Srpska

ѕреподобни  ирил Ѕелоjезерски

ѕреподобни отац  ирил роРен Ље и васпитан у ћоскви, од родитеЪа високородних и побожних. Ќа светом крштеЬу он доби име  озма. ќд малена он би дат на изучаваЬе —ветога ѕисма.  ао врло оштроуман дечко, он веома напредоваше у том изучаваЬу Ѕожанских  Ьига, учеЮи се у исто време путу спасеЬа, Љер он растиЉаше у уздржаЬу и чистоти. јли, пре но што постаде пунолетан, Ьегови родитеЪи отидоше из овог привременог живота. ”мируЮи, они свога сина, дечака  озму, уручише своме роРаку велможи великога кнеза ƒимитриЉа “имотеЉу.

††††

Ѕлажени дечак  озма, имаЉуЮи божанствену чежЬу у срцу, жеЪаше да постане монах, и разгледаше монашка обиталишта и начин живота у Ьима, где би се угодно могао спасавати, али га нико не смеЉаше постриЮи из страха од велможе “имотеЉа. ∆ивеЮи у свету,  озма показиваше извесне зачетке монашког живота: стално Ље посеЮивао цркву, чувао чистоту и целомудреност, умртвЪивао тело своЉе постом и уздржаЬем и прихватао се сваке врлине. ¬идеЮи то у Ьему, “имотеЉ се радоваше томе, и веома га ЪубЪаше. ј кад постаде пунолетан, “имотеЉ му повери управу над своЉим домом као верном, богобоЉажЪивом и, притом, сроднику. јли он у души своЉоЉ размишЪаше, како би могао постати монах, Љер му божанска Ъубав као огаЬ букташе у срцу. Ќо ову таЉну он никоме не повераваше, да не би господин Ьегов “имотеЉ дознао и омео оствареЬе Ьегове намере. «бог тога блажени  озма беше у великоЉ тузи. –астрзан световним бригама, и не знаЉуЮи како да их се отараси, он се усрдно моЪаше Ѕогу, да га ќн на коЉи било начин избави житеЉске вреве и приведе монашком безмолвиЉу, монашком молитвеном тиховаЬу. » √оспод, потпомажуЮи Ьегову намеру, промислом —воЉим удеси те у ћоскву доРе игуман ћахришчског манастира блажени —тефан, човек савршен у врлинама, свима познат и од свиЉу поштован због богоугодног живота свог.

—азнавши за Ьегов долазак,  озма с радошЮу похита к Ьему, Љер одавна слушаЉуЮи о Ьему, жеЪаше да га види. » припавши к чесним ногама Ьеговим, он му лиЉуЮи сузе каза мисао своЉу, и моЪаше га да га замонаши. “ебе, освеЮена главо, говораше он блаженом —тефану, одавна желим да видим; и ево, сада ме Ѕог удостоЉи да видим чесну светост твоЉу. —тога те молим, √оспода ради, не одгурни мене грешнога, као што ни ’ристос не одгурну митара и блудног сина.
ѕреподобни —тефан, видеЮи сузе Ьегове и добру жеЪу, познаде да Юе он бити изврстан сасуд —ветог ƒуха. » стаде премишЪати на коЉи би начин могао да га начини монахом, пошто Ље знао да га велможа “имотеЉ нипошто неЮе пустити у монаштво. јко ли га, рече, известимо, он неЮе допустити; а ако ли га станемо молити, неЮе нас послушати. Ц ќнда он смисли оваку ствар: обуче га у монашку одеЮу просто, без пострига и потребних завета и молитава, и надену му име  ирил. ѕа, оставивши га у куЮи где беше одсео, блажени —тефан поРе сам к велможи “имотеЉу.  ада овога известише да Ље игуман —тефан дошао, он се обрадова, Љер га веома почитаваше. » уставши, поклони му се просеЮи благослов. ѕодавши му благослов, преподобни рече: ЅогомоЪац ваш  ирил благосиЪа вас. ј он га упита:  оЉи  ирил? »гуман одговори:  озма, коЉи беше ваш слуга, сада изволи постати монах, и √осподу служити, и за вас се Ѕогу молити. Ц ј када он то чу, веома се и разгневи и растужи, па Љаросно стаде грдити преподобног игумана —тефана. Ќа све то преподобни стоЉеЮи рече му: ќд —паситеЪа ’риста нареРено Ље: √де вас приме и послушаЉу вас, ту останите; и ако вас ко не прими и не послуша вас, излазеЮи оданде отресите прах с ногу своЉих за сведочанство Ьима (ћк. 6, 10-11).

–екавши то, преподобни —тефан оде од Ьега. ј благочестива и богобоЉажЪива жена “имотеЉева »рина, чувши речи —тефанове, или боЪе Ц ’ристове, уплаши се срцем, и стаде убеРивати свога мужа да Ље он увредио светог човека, и да због бешчешЮеЬа угодника ЅожЉег може на Ьихов дом изненада наиЮи страшан гнев ЅожЉи. „уо си, говораше она своме мужу, страшне и ужасне речи ’ристове коЉе он изрече, а за коЉима у ≈ванРеЪу долазе ове речи ’ристове: Ћакше Юе бити —одому и √омору у дан —уда (ћк. 6, 11). Ц ј муж Ьен “имотеЉ, покаЉавши се за грех своЉ, убрзо посла к светом —тефану, молеЮи га да се врати к Ьему.  ада се светитеЪ врати, “имотеЉ припаде к ногама Ьеговим просеЮи опроштаЉ од Ьега. » у то време, по таЉанственом деЉству ЅожЉем, велможа “имотеЉ се разнежи срцем и изаРе у сусрет молби преподобнога: допусти  озми Ц  ирилу Ц да ради по своЉоЉ воЪи. ќнда  ирил раздаде сиромасима све што имаРаше, не оставЪаЉуЮи себи ништа. ј блаженог —тефана моЪаше да га пострижеЬем уведе у монашки чин.

ѕромишЪаЉуЮи о ономе што Ље корисно за новаЉлиЉу, преподобни игуман —тефан одведе  ирила у —имонов манастир и предаде га на пострижеЬе архимандриту “еодору, коЉи беше сродник и ученик великог меРу оцима —ергиЉа. ј “еодор беше муж добродетеЪан и мудар у духовним стварима, искусан и начитан, те Ље одлично знао да руководи оне коЉи иду к Ѕогу. ќн дакле постриже  озму и даде му име  ирил, као што преподобни —тефан беше предназначио. ” то време у —имоновом манастиру боравЪаше неки монах, по имену ћихаил, коЉи касниЉе постаде епископ града —моленска. ќн провоРаше диван живот по Ѕогу у молитвама, и постовима, и бдеЬима, и у сваком уздржаЬу. Мему архимандрит “еодор повери новог инока  ирила, да га, као себе, руководи путем што води у царство небеско.

—имонов манастир —имонов манастир
††††

 ирил, видеЮи испосничке подвиге свога старца, стаде подражавати добро житиЉе Ьегово, и свом душом беше му послушан. “руРаше се да ради све што виРаше да старац ради, сматраше пост као ситост, труд као одмор, наготоваЬе зими као загреваЬе, сну се врло мало предаваше, Ц тако мучаше тело своЉе, потчиЬаваЉуЮи га духу. Ќе усуРуЉуЮи се да ишта ради без старчева благослова и нареРеЬа, он моли старца да му нареди да се више пости од друге братиЉе, те да Љеде сваког другог или сваког треЮег дана. —тарац му то не допусти, веЮ му нареди да са братиЉом Љеде хлеба, али не досита. ј кад старац ноЮу читаше псалтир, он нареРиваше овом ученику да чини поклоне; и тако провоРаху ноЮ до клепаЬа за ЉутреЬе. «а време пак свуноЮног стаЉаЬа у келиЉи, блаженом  ирилу биваху разноврсна страшила и привиРеЬа Раволска, и то нарочито кад се старац налазио изван келиЉе. јли он »сусовом молитвом и крсним знаком, као моЮним оружЉем, прогоЬаше невидЪиве духове. ќн о томе обавештаваше светог старца свог. ј старац, соколеЮи га, говораше му да се не боЉи демонских страшила, Љер су ништа.

