Srpska

∆итиЉе —ветог и благоверног —тефана ¬исоког, деспота —рпског

—ветом пророку и боговидцу ћоЉсиЉу рече Ѕог, Љавивши му се на —инаЉу, да Юе му се приближити, Љер се и ћоЉсиЉе приближи Ѕогу угаРаЬем. » Љош рече Ѕог да Юе се после тога приближавати и свима онима коЉи буду слично ћоЉсиЉу верни служитеЪи и угодници Мегови. £ер свакоме, рече Ѕог ћоЉсиЉу, коЉи ћи се приближуЉе и узноси се к ћени у чистом ковчегу тела свога, сачуваном неприкосновеним од потапаЉуЮих вода неверЉа и нечистоте, приближиЮу се и £а Ьему и изиЮи Юу му у сусрет, изливаЉуЮи на Ьега воду чисту од ƒуха ћоЉега, и узвешЮу га до вишЬих и непролазних стварности небеских.

ќвако почиЬе описиваЬе живота и подвига овог славног и благочестивог господара —рпског, деспота —тефана, Ьегов животописац  онстантин ‘илософ. ЌаставЪаЉуЮи затим са упореРиваЬем светог деспота —тефана са боговидцем ћоЉсиЉем, он вели да Ље онаЉ свети Ѕоговидац био узор и образац овом светом ЅогоЪупцу, то Љест праведном —тефану деспоту, Љер Ље животни пут и подвиг Ьих двоЉице био од самог почетка сличан и скоро Љедан и исти. » ћоЉсиЉе и —тефан су, као богоподвижни анРели водитеЪи, око четрдесет година водили спасоносно своЉ богоизабрани народ кроз земЪу ропства египатског и турског и кроз пустиЬу невоЪа и опасности ка земЪи обеЮаноЉ, то Љест ка ÷арству Ќебеском.  роз Ьих обадвоЉицу подЉеднако се прослави Ѕог дивним и славним делима —воЉим над противницима, и постаде диван Ѕог у споменима —ветитеЪа Мегових.

£ер као некада кроз богоизабраног ћоЉсиЉа, тако и сада кроз овог богоизабраног владаоца христоименитог народа —рпског Ѕог показа силу —воЉу у народу —воме, не давши да околни народи и племена униште ово верно наслеРе ’ристово. £ер и сада, у време деспотово, Ѕог остави и сачува за —ебе оне „коЉи не приклонише колена своЉа пред ¬аалом“ (3 ÷ар. 19, 18; –м. 11, 4) и не поклекнуше због слабости Ъудске природе, него оЉачаше од немоЮи и бише снажни у биткама, и телесним и духовним, Љер вероваше ќноме коЉи ломи битке мишицом високом и моЮном. » Љош беше оваЉ благочестиви и свети деспот —тефан сличан ћоЉсиЉу по томе што више воЪаше страдати са народом ЅожиЉим неголи имати привремену сладост греха. £ер се сараспиЬаше са страдалним христоименитим стадом своЉим, и, страдаЉуЮи ваистину ради побожности и ЅлагочешЮа (= ѕравославЪа) не маЬе од многих у древности, он остаде чврст у вери и непоколебЪив, и храброваше у √осподу од  ога зато и доби венац правде.

£ош упореРуЉе светог —тефана деспота Ьегов животописац  онстантин и са »сусом Ќавином, Љер му беше сличан у вери и храбрости и у достоЉности раздеЪиваЬа земЪе и у подизаЬу нове скиниЉе Ќовоме »зраиЪу, као и у ослобаРаЬу народа своЉега у разна времена од околних неприЉатеЪа премудрошЮу и силом од Ѕога му даном. ћудри ‘илософ упореРуЉе светог —тефана Љош и са многим другим старозаветним судиЉама и царевима, па и са самим светим ƒавидом и мудрим —оломоном. £ер као што √оспод „наРе ƒавида по срцу“ —воме (ƒ.јп. 13, 22; ѕс. 88, 20), тако ваистину наРе и достопамЉатног овог —тефана, коЉи се као и ƒавид гнушаше гордости и високоумЪа, а ЪубЪаше свагда богосличну смиреност и христолику кротост, колико му беше могуЮе сместити у себе ове божанске и боготворне врлине. ј —оломону Ље био сличан по томе што и он, као некада премудри —оломон (ср. 3 ÷ар. 2, 12 и 1 ÷ар. 10), смири наЉмоЮниЉе земЪе око себе на северу и Љугу и на истоку и западу, те му, као некада —авска царица —оломону, долажаху са свиЉу страна цареви и владари, дивеЮи се ЬеговоЉ мудрости и богатству и тражеЮи Ьегово приЉатеЪство. £ер и он попут —оломона доби од √оспода небеске премудрости и обостраног богатства, тако да беше и боЪи и врлинскиЉи од свих тадашЬих владара и на »стоку и на «ападу.

—абравши у себи премудрост из Ѕожанских списа —ветога ѕисма и —ветих ќтаца, и скупивши богатства своЉе златне и плодне земЪе, —тефан беше вером, премудрошЮу и дариваЬем милостиЬе као нико други. „ак ни из давнина не беше меРу владаоцима таквога владаоца, тако изванредно човекоЪубивог и богоугодног. ∆ивео Ље заЉедно са источнима и западнима, са хришЮанима и са неверницима, и узимаЉуЮи од свих оно што Ље наЉбоЪе, био Ље од свих поштован, а све их Ље превазилазио своЉим врлинама и поштеЬем.

∆ивотописац му мудри  онстантин упореРуЉе деспота —тефана Љош и са пророком ƒанилом и са света “ри ћладиЮа из пеЮи ¬авилонске, Љер Ље и он као и они био у чеЪустима лавовским и пролазио кроз огаЬ и воду, то Љест кроз многоброЉна искушеЬа, кроз борбе и ратове на свим странама око себе. Ќо попут Ьих и он очува неповреРеном веру своЉу православну у Љединог истинитог Ѕога: ќца и —ина и —ветога ƒуха, а кроз то и веру народа свога —рпскога као хришЮанског и православног. £ер нити приклони колена своЉа ни главу своЉу безбожности ћухамедовоЉ, то Љест муслиманима Ц јгарЉанима, нити се поведе за лажним хришЮанством Ћатинским и папским. ”опште да кажемо, животописац овог светог и боговенчаног деспота —рпског, описуЉуЮи му житиЉе и подвиге, хтео би да га упореди са свима осталим старозаветним и новозаветним праведницима, али се пред овим ЅожЉим светим и праведним човеком, осеЮа тако неук и неспособан, да Ьегово житиЉе сматра „необухватном и несагледном пучином“, те стога вели да „ниЉе могуЮе неукима пловити том пучином“. »пак, потчиЬаваЉуЮи се „заповести и захтеву“ тадашЬег „наЉсветиЉег патриЉарха —рпске земЪе кир Ќикона“, он се прихвата да опише житиЉе богоугодника ’ристовог —тефана деспота, потстакнут на то и „виРеЬем трисветога ЉавЪаЬа“, то Љест ЉавЪаЬем Ьему у сну самога овога —ветога —тефана. «ато са вером и надом приступа овом именитом —ветитеЪу, веруЉуЮи да Юе га он као нека лаРа узети и препловивши пучину довести до жеЪеног пристаништа. ≈во шта о том примаЬу заповести да напише житиЉе деспотово каже сам  онстантин ‘илософ:

„ћи ако и примисмо заповест изнад наших снага од свеосвеЮенога патриЉарха —рпских и ѕоморских земаЪа кир Ќикона,[1] коЉи Ље тада тамо дошао, а Љош и од воЉводе све воЉске и осталих изабраних, пристадосмо да се потрудимо (на писаЬу житиЉа) пошто Ље тада такво време било. „етврте године од Ьегова (—ветитеЪева) пресеЪеЬа ка √осподу он се и сам Љави, и као казном преЮаше да Юу бити крив ако ту заповест не извршим. ѕосле тога опет, када сам са свима своЉима био у странствоваЬу у туРини, он Ље дошао у моЉу куЮу, мени коЉи сам био недостоЉан да га примим, и заповедио ми да извршим обеЮаЬе. «ато, ако и нисам у стаЬу да то учиним, ипак се потрудих да изложим Ьегов свети живот и подвиге“. ѕа затим, на краЉу,  онстантин смирено додаЉе: „јко постоЉе неки коЉи више знаЉу живот и дела —тефанова и коЉи су били дуже сажитеЪи Ьегови, а врло су писмени и разборити, онда Ље то ваистину добро. јко се пак до данас нико не буде потрудио, а у овом нашем писаЬу наРе неке недостатке или нешто што Ље непотребно и грубо, нека онда то по заповести и начину све доведе у ред на своЉе место. ј ми ово као летописац написасмо као Ьегово житиЉе са свима осталим стварима и догаРаЉима тадашЬим“.

ќваЉ животописац светог деспота —тефана, учени кЬижевник и летописац  онстантин ‘илософ, био Ље родом из  остенице у ЅугарскоЉ. ƒетиЬство Ље провео у “рнову, у школи патриЉарха £евтимиЉа, а после турског заузимаЬа Ѕугарске дошао Ље као млад у —рбиЉу (око 1411-12 г.) где Ље наставио учеЬе код патриЉарха —рпског  ирила. ќд тада Ље живео углавном на двору светог деспота —тефана у Ѕеограду, и ту веома добро упознао богоугодни живот и подвиге овога ѕраведника, а упознао и „каква Ље то земЪа коЉа Ље Ьега (деспота) отхранила“. £ер свети деспот —тефан и —рпска земЪа примили су  онстантина, иако туРинца, као свога роРенога и домаЮега, као свога брата и сина. «ато  онстантин у ∆итиЉу веома хвали и —ветог —тефана и —рпску земЪу. ƒеспот, вели он, беше такав славни владар и богоугодник да „ако и цветаху у многим варварским (тЉ. негрчким) земЪама изабрани сасуди, у коЉима √оспод са ќцем обитеЪ —еби сатвори (ср. £н. 14, 23), али они нису у човечанским делима тако светлили као оваЉ“.

„ќваЉ блажени —тефан, наставЪа  онстантин, засиЉа из земЪе ƒалматиЉе Ц ƒакиЉе, земЪе сада названих —рба, где многи у последЬа времена процветаше. ј ова земЪа, тЉ. —рбиЉа, Ље таква да не само што слично оноЉ обеЮаноЉ земЪи точи мед и млеко, него као да Ље у себе примила и везала четири времена (тЉ. годишЬа доба) и ваздух, па из себе их онда раздаЉе другима. £ер у целоЉ се васеЪени не може наЮи земЪа да има сва добра сабрана у Љедно и на све стране, као што има ова, пошто земЪе обично имаЉу само нека добра и само на неким местима. ј ова —рпска земЪа Ље пуна сваких добара, и има добар ваздух и складан састав у свему. ј пошто се дрво познаЉе по плоду и човек по делима, по плоду и по делима описаЮемо и ми ову земЪу. “реба пре свега споменути о злату Ьеном и сребру, Љер су Ьихови извори, тЉ. рудници, скупоцени и богати, коЉи као да све више расту уколико се више црпу. ј где се на истоку и западу може наЮи таково и толико богатство? ¬аистину нигде. “акоРе су у овоЉ земЪи засаРени и многи виногради, коЉи нигде тако као у овоЉ земЪи без великих трудова изобилуЉу у семену, саду и плодовима. “амо су извори река и студенаца и складности предела Љеднога са другим и слике лепоте, те Љедни предели превазилазе друге красотом и плодотворношЮу. ј када земЪу напушта зима и рРаво време и када се приближуЉе лето, ваздух Ље тада добро растворен и красан, као што неко истинито рече да Ље видео овога премного но да се нигде не може наЮи боЪе. ѕотребно Ље реЮи нешто и о птицама и о свему осталом, што √оспод овоЉ земЪи подари, као и зелен и влаЮе за храну Ъудима, а тога свега ту има у изобиЪу, као нигде у другим земЪама. £ер она даЉе храну у изобиЪу, не само пустим земЪама него и насеЪима, мноштво свега плодоноснога, риба, и свега потребнот што √оспод даде Ъудима у насладу изобилно, и све што покори “ворац под ноге Ьихове. јко ко помисли и на заштиЮеност те земЪе, она Ље утврРена превисоким горама и таквим градовима какви се по другим странама у малом броЉу Љедва могу наЮи. Ѕогати су сваким бедемом и утврРеЬем, а снабдевени су водама коЉе су весеЪе градовима. ј не треба превидети ни оно превелико и многославно дело ЅожЉе, коЉе не превиде ни велики ћоЉсиЉе у кЬизи о створеЬу света, тЉ. Љедну од четири раЉске реке, коЉу овде Љош стари “рачани назваше ƒунав. ќва река извире у √ерманиЉи и отуда иде ка истоку и улива се у ≈вксинско (тЉ. ÷рно) море кроз пет ушЮа (тЉ. кроз делту). ѕозната Ље и „есима, идуЮи од севера и запада ка истоку, и дели ”гарску, и напаЉа —рпску земЪу, коЉа Ље ванредна, затим пролазеЮи ¬лахе и Ѕугаре, улива се у пучину званога ÷рнога мора. ” овоЉ земЪи има Љош и Љедна од 36 река знаменитих у васеЪени, звана —ава, коЉа Ље овде као неки зид са обе стране; она се сЉедиЬуЉе с ƒунавом на наЉлепшем месту, где ƒунав на три крака улази, и има два острва, где оваЉ благочестиви —тефан саздаде Ѕели √рад (Ѕеоград), као што Юе о томе даЪе бити говора“.

