Srpska

√рад коЉег нема

Ѕрзи возови се данас такмиче с авионима. ” таквом возу не можеш да гледаш кроз прозор Ц заболеЮе те очи.  уЮе, бандере и дрвеЮе не промичу поред, веЮ Љуре огромном брзином сливаЉуЮи се у Љедну шарену масу. “реба читати или, што Ље Љош боЪе, дремати удобно се сместивши на седишту.

††††

Ѕио сам полузаваЪен на седишту поред прозора затворених очиЉу, али ми сан ниЉе долазио. ”место Ьега као у калеЉдоскопу су се смеЬивале успомене из детиЬства као снови. ќтишао сам из куЮе као голобради дечачиЮ, отишао сам ко зна где како бих се школовао и радио, како бих, како су ми одрасли говорили, постао човек. » ево, после много година, поставши човек коЉи Ље успут стекао вишак килограма и лако се задише, и не више голобрад, веЮ с брковима и глатко избриЉаним образима, путовао сам у град свог детиЬства. ѕутовао сам на неколико кратких сати у току коЉих сам ескивирао програм изузетно досадне научне конференциЉе на коЉоЉ сам учествовао. ” том граду ме нико ниЉе чекао. –одитеЪи су одавно умрли, и Ьихови гробови су били далеко одавде. „ак Ље и наша куЮа, како сам чуо, била срушена у току последЬег великог рата. јли кад ми Ље удружеЬе научника послало позив на конференциЉу и кад се испоставило да Ље место у коЉем се конференциЉа одржава на свега стотину километара од мог завичаЉа, нисам се премишЪао ни за тренутак. » ево, сад ме Ље воз носио у сусрет граду коЉег више ниЉе било, коЉи се сачувао само у мом сеЮаЬу и негде дубоко у срцу, где Љош увек живи дете коЉе не жели да одрасте.

” мом детиЬству Ље све било исто као у детиЬству моЉих вршЬака. Ћоше смо се облачили, скоро у дроЬке, али то нисмо примеЮивали пошто се нико око нас ниЉе облачио боЪе. Ѕили смо гладни као деца. ѕонекад су Љедан парадаЉз или прегршт вишаЬа били све што бисмо поЉели у току дана. ”век смо били гладни, али никад нисмо престаЉали да се шалимо и смеЉемо. –одитеЪи свих нас су били сиромашни и прихватали су сваки посао, само да у куЮи увече гори огЬиште и да има топле хране. —ве то данас изгледа врло далеко, скоро фантастично.  ао да сам то видео на филму и као да нисам лично доживео. «ато не гунРам на омладину коЉа не разуме шта Ље то празан стомак и тежак рад.  аквог смисла има гунРати на Ьих ако смо и ми сами, коЉи смо то доживели, постали избирЪиви у храни, улеЬили се и навикли на комфор?

* * *

»мао сам само два сата измеРу доласка и повратака. «а наш градиЮ то и ниЉе тако мало. »ако ми Ље веЮ први поглед на станичну зграду говорио о томе да се у граду мог детиЬства променило више него што сам мислио. ћоЉ град Ље постао безличан, изгубио Ље лице. ѕрокрстаривши пола света много пута сам запажао ову црту: градови теже томе да личе Љедан на други исто као што смо се раниЉе стидели да не пушимо у кругу другова и због друштва смо стицали лоше навике. ќвде, на станичном платоу поЉавио се кинески ресторан, а поред Ьега се дичила пицериЉа. ” витрини продавнице галантериЉе стаЉао Ље сапун исте марке као и у сваком другом граду. ÷игарете, пиЮа, натписи на маЉицама и мелодиЉе из транзистора у такси возилима овде су биле исте као и свуда.

«ар сам мислио да Юе бити другачиЉе? Ќисам. –азумом сам схватао да не може и не треба да буде другачиЉе. јли сам у срцу осетио неприЉатан бол.  ако да не осетим! £ер нисам дошао само у Љедан од европских градиЮа, веЮ у град маштаЬа и дечЉих снова, у град прве заЪубЪености и првих суза.

* * *

∆ивели смо недалеко од станице. ” нашем градиЮу Ље уопште све било близу. Ќеколико пута дневно смо га оптрчавали уздуж и попреко, стижуЮи и на пустару, и у удаЪене воЉничке касарне, и Љош Ѕог зна где. ћожда сам од тада научио не толико да идем, колико да Љурцам, да некуд журим. ќва навика ми сад много смета кад Ље младост остала на фотографиЉама, а кошуЪа ми на леРима постаЉе мокра после пет минута ходаЬа и пробада ме у срцу. јли другачиЉе не умем да ходам и веЮ за десет (не пет, него десет) минута, задихан и бришуЮи зноЉ са чела марамицом, нашао сам се на месту где Ље некад била наша куЮа.

ѕресвета Ѕогородице! ќвде Ље била наша куЮа. —ад се уместо наше трошне куЮице у коЉоЉ смо ми живели у приземЪу, а на првом спрату официрска удовица, налазила нова петоспратница. Мени зидови су упили у себе топлоту наших тела и наше гласове, али нико од Ъуди коЉи овде живе ниЉе о томе размишЪао. ѕожелео сам да мало поседим да се никуда не журеЮи препустим успоменама, да васкрснем у сеЮаЬу слике из детиЬства. Ќисам имао где да седнем. ќнда сам замислио да немам шездесет Љедну годину, него осам или девет, да Ље сунце одавно изашло и да маЉка виче да устанем из кревета. ”век Ље викала на мене, иако Ље била спремна да за мене да и последЬу кап крви.