 од овог великог подвижника  ирил проведе не мало времена у истинскоЉ послушности, немаЉуЮи уопште воЪе своЉе. «атим по нареРеЬу архимандрита он оде у пекару на послушаЬе. “у се стаде Љош више уздржавати, и труд к труду са смиреЬем прилагати, радеЮи више но што му Ље наложено. —вуноЮно моЪеЬе, коме се он код старца беше навикао, не оставЪаше; многе ноЮи без сна провоРаше; на ЉутарЬем богослужеЬу у цркви он се пре свих поЉавЪиваше, и после свих излажаше; хране узимаше толико, тек да му тело од глади не изнемогне и не падне на земЪу. ѕонекад Ље тако Љео, да братиЉа не би дознала за Ьегово уздржаЬе. ѕиЮе му беше Љедино вода, и то тако да Ље увек био жедан. —ви му се дивЪаху што он беше тако немилостив мучитеЪ свога тела. «ато и воЪен беше од свиЉу. £ер, коЉа то врлина не беше у Ьему? Ѕезропотно послушаЬе, ЮутЪива кротост, дубоко смиреЬе, и нелицемерна Ъубав према свима.
” то време преподобни отац наш —ергиЉе, радонешки чудотворац, Љош беше у животу, и понекад долажаше у —имонов манастир ради посете архимандриту “еодору, своме сроднику, и осталоЉ братиЉи. јли прво залажаше у пекару к блаженом  ирилу, и насамо разговараше с Ьим дуго о душевноЉ користи. » беше милина видети их како обоЉица обраРуЉу бразду душе: Љедан сеЉаше семе врлина, а други натапаше сузама, да би се у будуЮем веку добила радосна жетва. » док су они дуго разговарали, архимандрит би дознао за долазак преподобног —ергиЉа, одмах са братиЉом долазио к Ьему, и примали целив Ъубави у ’ристу. ј свима беше чудновато то што преподобни —ергиЉе одлази Љедино  ирилу, а мимоилази остале свете па и самог архимандрита.

ѕошто свети  ирил проведе у пекари не мало времена, би одреРен од настоЉатеЪа на другу службу, у куЉни; и тамо се он подвизаваше као и на претходноЉ дужности трудеЮи се. ѕосматраЉуЮи огаЬ у куЉни, он се сеЮаше вечних мука у огЬу пакленом, и говораше себи: “рпи,  ириле, оваЉ огаЬ, да би могао избеЮи тамошЬи. » од тога Ѕог му даде толико умилеЬе, да он ни хлеба ниЉе могао Љести без суза, а понекад Ц ни речи проговорити.

¬идеЮи такво живЪеЬе Ьегово, братиЉа гледаху измеРу себе на Ьега, не као на човека веЮ као на анРела ЅожЉа. ј он, видеЮи да га братиЉа цене и хвале, па желеЮи да сакриЉе своЉу врлину, он се направи Љуродивим, лудим. » стаде збиЉати шале и правити смешке, да га не би ценили и хвалили, веЮ да би га ружили и грдили. ќн воЪаше срамоЮеЬе више него поштоваЬе, и увреде више него похвале; и то из Ъубави према ’ристу, Љер ’риста ради он све друго сматраше за трице. ¬идеЮи га луда, братиЉа имаРаху двоЉако мишЪеЬе о Ьему: Љедни сматраху да Ље памет изгубио, а други држаху да Ље упропастио себе развратним животом. ќн пак под видом лудила труРаше се сакрити велику мудрост духовну коЉа обитаваше у Ьеговом срцу. јрхимандрит му као неуредном и развратном налагаше епитимиЉу: пост и уздржаЬе, четрдесет или више дана да Љеде само хлеб и воду. ј он то с радошЮу прихваташе и извршиваше. £ер он баш то и тражаше, да своЉе произвоЪно пошЮеЬе на коЉе беше навикао, врши не произвоЪно него по настоЉатеЪевом нареРеЬу. ј кад одреРени дани поста истекоше, блажени  ирил се опет на нов начин направи лудим, само да би од настоЉатеЪа добио Љош веЮу епитимиЉу. » бивало Ље понекад, да му настоЉатеЪ одреди: да шест месеци проведе на сувом хлебу са по мало воде, коЉе би узимао сваког другог или сваког треЮег дана.

††††

ƒобиЉаЉуЮи такве епитимиЉе, па Љош и увреде, преподобни се много радоваше духом; Љер као што се горди радуЉу слави и почасти, тако се смиреноумни веселе своме бешчешЮу и унижеЬу. » преподобни се правЪаше лудим све док Ьегова намера не би откривена: да он то чини ради смиреЬа. ј кад се настоЉатеЪ потпуно убеди у то, он му више не налагаше епитимиЉе, макар  ирил и чинио што Љуродиво. ѕотом се у преподобног  ирила поЉави жеЪа, да се ослободи службе у куЉни и борави у келиЉи безмолвно, еда би помоЮу безмолвиЉа, помоЮу молитвеног тиховаЬа стекао што више умилеЬа. јли он не хтеде говорити о томе настоЉатеЪу, да не би био као онаЉ коЉи иште воЪу своЉу, веЮ то препусти бризи ѕречисте Ѕогоматере, према коЉоЉ имаРаше велику Ъубав и веру, и сву наду своЉу полагаше на Му. ќн се помоли МоЉ, да ќна то уреди како Ље наЉкорисниЉе по Ьега. » би то уреРено на оваЉ начин: архимандрит зажеле да му се препише нека кЬига; па знаЉуЮи да блажени  ирил уме добро писати, нареди му да остави посао у куЉни, и да седи у келиЉи и преписуЉе кЬигу. ¬идевши у томе да Ље ѕречиста ћати ЅожЉа услишила Ьегову молитву, он £оЉ узнесе благодарност, и с радошЮу прихвати келеЉно безмолвиЉе, келеЉно молитвено тиховаЬе. ѕреписуЉуЮи пак одреРену кЬигу, он не напушташе своЉе уобичаЉено молитвено правило: молити се много, и проводити ноЮи без сна у псалмопЉениЉу и коленопреклоЬеЬу. Ќо после извесног времена он увиде да му боравЪеЬе у келиЉи умаЬи оно умилеЬе коЉе Ље он имао док Ље у пекари и куЉни радио. —тога опет стаде молити ѕречисту Ѕогородицу, да му подари првобитно умилеЬе. » после неког времена настоЉатеЪ га поново посла у куЉну на послушаЬе. —вети  ирил се веома обрадова томе, и подухваташе се многих подвига, те тиме веЮе умилеЬе стицаше. ј проведе на тоЉ служби девет година у великим трудовима и злопаЮеЬима. £ер даЬу се краЉ ватре пекао, а ноЮу од хладноЮе смрзавао; и за то време он не метну кожух на тело своЉе. ѕо истеку тих година, архимандрит га узе из куЉне и одведе к архиЉереЉу, те би рукоположен за свештеника, иако свети  ирил то ниЉе хтео.  ао свештеник он Ље своЉу чреду држао, али од послушничког трудоЪубЪа свог у манастирским пословима он ниЉе одступао: Љер кад год Ље имао слободног времена, он Ље одлазио у куЉну или у пекару, и тамо радио, одаЉуЮи се све веЮем смиреЬу пред старешинством коЉе га Ље очекивало, по речи √осподЬоЉ:  оЉи хоЮе да буде стариЉи меРу вама, нека буде свима слуга (ћк. 10, 44).