ќписавши тако —рпску земЪу деспота —тефана,  онстантин прелази на описиваЬе деспотовог —рпског народа. „ƒа не би ко помислио, вели он, да хвалим само бездушне и безосеЮаЉне ствари, погледаЉте ми у овоЉ земЪи на Ъуде, та последЬа и наЉчасниЉа створеЬа ЅожЉа. «аиста, наЉбоЪа земЪа раРа наЉбоЪи пшенични клас, коЉи нам доноси плод тридесетоструко и шесдесетоструко и стоструко. ќви Ъуди (тЉ. —рби) су, дакле, тако храбри да такав глас у васеЪени нико други нема; а од тога, по —оломону, нема ничега часниЉег меРу Ъудима. ј добропотребни су и у послушности да им нема равних у васеЪени. √де Ље потребно брзи су на послушност а спори на говор (—р. £ак. 1, 19); а где Ље потребно обратно, они су брзи на одговор свакоме коЉи пита, наоружани оружЉем и с десна и с лева. “елесном пак чистотом превазилазе друге народе; а исто тако и лаком и светлом крвЪу. ј уз то су и милостиви и дружеЪубиви. јко би ко од Ьих осиротео у потребама, остали му све потребно даЉу, не само поЉединима, но свакоме и свагда, и не само обичним даваЬем него двоструком милостиЬом, тако да се на Ьих може применити реч —оломонова: „ѕоштуЉуЮи ништега, чине милостиЬу“ (ѕриче 14, 31). ∆ивот пак у целоЉ тоЉ земЪи Ље као црква ЅожЉа, и Ъуди не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомиЬу узалуд сваки час име ЅожЉе, него Ље установЪено да се сви од малога до великога моле више од два пута на дан. ƒостоЉно Ље Ъубави и части код Ьих то што син, иако Ље у дому своме, када Ље заЉедно са родитеЪима стоЉи као слуга пред Ьима. ј ово се може видети не само код богатих, веЮ и код наЉгрубЪих и код последЬе сиротиЬе. √де се чуло код Ьих да Ље неко злоставЪао оца свога или матер? «аиста нико и никако, Љер се код Ьих врши закон по ’ристу и они чине Љедан другога веЮим и боЪим од себе, господином називаЉуЮи откривене главе, као што Ље у старини било и као што Ље сада у Љужним земЪама. £ер Ље речено: „»зуЉ обуЮу са ногу твоЉих, земЪа на коЉоЉ стоЉиш света Ље“ (2 ћоЉ. 3, 5). ј —вети јпостол ѕавле заповеда Ъудима да се моле Ѕогу откривене главе. £ер Ље, вели, срамота ако се човек моли покривене главе или ако пушта велику косу да расте (1  ор. 11, 4, 14). јко пак ниЉе срамота откривати главу пред ќним коЉи зна наше срце, колико ли то тек ниЉе пред Ъудима. «ато Ље код Ьих ваистину све изванредно, а и остало бива по ѕавлу „што Ље часно, што Ље побожно, што Ље изабрано“ (‘ил. 4, 8), и може се наЮи све оно што уздиже, а особито Ъубав, коЉа Ље глава свакоЉ врлини“.

„ј реЮи Юу даЪе, наставЪа  онстантин ‘илософ, и о делу вишега степена код оних коЉи подражаваЉу анРелски живот, то Љест споменуЮу и о монасима, коЉи су све лепоте света знали заменити Љедино лепим и прекрасним ’ристом,  оЉим се они украшаваЉу. ќни живе у дивним пустиЬама и обитеЪима, тако да и оне коЉи су веома леЬиви побуРуЉу да к Ьима долазе. ћеРу Ьима се налазе многи изабрани коЉи чуваЉу свете врлине усред ових обитеЪи. »маЉу многе молчалнице, по великом £ефрему (—ирину), и разговараЉу са шумом лишЮа и птицама и водом. ћеРу Ьима има много монаха коЉи непрестано делом опеваЉу и славе Ѕога у “роЉици, као што √а славе јнРели непрестаним гласовима, те се за Ьих може запевати: „–адошЮу се хумке опасаше и пустиЬе красно процветаше“ (ѕс. 64, 12). ќви породише и велике: —имеона и —аву, то велико и часно слушаЬе и причаЬе, коЉи су превазишли сву човечиЉу природу тиме што су Ље презрели и што су се подвизавали. ќвде Ље свака лепота Ъудске природе у Ѕогу, и врлине су ту, Љер се ова двоЉица (—имеон и —ава) од почетка овенчаше врлинским подвизима и Ьихови подвизи заслужуЉу многе и достоЉне похвале. £ер они не оставише села и домове, то Љест мале ствари, него тако велику власт и богатство, и воРеЬе воЉске и висину престола, и осталу величину власти, а узеше на раме своЉе крст и поРоше, радуЉуЮи се ќноме коЉи их води ка неком другом царству, боЪем од овдашЬега. » Ьих двоЉица, —имеон и —ава, мноштво деце своЉе Ѕогу приведоше. Ќо, изброЉати Ьихове врлине, то Ље исто што и изброЉати песак морски“.

’валеЮи овако —рпску земЪу и Ьене житеЪе, животописац деспотов  онстантин, одмах додаЉе: „ќбратите слух ваш на слушаЬе, али не на слушаЬе мене коЉи ово говорим, него Ѕога коЉи чини оно што нико не може чинити. £ер не украсисмо ову земЪу ми речима, нити житеЪи коЉи су на ЬоЉ, него Ѕог коЉи од почетка све ствара и мудро устроЉава. ј треба знати да, као што се ова земЪа украшава више од свиЉу других земаЪа и превазилази све друге, тако исто и житеЪи коЉи су на ЬоЉ еванРелске и анРелске речи делима извршуЉу. ј уза све то, Љош Ље виши и изванредниЉи био неки божански ѕромисао над овим светим мужем, то Љест деспотом —тефаном, за кога желимо сада да кажемо из каквог Ље корена младица био, и како Ље процветавши у наше време владао, и како Ље био извршитеЪ напред речених ствари по примеру равноапостолнога —аве и —тефана и осталих истоимених из рода оних коЉи се боЉаху »мена ЅожиЉа“.

ѕочиЬуЮи наЉзад да говори о самим родитеЪима —ветог —тефана деспота, тЉ. о кнезу —рпском Ћазару и кнегиЬи ћилици,  онстантин животописац вели: „ќвде треба почети свима слатку и за слушаЬе милу повест. ќвде раРа —рпска земЪа достоЉан плод себи, плод коЉим се много времена поносила не само као господином (господаром), но и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему наЉкроткиЉим. ќво Ље онаЉ велики и славни Ћазар, коме беше име као и сину Ьеговом, то Љест —тефан, што значи венчани и увенчани сваким добром. £ер он не беше у Љедном за похвалу, а у другом оскудан, нити се у Љедном истицао а у другом заостаЉао, него у свему беше диван“. ≈то тога и таквога оца син беше оваЉ предивни и заиста високи —тефан.

††

—тефан, син —ветог кнеза Ћазара —рпског (1371-1389 г.) и кнегиЬе ћилице, роди се на двору свога оца у  рушевцу краЉем 1377 године. ѕре Ьега родитеЪи Ьегови имаРаху од Ѕога пет кЮери, коЉе се зваху: ћара, ƒрагана, £елена, “еодора и ќливера. ¬елика радост беше на кнежевом двору када му се роди син и наследник. ” част тога кнез у престоници своЉоЉ у  рушевцу сагради цркву —ветом ѕрвомученику и јрхиРакону —тефану (звану Ћазарица), Љер на крштеЬу даде сину своме име —тефан. ј то име —ветог ѕрвомученика ’ристовог —тефана ношаху и сви —рпски владари ЌемаЬиЮи па и сам честити отац кнез, коЉи се зваше: —тефан Ћазар. –одитеЪи одгаЉише дете —тефана у свакоЉ побожности и чистоти и у свакоЉ науци божанскоЉ и човечанскоЉ. ќ томе овако вели животописац  онстантин ‘илософ: „ј шта да кажем о детету коЉе од Ьих засиЉа, показавши у себи премноге и превасходне од Ьихових особина, и сам надвисивши све оне коЉи су после дошли? “ако Ље и требало да он буде свестран и изнад природе плод дрвета насаРених при извору вода. ќн Љош као млад беше изванредан, и би у свему васпитаван од благочестивих, и из дана у дан показиваше да Юе у свему бити напредан, у говору и у делу, чиме се особито истицао. ќн се научи сваком знаЬу и вештини, било божанске било човечанске премудрости. „ега год би се дотакао, убрзо се показивао у томе боЪи од своЉих учитеЪа“.

ќсобито Ље млади кнежевиЮ —тефан изучио небеску мудрост божанских кЬига —ветога ѕисма, Љер их Ље читао увек усрдно и с ЪубавЪу, од ране младости па све до самог краЉа свога земног живота. »з Ьих он особито научи да чува своЉу телесну и душевну чистоту и да другима раздаЉе обилну милостиЬу. «ато животописац  онстантин, желеЮи да у ЉедноЉ речи искаже целокупно животно дело и подвиг —ветог —тефана, вели ово: „ј Ьегово дело беше непрестана милостиЬа и често прочитаваЬе божанских речи“. ј какав чувар чистоте духовне и телесне беше —тефан види се из тога што Ље „женску Ъубав и музику презирао и мрзео“, потпуно одбацуЉуЮи телесна задовоЪства.  олико Ље —тефан волео божанске кЬиге и Ьима се наслаРивао види се и из тога што се кроз цео живот своЉ, особито касниЉе када Ље постао владар, старао о „преписиваЬу кЬига, коЉе Ље с усрРем и ЪубавЪу читао, црпеЮи премудрост из Ьих, са жеЪом коЉа се повеЮавала и са коришЮу од тих читаЬа; Љер кЬиге веома ЪубЪаше, као нико други у царству и слави световноЉ“.[2] —тефан Ље, по речима хиландарског монаха √ригориЉа, савременика деспотовог,[3] поставши владар —рпски пружао и народу своме божанске кЬиге, желеЮи да „премудрошЮу Ьиховом украси нарави и речи, и благодаЮу Ьиховом да душу просвеЮуЉе и ка богопознаЬу привлачи“. » мада Ље владао земЪом и заповедао воЉском, он се ипак толико старао о кЬигама као да никаквих других брига и послова ниЉе имао.[4]

ќсим —ветога ѕисма млади —тефан Ље био научен и другим кЬигама благочешЮа и мудрости —ветих ќтаца ÷ркве ѕравославне и старих животописаца, историчара и философа, што се може видети из тога какве Ље све кЬиге имао у своЉим библиотекама, од коЉих су неке и до данас сачуване (у —ветоЉ √ори). £ер  онстантин ‘илософ за Ьега каже: „” државнога господара (—тефана) мноштво Ље кЬига по местима и манастирима и у дому“.[5] —тефанови искрено побожни и строго православни родитеЪи веома су се бринули о томе да им се син, као будуЮи владар —рпски, добро научи ѕравославЪу да би после неотступно штитио веру отаца своЉих у народу своме од Ьених неприЉатеЪа с истока и са запада. » заиста, ни свети деспот —тефан нити ико од Ьегових домаЮих или Ьегових поданика ниЉе напустио своЉу православну веру и прешао у латинску веру (римокатолицизам) или у мухамеданство. ѕравославно васпитан и одгаЉен, —тефан Ље кроз цео живот своЉ то и остао, а као владар —рпски посветио Ље посебну пажЬу очуваЬу православне вере у свом народу. «ато Ље у Ќовобрдском закону своме о рудницима (изданом 1412 г.) написао ово о „Ћатинима и вери ЬиховоЉ“: „ о се од Ћатина и од граРана Ьихове вере наРе у месту да Ље обратио човека, било мужа или жену, од хришЮанске вере у латинску веру, такав да откупи главу своЉу од казне давши господару 50 литри; затим да се изагна из предела градских, а о баштини и имаЬу да нема ни речи. » поп латински, коЉи се наРе да Ље крстио хришЮанина (тЉ. обратио православца), да му се подсече нос“.[6]

ќ побожном васпитаЬу —тефановом особито Ље бригу водила Ьегова благочестива мати ћилица. ѕозната Ље Ьена молитва за децу Ьену сачувана у ƒечанскоЉ повеЪи (из 1397 године), где се она овако смирено моли Ѕогу за Ьих: „”милостиви се на моЉе грехе, укрепи децу моЉу у благоверности (у доброЉ вери) и благоденствиЉу, да у побожности послуже “еби, Ѕогу своме“.

