —араЉево штити икона и вера —ветога ¬укашина £асеновачког ( лепачког, ’ерцеговачког, —араЉевског, —рпског и —веправославног). Мегов последЬи душевни израз био Ље ’ристов мир, а Ьегов последЬи покрет био Ље покрет руке " рста од три прста", те му Ље крвник управо због тога знака  рста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, Љош за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Ќека таЉ  рсни знак руке —ветог ¬укашина £асеновачког лебди над напаЮеним овим народом као благослов и мир ¬укашинов, мир ’ристов. £ер само "у овоме знаку Юеш победити" (εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces).

«авера ЮутаЬа

—вети ¬укашин Ље у —араЉеву остао негде до Љуна (можда и Љула) 1941. године, када се и многи други угледни српски граРани склаЬаЉу: ко у —рбиЉу, где ниЉе било геноцида, ко "у шуму"!

—вети ¬укашин "у шуму", у ’ерцеговину, родно село  лепци, код „апЪине. (Ќаравно, не у "партизане", Љер Ьих тада тамо Љош ниЉе ни било). ќд тада о —ветоме Ьегови роРаци ћанадрапе у —араЉеву не знаЉу више ништа. ѕрве вести о Ьему и Ьеговом мучеништву и величини ’ристова —ведока (ћученик, на грчком μαρτιρ, значи —ведок) стижу у —араЉеву тек после рата: не само од др ЌедеЪка-Ќеда «еца. ј доктор «ец Ље вест донео управо у куЮу преживелих чланова породице ћандрапа (Ѕогдану и —лавки), кад им Ље, 1946. године, дошао на крсну славу (ЌикоЪе, —ветог Ќиколе). “ако се за —ветога знало веЮ негде 1946. године, и то не само у —араЉеву, него и у ћостару и у „апЪини. » сама породица и род ћандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина Ќƒ’ над —рбима и £евреЉима ни сама титовска полициЉа —араЉева ниЉе усуРивала да дира у куЮу ћандрапа. јли се зато о —ветоме ниЉе говорило Љавно, као ни о самом £асеновцу, непреболноЉ рани у хиЪадама породица —араЉева и околине (па наравно, и остале Ѕосне и ’ерцеговине).

Ќепосредно после рата састали су се у —араЉеву преживели заточеници ("логораши") £асеновца. Ѕили су то или Љасеновачке "занатлиЉе" (коЉи су били у издвоЉеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближЬи усташки гарнизон, па зато поштеРени и храЬени током четири године), неки од Ьих чак учесници признатог "ѕробоЉа" од 22. априла 1945. године; или заточеници коЉи су имали среЮе да их преузму од усташа Ќемци, па су само прошли кроз £асеновац, на путу за Ќемачку, или замеЬени, у акциЉама "размене" заробЪеника измеРу партизана или четника, с Љедне стране, и усташа, с друге. Ќамера окупЪених преживелих заточеника била Ље да заЉеднички запишу сеЮаЬа на £асеновац и утврРуЉу, колико могу, чиЬенице о страдаЬу. —астанцима Ље обавезно било присуство ”ƒЅ-е (полициЉе коЉа и данас у —– £угославиЉи слави 13. маЉ као дан свог осниваЬа 1943. године). “ако су подаци и вести о £асеновцу могли са састанка заточеника да проРу у Љавност само ако то допусти "”права ƒржавне Ѕезбедности" (”ƒЅ). ј како Ѕроз никад ниЉе помиЬао нити одобравао да се помиЬе £асеновац, то Ље и "тринаесто-маЉска" Ѕрозова полициЉа гушила сваки глас о £асеновцу. ѕа ипак: о —ветом ¬укашину Ље знао и говорио и «аим “опчиЮ, логораш-занатлиЉа (после рата кЬижевник и уредник на –адио-—араЉеву). јли Ље званичан државни (и "државотворни") став био - ЮутаЬе, па и о —тарцу ¬укашину. ОутаЬе о —тарцу ¬укашину било Ље исто што и ЮутаЬе о £асеновцу, и Љош више: идеолошки обавезно и наметнуто ЮутаЬе о истинскоЉ —рпскоЉ историЉи! Ќе говорити о £асеновцу, Љер Ље £асеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкоЉ £угославиЉи": таЉ став Ље био владаЉуЮи, Љер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватаЬу историЉе - давали управо српски комунисти.  омунизам Ље тражио баш од —рба (од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историЉску свест".