ѕосле тога архимандрит —имонова манастира блажени “еодор, муж достоЉан чести, би, по ЅожЉоЉ воЪи, изабран за архиЉереЉа на престолу –остовске архиепископиЉе, а на Ьегово место у —имоновом манастиру за архимандрита сви силом узведоше преподобног  ирила и за старешину поставише, иако се он са много суза отказивао од тога.

ѕоставши старешина, преподобни  ирил се одаде врло многим трудовима, имаЉуЮи на уму —паситеЪеве речи:  оме Ље много дано, много Юе се искати од Ьега (Ћк. 12, 48); “ако да се светли ваша светлост пред Ъудима, да виде ваша добра дела, и славе ќца вашега коЉи Ље на небесима (ћт. 5, 16). ”правЪаЉуЮи добро манастиром, он се никада не понесе мишЪу због зваЬа свог, нити своЉе уздржаЬе умаЬи, него воРаше живот као раниЉе, чуваЉуЮи философиЉу свога смиреЬа. ѕрема свима, и великима и малима, он показиваше нелицемерну Ъубав, и све с радошЮу примаше, стариЉе као браЮу а млаРе као децу своЉу. —тога и сам беше од свиЉу воЪен, поштован и славЪен. ћноги и од кнезова и велможа долажаху к Ьему ради поуке. Ќо видеЮи како му се нарушава безмолвиЉе, молитвено тиховаЬе, он стаде туговати и жалити; стога и помишЪаше да напусти старешинство, и да се повуче на безмолвиЉе у келиЉи.

ѕосле неког времена он то и учини: напусти архимандритско зваЬе, отиде у своЉу преРашЬу келиЉу, и затвори се у ЬоЉ, не попуштаЉуЮи ни на какве молбе. £ер данима и данима многа братиЉа долажаху к Ьему и са сузама изливаху своЉе молбе, да не напушта управу свете обитеЪи. јли он их никако не хте послушати. Ќо пошто обитеЪ ниЉе могла бити без настоЉатеЪа, узведоше на архимандритство неког Љеромонаха —ергиЉа, званог јзаков, коЉи касниЉе постаде епископ рЉазански. —вети пак  ирил стаде безмолствовати у своЉоЉ келиЉи. јли се не могаше сакрити град што на гори стоЉи, нити светиЪка утаЉити под поклопцем. £ер уколико он бежаше од Ъудске славе, утолико га Ѕог више прославЪаше, говореЮи: ѕрославиЮу онога коЉи мене слави. —тога са разних страна и из разних градова долажаху к Ьему на савет многи духовници и световЬаци. ј Ьегова реч беше соЪу разума зачиЬена, и благодат се ЅожиЉа изливаше из уста Ьегових, те га сви у сласт слушаху. ¬идеЮи то, архимандрит —ергиЉе јзаков, стаде му завидети, Љер сматраше да га посетиоци блаженог  ирила омаловажаваху. » ропташе веома због тога, Љер завист не зна да цени оно што Ље корисно. ј преподобни  ирил, дознавши за архимандритово роптаЬе против Ьега, не увреди се нити му што приговори. Ќезлобив и праведна срца, он даде места гневу и отиде одатле у манастир –ождества ѕречисте Ѕогородице, звани —тари, и тамо обитаваше. ј жуРаше свом душом, да се повуче негде далеко од света у пустиЬу, и свагда се о томе моЪаше Ѕогу и ѕречистоЉ Ѕогоматери. » гледаЉуЮи у икону ѕресвете Ѕогородице, он говораше:

ѕречиста ћати ’риста Ѕога мог, “и знаш да од младости своЉе Ља сву наду своЉу по Ѕогу положих у “ебе, стога ме “и, како знаш, упути и кажи ми пут коЉим да поРем, и покажи ми место подесно за спасеЬе. Ц “ако се он често моЪаше са сузама, и ускоро доби моЪено: Љер √оспод испуЬуЉе воЪу оних коЉи √а се боЉе, и заЉедно са ѕречистом ћаЉком —воЉом услишава Ьихову молитву.

” преподобног  ирила беше обичаЉ да сваке ноЮи чита јкатист ѕречистоЉ ƒЉеви Ѕогородици пред Меном свечесном иконом. “ако Љедне ноЮи, када он по обичаЉу свом читаше јкатист са срцем препуним чежЬе за пустиЬачким животом, и молеЮи се о томе са уздисаЬем, и када доРе до оног места у јкатисту где се вели: „¬идевши необично –оРеЬе, удаЪимо се од света преневши на небо ум своЉ“, Ьему се од ових речи разли по срцу умилеЬе, и он застаде са читаЬем. » размишЪаше у себи како се √оспод ’ристос, неизмеран величином Ѕожанства —вог, Љави на земЪи у телу као смирени човек, да би узвео к висини боговиРеЬа оне коЉи се из Ъубави према Мему удаЪуЉу из света. » распири се у Ьему претопла жеЪа да се из Ъубави према Ѕогу на сваки начин удаЪи из света у пустиЬу. » стаде усрдниЉе са сузама молити √оспода и √оспоРу ƒЉеву Ѕогородицу, да га науче како да се спасе. » одмах чу диван глас изван келиЉе коЉи му са велике висине из ваздуха говораше:  ириле, изиРи одавде и иди на Ѕело £езеро, и наЮи Юеш добар покоЉ, Љер ти тамо уготових место на коме Юеш се спасти. Ц ќтворивши брзо оканце своЉе келиЉе, преподобни угледа велику светлост где сиЉа с неба ка северноЉ страни, где се налази Ѕело £езеро, и своЉим зрацима као прстом показуЉе му место где се има настанити. » стоЉеЮи ужаснут, светитеЪ гледаше и своЉим очима посматраше показивано му место као да Ље близу, иако се налазило у далеком краЉу. » он посматраше то место, све док она чудна небеска светлост не заРе од очиЉу Ьегових. ј кад се ово виРеЬе заврши, он обрете срце своЉе испуЬено радошЮу и миром, н разумеде да ѕречиста Ѕогоматер не одбаци Ьегова моЪеЬа. » са великом благодарношЮу читаше јкатист, и сву ноЮ ту проведе без сна, молеЮи се у топлоти духа; и са дивЪеЬем размишЪаЉуЮи о гласу и виРеЬу, он се весеЪаше славеЮи Ѕога.

—вети  ирил имаРаше духовног брата, по имену “ерапонта, коЉи му беше веран и мио; они беху заЉедно пострижени у монаштво. ќваЉ “ерапонт бивао Ље и на Ѕелом £езеру. » свети  ирил га распитиваше, има ли на Ѕелом £езеру место, где би инок могао безмолствовати, молитвено тиховати. “ерапонт му казиваше да тамо има много добрих места за самоЮу. ѕошто се договорише, они обоЉица изиРоше из манастира и кренуше путем ка Ѕелом £езеру, уздаЉуЮи се у Ѕога. ѕосле многодневног путоваЬа они стигоше у ЅелоЉезерски краЉ. » обилажаху разна пуста места, и ниЉедно се не допаде преподобном  ирилу, док не наиРоше на оно место коЉе искаху према указаЬу у виРеЬу, на коме се сада налази манастнр. Ќаишавши тамо, преподобни  ирил одмах познаде то место, и оно му се веома допаде. » сатворивши молитву, рече: ≈во покоЉ моЉ; овде Юу се настанити, пошто ѕречиста ћати ЅожЉа изабра ово место. Ѕлагословен од сада и до века √оспод Ѕог коЉи услиши моЪеЬе моЉе. Ц » одмах пободе крст на том месту, и одслужи «ахвални канон у славу ѕречисте Ѕогородице. » тада исприча “ерапонту о виРеЬу коЉе Ље имао у манастиру о овом месту. ќнда обоЉица заблагодаривши Ѕогу и ѕречистоЉ Ѕогоматери, настанише се ту. » наЉпре ископавши себи малу келиЉу у земЪи, они проживеше неко време заЉедно. «атим се по договору раздвоЉише, пошто Ље блажени  ирил желео потпуно безмолвиЉе.  ирил дакле остаде на истом месту, а “ерапонт се удаЪи одатле за петнаест попришта. » нашавши себи згодно место, настани се на Ьему Ѕога ради. “у он, када се потом сабраше к Ьему братиЉа, подиже манастир и сагради цркву у име чеснаго –ождества ѕречисте Ѕогородице. » сада се таЉ манастир, благодаЮу ЅожЉом проширен и увеЮан и изванредно уреРен, назива “ерапонтов.