”з ћилицу Ље као васпитач и учитеЪ —тефанов била и Ьена сродница по духу и по телу, благородна монахиЬа ≈фимиЉа, бивша супруга деспота £ована ”гЪеше. ќна живЪаше на двору у  рушевцу и као „у многим стварима и беседама наЉмудриЉа“ она васпитаваше Ћазареве и ћиличине кЮери у свакоЉ побожности и корисноЉ науци, а када се родише —тефан и млаРа му браЮа ¬ук и ƒобровоЉ (коЉи убрзо умре) она постаде и Ьихов васпитач и учитеЪ. «ато Юе ЉоЉ —тефан бити доживотно захвалан за Ьену „велику Ъубав и усрРе“ и називаЮе Ље своЉом „другом маЉком“. “ако Ље млади кнежевиЮ —тефан стекао на двору своЉих родитеЪа наЉбоЪе хришЮанско васпитаЬе и светску „просвеЮеност“, те Ље касниЉе, поставши владар и деспот —рпски, био Љедан од наЉобразованиЉих и наЉпросвеЮениЉих у духовноЉ и световноЉ науци владара и на истоку и на западу.[7]

»сто тако —тефан беше васпитан и обучен и у добрим и корисним телесним вештинама и другим особинама и врлинама, коЉе су потребне за Љедног воЉсковоРу и владара. ј то су: Љунаштво и храброст, способност и вештина у руковаЬу оружЉем и друге воЉничке и стратешке врлине; затим витештво, мудрост и способност говорништва у такозваним државним дипломатским пословима. —ве ово —тефан изврсно савлада и научи, далеко боЪе од свих других, Љер и беше од свих других телесно развиЉениЉи и умно виспрениЉи. «ато за Ьега и вели животописац Ьегов ‘илософ: „» у стварима ратоваЬа и борбене вештине, коЉа многима ниЉе лака, у свему томе он Ље био први и чак другима Ље то показивао, Љер беше у свему савршен. ј по лепоти тела и снаге он меРу вршЬацима беше као сунце меРу звездама; и по беседама (тЉ. у говорништву) беше изванредан, као нико дотле. Ѕеше онакав какав беше и премудри —оломон када каже за себе: „ЅеЉах изнад свиЉу коЉи су били пре мене у £ерусалиму“ (ѕропов. 1, 16). £ер и —тефан беше изнад свиЉу сваком другом особином и нарочито способношЮу говорништва, чиме се врло много постиже и често осваЉа и без капи крви. ћного пута тамо где нису успеле воЉске коЉе су се бориле, и оружЉе многих лаРа, ту Ље успевала Љедино добра просвеЮеност. ѕримера за ово имамо много и свуда. „истота, вели даЪе животописац, очишЮуЉе душу, и храброст, ако Ље згодно споЉена са добром ученошЮу, те уЉедиЬене постаЉу недеЪиве, успеваЉу увек и постаЉу такореЮи нешто природно и уроРено, Ц а све то треба реЮи да се било сабрало и сЉединило у овоме (—тефану) те Ље он био и чист и богат многим врлинама. ј када Ље постао пунолетан (и почео да влада) он Ље покривачем заборава покрио оно што Ље било, и великим стварима додао Ље Љош веЮе. ќбично, када неко други од Ъуди постигне макар и део од овога што Ље имао он, такав често мудруЉе за себе да Ље нешто велико. ј оваЉ, не само не пострада од тога (тЉ. од гордости), него и у толикоЉ владарскоЉ величини он не изостави ништа што Ље корисно, и остаде у добру непоколебЪив, бежеЮи од онога чему се Ѕог противи, Ц што ниЉе ни мало лако онима коЉи владаЉу, Ц тако да су му се и јнРели дивили. ќн дакле ни у чему не отступаше од пута правога и царскога“ (ср. ѕриче 8, 20).

” свим овим дивним врлинама и особинама, нарочито у витешким врлинама и владалачкоЉ мудрости, —тефан се наЉвише угледао на свог Љуначког и мудрог оца, кнеза Ћазара, коЉи му Ље био живи пример и углед, како у младости тако и касниЉе када Ље постао владар. “о Юе касниЉе реЮи за себе и сам свети деспот, са увек своЉственим му смиреЬем (у повеЪи манастиру ’иландару 1405 г.): £а од младиЮког ми узраста и младих ноктиЉу, када Ље Ѕог у —вом стараЬу о мени све чинио на корист мени, западаЉуЮи у многа опака, неподношЪива смртна искушеЬа, чему су сведоци и слушаоци небесне стихиЉе и скоро сва васеЪена, од свих беЉах избавЪан √осподом, а и сада сам избавЪан. ј у тим моЉим тамним страдаЬима и доживЪаЉима Ља сам с муком упирао очи своЉе ка сунчаним врлинама оца мога и господина —ветог ми  неза. » ако сам и успевао у понечему угледати се на Ьега, Ља сам то чинио помоЮу ЅожЉом“.

Ќо не само у витешким и владалачким врлинама —тефан се угледао на свога оца, —ветог цара Ћазара, него и у оноЉ врлини светонемаЬиЮског задужбинарства и Ъубави према црквама и манастирима ЅожЉим, о чему Юе касниЉе бити говора опширниЉе. —ада да споменемо само то да се у Ъубави и ревности за цркве и манастире побожни —тефан Љош од раног детиЬства такмичио са своЉим светим оцем. £ер када отац Ьегов, —вети Ћазар, подизаше своЉу задужбину –аваницу, мали —тефан у своЉоЉ детиЬоЉ простоти и безазлености, погледавши на Ьу узвикну: „£а Юу подиЮи Љош веЮу и лепшу“. »скрено побожан и црквоЪубив, —тефан се Љош од детиЬства посвеЮиваше молитви и похаРаЬу светих храмова; и то настави да чини и као владар. £ер, по речима Ьеговог животописца, он ЪубЪаше „ред на ЅожанственоЉ служби, држеЮи изванредна прочитаЬа и молитве“, и у ЬеговоЉ земЪи беше „установЪено да се моле више од два пута на дан“, тако да „живот у целоЉ земЪи ЬеговоЉ беше као црква ЅожиЉа“. ј и у обилном чиЬеЬу милостиЬе он се угледао на свога оца, и чак га Ље и превазилазио. £ер он не само што испуЬаваше ону стару владарску изреку: „ѕриЉатеЪи, данас нисмо владали, пошто нисмо уделили никоме дара“‘, него „делима исувише преиспуЬаваше дане, и никада се онаЉ коЉи примаше не радоваше толико колико он коЉи даваше. £ер се тада испуЬаваше наЉсавршениЉом радошЮу, када десницу пространиЉе отвараше“. Ќо да се вратимо опет на детиЬство житиЉа —тефановог.

††

ћлади —тефан живЪаше мирно и спокоЉно на двору свога оца, растуЮи и крепеЮи се духом и телом и васпитаваЉуЮи се у божанским и човечанским наукама и стварима. —ве тако до своЉе дванаесте године. ј онда одЉедном наступи оно страховито српско страданиЉе на  осову када мученички погибе Ьегов отац, —вети великомученик Ћазар (15 Љуна 1389 године), и са Ьим цвет српске господе и воЉника, као што се о томе опширно говори у ∆итиЉу —в. цара Ћазара под 15 Љуном. ќ тузи —тефановоЉ после  осова, као и о тузи Ьегове маЉке, браЮе, сестара и свих —рба и —рпкиЬа, зар треба овде много говорити? £ер тада наста „туга на земЪи народима и сеча хришЮана какве ниЉе било никада“.[8] ÷ео —рпски народ и дом Ћазарев вапиЉаше тада само ово: „ƒопуштеЬем ЅожЉим предани бисмо ради грехова наших у руке безаконих и мрских неприЉатеЪа и цара неправедна и наЉлукавиЉа на земЪи. » тада би опустошеЬе и туга велика од безаконих »смаилЮана, какве ниЉе било нити Юе бити“.[9] Ќо и у тим наЉтежим часовима —рбинове историЉе вера и нада народне душе у Ѕога пропевала Ље устима песника: „јк’ и Љесу изгинули ждрали, остали су птиЮи ждраловиЮи, наше племе угинути неЮе“. “акав птиЮ и ждрал беше управо —в. —тефан. ѕосле  осовског боЉа, иако Љош дечак, —тефан Ље са своЉом маЉком ћилицом и братом ¬уком, по савету и свЉатЉеЉшег патриЉарха —рпског, пренео са клиром и народом мошти свога ¬еликомученика оца из ѕриштине у манастир –аваницу (1391 године) и тамо их чесно положио у Ьегову задужбину. ѕоробЪена —рпска земЪа од тада остаде на Ьеговим неЉаким плеЮима. ѕошто му Ље тада било тек дванаест година, државне послове водила Ље Ьегова света маЉка Ц кнегиЬа ћилица, све до 1393 године када Ље он напунио шеснаест година. ќ том периоду ћиличине владавине и о томе како се она борила да заштити хришЮанску веру и душу свога народа може се опширниЉе видети у Ьеном ∆итиЉу (под данашЬим датумом). «а Ьено време десио се онаЉ тужни за Ьу и —тефана догаРаЉ са —тефановом наЉмлаРом сестром ќливером. Ќа тражеЬе новог турског султана ЅаЉазита, сина погинулог у битци са Ћазаром на  осову ћурата,[10] ќливера Ље морала бити дата на султанов двор за жену иноверном султану. ќво велико понижеЬе морали су поднети ћилица и —тефан „да би било спасено христоименито стадо (тЉ. народ —рпски) од вукова коЉи су га клали“. » ќливера Ље пошла за ЅаЉазита „за избавЪеЬе свога отачаства као по Ѕогу посредница, попут оне древне £естире“,[11] али под Љедним Љединим условом: да своЉу хришЮанску веру не промени у муслиманску. ќна Ље то с помоЮЉу ЅожЉом и одржала и зато Љу Ље касниЉе, после погибиЉе ЅаЉазитове, Ьен брат —тефан избавио и вратио у своЉу отаЯбину.

—ултан ЅаЉазит захтевао Ље Љош и то: да млади кнез —тефан и Ьегов Љош млаРи брат ¬ук мораЉу да отиду са ќливером у £едрене пред султана да му изЉаве покорност и послушност. ќ томе овако говори  онстантин ‘илософ: „» од тада (од  осова) би поробЪена —рпска земЪа, да Ље и сам —тефан са братом своЉим ¬уком и са благороднима своЉима и са осталима морао сваке године одлазити ЅаЉазиту на служеЬе“. Ќо Ѕог,  оЉи о свему по благости —воЉоЉ промишЪа, омекшао Ље срце ЅаЉазиту, те он, видеЮи у овом племенитом дечаку будуЮег владара способног и мудрог, понашао се према Ьему са ЪубавЪу и благонаклоно, као што Юе се ускоро и показати. Ќаиме, када Ље —рпска воЉска изгинула на  осову и —рпска се земЪа нашла незаштиЮена, на Ьу су са севера одмах напали назови „хришЮани“ из ”гарске и заузели неке —рпске краЉеве.  ада су затим кнегиЬа ћилица и малолетни —тефан били принуРени, ради спаса свога народа, да склопе мир са силним “урчином ЅаЉазитом, ћаРари су прогласили себе за самозване „крсташе“ коЉи треба да казне „шизматике“ —рбе због Ьиховог савеза са неверницима.[12] ЅаЉазит Ље тада притекао у помоЮ младоме —тефану и своЉом му воЉском помогао да одбрани земЪу од ћаРара.

