У Саборишту парохијског дома у Билећи, 24. 05. 2017. године, у 19,30 часова, ученици гимназије у припреми проф.Тање Бубрешко приредили су поетско слово у част словенских светитеља и просвјетитеља Ћирила и Методија и тако обиљежили Дан словенске писмености. У програму су истакнуте четири тековине рада солунске браће: словенска црква, словенско писмо, словенски језик и словенска књижевност. Ученици су говорили одломке из житија светитеља, истакли однос старословенске и српске ћирилице, говорили о старословенском језику за који архимандрит Рафаил Карелин истиче да је то језик: „ближи унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцанија“. Фрагменти из средњовјековне књижевности (Похвала кнезу Лазару – Јефимија, записи Глигорија дијака, Моје писмо – Светог Николаја Велимировића…), молитве и стихови, чули су се на старословенском, руском и српском језику. Програм је пратио Црквени хор при храму Светог Саве дивним пјесмама на грчком и српском језику. Отац Данило Боро захвалио се ученицима и присутнима а ми смо и свеукупно захвални светој солунској браћи што су нас сабрали и што нас учвршћују на путевима чувања језика и писма. Зато и закључисмо Јефимијиним ријечима. Овога пута упућеним Ћирилу и Методију : „На наша мала приношења погледајте и у многа их урачунајте“.
МОЈЕ ПИСМО
О мили моји Ћирилови знаци,
Са вама прве познао сам бајке,
С вама је увек к’о сунчеви зраци,
Лик Оца мога и побожне Мајке.
У неком тамном и далеком веку,
У време хајки, сеоба и лова,
Преци су наши прегазили реку,
И твоја златна прихватили слова.
И увек тако до судњега дана,
Ти бићеш наше и остаћеш с нама,
Лепото вечна, издали те нисмо,
О мило, Свето Ћирилово писмо!
Свети Николај Велимировић
ЋИРИЛИЦА
Путеви су мога рода,
у духовној борби тешкој,
ко таласи послије брода,
урезани у витештво.
Ћирилицом се поносим,
писмом свога милог рода
и на друге га преносим,
традицијом мог народа.
Солунска су браћа света
и кренула путем Христа,
више од хиљаду љета,
јер вјера им бјеше чиста.
Створили су писмо
којим данас и пишемо,
због њих, ето роби нисмо,
па слободно и дишемо.
Урезани знаци мили,
и од Грка темељ грађен,
да остану небрисиви,
Вук потврду за њих нађе.
Шта је народ који нема
језик, писмо и слободу?
Ни имена покољења?
Налик он је само гробу.
И рекли су наши свеци:
чувај ријечи рода свог,
својом ријечју увијек реци,
да остане трага твог.
Писмо, језик, црква света,
и књижевност започета,
од њихових славних дана,
заувијек ће трајат` нама.
И нека је вјечна слава,
Методију и Ћирилу,
историјско њима ХВАЛА,
за културну сву нацију.
Димитрије Самарџић, I-2 Гимназије