ћесто оно, где се преподобни  ирил настани, беше густа борова шума, без икаквог насеЪа Ъудског у близини. Ѕеше то место дивно и заокругЪено, ограРено наоколо водом као бедемом. » живЪаше тамо свети отац у келиЉи, ископаноЉ у земЪи, проходеЮи испосничке пустиЬачке подвиге и воЉуЉуЮи против невидЪивог противника. Ќо после извесног времена нека два хришЮанина, ходеЮи по тоЉ пустиЬи, обретоше овог светитеЪа и удивише се тако суровом пустиЬачком животу Ьеговом. » много се користише од богонадахнутих речи Ьегових. ѕотом стадоше често долазити к Ьему, желеЮи гледати светозарно лице Ьегово, удостоЉавати се благослова Ьеговог, и духовно се користити. » доношаху старцу понуде. ј имена Ьихова беху ова: јвксентиЉе, прозван ¬рана, и ћатеЉ звани  укос, коЉи касниЉе постаде црквеЬак те обитеЪи. “и Ъуди казиваху ово: ѕре много година земЪоделац неки, по имену »саиЉа, живЪаше близу оног места где се свети  ирил настани. “аЉ »саиЉа, и они што беху с Ьим, често слушаху на том месту звоЬеЬе звона и дивно поЉаЬе, и то нарочито недеЪом и празником. ѕа не само »саиЉа, него и други Ъуди, пролазеЮи поред тог места, често су чули звона и певаче где поЉу. —тога су често пута свраЮали на то место да виде, откуда се то чуЉу звона и поЉаЬе: гласове дакле чуЉаху, али очима ништа не виРаху. » одлажаху са тог места задивЪени и запрепашЮени, увиРаЉуЮи да Ље посреди нешто загонетно.

—а овом двоЉицом споменутих Ъуди, јвксентиЉем и ћатеЉем, преподобни обилажаше Љеднога дана ту пустиЬу. ј ненавидник добра, Раво, пошто никаквим привиРеЬима и утварама ниЉе могао уплашити преподобног, Љер све то за преподобног беше слабиЉе од паучине, и знаЉуЮи да Юе одатле бити отеран преподобним  ирилом, измисли против Ьега овакву замку: по попуштеЬу ЅожЉем, он наведе на Ьега тежак сан, те светитеЪ, морен сном, не могаше путовати, него жеЪаше да прилегне и отпочине. » рече оноЉ двоЉици Ъуди што беху с Ьим: ѕоседите ви ту, док Ља мало одспавам. ј они му рекоше: »ди, оче, у келиЉу, па се тамо одмори. Ќо отац, савладан сном, и неспособан да иде, притом видеЮи да Ље место добро за одмор, прилеже да мало одспава. јли чим заспа, неки страшан глас разбуди га, говореЮи му: Ѕежи,  ириле, бежи! Ц “ргнувши се од тог необичног гласа, и престравивши се, он побеже са тог места, и у том тренутку паде Љедно огромно дрво баш на место где Ље светитеЪ лежао. » разумеде преподобни да Ље то била Раволова замка. » стаде од тога времена да бива будниЉи и обазривиЉи, и моЪаше се Ѕогу и ѕречистоЉ ћатери МеговоЉ, да се уклони од Ьега тежина сна. » би му по молитви ЬеговоЉ; и он много пута дан и ноЮ провоРаше без сна, нимало не задремаЉуЮи. ЌоЮу дакле он на молитви стаЉаше, а даЬу се труРаше радеЮи рукама: шуму раскрчаваше, и рашчишЮаваше место коЉе беше у густоЉ шуми врло тесно, желеЮи да посеЉе нешто, да би се хранио од зноЉа лица свога и од труда руку своЉих. £едном преподобни набра много сувог граЬа, па га запали; а Раво подиже велики ветар, те дим са пламеном опколи преподобнога са свих страна, и не знаРаше куда да бежи, пошто велики дим беше прекрио место. ¬идеЮи себе у тако неочекиваноЉ смртноЉ опасности, светитеЪ завапи ка ЅрзоЉ ѕомоЮници Ц ѕречистоЉ ƒЉеви ћариЉи Ѕогородици, и одмах се поЉави неко коЉи га узе за руку и рече му: ’аЉде за мном! Ц » извевши га неповреРеног из огЬа, таЉ постаде невидЪив. “ако помоЮ ѕресвете Ѕогородице брзо избави слугу Ьеног од неочекиване опасности.

ѕосле тога доРоше к Ьему из —имонова манастира два брата, «аведеЉ и ƒионисиЉе, драги преподобноме и Ьегови ЉедномишЪеници. ”гледавши их, преподобни им се веома обрадова, и прими их у саживЪеЬе с Ьим. «атим стиже неки Ќатанаил, коЉи касниЉе постаде келар те обитеЪи. » друга братиЉа стадоше притицати к светитеЪу ради духовног изграРиваЬа. £ер срце Ьегово, добро обраРено благодаЮу —ветога ƒуха, пружаше слатке плодове учеЬа. «ато га долазници моЪаху да остану код Ьега и да им он буде отац: житиЉе Ьегово беше чудесно, и реч богонадахнута. Ќо он одбиЉаше да буде наставник, називаЉуЮи себе недостоЉним и грешним. јли, побеРиван братоЪубЪем и жеЪом за спасеЬем душа Ъудских, он стаде примати братиЉу. » братиЉа правЪаше себи мале келиЉе, и живЪаху поред Ьега у Ѕогу.

„овек неки, по имену јндреЉ, чиЉе жилиште не беше сувише далеко од те пустиЬе, стаде ненавидети преподобног  ирила и Ьегове монахе што се настанише тамо. ’ушкан Раволом, он доРе Љедне ноЮи са намером да запали светитеЪеву келиЉу. » кад се приближи келиЉи, изненада га спопаде велики ужас, и он побеже од страха. Ќо идуЮе ноЮи он опет доРе, метну огаЬ уза зид, па се уклони, и из далека посматраше да види када Юе се упалити келиЉа са оцем у ЬоЉ. јли огаЬ, ставЪен уза дрвени зид, одмах се угаси, као да Ље био ставЪен уз камен или уз лед. Ќо таЉ јндреЉ много пута чиЬаше то исто, долазеЮи у разна времена дубоко у ноЮ, али без икаквог успеха: Љер га или страх и ужас спопадаху, или се огаЬ ставЪен уза зид гасаше. £ер ѕречиста ћатер ЅожиЉа чуваше неповреРеним од огЬа не само слугу свог блаженог  ирила веЮ и труд руку Ьегових. «атим се таЉ човек освести и, увидевши своЉ грех, уплаши се да га изненада не снаРе каква казна ЅожЉа, па прибеже с покаЉаЬем к преподобноме, и исповеди подробно своЉ грех лиЉуЮи сузе. —ветитеЪ му даде корисне савете и, препоручивши му да убудуЮе не слуша вражиЉа лукава наговараЬа, подари му опроштаЉ и отпусти с миром. ј сам стаде поЉати «ахвални канон ѕокровитеЪки своЉоЉ Ц ѕречистоЉ ƒЉеви Ѕогородици. ѕосле пак кратког времена таЉ јндреЉ понова доРе к светитеЪу са молбом да га прими у своЉе братство и постриже за монаха. ѕреподобни га прими, и постриже га. ”достоЉивши се монашког чина, он провоРаше време у послушаЬу, непрестано се каЉуЮи за преРашЬе грехе своЉе, и своЉ братиЉи исповедаше како Ље хтео да запали обитеЪ.