Ѕлаговерна кнегиЬа ћилица одлучила Ље потом, 1393 године, да се повуче из света у манастир и зато Ље предала све владарске дужности своме тада веЮ шеснаестогодишЬем сину —тефану. ќна Ље отишла у своЉу задужбину манастир КубостиЬу и са многим косовским удовицама тамо се Ѕогу посветила и замонашила, добивши на монаштву име ≈вгениЉа. —тефан тада прима потпуну власт над —рпском земЪом: „одева се материнским молитвама и наслеРуЉе очево достоЉанство, и ЉавЪа се као наЉсветлиЉи владар света“. Ќо српска  осовска трагедиЉа ставила Ље одмах своЉ печат и на ово прво доба —тефанове владавине. «ато животописац Ьегов  онстантин вели ово: „Ќо ниЉе све тада било савршено, Љер Раво, коЉи од почетка сеЉе кукоЪ, подиже на —тефана велику борбу неких великаша, коЉе отац Ьегов у почетку покори под ноге своЉе, и они гледаху да се с Ьиме изЉедначе и измакну испод Ьегове власти. ќни зато измислише многе и тешке кривице против Ьега и оптужише га пред јмуром“, тЉ. пред ЅаЉазитом. ќви бунтовни и непослушни великаши беху од оних коЉи не поРоше са Ћазаром на  осово, него се издаЉнички уклонише, те сада и против Ћазаревог сина устадоше и код ЅаЉазита га оклеветаше, говореЮи овоме како —тефан „подиже ”гре“ противу ЅаЉазита.[13] “ада затражи ЅаЉазит да му сам —тефан, доРе на двор да се лично пред Ьим оправда. Ѕрижна мати —тефанова, преподобна монахиЬа ≈вгениЉа, не допусти —тефану да одмах поРе, него, како вели биограф, „поРе сама та благоверна госпоРа због тога цару ЅаЉазиту, имаЉуЮи са собом и своЉу роРаку, бившу супругу деспота ”гЪеше, монахиЬу ≈фимиЉу, коЉа беше у многим стварима и речима веома мудра“. Мих две бише лепо примЪене код ЅаЉазита и, с помоЮу Ѕогоматере на  оЉу беху положиле све своЉе наде, свршише успешно своЉ посао убедивши ЅаЉазита у невиност —тефанову. ѕреподобна мати ≈вгениЉа том приликом измоли од султана дозволу да узме са собом и пренесе у —рбиЉу свете мошти преподобне ѕетке-ѕараскеве, што ЅаЉазит одмах и дозволи.[14]

ѕоред свега овога, ЅаЉазит Ље ипак захтевао да и сам —тефан лично доРе пред Ьега. ¬итешки искрен и чврсто уверен у ЅожиЉу правду и знаЉуЮи да Ље „срце царево у ЅожиЉоЉ руци“ (ѕриче 16, 10), —тефан, посаветовавши се опет са своЉом маЉком, отиде пред ЅаЉазита и искрено му признаде да Ље имао неке разговоре са северним суседима ”грима, па онда на краЉу кротко рече султану: „–асудивши да Ље та ствар неумесна, сетих се заклетве, и доРох. ≈во, живот Ље моЉ пред Ѕогом у твоЉоЉ руци, учини сада што хоЮеш“. » о чуда! ѕреблаги Ѕог омекша срце овом гордом фараону и учини да му се неукротиви гнев измени на милост и Ъубав према —тефану. » ЅаЉазит, дивеЮи се —тефановоЉ кротости и искрености, рече: „ќ мили, и шта си хтео да успеш са ”грима? £ер Ља сам хтео да ти узмем земЪу као своЉу. ј ти, шта Юеш тамо учинити?  о Ље од оних коЉи владаЉу, приклонивши главу ”грима, постигао нешто у своме господству?Е £а тебе сада сматрам као наЉстариЉега сина и ЪубЪенога ми и то говорим пред свима око мене. £ер ко Ље код мене у таквоЉ части као ти?“ “е и друге речи изговори му султан, па као по неком чудном пророштву, предвиРаЉуЮи да Юе —тефан бити славан и моЮан владар по ЬеговоЉ смрти, посаветова му да умири „своЉе силнике и доведе их под своЉу воЪу, а клеветнике да низложи“. «атим отпусти —тефана, и —тефан „отиде натраг у своЉе отачаство и доРе куЮи своЉоЉ чашЮу украшен, не само од султана, него и од свиЉу Ьегових великаша, и кроз целу државу Ьегову, и од свиЉу народа коЉе »смаилЮани покорише под ноге своЉе, диван и почаствован ЪубавЪу од свиЉу Ьих; а хришЮани сви из дубине срца узношаху √осподу молитве што Ѕог узвиси рог избраника —воЉега“. ќво велико доброчинство ЅожЉе према Ьему благочестиви —тефан приписиваше молитвама праотаца своЉих, —ветог —имеона и —ветог —аве, као што сам пише нешто касниЉе у своЉоЉ ћилешевскоЉ повеЪи (око 1405 г.): „ѕишем ово на знаЬе свима, како из многог милосрРа и неизрециве милости свете господе и ктитора —рпских, —ветог —имеона самодржца —рпског и ћироточца, и —аве, светог великог архиепископа —рпског, коЉи из многе своЉе милости заступници бише моЉе невредности код √оспода, и молитвама Ьиховим много пута бих спасен и на мору и на суву, у ратовима и у различитим нуждама и наЉездама иноплеменика, све док и Љадну душу моЉу од врата смртних вратише, и молитвама Ьиховим од “ворца и √осподара свега по други пут живот ми се дарова све док се то и тако изволи у будуЮности “ворцу и Ѕогу моЉем коЉи влада животом и смрЮу“.

»збавивши се тако од опасности, —тефан владаше своЉом земЪом у потчиЬености ЅаЉазиту, и таЉ део Ьегове владавине беше заиста буран и тежак. ≈во шта о томе вели животописац  онстантин: „ѕосле овога намисли оваЉ горди и величави султан (ЅаЉазит) кренути у рат против ”гровлаха (тЉ. ћаРара и –умуна). » подигавши се са свима воЉскама своЉим доРе до ƒунава (1394 године), и прешавши га сукоби се у биткама са великим и самодржавним воЉводом влашким £ованом ћирчом, где неисказано мноштво крви би проливено. “ада ту погибе и краЪ ћарко (тЉ.  раЪевиЮ ћарко) и  онстантин (ƒеЉановиЮ). ј ту се наРе у овоЉ битци са овим господарима и оваЉ кнез —тефан (као турски вазал), о коме ми говоримо. £ер сви ови беху са »смаилЮанима, ако не добровоЪно а оно по нужди (као вазали турски), тако да кажу за блаженог ћарка ( раЪевиЮа) да Ље том приликом рекао  онстантину: „£а кажем и молим √оспода да буде хришЮанима помоЮник, па макар Ља био први меРу мртвима у овом рату“. “о заиста тако и би, Љер ћарко стварно и погибе у битци на –овинама (коЉа би 17 маЉа 1395 године). ЅаЉазитова воЉска ту би побеРена и он се врати натраг на исток. ќд тада он покушаваше да освоЉи тврди царски град  онстантинопоЪ, али у томе не успеваше. «атим се поново окрете на запад и сукоби се са угарском и многом другом западном воЉском. £ер луксембургшки владар —игисмунд, коЉи беше и угарски краЪ,[15] купи многе воЉске са запада, из √ерманиЉе, »талиЉе, ≈нглеске и ‘ранцуске, и жеЪаше наЉпре да казни —рпску воЉску „што Ље била уз невернике“, па да онда удари на ЅаЉазитову воЉску и савлада Ље и уништи.  ренувши кроз северне краЉеве —рпске земЪе ова западна „крсташка“ воЉска клаше и убиЉаше све пред собом, па и недужно и мирно хришЮанско становништво српско у тим краЉевима, тако да Ље кнез —тефан пошао против Ьих а на страни ЅаЉазита. —укоб ЅаЉазитове и западне „крсташке“ воЉске зби се код града ЌикопоЪа, у северноЉ ЅугарскоЉ, 25 септембра 1396 године. — почетка изгледаше да Юе ”гри победити ЅаЉазита, но када пристиже српска коЬица под командом кнеза —тефана, она „поЉури право према угарскоЉ краЪевскоЉ застави и обори Ље на земЪу“, те тако победише —тефан и ЅаЉазит и велики броЉ воЉника и великаша заробише. ѕо наредби ЅаЉазитовоЉ “урци ове заробЪенике стадоше убиЉати, но —тефан га умоли да му многе од заробЪеника подари као ратни плен, Љер жеЪаше да их потом отпусти на слободу. £ер у √рчких и —рпских хришЮанских владара беше обичаЉ да се после победе заробЪеници пуштаЉу на слободу. ѕраведни кнез —рпски то и овом приликом учини, а то чиЬаше и много пута касниЉе, Љер штавише он за своЉе новце откупЪиваше стране заробЪенике од “урака и на слободу их пушташе.

ƒа Ље —тефан у ово време из мудрости требао и морао да остане покоран ЅаЉазиту види се наЉбоЪе из следеЮег догаРаЉа. ”  осовскоЉ области после оне славне битке (тЉ.  осовске) владаше великаш ¬ук ЅранковиЮ, зет Ћазарев и —тефанов. ќн беше пре завршетка  осовске битке изишао из боЉа и тако сачувао себе и део своЉе воЉске. ѕосредоваЬем кнегиЬе ћилице, и вероватно ќливере, и он беше постао вазал ЅаЉазитов. Ќо ¬ук се отпоче борити против ЅаЉазита (можда због гриже савести своЉе), што наведе ЅаЉазита да учини краЉ томе. ќдузевши му земЪу и бацивши ¬ука у тамницу (где он и умре), ЅаЉазит земЪу предаде —тефану на управу, а само мали део око —итнице и ¬учитрна остави жени ¬уковоЉ ћари ЅранковиЮ, —тефановоЉ сестри, и Ьеним синовима √ргуру, АурРу и Ћазару. («бог овога Юе доцниЉе ¬укови синови устаЉати на —тефана и много му пакостити). ЅоравеЮи овом приликом на  осову кнез —тефан, а с Ьим у пратЬи и Ьегова маЉка монахиЬа ≈вгениЉа, посетише манастир ¬исоке ƒечане у ћетохиЉи, задужбину —в.  раЪа —тефана ƒечанског. ќни наРоше оваЉ свети манастир опЪачкан и опустошен од јгарЉана и ¬укових воЉника, и одмах га обновише, тако да „втори ктитори“ дечански посташе. ќ томе би издана и Ьихова владарска повеЪа 9 Љуна 1397 године. Ќешто пре тога, —тефан и благочестива му маЉка кнегиЬа, заЉедно и са свЉатЉеЉшим патриЉархом —рпским ƒанилом III (1392-98 г.), беху даривали манастиру ’иландару у —ветоЉ √ори Љедну цркву са неколико села на »бру, а ускоро затим богато дариваше и руски атонски манастир —ветог ѕантелеЉмона.

ћанастир ѕантелеЉмон на —ветоЉ гори ћанастир ѕантелеЉмон на —ветоЉ гори
††

ѕо недокучивим путевима ѕромисла ЅожЉег ускоро се приближи и време ослобоРеЬа —тефановог и Ьеговог народа и земЪе —рпске од потчиЬености власти ЅаЉазитовоЉ. “о би овако.