††††

“ранспорт за £асеновац

ƒанас ми Ље, на ЋитургиЉи (21. маЉа 2000. године), у ’раму —ветога —аве на ¬рачару, оживело сеЮаЬе на транспорт и долазак у логор £асеновац.

ƒана 6. маЉа 1942. године усташка полициЉа Ќезависне ƒржаве ’рватске приредила Ље у —араЉеву —рбима "усташки РурРевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у £асеновац! Ќа трамваЉскоЉ (уЉедно и жеЪезничкоЉ) прузи поред ћиЪацке, на обали од ЅашчаршиЉе и "√радске виЉеЮнице" (послератне Ѕиблиотеке и јрхиве), па све до ≈лектроцентрале, била Ље поставЪена дуга композициЉа теретних вагона, за транспорт затвореника до £асеновца. (“рамваЉска пруга Ље била исте ширине као и жеЪезница, ускотрачна, па Ље тако воз из Ѕрода могао уЮи у град, обиЮи га кругом до ЅашчаршиЉе и онда се, поред ћиЪацке, ќбалом, вратити у жеЪезничку станицу, па за ћостар или натраг, за Ѕрод). »звели су нас из затворских ЮелиЉа и околних касарни уЉутро око четири сата, пред само свануЮе: заиста на уранак, али не АурРевдански (тада Ље и настала сараЉевска тужна песма 'АурРевдан Ље' коЉу Юе √оран ЅреговиЮ дивно обрадити: и хвала му).

“у композициЉу теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. ј силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из £аЉце-касарне на брду изнад Ѕембаше и ЌевЉестине махале; из √радског затвора (иза √радске ¬иЉеЮнице, код ЅашчаршиЉе), из затвора ЅеледиЉе, Оемалуше, ÷ентралног затвора (—удског, аустроугарског); из касарне ¬оЉводе —тепе (и у Ќƒ’ смо тако називали касарну испод Ѕистрика, на “ргу 6. новембра, названом тако по дану уласка —рпске воЉске у —араЉево, године 1918.). ј кад воз крене, зауставиЮе се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онаЉ део композициЉе, прими и затворенике из касарне  раЪа ѕетра ѕрвог, у Ќовом —араЉеву. (“а касарна Ље 1941. била —абиралиште за £евреЉе, за Ьихове породице, одакле су их транспортовали Ќемци на губилишта. ѕокушавали смо ми преживели логораши, да од £Ќј добиЉемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али Ље предлог, дат боЉажЪиво, био од стране команде "ослободилачке" армиЉе грубо одбиЉен. “о Ље после 1945. године била ѕешадиЉска школа и касарна ћаршала “ита).

“ако се у тоЉ композициЉи теретних вагона, 6. маЉа 1942. године, нашло око три хиЪаде затвореника: младих Ъуди, "воЉно способних", сада за £асеновац. ћеРу Ьима Ље - а то Юу сазнати у —араЉеву тек после рата - било и Ъуди домаЮина, коЉи су били затворени заЉедно са своЉим синовима: ћандрапе,  ошарци, ћостарице,  овачевиЮи, ОоровиЮи,  оЬевиЮи, —тоЉановиЮи, —уботиЮи, –убиниЮи, све из сараЉевске ѕируше (српског кварта), па £овановиЮи, »лиЮи, ЅогдановиЮи са  овача, на прилазу £аЉце-касарни. јли Ље било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за —рбе или се изЉаснили као —рби: млади мостарски правници (завршили студиЉе права у Ѕеограду), као јдил √ребо, »смет ѕашиЮ, ЎефкиЉа  апиЮ, ћугдим ћехмедагиЮ, па и кЬижевник «иЉа ƒиздаревиЮ (све у ЅеледиЉи, у ЮелиЉи бр. 4, где сам био и Ља, у √радском затвору). ћостарски муслимани нарочито зато што су били против —поразума (÷ветковиЮ-ћачек) коЉим Ље ћостар 1939. године прикЪучен Ѕановини ’рватскоЉ. “о "србоваЬе'' Юе их коштати главе.