ќко преподобног  ирила братиЉа се умножаваху из дана у дан, Љер многи долажаху к преподобноме са свих страна, Љедни ради савета а други да би остали у манастиру. ѕреподобни пак, угледаЉуЮи се на √оспода коЉи Ље рекао: ќног коЉи долази к мени неЮу истерати напоЪе, Ц примаше оне коЉи су били воЪни да се ради Ѕога труде и подносе пустиЬске тешкоЮе. » зидаху се келиЉе, и изграРиваше се манастир, и установЪаваше се општежиЮе за све трудбенике; и све што им беше потребно они зараРиваху трудом своЉим. ” братиЉе се поЉави жеЪа да подигну цркву, али се меРу Ьима не наРе искусних дрводеЪа, а Ъудска насеЪа беху далеко од Ьих. —тога се они веома ожалостише. ј преподобни  ирил, навикнут да се у свима невоЪама и нуждама ослаЬа на воЪу и промишЪаЬе ѕречисте ƒЉеве Ѕогородице, од коЉе Ље увек добиЉао оно што Ље молио, и овом приликом сву наду положи на Ѕогоматер. «ато се са поуздаЬем помоли МоЉ. » убрзо доРоше дрводеЪе, ни од кога позвани; и би подигнута изванредна црква у име ѕречисте ƒЉеве Ѕогородице, у част Ьеног ”спеЬа.

††††

ѕронесе се глас меРу житеЪе око ЅЉелоЉезерске пустиЬе, да се у ЅелоЉезерскоЉ пустиЬи скупЪаЉу монаси, и да се манастир изграРуЉе, и да Ље црква веЮ подигнута, и чуРаху се. ј помишЪаху да Ље  ирил донео са собом велика богатства. ѕа кад Љош дознадоше да Ље он био архимандритом у —имоновоЉ обитеЪи, они изведоше закЪучак да су му тамо, док Ље био на власти, притекла огромна богатства. ј неки боЉарин, по имену “еодор, нахушкан Раволом, посла разбоЉнике да нападну обитеЪ и опЪачкаЉу  ирила. –азбоЉници кренуше, и када предвече не беху веЮ одвеЮ далеко од манастира, они, чекаЉуЮи ноЮ, угледаше око манастира мноштво Ъуди, од коЉих неки гаРаху стрелама а други се нечим другим бавЪаху. —акривени у густоЉ шуми, разбоЉници посматраху из далека те Ъуде, очекуЉуЮи да се они разиРу од манастира. “ако разбоЉници чекаху до поноЮи, и више, али они Ъуди нити се разилажаху нити спаваху, веЮ остаЉаху око манастира као да га чуваЉу. –азбоЉници онда вратише се, не урадивши ништа. Ќо идуЮе ноЮи они опет доРоше, али сада угледаше много више Ъуди него прошле ноЮи, коЉи беху као воЉници наоружани и гаРаху стрелама. –азбоЉници се уплашише, па отидоше натраг, и известише о томе боЉарина. ќваЉ помисли да Ље неки од велможа са мноштвом слугу дошао к преподобноме ради благослова и молитве, па се задржао код Ьега тих ноЮи. » посла “еодор Љедног непознатог човека у манастир, да тачно дозна ко Ље то био у манастиру Ључе и прекЉуче. ќваЉ дознаде да веЮ више од недеЪе дана нико ниЉе долазио у манастир. » тако обавести боЉарина “еодора. „увши то, боЉарин се уЉедно и зачуди и препаде, Љер га то увери да Ѕог штити слугу свог. Ќо боЉеЮи се да га не постигне казна ЅожЉа што Ље хтео да учини зло угоднику ЅожЉем, боЉарин брзо оде к светитеЪу, и каЉуЮи се исповеди му са сузама грех своЉ. “ом приликом он исприча светитеЪу шта видеше разбоЉници око манастира. ј преподобни  ирил га посаветова речима из —ветога ѕисма, опрости му, и рече му: ¬еруЉ ми, чедо “еодоре, Ља ништа друго немам осим ове подеране рубине коЉу видиш на мени, и нешто мало кЬижица. Ц “еодор се удиви убоштвоЪубЪу и добродушности преподобнога, и отиде дому свом благодареЮи Ѕогу што му не допусти да нанесе неправду угоднику Меговом и да падне у толики грех, и у руке врага Ц погубитеЪа. ќд тога доба “еодор стече велику Ъубав и веру према светитеЪу, и имаРаше га не као човека веЮ као ангела ЅожЉа. » посеЮуЉуЮи преподобнога ради благослова, он му Ље доносио оно што му Ље било потребно, и никада празних руку ниЉе одлазио к Ьему.

ƒок су се гласови о слави преподобнога  ирила ширили свуда, и многи долазити к Ьему, доРе у Ьегову обитеЪ неки инок »гЬатиЉе, велики у врлинама и строжиЉег живота од других. » поред блаженог  ирила он би други образац своЉ братиЉи. √оворило се о том »гЬатиЉу да за тридесет година свога монаштва никада ниЉе легао да спава, веЮ Ље или просто стоЉеЮи или мало седеЮи кратким дремаЬем отарасивао се спаваЬа. ≈то такав муж, и Ьему слични подвижници, налажаху за добро да живе поред преподобног  ирила због богоугодничког живота Ьеговог.

”став и начин живота монашког у обитеЪи преподобног  ирила беше овакав: у цркви нико ни с ким ниЉе смео разговарати, нити излазити пре завршетка богослужеЬа; сваки Ље имао стаЉати са страхом на свом одреРено месту и реду, и пажЪиво пратити богослужеЬе; к ≈ванРеЪу и светим иконама приступало се ради поклоЬеЬа по старешинству, да се не би стварао неки неред. » сам блажени настоЉатеЪ, стоЉеЮи у цркви, никада се ниЉе наслаЬао на зид, нити неблаговремено седео, ма да му ноге од стаЉаЬа беху као стубац. »сто тако се и у трапези будно чувао потребни поредак: сваки Ље седео на свом месту кротко и Юутке, и нико се ниЉе чуо осим чтеца. ЅратиЉа су свагда имали три Љела, осим посних дана, и дана у коЉе се пева јлилуЉа; у те дане братиЉа су се уздржавали по своме нахоРеЬу, и према моЮи: неки Ље Љео сув хлеб, а неки Ље цео дан проводио без хране. ЌастоЉатеЪу се у трапези давала иста храна као и братиЉи, и исте количине, али преподобни никада ниЉе Љео до сита. ѕошто би устали са трпезе, и узнели благодарност Ѕогу, сваки Ље Юутке одлазио у своЉу келиЉу, не ступаЉуЮи ни с ким у разговор, нити улазеЮи у келиЉу Љедан другоме, осим краЉЬе потребе. £едном се догоди да Љедан брат, по имену ћартиниЉан, изишавши из трапезе, поРе к другоме брату неким послом; видевши то, преподобни га позва к себи и упита:  уда си пошао? ќваЉ му одговорио: »мам посла код брата, и зато хтедох да идем к Ьему. —тарац онда, као кореЮи га, рече му: “ако ли ти чуваш манастирски ред? Ќиси ли могао прво иЮи у своЉу келиЉу, обавити прописану молитву, па онда, ако ти Ље нужно, отиЮи к брату? ћартиниЉан, као осмехнувши се, одговори: ќче, када уРем у своЉу келиЉу, више не могу изаЮи. —ветитеЪ му на то рече: “ако увек ради: прво иди у келиЉу, и келиЉа Юе те научити свему добром.