ЅеЉаше тада на истоку моЮни татарски владар по имену “амерлан (“имурленк). »ако беше муслиманске вере као и ЅаЉазит, он силно нападе на ЅаЉазитову државу у ћалоЉ јзиЉи, те измеРу Ьих доРе ускоро до великог и крвавог боЉа. ” овом боЉу узе учешЮа, као ЅаЉазитов вазал, и кнез —тефан, али га Ѕог баш тада ослободи Ьеговог ропства и потчиЬености. “о беше чувена битка код града јнгоре (јнкаре) у ћалоЉ јзиЉи, 28 Љула 1402 године, коЉу овако описуЉе летописац и философ  онстантин: „ЅаЉазид сабра сву своЉу воЉску и источних и западних, и посла ка овом увек спомиЬаном кнезу —тефану да колико Ље год могуЮе доРе са своЉом изабраном воЉском у помоЮ. ј ƒемир (тЉ. “амерлан) ушавши у Ьегове краЉеве плеЬаше их. ЅаЉазид пак гонеЮи га, не знаЉуЮи обиРе га, па нашавши га у јнкари удари на Ьега. ѕри судару, газили су Љедан другога. ј наЉизабраниЉа воЉска персиЉска и татарска одвоЉи се и удари на овога увек спомиЬанога храброга —тефана, као што беше Љош пре одреРено (од стране самог “амерлана, коЉи команду над тим делом воЉске даде своме сину принцу ћухамеду). Ќо када они алалакнуше своЉим гласовима и ударише на —тефана, одмах бише побеРени и погинуше од оштрица мача и копаЪа —рпске воЉске. ќву непобедивост —тефанових Ъутих оклопника посматраше са Љедног брежуЪка сам силни “амерлан и са удивЪеЬем узвикиваше: „√ле како су Ъути и помамни они дервиши“. Ќа то му Љедан од Ьегових великаша одговори: „Ќису оно дервиши, него хришЮани“. “ада искусни татарски воЉсковоРа надмоЮно рече: „ѕа они се узалуд боре“. £ер он добро знаРаше броЉну надмоЮност своЉе воЉске над ЅаЉазитовом. » заиста, татарска воЉска беше веЮ одасвуд опколила ЅаЉазита. “ада пак несавладиви —тефан, „видеЮи да су многе десетине хиЪада опколиле султана ЅаЉазита и хотеЮи га ослободити, три пута ступаше поново у борбу, ЉуришаЉуЮи и побеРуЉуЮи. (Ќо ЅаЉазит не хтеде отступати и зато ускоро би заробЪен). ј када виде —тефан да се смаЬуЉс броЉ Ьегове воЉске, врати се натраг (да не би и он био заробЪен). £ер шта Ље могао и учинити у толиким тисуЮама и десетинама тисуЮа без ЅожЉе воЪе. ј величина Ьегове тадашЬе победе од свиЉу Ље препричавана и доста чувена. » он се враЮаше натраг (са своЉом воЉском), пошто су се варвари раширили и свуда се напред разлили. »дуЮи тако натраг (ка ÷ариграду), он поЉединачно побеРиваше своЉе гониоце и при том имаРаше раскрвавЪену десницу. » ко Љош може исказати шта се све тада на том тешком путу много чега догодило?“

ќва непобеРеност —тефанова и избавЪеЬе Ьега и Ьегове воЉске од татарског заробЪаваЬа беше дар ЅожЉег ослобоРеЬа —тефану и ЬеговоЉ —рпскоЉ земЪи. £ер то беше нешто више од обичне ратне победе: то беше час ослобоРеЬа од ропства ЅаЉазитовом вазалству и потчиЬености. £ер ЅаЉазитов пораз код јнгоре прекратио Ље све —тефанове обавезе према султану и он се одЉедном нашао слободан. «ато Ље одмах похитао са своЉом воЉском ка ÷ариграду и ка своЉоЉ земЪи, Љер турски владар ниЉе више постоЉао, а татарски кан “амерлан ниЉе ни помишЪао да преРе у ≈вропу. (ќн Ље ускоро кренуо ка истоку на осваЉаЬе  ине, и тамо Ље затим и умро). —тефан пак у том моменту ниЉе заборавио и на ослобоРеЬе своЉе сестре ќливере, коЉа Ље као ЅаЉазитова жена била сада у ропству “амерлана. ќдмах Ље послао свог верног дипломату јЉдина (–адослава) у табор самога “амерлана, са молбом овоме да му ослободи сестру ќливеру. ј оваЉ моЮни татарски кан, пошто се беше задивио Љунаштву —тефановом на боЉишту, одмах подари слободу ќливери и она се убрзо врати свом брату —тефану и доРе на Ьегов двор у Ѕеоград.

Ќо за ово време —тефан се са своЉом воЉском пребациваше у слободни ÷ариград, плаЮаЉуЮи не мале суме у новцу РеновЪанским лаРама да га пребаце преко Ѕосфора до славног  онстантиновог града. ѕрошавши тако „кроз огаЬ и воду“, —тефан стиже у славну православну престоницу грчку, коЉу сада по први пут виде и упозна. ” царском граду би са великом чашЮу и ЪубавЪу примЪен од цара £ована VII ѕалеолога,[16] коЉи му тада дарова круну и достоЉанство деспота, као што о томе казуЉе животописац  онстантин: „Ѕлагочестиви кнез —тефан, стигавши у царствуЉуЮи град заЉедно са братом своЉим ¬уком, од свиЉу слушаше Ъубазне гласове, и сви мишЪаху да гледаЉу као у неко сунце. ј тада доби и деспотско достоЉанство од благочестивога цара £ована. £ер овога свога неЮака беше оставио цар кир ћаноЉло место себе, стешЬаван напред реченим ЅаЉазитом и беше отишао римЪанима старога –има, ради сЉедиЬеЬа ÷ркве, и да добиЉе воЉску на одмазду и избавЪеЬе. £ер веЮ много година царствуЉуЮи град беше опседнут, пропадаЉуЮи од глади. » оваЉ благочестиви £ован имао Ље не мало сукоба са становницима √алате (тЉ. са АеновЪанима), и када виде —тефана у царствуЉуЮем граду, радосно га приЉатеЪски прими у царске дворе и даде му круну деспотског достоЉанства, коЉу оваЉ беше сам себи исплео своЉим храбрим делима и добрострадалним подвизима“.

ѕримаЬе деспотске круне од византиЉског цара, наследника —ветог и ¬еликог  онстантина, беше велика радост за —тефана, не због светске славе и гордости, Љер он беше кротак и смирен, него што Ље тако био крунисан од православног хришЮанског цара за самосталног владара и господара многонапаЮене —рпске земЪе. “име су се ови скоро последЬи хришЮански православни владари нашли братски сЉедиЬени и зближени, а слободни од понижуЉуЮег и иноверног турског Љарма. ÷ар £ован и Ьегова супруга царица толико заволеше деспота —тефана да пожелеше да се са Ьим и ороде, па му предложише да узме себи за супругу царичину сестру £елену, коЉа живЪаше на острву ћитилини (Ћезвосу) код свога оца, тамошЬег кнеза ‘ранческа √вателузиЉа.  ако деспот —тефан жеЪаше да се што пре врати у своЉу земЪу морским путем око √рчке и јлбаниЉе, цар £ован га испрати „да иде с лаРама ка своме тасту на ћитилинско острво, да га оваЉ одатле са лаРама спроведе у јрбанасе“, тЉ. у «етско приморЉе. “ако заиста и би, и када тамо стигоше „таст царев се не олени, Љер му Ље ваЪало видети светлу даницу у своме граду“, те он —рпског деспота прими с великом радошЮу и почастима. “у би одмах и обавЪена веридба —тефанова са принцезом £еленом (или £елачом), коЉу касниЉе —тефан доведе у —рбиЉу себи за чесну супругу своЉу.

ЌалазеЮи се Љош у ÷ариграду деспот писаше писма свим западним хришЮанеким владарима да не пропусте садашЬу прилику веЮ да макар сада помогну протериваЬе иноверних “урака са Ѕалкана. Ќо као што вели пословица: ” врата глувога узалуд Ље лупати, Ц тако би и овде. £ер западЬаци немаху милости за православне, и тако “урци остадоше на Ѕалкану.

Ќа целом овом походу —тефановом до јнгоре и натраг, са Ьим беху брат му ¬ук и сестриЮи АураР и √ргур ЅранковиЮи.[17] ѕо примаЬу деспотске круне у ÷ариграду —тефан искрено разговараше са сестриЮем своЉим АурРем о потреби уЉедиЬеЬа сада слободне —рпске земЪе и о престанку кобног по —рбе цепаЬа на ЋазаревиЮе, ЅранковиЮе и остале великашке породице. »змеРу уЉака и сестриЮа ту не доРе до сагласности, и АураР се понесе према свесрпском деспоту и господару кукавички и издаЉнички, те отиде на страну “урака. ќн побеже к наЉстариЉем сину ЅаЉазитову —улеЉману (1402-10 г.), коЉи, побегавши од јнгоре, беше веЮ стигао у европску престоницу £едрене и настоЉаше да спречи повратак деспота —тефана у —рбиЉу. —улеЉман мобилиса своЉу воЉску и она, под командом воЉводе турског и АурРа ЅранковиЮа, крете у правцу  осова, да пресече деспотов повратак у —рбиЉу преко мора и «ете. ƒеспот меРутим беше веЮ известио своЉу маЉку ћилицу-≈вгениЉу, коЉа у ово време владаше —рбиЉом место Ьега, а и свога зета АурЮа —трацимировиЮа-ЅалшиЮа, господара «ете и јрбанашког приморЉа, да га дочекаЉу са воЉном пратЬом и обезбеде му повратак у —рбиЉу. ѕутуЉуЮи византиЉском лаРом ка «етском приморЉу (са своЉих око 300 воЉника), деспот би код √алипоЪа нападнут од 16 турских чамаца, но с ЅожЉом помоЮи он одби турски напад и мирно доплови у српски град Ѕар на £адрану, где га дочека и прихвати муж сестре му £елене, АураР ЅалшиЮ. ќн му даде своЉих 300 воЉника, коЉи га праЮаху пут престонице  рушевца. ќ свему пак томе овако говори писац деспотовог житиЉа мудри  онстантин:

„—улеЉман (ЅаЉазитов син), сазнавши шта Ље било са —тефаном и знаЉуЮи да хоЮе да се врати и искрца негде у западним краЉевима, сам поРе ка тим краЉевима са воЉском Е да би онемогуЮио пролаз —тефану. јли Ѕог одлучиваше боЪе о —тефану, да би се оваЉ веЮма прославио. £ер деспот, кренувши лаРом са острва ћитилине, стиже у јрбанасе (тЉ. «етско приморЉе). “у га срете са великом ЪубавЪу господар тих страна, Ьегов зет. ќваЉ арбанашки господар, по имену АураР —трацимировиЮ, беше узео £елену сестру Ьегову за жену, од коЉе роди сина Ѕалшу, коЉи такоРе би господар те земЪе и сиЉаше сваким добрим делом. ѕритом ƒеспот Ље био обавестио о свом доласку и благочестиву госпоРу матер своЉу, а и Ьегов споменути зет даде му воЉске по могуЮности да га прати на путу. » тако се он приближавао пределима —рпским, где Ље прва архиепископиЉа —рпска“.[18]

—а своЉом и зетовом воЉном пратЬом, коЉоЉ се успут придружи и воЉска послана му у помоЮ од маЉке ћилице Ц ≈вгениЉе, —тефан стиже новембра 1402 године на  осово, у близину митрополитске цркве √рачанице, задужбине —ветог краЪа ћилутина. ƒотле беше стигла и —улеЉманова воЉска са АурРем ЅранковиЮем. ј у тоЉ воЉсци по невоЪи беше и Юесар српски ”гЪеша, турски вазални господар ¬раЬскопрешевски. ќн таЉно извести деспота о броЉу и распореду турске воЉске, па за време боЉа, коЉи затим настаде, и сам преРе на српску страну. —укоб деспотов са “урцима на  осову би код села “рипоЪа код √рачанице, 21 новембра 1402 године. ќвде се не понови  осовска трагедиЉа, Љер свети син Ћазарев би потпомогнут молитвама свога ¬еликомученика оца и сЉаЉно победи “урке на  осову: „£ер дошавши на  осово, где беше и отац Ьегов, и сазнавши да су тамо многи “урци, раздели своЉу воЉску коЉа беше са Ьим на два дела, као некада праотац £аков (1 ћоЉс. 32, 7-8), да ако Љедан од браЮе буде исечен, да се други спасе. јко Љедан брат падне, други Юе благочестивом стаду пастир остати. ј беше наЉхитниЉе дошла и од Ьегове матере воЉска, мада са извесним закашЬеЬем и недовоЪно наоружана. —тефан даде веЮину воЉника свом брату ¬уку, а сам са маЬим делом поРе у боЉ. ѕритом исмаилЮанска воЉска била Ље подаЪе. —ам —тефан узиРе на Љедан предео звани √рачанички, где са “урцима наРе АурРа ЅранковиЮа. ќн веома храбро удари на Ьих: а ови, када га угледаше, повикаше Љедан другоме: „ѕогледаЉте, погледаЉте Ћазарева сина!“ » одмах се дадоше у бекство. ј деспот пак крвавЪаше десницу своЉу крвЪу своЉих неприЉатеЪа. » тада се могла реЮи она пророчка реч: „ƒесница √осподЬа учини силу, десница √осподЬа прослави се у крепости, и множином славе “воЉе срушио си ратне неприЉатеЪе“ (2 ћоЉс. 15, 6-7). » тако сам гоЬаше тисуЮу, и двоЉица гоЬаху десетину тисуЮа. ќд тада “урци ухватише од Ьега страх и трепет. ј млаРи брат Ьегов ¬ук удари на свога сестриЮа АурРа, и хришЮанска воЉска АурРева разбивши гоЬаше га. ј са АурРем сестриЮем Ьеговим (коЉи Ље после био деспот своЉ —рпскоЉ земЪи), беше и неки исмаилЮански велики воЉсковоРа, ради надзираваЬа АурРеве верности цару турском. “ада са турском воЉском беше и Юесар ”гЪеша коЉи благочестивом —тефану посла таЉно изасланство, обавештаваЉуЮи га о боЉном плану турском, и тако му учини велику услугу. » ускоро после “ога ”гЪеша пребеже деспоту —тефану и прими од Ьега отачку земЪу своЉу: ¬раЬе, »ногошт и ѕрешево. » он постаде као неко крило хришЮанима. ѕосле пак ове велике √рачаничке битке доРоше оба брата (—тефан и ¬ук) у своЉ град Ќово Ѕрдо, град заиста сребрни и златни. £едан као победник, а други као побеРени. ј благочестиви —тефан хотеЮи брата поучити ратноЉ вештини, и жалеЮи због изгинулих воЉника, рече брату ¬уку неке преке речи. ¬ук, пак, мало почекавши и нашавши згодно време, побеже ка —улеЉману. ј свеизбрана мати Ьихова (ћилица), гонеЮи овога чак у пределе исмаилЮанске, и не стигавши га ниЉе се могла вратити из исмаилЮанских страна. «ато поРе и к —улеЉману, и измиривши га са благочестивим сином своЉим —тефаном, врати се натраг“.