Ќа теретним вагонима у коЉе су нас укрцавали, памтим, Љош су биле, Юирилицом и латиницом, старе ознаке "£∆" и натпис "седам коЬа или четрдесет воЉника", колико, за нужду, може да стане наЉвише у Љедан вагон. Ќас су укрцали по две стотине у Љедан вагон! ј ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по Љедан, високо под кровом. ƒодуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиРени и за путнике-сеЪаке коЉи су ишли "на пазар“, те смо често и ми, Раци на излетима, као и сеЪаци, седели пре рата путуЉуЮи "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. ЌиЉе било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас Ље по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певаЉуЮи и "тамбураЉуЮи ногама", док Ље воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шЪиву, поред пруге! ѕа и сада смо, набиЉени у вагон, мислеЮи да се само растаЉемо од завичаЉа и путуЉемо "за Ќемачку" као заробЪеници, поред Љош отворених врата запевали:

"— оне стране £аЉца, гаЉтан трава расте

ѕо ЬоЉ пасу овце, чувало их момче.

ћладо момче плаче, Љош тужниЉе пЉева

—вака туРа земЪа, туга Ље голема!"

АурРевдан Ље! «апЉевало се, да охрабримо и ободримо неке коЉи су били згромЪени, паралисани од страха и неизвесности. јли тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, Љасно чуЉемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "≈, сад пЉеваЉте колико вам Ље воЪа!" ЌаРосмо се збиЉени, без ваздуха у мраку. ЌиЉе било ни воде. —ве потребе, и оне несавладиве, редовне, ЉутарЬе, коЉе у оноЉ трци и гурЬави Љутрос нико ниЉе стигао да обави, обавЪале су се стоЉеЮи, Љер смо били тако збиЉени, да нико ниЉе могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. ƒечаци су наЉпре плакали, а онда у несвест: не може се реЮи да су "падали" Љер су и онесвешЮени остаЉали стоЉеЮи, стиснути измеРу осталих. » тако пуна два дана, до Ѕрода: стигли смо у Ѕрод тек увече, 7. маЉа. “у Ље била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те Ље требало преЮи из вагона ускотрачне железнице у нешто веЮе вагоне нормалног колосека.

ќтвараЉу се, чуЉемо, врата у вагонима наше, сараЉевске композициЉе, и чуЉемо вику: "»спадаЉ, брзо!" » ударце. ќтворише, наЉзад врата и на нашем вагону, и ту Юе се догодити нешто што Юе се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици £асеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падаЉу Ъудска тела, беживотна падаЉу као кладе! Ќисмо ни знали да су мртви док су стаЉали збиЉени измеРу нас! ј онда су у вагоне за £асеновац сабиЉали Ъуде из по два сараЉевска ускотрачна у Љедан Љасеновачки, нормални. »сти мрак, иста збиЉеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од —араЉева до Ѕрода. «ато смо станицу £асеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као краЉ мука и спас!

ћеРутим, кад у £асеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Ѕило Ље то 8. маЉа 1942. Ќа ћарковдан! ѕитаЉу: "£есте ли добро путовали? »ма ли ко да Ље гладан или жедан?". £ави се, плачним гласом, Љедва жив, Љедан дечак од своЉих шеснаестак година. ”сташа нареРуЉе (док Љош ниЉе нареРено излажеЬе у строЉ): "ѕустите га на врата!". ј онда нареРуЉе оштро дечаку - "зини!", па му набацуЉе шЪунак и грумеЬе земЪе и нареРуЉе да то хвата устима: - "ќво Юе вам бити четничка гибира!" (храна, следоваЬе). “ако све док ниЉе нареРен излаз ("испадаЉ") и покрет. —а станице ка главном, приЉемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом £асеновац). “рком, под ударцима кундака. ѕа ко остане на ногама биЮе жив, до логора.  о падне, дотуку га.  ундацима или метком (слушали смо пуцЬе).