” обитеЪи тоЉ држаше се и оваЉ поредак: ако неки брат добиЉе писмо или пошиЪку, он Ље писмо нераспечаЮено, и пошиЪку неотворену, носио к оцу; исто тако, ако Ље неко желео да пише коме ван манастира, он то нипошто ниЉе смео чинити без очевог одобреЬа. ” келиЉи ниЉе било допуштено имати ишта осим наЉнужниЉих ствари, нити што називати своЉим, него, по речи апостола, све им беше заЉедничко; новац се меРу братиЉом ниЉе ни спомиЬао; постоЉало Ље заЉедничко манастирско складиште, из кога су сви добиЉали оно што им треба. ” келиЉи ниЉе било слободно имати ни парче хлеба, нити икакво пиЮе; кад Ље ко бивао жедан, одлазио Ље у трпезу, и тамо с благословом утоЪавао жеР своЉу. » ако би се коме десило да уРе у келиЉу кога брата, он у ЬоЉ ништа ниЉе могао видети сем икона, кЬига, и суда са водом за умиваЬе руку. Ќа таЉ начин братиЉа беху слободни од сваког пристрашЮа; Љедина Ьихова брига беЉаше: угодити Ѕогу, имати меРу собом Ъубав и смиреЬе, и трудити се за заЉедничке потребе.  ако на црквено богослужеЬе, тако и на манастирски посао, сваки са усрРем хиташе, претичуЮи Љедан другога, ко би био први; и сваки марЪиво раРаше према моЮи своЉоЉ, Љер не као Ъудима него као Ѕогу раРаху. ” сваком пак заЉедничком послу држаху се и тога, да не буде меРу Ьима никаквог пребациваЬа, нити какве празне речи, него да сваки ради Юутке, чуваЉуЮи своЉу духовну философиЉу, и да сваки сматра као да пред очима свевидеЮег Ѕога стоЉи и ради. ј ако Ље ко хтео говорити, могао Ље то чинити, и то само из кЬига, на корист осталоЉ братиЉи, нарочито неписменима.

††††

ѕостоЉаху и многе друге уредбе, корисне братиЉи за богоугодни живот. Ќачин и меру правила свакоме Ље давао преподобни отац; и ниЉе се меРу Ьима могао видети нико да има своЉу воЪу и своЉе умоваЬе, него сви без поговора и роптаЬа извршиваху настоЉатеЪеву воЪу као ЅожЉе нареРеЬе.  оЉи су знали рукодеЪе, сву су своЉу израРевину односили у заЉедничко складиште, ништа без благослова не задржаваЉуЮи себи; нити Ље пак било потребе да ко што задржава себи, пошто су сви добиЉали из општег складишта: одеЮу, обуЮу и све остало што им треба. » сам преподобни ниЉе никако волео да види на себи неку лепу одеЮу, веЮ Ље носио рубину са много закрпа.

ѕреподобни имаРаше и оваЉ обичаЉ: после ЉутарЬег богослужеЬа, и после свог уобичаЉеног правила у келиЉи, он Ље одлазио у куЉну да види шта се кува за братиЉу. ј све посленике у куЉни моЪаше и нареРиваше им да се стараЉу кувати лепо за братиЉу; понекад пак и сам им помагаше спремаЉуЮи с Ьима за братиЉу Љела, коЉа су се могла спремати у пустиЬи од онога што су сами трудом своЉим производили. » каква су угошЮеЬа Ьихова могла бити, када су живели у сиромаштву и нестицаЬу? ќпоЉних пиЮа у Ьих никада ниЉе било, Љер преподобни  ирил озакони чврсто такав пропис, да се не само за живота Ьегова него и после преставЪеЬа Ьеговог, нико не дрзне унети у Ьихову обитеЪ какво било опоЉно пиЮе.
ѕреподобни се веома стараше да се манастирска правила нипошто не нарушаваЉу, а нарочито Ц предаЬа светих отаца и прописи о посту. £едном у —вету ¬елику „етрдесетницу доРе у обитеЪ ради молитве благочестивог кнеза јндреЉа кнегиЬа јгрипина; Љер место на коме беше подигнута обитеЪ, налазило се у кнежевини овога кнеза, и било Ље Ьегова своЉина.  негиЬа јгрипина беше веома побожна и христоЪубива, и веома поштоваше монашки чин, и имаРаше усрРе према преподобном оцу  ирилу. ќна зажеле да братиЉу почасти рибом у недеЪни дан, али светитеЪ не допусти то. Ќо пошто га она много моЪаше да разреши братиЉи да Љеду рибу, светитеЪ одговори: јко то учиним, онда Юу сам Ља бити разоритеЪ манастирског устава, а после моЉе смрти говориЮе:  ирило нареди да се уз ¬елики ѕост Љеде риба. Ц “ада кнегиЬа почасти братиЉу посним Љелима; и отишавши своме дому, она хваЪаше светитеЪеву чврстину у чуваЬу предаЬа светих отаца. Ц “олико о уставу и поретку манастирском. ј сада да се вратимо на повест о другим врлинама преподобног оца.

“реба да опет напоменемо даровани му спочетка од Ѕога дар умилеЬа и суза: Љер када божанствену ЋитургиЉу служише, или поуку читаше, или читано слушаше, или на правилу молитвеном стаЉаше, или братиЉу поучаваше, никада се он ниЉе могао уздржати од суза. ѕо томе се могло видети, да Ље у Ьему била топлина божанске Ъубави. ј имаРаше он и велику веру са надом у Ѕога. £ер када се у обитеЪи дешавала оскудица и несташица у потребним стварима, и братиЉа му предлагала да то што им Ље потребно потраже од неких христоЪубаца, он им Ље говорио: јко нас Ѕог и ѕречиста Ѕогоматер забораве на овом месту, зашто се онда и налазимо у овом животу? Ц » тешио Ље братиЉу учеЮи их да имаЉу наду у Ѕога, а да од световЬака не траже милостиЬу, да братиЉа, коЉи ради милостиЬе излазе из манастира у свет, не би од врага била заплетени у неке саблазни. ј Ѕог, видеЮи колико поуздаЬе има слуга Мегов у Мега, побуРиваше срца многах велможа, те они сами шиЪаху довоЪно милостиЬе преподобноме у обитеЪ. ј он с братиЉом примаше то као да Ље од Ѕога послано, и благодареЮи √оспода ’риста и ѕречисту ћатер Мегову, утешаваше малодушност братиЉе.

Ќека не буде преЮутана ни прозорЪивост преподобнога, коЉу он имаРаше од дара ƒуха —ветога, ради чистоте душе своЉе. Ѕрат неки, по имену “еодот, коЉи Ље живовао у тоЉ покраЉини негде у пустиЬи, чувши за светог  ирила, доРе у Ьегову обитеЪ. » заволевши оца и обитеЪ, он га моли да га прими у своЉе братство. » би примЪен, и живЪаше ту. јли после неког времена Раво му стави у душу мржЬу на светога оца. » уколико раниЉе имаРаше Ъубав к Ьему и веру, потом га стаде толико мрзети, да га ни видети више ниЉе могао, ни глас Ьегов слушати. » зла помисао га вучаше да изиРе из манастира, и он воРаше борбу са помислом. » дошавши ка гореспоменутом богонадахнутом мужу, старцу »гЬатиЉу, он му исповеди своЉ помисао. ј старац га тешаше, говореЮи: “рпи, брате, Ѕога ради, Љер завет дадосмо ¬ладици нашем ’ристу да све трпимо из Ъубави према Мему. Ќо знаЉ насигурно да ти Ље таЉ помисао од врага. £ер шта видиш у оцу што заслужуЉе мржЬу? “а он Ље као анРео ЅожЉи. —тога ти кажем: ако послушаш зли помисао своЉ и одеш одавде, нашкодиЮеш своме спасеЬу а користиЮеш врагу. Ц ”тешен мало, “еодот рече: ѕочекаЮу Љош ову годину, можда Юе се отац променити према мени. Ц Ќо ускоро га исти помисао стаде узнемиравати, Љер Раво не престаЉаше да му убацуЉе мржЬу на светога. ѕровевши тако читаву годину у борби са помислом, и немаЉуЮи мира, брат одлучи да оде к самоме оцу и да му исповеди узнемиреЬе мисли своЉих. » ушавши к оцу у келиЉу, и погледавши у преподобно лице Ьегово, застиде се свете седине Ьегове, и од стида не могаше ништа реЮи. ќнда се окрену да изаРе, али га старац задржа и рече му: Ѕрате “еодоте, пошто ти сам неЮеш да ми исповедиш своЉе помисли, Ља Юу ти их онда казати. Ц » стаде светитеЪ казивати брату све што брат имаРаше у таЉни срца свога. „увши то, брат се силна препаде, и дивеЮи се прозорЪивости светога, паде пред ноге Ьегове и моЪаше опроштаЉ. ј светитеЪ, тешеЮи га, рече: Ќе тугуЉ, брате “еодоте, Љер се сви саблазнише о мене погрешно мислеЮи о мени да сам добар, док си ти Љедини истину говорио о мени да сам рРав и грешан. «аиста, ко сам Ља грешни и непотребни? Ц ј брат, видеЮи оца где себе толико понижава, Љош се више сакрушаваше у себи, и плакаше, и исповедаше да Ље низашта мржЬом неправедном мрзео праведника. ѕреподобни пак, видеЮи “еодотово покаЉаЬе, опрости му, и отпусти га рекавши му: »ди, брате, с миром у келиЉу своЉу, више на тебе неЮе наиЮи таква борба.