»з овог казиваЬа ‘илософовог види се да Ље издаЉничко и братоубилачко понашаЬе, наЉпре сестриЮа деспотовог АурРа а затим и роРеног му брата ¬ука, тешко погодило деспотову душу, али и Љош више душу Ьихове свете маЉке, монахиЬе ≈вгениЉе. —вета кнегиЬа-монахиЬа отишла Ље зато право на двор султана —улеЉмана у —ер и предала се добровоЪно „готово као таоц“, само да би нашла и повратила свога заблуделог сина и помирила га са братом —тефаном, у чему Ље тада и успела. Ќо она Ље, шта више, том приликом успела и то да у име свога сина и деспота —рбиЉе, као победника над “урцима код √рачанице, склопи уговор о миру са султаном —улеЉманом и тако обезбеди мирну и самосталну владавину деспоту сину своме. ќна Юе затим успети и у томе да бар привремено измири и свог унука АурРа са уЉаком му —тефаном. ѕосле тога султан —улеЉман оде у малоазиЉски део турске државе, а деспот —тефан завлада раниЉим краЉевима српским и областима коЉе до тада држаху “урци. » он: „обилазеЮи земЪу свуда утврРиваше и остале своЉе градове. ќне пак, коЉе су »смаилЮани раниЉе самовласно отргли, он освоЉи и заузе“.

“ако, по први пут после  осова —рпска земЪа постаде потпуно и савршено слободна,[19] а Ьен господар постаде „у ’ристу Ѕогу благоверни и самодржавни по милости ЅожЉоЉ деспот —тефан, господар све земЪе —рпске, ѕриморЉа и ѕодунавЪа“. –евнуЉуЮи за добро свога народа —тефан тада поче са сваким стараЬем и брижЪивошЮу уреРивати своЉу страдалну и многонапаЮену земЪу, заводеЮи свуда у ЬоЉ сваки ред, правду и побожност. ”редивши наЉпре Љужне и западне краЉеве своЉе, он крете затим ка северу и заустави се у близини града Ѕеограда.

 ада за то чу угарски краЪ —игисмунд, а —тефанова се веЮ ратничка слава беше пронела свуда по ≈вропи, он одмах посла к Ьему посланике своЉе „да би дошао са Ьим у Ъубав“. Ќа челу ових маРарских посланика беше тамишки кнез ѕипо —пано, познат код —рба као ‘илип ћаЯарин. ѕошто га деспот —рпски лепо прими, посланик одмах у име свог краЪа понуди деспоту град Ѕеоград на доживотно владаЬе и управЪаЬе. ƒеспот то радо прихвати и о томе би склопЪен државни уговор. ќ свему томе овако вели мудри  онстантин ‘илософ:

„ о Юе исказати тада неисказану радост када Ље земЪа, дотле запустела, сада опет примила таквог пастира! —тефан, огЬем дишуЮи као муЬа сиЉаше грмеЮи, смуЮуЉуЮи непокорне. » свака непобожност би згажена и преплашена; одсекоше се руке оних коЉи су чинили неправду и зло, а правда Ље процветала и плод доносила. Ќе изгоЬаше брзи спорога, нити богати убогога, нити Ље моЮни отимао поседе ближЬих, нити Ље вихорио мач силних, нити се крв праведника проливала, нити Ље било злог и глупог говора, нити лагаЬа против начелника, нити презираЬа преславних по чину, нити ишта друго слично. » шта Ље све по савету цара умирио! »ли, ако ко невером своЉом изгуби, или неслужбом, или коЉим год начином постаде сиромах, такве деспот поставЪаше на прво достоЉанство и поштоваЬе, па макар да су били у бедним приликама, да се ниучему не лише места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. £ер по саветима божанственим говораше о онима коЉи су сагрешили, да не треба да буду двапут кажЬени. ј онога коЉи ниЉе сагрешио ништа, соломонски волеЮи поштоваше. ƒеспот беше од почетка такореЮи подигао Љедан диван врт: Љедне као начелнике над пословима, друге као чуваре, тЉ. гарду, и они му беху наЉближи чин. ƒаЪе беше други, па треЮи чин и ред, с тим да ови беху у заЉедници са другима, а други са првима, такореЮи по анРелском чину и поретку, као што то слика ƒионисиЉе јреопагит. £ер и Ѕог по своЉоЉ слици уручи Ъудима државну власт. ј у пословима дома царског, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довоЪно у свако време, да их има на претек. ј сви са страхом беху као анРели гледани очима оних коЉи долазе и удивЪени побожношЮу, и сви су се Љедан према другом понашали са добрим редом и добрим стидом. Ќарочито пак они унутрашЬи чинови коЉи су били оком деспотовим надгледани, одреРени и осиЉавани. ¬ика, или лупаЬе ногама, или смех, или неспретна одеЮа ниЉе се смела ни споменути, Љер сви беху обучени у светле одеЮе, коЉе Ље раздавао сам деспот. ј царске палате сиЉаху у сваком царском сЉаЉу и поретку. —ви гледаху на деспота са страхопоштоваЬем. ј треба и ово да се зна, да нико ниЉе могао сагледати очиЉу Ьегових, чак ни они наЉвеЮи. » то не говоримо само ми, него то сведоче и сви они коЉи су то искусили. ј ко се и зарицао да Юе их угледати, никако се ниЉе могао тога удостоЉити. Ќо Љош чудниЉе од тога Ље ово: у таквоЉ владавини ко кадгод избеже од женске Ъубави и од музике и свирке? ј оваЉ благочестиви Ље мрзео обоЉе, и шта више и одбацивао то. £едино Ље дозвоЪавао да се има музике воЉне колико треба за рат. » тако, он обилажаше земЪу отачаства своЉега, и покоривши и оне краЉеве, коЉи су се од старине само називали српски у нека времена, и те краЉеве себи привуче, а неке и освоЉи. ј када ово чу западни владалац (—игисмунд), он посла посланике (к —тефану) да би дошао у Ъубав с Ьим. ќваЉ пак, осетивши да Ље сада згодно време да му буде друг, прими са ЪубавЪу поклисаре и угости их. довоЪно, као што Ље имао обичаЉ, и са тим посланицима утврди Ъубав. «атим, обилазеЮи и надгледаЉуЮи своЉу земЪу, наРе споменуто место Ѕеоград и доби га од ”гара, пошто лежи у пределима —рпским. » пошто се договори с Ьима, деспот се много стараше да Ѕеоград изгради што боЪе“.

—клопивши на таЉ начин државни уговор са угарским краЪем —игисмундом и добивши Ѕеоград и Ьегову околину као из давнина —рпски град и на —рпскоЉ земЪи, свети деспот се одмах даде на посао и отпоче изградЬу тврдог града Ѕеограда као своЉе нове престонице (то Ље било краЉем 1403 или почетком 1404 године). »ако у том моменту Ѕеоград беше порушен и запуштен, деспот —тефан га изабра за своЉу престоницу због Ьеговог изванредног природног географског положаЉа и утврРеЬа. ƒеспот темеЪно обнови Ѕеоград, изгради га и уреди, насели броЉним новим становништвом, украси га многим црквама ЅожЉим и болницама и посвети га ѕресветоЉ Ѕогородици,  оЉоЉ Ље и ÷ариград био посвеЮен. ќ томе нам сам свети деспот говори у своЉоЉ повеЪи града Ѕеограда, коЉу том приликом он издаде као владар: „ќд  осова бих поробЪен исмаилЮанском народу, док не доРе цар персиЉски и татарски и разруши Ьих, и мене Ѕог милошЮу —воЉом избави из Ьихових руку. ќтуда дакле дошавши овамо, наРох наЉкрасниЉе место од давнине, превелики град Ѕеоград, коЉи Ље разрушен и запустео, изградих га и посветих ѕресветоЉ Ѕогоматери“.

ј како Ље лепо свети —весрпски и Ѕеоградски деспот изградио и украсио —рпску престоницу Ѕеоград, попут неког другог £ерусалима, наЉбоЪе нам опет о томе говори Ьегов биограф  онстантин ‘илософ, коЉи Ље и сам у ово време дошао код деспота и настанио се у Ѕеограду. „—тефан од тада, вели  онстантин, ни мало не мироваше, као веома вредан и храбар, него се прихвата споменутог града, коЉи беше Љедан од великих древних градова и на изванредно лепом месту као мало где у васеЪени, притом са пространим изгледом и видиком, и са сваким утврРеЬем. Ќигде не могосмо ни замислити ни наЮи слично овоме уточиште, са прилазима водом и по суху, тако да кад би многе десетине хиЪада (неприЉатеЪа) дошле под Ьега, а стигне помоЮ и унутра и спреми се за борбу, могло се наЉеданпут изаЮи. ƒа ли Ље ико игде казивао о таквом граду? «ато деспот, видевши ово место и размотривши га, Ц и то да кажемо: брже него онаЉ равноапостолни  онстантин (када сагради ÷ариград), Ц брзо изгради Ѕеоград. јли, ко Ље кадар да писаЬем искаже какви су положаЉи и изгледи, и лепоте овога града; и колико утврРеЬа и кула са бедемима сазида деспот за Ъуде коЉи живе унутра и споЪа. ќд свих царских градова оваЉ Ље ваистину наЉлепши изглед имао. Ќо деспот Ље свагда смиреним речима о томе говорио, и тумачио своЉим изабраницима еванРелске речи, и поучавао их учитеЪски. ј беше и царски двор преукрасио, и начинио око града и прокопе дивне (тЉ. водене канале) измеРу двоЉних зидова градских. ј Ѕеоград беше заиста седмоврх. £ер наЉвиши део града (у Ѕеограду) и наЉкрасниЉи, сличан по изгледу —иону у £ерусалиму, беше слика вишЬега £ерусалима, ради коЉега и пророк тамо кличе: „–адуЉ се веома, кРи —ионова, проповедаЉ кЮери £ерусалимова, Љер си на висинама и угледала си царев долазак“ («ахар. 9, 9). ј други градски врх био Ље код река (ƒунава и —аве), где Ље у Ьему и пристаниште лаРама са северне стране великога града. ј треЮи Ље врх града где Ље пристаниште царским лаРама; он има и мноштво утврРеЬа. „етврти врх Ље велика кула, слична самоме дому ƒавидову на —иону, са стубовима и здаЬима. ј пети врх Ље иза овога, где се налазе све царске ризнице. ј шести Ље на истоку од овога, ступ (тораЬ) коЉи дели обе куле, као што заиста —оломон каже: „—тупе ƒавидов, на коме виси тисуЮа штитова и све стреле Ьихове“ (ѕесма 4, 4). ќваЉ ступ (тораЬ) се као неко изванредно чудо види са свих даЪних предела, утврРен на тврдим бедемима. —едми врх Ље на западу са другим царским узвишеним домом, и испод тога беше пролаз благочестивоме деспоту ка лаРама, као таЉним путем. ј велики горЬи град имаРаше четвора врата (капиЉе градске), на истоку и западу и северу и Љугу, и пету коЉа води у унутрашЬи град. Ќа истоку и Љугу беху велика врата, са великим кулама и мостовима коЉи се по потреби дижу на ланцима, а на западу беху мала врата такоРе са своЉим покретним мостом, док на се веру беху мала врата и она воде у доЬи град ка рекама. ј и врата коЉа воде у кулу деспотову такоРе имаЉу мост преко рова на ланцима. √рад имаРаше приступ само с Љуга, а са истока и запада и севера беху Љака утврРеЬа, и опет реке као заштита. ј у граду беше ¬елика црква (ћитрополиЉа), коЉа Ље са истока града, где се силази слично  едронском потоку према √етсиманиЉи. ќва дакле ћитрополиЉа Љесте ”спениЉе ѕречисте ¬ладичице, и она имаРаше општежиЮе украшено сваким садницама, са многим наследством, селима и другим обитеЪима; и она Ље била престо ћитрополита Ѕеоградскога, егзарха свиЉу —рпских земаЪа. ќва Ље црква била измеРу других наЉбогатиЉа у дане овога благочестивога деспота. Ќо —тефан подиже Љедну цркву из основа (тЉ. изнова), у ѕериволиЉи, и посвети Ље “рима ¬еликим —ветитеЪима (—вета “ри £ерарха), да буде за сахраЬиваЬе архиЉереЉа те цркве. ј сазида и страноприЉемницу за болеснике, и у ЬоЉ цркву у име —ветога „удотворца ЌиколаЉа, на наЉслаРоЉ води, и насади садове свакога избранога плода, и приложи ЉоЉ села и наследство много, у коЉу примаше болеснике и странце, храЬаше их ту и олакшаЬе им даваше.