ј пред приЉемним логором изненаРеЬе: дешавало се ретко коЉем транспорту, али нама се десило! „екаЉу Ќемци. ќрганизациЉа "“от". –адна служба –аЉха. „екаЉу “отовци "свеж транспорт", Љер су раниЉе допремЪени логораши веЮ исцрпЪени и самртници: у £асеновцу се углавном умире од исцрпЪености, глади, жеРи, болести; кад Ъуди уРу у логор, не добиЉаЉу ни храну, ни воду, спаваЉу под ведрим небом (тЉ. на киши и мразу), на мочварноЉ земЪи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред —аве; "лепо" чуЉеш како вода "вришти" под ногама испод траве. «аточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". ƒодуше, ту у близини су и бараке. јли у Ьима су само занатлиЉе - свеЉедно да ли —рби, £евреЉи, ћуслимани или ’рвати! ќни живе у баракама, у коЉима су радионице, редовно добиЉаЉу храну, Љер су Ьихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. ћеРу занатлиЉама и стручЬацима Ље и доктор «ец, па чак и неки сараЉевски £евреЉи. "«анатлиЉе". “о Ље значаЉан моменат чувеног "ѕробоЉа", 22. априла 1945. године, о коЉем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на –“¬ Ѕеоград, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о £асеновцу (и "о ослобоРеЬу-пробоЉу"). ѕробоЉ из £асеновца су извршили занатлиЉе, Љер су само они имали снаге да то покушаЉу. —хватили су да им Ље та могуЮност Љедини спас, Љер су преко свога (таЉно монтираног и скривеног) радиЉа сазнали за наредбу да буду поубиЉани, као Љедини преживели сведоци £асеновца! ј делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у «агреб по материЉал потребан Ьиховом послу и занату. ќни су били спремни и да сведоче о £асеновцу, пред ЉавношЮу нашом и светском. јли то ниЉе одговарало Ѕрозу! ј наше "комисиЉе" су ваЪда чекале, до дана данашЬег, да ти сведоци поумиру!

“ако Ље од нас око три хиЪаде - колико Ље кренуло из —араЉева (по броЉу вагона композициЉе) до самог логора стигло око две хиЪаде: сваки треЮи Ље успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за £асеновац. Ќемци, “отовци, нас построЉаваЉу, на великом "зборишту" испред улаза у главни, приЉемни логор. —троЉ дуг око двеста метара, у неколико редова. —тоЉимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). »за сваког реда, нама иза леРа, иду задригли “отовци и тешком чизмом удараЉу сваког построЉеног логораша под колено.  о поклецне или падне, не сме ни да се диже.  о остане на ногама, "трком" на другу страну; меРу одабране, снажне, за тешке радове у ЌемачкоЉ (а биЮе то у ЌорвешкоЉ, северно од ѕоларног круга). ј они коЉи су поклекнули и седе, иду у логор, осуРени на лагано, али сигурно умираЬе, ако баш тих дана не буде наступ на коЉем усташе убиЉаЉу маЪем или ножем.