ќд тада “еодот, нашавши покоЉ срцу свом, стаде према светом оцу имати Љош веЮу Ъубав и веру него раниЉе. Ќо преподобни своЉим прозорЪивим оком гледаше не само “еодотове помисли, него и многих других: Љер посетиоце коЉи долажаху у манастир он издалека распознаваше ко с каквом намером долази, и присутноЉ братиЉи казиваше, говореЮи: таЉ и таЉ брат хоЮе да живи заЉедно с нама, а таЉ и таЉ мисли да нас напусти. » друге таЉне срца Ъудских биваху му откриване од Ѕога.
Ќе треба преЮи Юутке ни преко чудеса преподобнога, него бар нешто реЮи о Ьима у слави Ѕога, дивнога у светитеЪу свом.   преподобном  ирилу би доведен неки бесомучан човек, по имену “еодор, коЉи Ље силно патио од нечистог духа, Љер опаки бес беше у Ьему. —атворивши молитву, преподобни истера беса, и “еодор се исцели, и не хоЮаше да иде из обитеЪи, веЮ моЪаше светитеЪа да га уврсти меРу монахе. —ветитеЪ постриже “еодора у монаштво, и даде му име “еофан.
£едно време нестаде вина за црквену службу. » обавестише преподобног да свете ЋитургиЉе неЮе бити у суботу и недеЪу. ѕреподобни позва к себи црквеЬака Ќифонта и упита да ли има бар мало вина. Ќифонт му каза да Ље сув и сам суд у коме се држи вино. —ветитеЪ нареди да му донесу таЉ суд. ÷рквеЬак оде да донесе суд, али га наРе пун вина коЉе се преливало. » веома се зачуди, Љер Ље врло добро знао да у суду ниЉе било ни капи вина и да Ље суд био потпуно сув. јли се молитвама светитеЪевим за тренут напуни вином, да се вино преливало. ƒознаше за то сва братиЉа, и дивЪаху се чуду, и славЪаху Ѕога. » то вино дуго времена не нестаЉаше у суду, све док неки христоЪубци не донеше друго.
£едне године би велика глад меРу Ъудима, и гладни Ъуди стадоше долазити к обитеЪи преподобнога. ќн нареди да им се даЉе хлеб, мада Ље обитеЪ сиротовала, Љер ниЉе имала имаЬа; братиЉа су се хранила трудом руку своЉих, и милостиЬом коЉу су христоЪубиви Ъуди слали манастиру. ” време те глади, у обитеЪи Ље било тек толико хране да се братиЉа прехране. ј по околним селима пронесе се глас да у  ириловом манастиру хране оне коЉи долазе од глади, и стадоше се многи премноги ништи и убоги стицати к манастиру. ѕреподобни игуман издаде нареРеЬе да се свима даЉе храна. » уколико се брашно издаваше долазницима, утолико се оно умножаваше у обитеЪи молитвама преподобнога. » у време те глади мноштво народа се прехрани из манастира светог  ирила.

£едном се поЉави пожар у келиЉама манастирским, и братиЉа га не могаху угасити, пошто пламен беше узео маха, и претио Ље да уништи сав манастир. —ветитеЪ узе крст, и отрча ка пожару. —ветовЬак неки коЉи беше дошао из града, видевши светитеЪа како хита са крстом, насмеЉа се у себи светитеЪу, Љер пожар беше огроман и неугасив. ј када светитеЪ са крстом стаде према пламену и помоли се Ѕогу и ѕречистоЉ Ѕогоматери, пожар се одмах, као застидевши се од светитеЪа, поче гасити, и ускоро се сав угаси. ѕожар опали, али не спали манастир. ј човека коЉи се беше насмеЉао светитеЪу стиже ЅожЉа казна: на Ьега изненада наиРе болест, и сви му се удови одузеше. ¬идевши да му Ље то од тог греха, световЬак се исповеди светитеЪу с покаЉаЬем. —ветитеЪ му опрости и, помоливши се за Ьега и осенивши га светим крстом, сатвори га здрава. ј оваЉ, отишавши своме дому, казиваше свима та чудесна дела.

„удеса преподобног оца нашег  ирила прочуше се не само у целом том краЉу бЉелоЉезерском него и у другим краЉевима.  нез ћихаило ЅЉеЪевски са кнегиЬом своЉом ћариЉом осам година не имаРаху деце у браку. “ужан због бездетности, чим сазнаде да преподобни  ирил добиЉа од Ѕога све што иште, посла к светитеЪу два своЉа боЉарина са молбом, да се помоли Ѕогу за Ьега и за Ьегову кнегиЬу, да им √оспод подари пород.  ада посланици стигоше к преподобноме, и док му Љош не беху предали писмо од кнеза, блажени им рече: ѕошто сте, децо, с муком превалили велики пут, веруЉем Ѕогу моме и ѕречистоЉ Ѕогоматери МеговоЉ, да ваша мука неЮе бити узалуд: Ѕог Юе вашем кнезу дати порода. Ц ѕосланици се зачудише, како старац сазнаде због чега су они дошли. » по томе видеше да Ље то велики угодник ЅожЉи. ќнда му предадоше писмо од кнеза, а светитеЪ нареди да посланике сместе. “е исте ноЮи кнезу ћихаилу би овакво виРеЬе у сну: виде он старца чесна, светлосна, седином украшена, коЉи држаше у руци три нека суда и говораше му: прими што си тражио од мене. Ц “акво исто виРеЬе и тог истог часа би и кнегиЬи ЬеговоЉ ћариЉи. ѕробудивши се од сна, кнез исприча кнегиЬи своЉе виРеЬе; а она му из уста оте реч, и рече: » мени се такав исти старац Љави, и даде ми три нека суда, рекавши: прими што си тражила од мене. Ц “о их истовремено и истоветно виРеЬе зачуди, и они записаше таЉ датум.