„—а свиЉу пак страна своЉе земЪе деспот сабра наЉбогатиЉе Ъуде и насели их у овом граду, и удостоЉи их части, као некада равноапостолни ( онстантин) у своме граду. ј даде и ослобоРеЬе граду овоме од сваких намета, и даде повластице свима са сваком сигурношЮу да се не поколебаЉу. ” повеЪи коЉа о томе говори биле су наведене све благодети ЅожЉе коЉе су биле на Ьему, затим о слободи од поробЪаваЬа, и печат златни даде овима, коЉи има на себи слику града, да коЉи хоЮе да учини какву куповину у било ком краЉу, добиЉе кЬигу са печатом коЉа показуЉе да Ље становник тога града, те да не даЉе нигде царине нити плаЮа пролаза. £ош деспот измоли потврду од околних му земаЪских господара, па и од самог угарског краЪа, да трговци добиЉу свако ослобоЮеЬе у тим краЉевима. «ато из свиЉу околних земаЪа почеше непрестано из дана у дан долазити становници, и за мало времена веома се густо насели оваЉ град. Ќо уколико град веЮи биваше, утолико се оваЉ дугоруки (тЉ. деспот) не насиЮаваше становништвом. £ер он становницима преписа имаЬа Љош и од своЉих земаЪа, и свуда пославши сабра их, и насели град као некада ЌеемиЉа £ерусалим (Ќеем. гл. 7). “ако да оваЉ град више од осталих градова храЬаше и светЪаше свима потребама, као заиста царски дом. » тако дакле, у све дане живота свога оваЉ град се просвеЮиваше и узрасташе, да се и за Ьега као за £ерусалим могло кликнути и реЮи: „ѕодигни около очи своЉе и види сабрана чеда твоЉа“ (»с. 49, 18)“.

ќвом дивном  онстантиновом опису новоизграЮеног деспотовог Ѕеограда треба додати Љош нешто: споменути Љош нека дела светог деспота учиЬена у овом граду. —вети деспот Ље, као што вели и  онстантин, посветио град Ѕеоград ѕресветоЉ ¬ладичици Ѕогородици, а то Ље учинио пре свега из сопствене Ъубави и побожности према ѕречистоЉ Ѕогоматери, а затим и по угледу на равноапостолног цара  онстантина и на своЉе свете праоце ЌемаЬиЮе, —в. —аву и —имеона, коЉи МоЉ посветише и ’иландар и —туденицу; и наЉзад, деспот посвети своЉ град Ѕогоматери зато што Ље у староЉ ћитрополитскоЉ цркви ЅеоградскоЉ, коЉа Ље српска била Љош из времена краЪа ƒрагутина, чувана древна чудотворна икона ѕресвете Ѕогородице израРена од самог —в. апостола и еванРелиста Ћуке.[20] ћитрополит Ѕеоградски тада беше познати сарадник деспотов »сидор; и он са светом маЉком деспотовом, преподобном ≈вгениЉом, пренесе и положи у ову обновЪену цркву чудотворне мошти —в. ѕетке-ѕараскеве, коЉе Ље света кнегиЬа била донела из “рнова.  асниЉе мало, око 1417 године, деспот Юе —ветоЉ ѕетки подиЮи у доЬем граду нову цркву и у Ьу Юе пренети Ьене свете и чудотворне мошти.[21]

ќсим ових цркава у Ѕеограду Ље постоЉала Љош и црква –ужица, а и Љедна мала капелица у самом двору деспотовом, где се побожни владар —рпски редовно молио пред иконама ’риста —паса и ѕречисте Ѕогоматере. ” граду Ље било и римокатоличких становника, и они су у доЬем граду имали своЉу цркву, а ван градских зидина била Ље црква дубровачких трговаца. ѕравослани деспот —рпски, иако беше „стуб ѕравославЪа“ и „веома ѕравославЪем просиЉа“, ниЉе попут папа и владара латинских прогаЬао у своЉоЉ земЪи оне коЉи нису били Ьегове вере. ќн Ље само контролисао делатност римокатолика у —рпскоЉ православноЉ земЪи своЉоЉ и строго им забраЬивао ширеЬе латинске вере и униЉе, као што смо то видели у Ьеговом наведеном новобрдском закону.

ќсим тога, у новоЉ престоници деспотовоЉ Ѕеограду био Ље створен и центар културе и писмености за —рпски народ. ” деспотову земЪу стекли су се у ово време наЉписмениЉи Ъуди, монаси и мирЉани, из грчких, бугарских и српских краЉева коЉи су били освоЉени од “урака, и то не само због слободе у деспотовоЉ земЪи, него и због високе образованости и духовне просвеЮености самога деспота. ” Ѕеограду Ље под деспотовим надзором створена наЉбоЪа школа словенског и српског Љезика и писмености, а уз то и школа преводилаца и преписивача црквених, богословских, историЉских и философских дела. Ќо и ван своЉе престонице Ѕеограда деспот Юе ускоро створити Љош Љедан нови духовни и културни центар у своЉоЉ земЪи, а то Ље манастир ћанасиЉа у –есави, као што Юемо мало даЪе видети. Ќо осим Ѕеограда и –есаве били су и други слични духовни центри „у дане овога благочестивога и благовернога и Ѕогомвенчанога господина све —рпске и ѕриморске земЪе и многих делова ”гарске и Ѕосанске земЪе, мудрога и милога и славнога деспота —тефана“.[22]

ќваЉ мудри, правдоЪубиви и богоЪубиви владар —рпски —тефан ниЉе само уредио живот у своЉоЉ престоници Ѕеограду, него и по осталим градовима и областима своЉе земЪе. ¬еЮ смо споменули како Ьегов биограф вели да, кад се деспот ослободи турског Љарма и врати се у своЉу земЪу слободан, тада у деспотовини „свака непобожност би згажена“ и „правда процвета и плод донесе“ свуда и на сваком месту. £ер свети деспот заведе праведне судове и законитост по целоЉ земЪи своЉоЉ, тако да ниЉе могао прогонити нити неправдовати „ни брзи спорога, ни богати убогога, нити моЮни узимати поседе ближЬих своЉих, нити се крв праведника проливати“. ѕраведни деспот Ље знао и врло строго да кажЬава и великодушно и милостиво да опрашта, све ради добра Ъуди своЉих. ј Ьегова изобилна милостиЬа и превелико доброчинство постали су свуда познати, тако да ниЉе било бедника ни невоЪника кога он ниЉе таЉно или Љавно помагао.  ао и у престоници, тако и широм Ьегове земЪе подизане су болнице, страноприЉемнице и домови губавих, и све Ље то деспот издржавао из своЉе владарске ризнице. ” томе му Ље особито ишло на руку велико богатство сребрних рудника Ьегове земЪе, као што су били Ќово Ѕрдо, –удник, —ребреница у Ѕосни, коЉу он доби од угарског краЪа, и многи други рудници. ƒеспот Ље за ове своЉе руднике издао своЉе посебне законе, по коЉима Ље праведно управЪано и сваком од радника по заслузи давано. ” тим законима Ље особито наглашавано да од деспота поставЪене у рудницима власти обавезно штите сиромахе од обесних и богатих, ако не желе навуЮи на себе праведну казну владаочеву. “ако Ље и до данас сачуван „законик благочестивог и христоЪубивог —тефана деспота“ о рудницима у Ќовом Ѕрду (потврРен у Ќекудиму 29 Љануара 1412 године), коЉи има овакав почетак: „ѕо неизреченом човекоЪубЪу √оспода нашег »суса ’риста и Мегове —вебеспрекорне ћатере, ¬ладичице наше Ѕогородице и ѕриснодЉеве ћариЉе, и молитвама —ветог господина и родитеЪа мог кнеза Ћазара, би мени господствовати по смрти ЬеговоЉ, младици деспоту —тефану, у земЪи отачаства мога. “ада би и напад иноплеменика на хришЮане. ¬идевши толику побеРеност земЪе отачаства мога, примих савет од патриЉарха кир —пиридона, и од других архиЉереЉа, и од маЉке моЉе кнегиЬе ћилице, назване иночки монахиЬе ≈вгениЉе, и од свег сабора. ѕоРох затим на источну страну у велику —евастиЉу, великом амиру ЅаЉазиту, коЉи влада источном страном и западном. » помоЮу ЅожЉом и ѕречисте Ѕогоматере, и —ветог —имеона и —аве, и светопочившег ми родитеЪа кнеза Ћазара молитвама, ослободих ову земЪу и градове отачаства мога од великог амира ЅаЉазита. » повратих се у земЪу своЉу и доРох у своЉ град Ќово Ѕрдо. » сабра се сав сабор градски, и поискаше од господства ми да им учиним закон о рудницима, што су имали за време раниЉе господе (владара) и светопочившег ми господина родитеЪа кнеза Ћазара. » господство моЉе саветова се с властелом и заповедих да се наРу 24 човека добра, од других места коЉи руду имаЉу, да им учиним закон како Ље и раниЉе било, да се и надаЪе тога држе“.[23]

ќсим Ѕеограда и Ќовог Ѕрда и осим старих српских градова  рушевца, ѕриштине, Ѕраничева и –удника, у деспотово време су изграРени и градови ѕараЮин, „ачак, “рговиште и ¬аЪево, као и Љош многи други градови и насеЪа. ” свим тим градовима била Ље слободно развиЉена трговина, али праведна и Љеднака за све, тако да нису могли лукави и неправедни трговци из ƒубровника и других краЉева да пЪачкаЉу деспотов народ. ƒубровчани су се у почетку бунили на деспотову строгост и правичност, но касниЉе су и они увидели какав Ље он велики и праведан владар, па су му Љедном приликом (1422 године) овакве речи похвале писали: „√осподине, Ѕог вас Ље прославио на лицу земЪе и поставио вас као велика и силна господара, и обдарио вас узвишеним и великорасним разумом од коЉег су велика светлост и зраци као сунца по свему свету; прославЪен Ље пред царевима и господарима земаЪским ваш разум и правда“.

Ќо треба да нешто кажемо и о деспотовом помагаЬу и подизаЬу цркава и манастира ЅожЉих по своЉоЉ земЪи и широм ѕравославЪа. ќ томе Ље веЮ нешто споменуто напред, но ова потоЬа дела светог деспота превазилазе она прва. £ер, осим раниЉег обнавЪаЬа манастира ƒечана и прилога светогорским манастирима ’иландару и —в. ѕантелеЉмону, свети деспот Ље сада, као слободни и самодржавни владар, више старих манастира богато даривао и Љош више нових подигао и саградио. “ако Ље он повеЪом своЉом даривао манастир ћилешево (1405 г.), где Ље био гроб са св. моштима —ветога —аве, па опет манастир ’иландар у —ветоЉ √ори (повеЪом из 1404-5 г.), и затим Љош два манастира у ¬лашкоЉ земЪи (–умуниЉи), манастир “исман и ¬одицу. ќснивач ових манастира био Ље познати српски Љеромонах („поп“) Ќикодим √рчиЮ, велики приЉатеЪ —тефановог оца —в. Ћазара, чиЉом су помоЮи и прилозима ови манастири и саграРени. —тефан Ље сада богато обдарио ове манастире и споменутог им игумана Ќикодима, и све Ље то потврдио своЉом владарском повеЪом (из 1405-6 г.), коЉа почиЬе овим речима: „ј када благоизволи Ѕог посетити Ъуде —воЉе, коЉе од тесноЮе на пространство и од немоЮи у силу и од туге на весеЪе преводеЮи, преведе и мене по —воЉоЉ благости од потчиЬености на слободу, и од маЬег престола на наЉвиши“.