††††

–астанак у £асеновцу

ћи коЉи смо издржали “отовску пробу и преглед, нас две-три стотине, издвоЉени смо у посебан угао логора, под управом “отовца-Ќемца, коЉи с времена на време долазе да траже радну снагу за Ќемачку. ” томе посебном делу логора су и бараке. “ако смо и смештени у бараке. ќдвоЉени смо жицом од осталог логорског простора (као од —лавиЉе до  алемегдана, па и ƒунава). ј измеРу нашег, издвоЉеног ("“отовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (коЉи Ље ограРен посебном и дуплом бодЪикавом жицом) брисани Ље простор; тридесет метара размака од Ьихове до наше жице. ѕо томе простору шетаЉу или претрчаваЉу, као да нешто "вежбаЉу", усташе. ¬аЪда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да преРе у наш, издвоЉени, "“отовски" логор. ј ми добиЉамо храну од Ќемаца. “ри пута дневно по порциЉу куване, воЉничке хране! £едемо из порциЉа, а наша мученичка и осуРена браЮа стала уз Ьихову жицу и гледаЉу нас! √ледаЉу како Љедемо? Ўта ли? √ледаЉу они гладни коЉи су стигли у транспорту с нама. ћеРу Ьима, ваЪда, и понеки роРак, брат, отац, стриц, шта ли? ƒовикуЉу (Ќемци то допуштаЉу, а усташе се зато не противе), распитуЉу се, мученици, за познате или роРаке из наше групе, нешто поручуЉу: "ако икад видиш моЉе". ћашу, поздравЪаЉу, крсте се. «наЉу или осеЮаЉу да смо се растали заувек. ј знамо и ми! ј кад добиЉемо порциЉу окреЮемо леРа или се криЉемо у бараци, да нас не виде са порциЉом. »ли да ми Ьих не гледамо? Ўта да им кажемо ЉедуЮи? ћи овде чекамо спас: пут за Ќемачку. ѕа Юемо тачно 17. маЉа 1942. (била Ље недеЪа) кренути из £асеновца: путничким возом; у купеима; до «емуна, до "—аЉмишта" на —ави; а одатле, почетком Љуна, бродом, ƒунавом, за јустриЉу и Ќемачку.

“о Ље био наш растанак у £асеновцу. «намо да су тамо остали ƒобро и „едо ћандрапа. Ќе знам где им Ље, да ли с Ьима, страдао и отац. Ќе знам ни коЉим Юе следеЮим транспортом, из —араЉева, стиЮи у £асеновац ¬укашин ћандрапа из  лепаца и —араЉева. Ќе знам ни да ли Ље затекао живе „еду и ƒобру.

Ћогорашки поглед на српску историЉу

“ада смо први пут али заувек схватили: неважна Ље, нашем неприЉатеЪу неважна наша подела на четнике и партизане. “ако се делимо ми! ј за "Ьега" смо ми "логораши", логорашка нациЉа! “о Юе нам, своЉом одлуком о —рбима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни "савезници": да смо за Ьих народ чиЉу историЉу обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). «ато о историЉи —рба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуЬеничког, у сваком случаЉу митоманског искуства и суда - саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заЉеднице!

“о Юемо, управо логорашким доживЪаЉем рата, схватити и кад се будемо враЮали из Ќемачке, из логора и заробЪеништва (ко се вратио), године 1945, у земЪу тобоже "ослобоРену". ј вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодопски, али логор! “о су нам досудили —авезници, кад Ље ÷рвена армиЉа, Ьиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. године —рбиЉу са Ѕеоградом! ¬еЮ тада Ље —рбиЉа постала логор, у коЉем Ље тито-комунизам учинио све да нам убиЉе душу, да не гледамо своЉу историЉу, као што - ЉедуЮи храну из порциЉа у £асеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браЮу коЉа су осталу с ону страну друге жице, у £асеновцу!

ј тамо Ље остао ¬укашин и ’ристос с Ьим, у £асеновцу! »кона и охрабреЬе кад смо на дну наше историЉе, обележене логором и логорашким искуством. —вети —тарац ¬укашин из  лепаца, логорашка свест српске историЉе, наша жива вера, наш “умач и «аступник пред ’ристом. — Ьим никад не можемо заборавити да Ље "свиЉет оваЉ тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородноЉ!", те да нас са овога дна не може подиЮи никакво политичко решеЬе ако нас не подигне смиреност жртве —ветог ¬укашина £асеновачког.

—вети ¬укашине £асеновачки ћучениче, моли Ѕога за нас!

Ќа —пасовдан, 2000. године

¬ечити црквени календар

29 / 05 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0