ѕреподобни  ирил задржа три дана у гостима кнежеве посланике и Ьихове слуге, па их са благословом отпусти. –астаЉуЮи се с Ьима, он нареди келару да им за пут да хлеб и по, и мало рибице. ј посланици му рекоше: ќче, нареди да нам даду више хлеба и риба, пошто нам предстоЉи далек пут, а места су пуста па неЮе имати где да се купи хлеб и риба. Ќа то им светитеЪ рече: »дите с миром, оволико Юе вам бити доста све до ваше куЮе. Ц ќни онда, не смеЉуЮи више да досаРуЉу старцу, отпутоваше. » путем размишЪаху где би могли купити хлеба, Љер Ље ваЪало двадесет и више дана путовати, а оно што им Ље светитеЪ дао сматрали су да Юе то Ьима и Ьиховим слугама бити доста само за Љедан дан. ј кад стигоше на прво преноЮиште, они метнуше нешто од риба манастирских да се кува; и кад се риба куваше, изгледаше да Ље много има. ј кад седоше да Љеду, поставише пола онога хлеба, и Љедоше, и наситише се, а половина хлеба Љеднако остаЉаше иста као да уопште од Ье Љели нису; тако исто и рибе, док их ЉеРаху оне се умножаваху и беше их преизобилно. “ада увидеше да им Ље преподобни отац истину казао, рекавши им: „ќволико Юе вам бити доста све до ваше куЮе“. » од тада беху без брига односно хране. » на целом путу, све док не стигоше куЮи, би им доста она половина хлеба, а цео хлеб с благословом донесен дадоше кнезу, и све му подробно испричаше.

 нез с радошЮу прими благослов и хлеб, дивеЮи се поводом испричаних чудеса. » исекоше хлеб на парчад, и свима у кнежевом двору дадоше по парче, и Љедоше као велику светиЬу. » коЉи год беху болесни ма од какве болести, одмах оздравише чим окусише од тога хлеба. ј кнез упита боЉаре коЉе беше послао к преподобноме, у коЉи дан стигоше код преподобног. » пронаРоше да су они стигли код светитеЪа онога дана, у ноЮ кога кнез и кнегиЬа видеше истоветно виРеЬе. ќд тога времена кнезу се родише два сина и Љедна кЮер. » разумеше да то означаваху она три суда, коЉе им преподобни даде у виРеЬу. » имаРаху велику Ъубав к преподобноме, и многе милостиЬе шиЪаху у обитеЪ Ьегову.

ќпширна повест о животу и чудесима преподобног оца нашег  ирила налази се написана у ЬеговоЉ обитеЪи. ћи Юемо овде укратко споменути нека од тих чудеса. Ќекоме јтанасиЉу, коЉи Ље живео далеко од обитеЪи белоЉезерске и био тешко болестан и на самрти, преподобни посла освеЮену водицу, и сатвори га здрава. Ц ¬елику буру, коЉа се Љедном беше подигла на Ѕелом £езеру, преподобни у тишину обрати, и спасе рибаре од потопЪеЬа. Ц  негиЬи, супрузи кнеза £ована  арголомског, коЉа Ље дуго била слепа, свети угодник подари вид молитвом и кропЪеЬем свете воде. Ц Ѕрата неког, по имену ƒалмата, коЉи болестан умре без светог ѕричешЮа (пошто се свештеник беше задржао служеЮи свету ЋитургиЉу), преподобни васкрсе из мртвих, да би се причестио —ветих “аЉни. ѕричестивши се, ƒалмат понова усну у √осподу. Ц ЅоЉарин неки, –оман јлександрович, коЉи Ље живео на великоЉ даЪини од обитеЪи преподобног и никада преподобног  ирила ниЉе био видео веЮ само слушао за Ьега, беше тешко болестан и на самрти. ћолеЮи се ѕречистоЉ Ѕогоматери, да му олакша муке, он виде где му се ѕречиста ЅожЉа ћати Љави са чесним старцем, Ц са овим преподобним  ирилом, Ц и рече му: „ѕошЪи к овоме старцу да ти да освеЮену водицу; кад окусиш од Ье, оздравиЮеш“. Ѕолесник одмах посла к преподобноме, молеЮи га за освеЮену водицу. » кад вода би донесена од преподобнога, он пи од Ье, и оздрави тог часа. ќнда хитно поРе к обитеЪи и, угледавши преподобнога, одмах познаде у Ьему оног старца коЉи му се у виРеЬу беше Љавио са ѕречистом Ѕогородицом. » павши пред ноге Ьегове, одаде му благодарност. Ц £едноЉ жени коЉа беше слепа три године, преподобни молитвом и освеЮеном водом дарова прозреЬе. » друге слепе он исцели на такав начин. Ц «а време великог помора у краЉевима око Ѕелог £езера нико не умре у обитеЪи преподобнога. —амо Љедан брат, по имену —осипатер, беше болестан, али и он оздрави молитвама преподобног оца. » прорече светитеЪ говореЮи другоме: ¬еруЉ ми, брате ’ристофоре, ниЉедан од вас неЮе умрети пре мене. ј по мом одласку многи Юе отиЮи за мном. » зби се ово очево пророчанство. Ц „овек неки, по имену £аков, коЉи Ље патио од Ъуте боЪке, би доведен к обитеЪи преподобног ради исцеЪеЬа. Ќо преподобни му не само не хте дати исцеЪеЬе, него нареди да га ни у манастир не пусте. » болесник лежаше пред манастиром, а из уста му и носа иРаше крвава пена. » моЪаху преподобног за овог болесника, али он никако да се сажали на Ьега. ”то доРе у манастир Љедан човек кога светитеЪ поштоваше и воЪаше. ¬идевши болесникове патЬе, оваЉ се човек сажали на Ьега и усрдно замоли преподобног оца да се смилуЉе на болесника и измоли му исцеЪеЬе од Ѕога, као што Ље многима измолио много штошта. ѕреподобни му на то рече: „¬еруЉ ми, чедо, та Ьегова болест ниЉе случаЉна; она га Ље снашла због блудочинства. Ќо буде ли обеЮао да Юе се покаЉати и престати од таквих грехова, веруЉем Ѕогу моме и ѕречистоЉ ЅогомаЉци да Юе се исцелити: не буде ли пак то учиЬено, снаЮи Юе га Љош нешто горе“. „увши то из уста преподобнога, оваЉ човек оде и обавести болесника. „увши себе изобличена за грехе коЉи су само Ѕогу били познати, болесник се уплаши, и стаде са сузама обеЮавати да Юе се покаЉати и од греха престати. “ада, сажаливши се на болесника, сам преподобни  ирил оде к Ьему, прими исповест грехова Ьегових и, помоливши се за Ьега, благодаЮу ЅожЉом сатвори га здрава.

††††

ѕосле свега тога, преподобни отац  ирил, изнемогао од многих подвига и старости, и опхрван телесним немоЮима, приближи се блаженоЉ кончини своЉоЉ. » призвавши братиЉу, коЉих тада беше педесет и три, завешта им да се по одласку Ьеговом нико не усуди нарушити што из општежиЮног устава. » пошто их довоЪно поучи, означи им за игумана добродетеЪног мужа »нокентиЉа. «атим, причестивши се Ѕожанских “аЉни, и давши благослов свима и последЬи целив свакоме, он са молитвом у устима предаде чесну и свету душу своЉу у руке ЅожЉе, 1427. године 9. Љуна, у ƒуховски понедеЪак, на дан светог  ирила јлександриЉског. » светитеЪско лице Ьегово засиЉа се, и мирис се стаде ширити из моштиЉу Ьегових. » ученици Ьегови плакавши много над Ьим, чесно га погребоше.

ѕреподобни  ирил престави се у деведесетоЉ години живота свога: у ЅелоЉезерску пустиЬу доРе када му беше шездесет година, и ту, где и манастир образова, поживе тридесет година. » као што за живота свог благодаЮу ЅожЉом и помоЮЉу ѕречисте Ѕогоматере он учини чудеса, тако и по преставЪеЬу свом не преста чудотворити, изгонеЮи нечисте духове из Ъуди, и исцеЪуЉуЮи сваку болест код оних коЉи му са вером прибегаваху. ћи пак славимо Ѕога коЉи угодника —вог прослави у славу ѕресветог »мена —вог, славЪеног од целокупне твари, сада и увек и кроза све векове, амин.

—ветосавЪе.орг

23 / 06 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0