Ц √еоргиЉе!  олико можеш да спаваш! ÷ео живот Юеш преспавати. ”стаЉ, леЬивче, потребан си ми.

ќтац Ље седео у углу и нешто Ље радио. Ѕио Ље обуЮар, иако Ље завршио музичку школу. јли у нашем граду Ље сваки други човек знао да пева или да свира неки инструмент и од музике се ниЉе могло зарадити. £уче Ље имао среЮе. Ќеко Ље купио ципеле коЉе Ље направио, а то значи да Юемо данас Љести нешто укусниЉе него обично.

Ц ѕресвета Ѕогородице! ќваЉ леЬивац Ље Љош у кревету! √еоргиЉе! ќблачи се и трчи по намирнице.  упи поврЮе и павлаку, и можеш себи да купиш нешто слатко. Ќаш тата Ље зарадио нешто пара.

ѕоследЬе речи мама Ље изговорила тише, нежно погледавши оца.

ќбукао сам се за тили час. £ош мало Ц и сунчева светлост ми Ље обасЉала очи и Ља сам жмиркаЉуЮи застао на прагу.

ѕола века Ље прошло од тада, али се сеЮам свих детаЪа тог дана. ѕришао сам оном месту где се, чини ми се, налазио наш праг, и кренуо сам старом маршрутом од клупе до клупе васкрсаваЉуЮи себе десетогодишЬег, купуЉуЮи намирнице за породицу.

* * *

≈во овде Ље била продавница чика ’аралампиЉа. —ваки пут кад би ме угледао, потапшао би ме по образу своЉим великим и храпавим дланом и рекао: Ц √еоргиЉе, баш си порастао. Ќека те спаси ѕресвета Ѕогородица. Ц ” нашем граду су сви веома волели ѕресвету Ѕогородицу и Мено име ниЉе силазило са усана моЉих земЪака. Ц  ако су ти родитеЪи?  ако Ље у школи?

ћало сам се стидео, чак сам поцрвенео, и рекао бих да Ље све у реду. ќнда сам пазарио грашак, целер, црни лук и обавезно мало белог лука. ћоЉ отац Ље толико волео кад се у храну дода бели лук. Ќаше комшинице су му се чак смеЉале због тога. √овориле су мами:

Ц ћариЉа, кад би наши мужеви Љели толико белог лука колико твоЉ —тефан, не бисмо имали деце. £едноставно им не бисмо дозволили да нам приРу. Ц » ха-ха-ха.

јли се мама ниЉе Ъутила и у Љело Ље ставЪала онолико белог лука колико Ље отац тражио.

Ц ћужа треба поштовати, Ц говорила Ље. Ц  ад бисмо имали кЮерку, научила бих Ље свему што Ље потребно у браку. Ц јли мама ниЉе имала кЮерку. »мала Ље само мене.

ƒо продавнице чика ’аралампиЉа била Ље продавница чике  остаса. “ачниЉе, не продавница, него пекара. »з Ье Ље увек допирао мирис свежег хлеба, и сам чика  остас Ље мирисао на хлеб. ћи, гладни дечаци, увек смо се врзмали у близини Ьегове продавнице удишуЮи мирисни ваздух, а он нам Ље, иако Ље гунРао на нас, с времна на време износио мале земичке, по Љедну на двоЉицу. “ог дана ме Ље  остас замолио да му помогнем да пореРа свежи хлеб на тезги. ƒао ми Ље велике беле рукавице и заЉедно смо брзо обавили посао.  ао награду ми Ље дао на поклон читав хлеб, а то Ље значило да сам уштедео неколико новчиЮа. ѕресвета Ѕогородице! —лава “вом —ину! —ад могу да купим два или чак три комадиЮа ратлука, а не Љедан. Ќоге су ми веЮ саме кренуле према продавници слаткиша, али сам помислио да би било лепо купити нешто мами или оцу.††††††††††

ќвде ме сеЮаЬе веЮ издаЉе. Ўта сам тада купио? ћожда тати цигарете? ј можда мами чешаЪ? Ќе сеЮам се. –азмишЪаЉуЮи о томе о кренуо сам се према продавници чике  остаса и зачуРено угледао себе. Ќа месту читавог квартала где су стаЉале бакалнице и продавнице сад се налазио супермаркет. —таЉао сам покраЉ Ьеговог зида од стакла и гледао своЉ одраз. ћогао сам да уРем у продавницу и да купим све одЉедном Ц хлеб, зелениш, дуван и слаткише. јли ме нико више неЮе упитати: „ ако си, √еоргиЉе?“ ¬ише ми нико неЮе разбарушити косу и нико ми неЮе реЮи: „Ќека те спаси ѕресвета Ѕогородица!“

* * *

Ѕрзи возови се данас такмиче с авионима. £едан од таквих возова ме Ље носио из града коЉег више нема. ќваЉ град сад не зависи ни од карте, ни од рата, ни од политичких промена. ќн живи у мом срцу и у Ьему живе они с коЉима сам ишао у школу, разговарао, певао, шалио се и тукао се. ” Ьему живе отац и маЉка, комшиница с горЬег спрата и добри власници продавница. «атварам очи и видим Ьихова лица.

Ќека их све спаси ѕресвета Ѕогородица!

+++

»з кЬиге Ђ”«емЪа чуда” и друге причеї

14 / 06 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0