ѕре овога времена —тефанова маЉка ћилица беше подигла своЉу задужбину манастир КубостиЬу, где Ље сада као игуманиЉа ≈вгениЉа живела са ≈фимиЉом и осталим преподобним монахиЬама. Ќо пошто КубостиЬска црква не беше Љош живописана, тЉ. иконама и фрескама украшена, то сада, уз помоЮ сина ЉоЉ и деспота, КубостиЬа би сва божански украшена вештом руком Љеромонаха ћакариЉа из ѕрилепа. “о би пред саму смрт преподобне матере ≈вгениЉе (измеРу 1402-5 г.), коЉа се затим ускоро пресели ка √осподу (11 новембра 1405 године), примивши пред блажено преставЪеЬе своЉе велику схиму са именом ≈фросиниЉа. ”скоро за Ьом упокоЉи се у √осподу и „друга мати“ —тефанова, монахиЬа ≈фимиЉа, примивши и она великосхимнички образ са именом ≈впраксиЉа.

Ќо наЉвеЮу Ъубав и ревност за ÷ркву ЅожЉу и манастире показа свети деспот при граРеЬу своЉе велике и славне задужбине манастира –есаве. ќн свагда имаРаше велику Ъубав према монашком чину и лику, а и сам живЪаше такореЮи монашким начином живота. »ако беше ожеЬен (у ово време он беше довео своЉу вереницу £елену у —рбиЉу, и пошто ступише у брак, она поживевши мало пресели се скоро ка √осподу), христоЪубиви —тефан жеЪаше да стално буде у друштву са монасима, било да му они долазе на двор и разговараЉу с Ьим о душевном спасеЬу и животу по Ѕогу, било да он одлази к Ьима у усамЪена места и подвизавалишта Ьихова да се наслаРуЉе Ьиховим гледаЬем и слушаЬем. »маЉуЮи пак у своЉоЉ деспотовини „много монаха коЉи непрестано певаЉу и славе Ѕога у “роЉици“, он одлучи да им устроЉи Љедну велику и безбедну обитеЪ Ц „жеЪени стан за ЮутаЬе“. “ако и би саграРена славна деспотова задужбина –есава, о чему овако говори животописац  онстантин:

„“реба да споменемо опет и други град, коЉи има сличност и стазу ка вишЬем £ерусалиму. —тефан жеЪаше да говори са пустиЬацима и ненасито се настаЬиваше са овима. £ер када Ъубав ове божанствене жеЪе некога обузме, она га брзо захвата, узноси и подиже горе. ќн се дакле радоваше због ових пустиЬака и слатко их примаше, и гледаше да их свагда са собом има. » знаЉуЮи да Ље молчаниЉе (молитвено ЮутаЬе) назначено да свакога доведе у велику част виРеЬа и созерцаваЬа, он обилажаше горе и поЪа и пустиЬе, тражеЮи где би могао да подигне жеЪену обитеЪ, стан за молитвено ЮутаЬе и тиховаЬе. » нашавши наЉприкладниЉе и наЉбоЪе место, где Ље требао бити дом (тЉ. храм), помоливши се наЉпре Ѕогу приступи делу, и положи основ у име —вете “роЉице сведржавнога Ѕожанства. » свуда дакле са сваким стараЬем и наЉлепшим стварима и скупоценим, са наЉвештиЉим радницима и наЉискусниЉим живописцима, где год их Ље било, и многим златом и боЉама украси Ље. £ер шиЪаше (да позове маЉсторе) чак и на острва и свуда. » тако многим и неизмерним трошком сврши се и украси се дом (црква) и град око Ьега и изванредни станови за општежиЮе. ј сабра одасвуд предвиРене достоЉне дивЪеЬа монахе и настани ту. » даде и приложи села и винограде, а Љош и по свима своЉим краЉевима, потписавши, даде. » ризнице овде из дана у дан полагаше. —ачини ту себи и гробницу у коЉу мало после би положен. ƒаде Љош и многоцене иконе, бисерЉем и златом украшене, и снабде сваким кЬигама за служеЬе, и даде богослужбене одежде и црквене сасуде доста, с великим бисерЉем и златом украшене, толико много да превазилази и изабране велике лавре —вете √оре; а он и Ьих беше ”красио сваким светилом, многосветлеЮим златом сиЉаЉуЮе. » то прво да споменем што он овде принесе и украси! » са многом чашЮу учини да се врши овде чин Ѕогом изабране ¬ечере √осподЬе (тЉ. —в. ЋитургиЉе), уподобЪаваЉуЮи се серафиму. «атим призва патриЉарха, тада беше  ирил, са свим сабором српских архиЉереЉа, игумана и свих осталих часних мужева, а Љош и свих благородних, на освеЮеЬе храма у дан —вете ѕедесетнице, када ƒух —вети огЬеним Љезицима сиРе на свете ученике —лова и Ѕога. ј доРе и мноштво сиротиЬе да и они приме милостиЬу, коЉу им свагда неоскудно даваше. » могао се тада видети радосни празник оних коЉи су славили, тако да се могло казати оно —оломоново, када обнови дом: » узвеселише се народи, не само поЉевши многе животиЬе као тамо (3 ÷ар. 8, 63-66), него се удостоЉивши многих дарова. ќн дакле поче зидати ову обитеЪ године 1407, а пре ове године престави се благочестива госпоРа ≈вгениЉа, мати овога истоименитога —тефана. £ер она прими такво име иночкога образа. » би положена у своЉем манастиру, званом КубостиЬа, ”спениЉе ѕречисте Ѕогородице. ќва пак два здаЬа: царствуЉуЮи град (Ѕеоград), коЉи малопре споменусмо, и храм у –есави, никада у све дане живота свога благочестиви деспот не престаде да приутврРуЉе сваким и наЉбоЪим додаваЬем и надгледаЬем. «ато све ово ниЉе било подигнуто за мало времена, за време и упоредо са ратовима, него Ље подизано много година“.

††

ћанастир –есава, коЉа по деспоту би названа ћанасиЉа, Љер он због своЉег предивног и мудрог беседништва би упореРен са старозаветним ћанасиЉом („в сладкоглаголаних вториЉ ћанасиЉа“),[24] започет Ље са граРеЬем године 1406, а завршен Ље и потпуно иконописан 1418 године. —вети деспот храм посвети —ветоЉ “роЉици, па Ље зато освеЮеЬе храма било на ƒухове 1418 године, од стране —рпског патриЉарха  ирила (1407-1419 г.). ƒеспот Ље подигао своЉу задужбину у –есави као проширену и увеЮану –аваницу, коЉу подиже отац му —вети Ћазар. –есавски храм украшен Ље изнутра наЉлепшим фрескама и иконама, а споЪа Ље ограРен и утврРен каменим градом-тврРавом са 11 високих кула. Ѕлаговерни деспот —рпски подигао Ље оваЉ манастир монасима пре свега за богоугодно молчаниЉе и молитвено тиховаЬе и да се у храму Ьеговом „врши чин Ѕогом изабране ¬ечере √осподЬе“, то Љест —в. ≈вхаристиЉа или ЋитургиЉа, коЉом се спасава сва твар и сав род Ъудски. јли кЬигоЪубиви и мудроЪубиви деспот створио Ље на том истом светом месту и познату ресавску преписивачку школу, где су учени монаси преписивачи исписивали божанствене кЬиге за просвеЮиваЬе деспотовог народа, Љер Ље деспот желео да „премудрошЮу кЬига украшава нарави, и благодаЮу Ьиховом да душе просвеЮуЉе и ка богопознаЬу привлачи“. “акав беше оваЉ богоЪубиви и човекоЪубиви владар —рпски, да жеЪаше да „живот у целоЉ земЪи ЬеговоЉ буде заиста као ÷рква ЅожиЉа, а не као што живе остали народи скотски и против природе“. “акав пак живот достиже се само кроз храмове и школе ЅожЉе, када се слави живи и истинити Ѕог и изучава права и спасоносна наука √осподЬа. «ато свети деспот подизаше храмове и школе.

¬идеЮи овакву побожност и црквоЪубЪе свога господара, на Ьега су се одмах почели угледати и сви Ьегови благородни великаши. «ато су многи од Ьих стали дизати цркве и манастире широм деспотовине. £ер као и у доба светих ЌемаЬиЮа, тако и сада у доба светих ЋазаревиЮа, од свих беше упражЬавана света врлина задужбинарства. “ако, у време овог благочестивог деспота —рпског —тефана, на Ьегов потстрек и уз Ьегову изобилну помоЮ, бише саграРени и иконописани ови свети манастири и цркве: манастир  опорин, храм —в. —тефана, монашка задужбина уз ктиторско учешЮе и светог деспота; манастир –уденица код  рушевца, подигнут од властелина ¬укашина и жене му ¬укосаве, а ктитор му Ље и деспот —тефан са братом ¬уком; манастир £ошаница код £агодине, храм —в. Ќиколе, задужбина породице Љедног деспотовог властелина; манастир —исоЉевац код –аванице, храм ѕреображеЬа, задужбина духовннка —исоЉа —инаита, а ктитор му Ље и деспот —тефан са своЉом маЉком; Ѕогородичин манастир у селу –адошину близу –есаве, задужбина деспотовог воЉводе –адослава ћихаЪевиЮа; црква —в. Ќиколе у –амаЮи под –удником, задужбина Љедног деспотовог племиЮа. ЌаЉзад, чувени манастир  алениЮ у Ћевчу, храм ¬аведеЬа ѕресвете Ѕогородице, задужбина деспотова и Ьеговог протодовиЉара Ѕогдана са женом му ћилицом и братом ѕетром. ѕодигнут Ље 1413 године и дивно иконописан од иконописца –адослава. Ќо поред ових наброЉаних, подигнути су тада и Љош многи други манастири и цркве,[25] тако да Ље деспотова —рбиЉа у то време, заЉедно са старим манастирима и црквама, имала преко две хиЪаде храмова ЅожЉих и „станова“ молитве и подвига.

ћанастир  опорин ћанастир  опорин
††

Ќо као обично свуда, тако би и овде. Ћукави завидЪивац и добромрзац Раво завиРаше светом богоугоднику и христоЪупцу —тефану и зато на Ьега подиже Ьеговог роРеног брата ¬ука. ќваЉ устаде и побуни се против свог стариЉег брата и боговенчаног господара, тражеРи од Ьега половину земЪе и градова. ќн штавише одбегну тадашЬем турском султану —улеЉману, иштуЮи од Ьега воЉску против —тефана. «а собом он повуче и сестриЮе своЉе ЅранковиЮе, те и они устадоше противу уЉака свога деспота. ќво би по смрти блажене им маЉке, коЉа Љедном раниЉе веЮ исправЪаше сличан грех ¬уков. Ќо маЉка више не беше на земЪи, те свету душу деспотову притиште туга и невоЪа. £ер он говораше у себи: како да изиРем у борбу са братом своЉим?  ако, побеРуЉуЮи га, неЮу ли бити крив за проливаЬе братске крви? “у превелику деспотову тугу описа и Ьегов животописац  онстантин, а и сам деспот Ље делом исказа у свом познатом „—лову Ъубве“. ≈во наЉпре шта о томе пише  онстантин:

„ј тада по одласку онога напред реченог посредника (тЉ. по смрти —в. ћилице), беше мир и сигурност; но не мироваше онаЉ коЉи Ље  аина подигао против брата му јвеЪа (тЉ. Раво), иако му ниЉе био учинио никакву неправду. “аЉ исти подиже и овде напред реченога ¬ука те измоли од цара турског мноштво воЉника, такореЮи све силе Ьегове. ÷ар —улеЉман беше тада заузео и источне краЉеве, а ¬ук му доРе и рече: „”дариЮу на мога брата —тефана, да или ми даде половину отачаске земЪе и градова, коЉима Юу царству твоме служити, или Юу земЪу опленити и сатрти Ље“. » молбу Ьегову ову —улеЉман наЉбрже испуни. » посла са Ьиме онога коЉи Ље од почетка био проливач хришЮанске крви, коЉи Ље истоимени са »смаилЮанима у ратовима, коЉи Ље и у великоЉ битци на реци званоЉ ћарица био виновник проливаЬа крви (то Ље био воЉсковоРа јрванез), а посла и друге изабране воЉводе. » они дакле доРоше. Ќо деспот —тефан ниЉе хтео да благочестиво стадо, коЉе √оспод ослободи од ропства, опет преда у ропство да се растргне. » шта Ље било после овога? ѕроРоше они сву —рпску земЪу, као дивЪе звери пленеЮи, секуЮи, уништаваЉуЮи. ѕорушише и неке градове, и што наЉнезгодниЉе беше то Ље што боЉ не беше са варварима, него боЉ коЉи се не може лако борити, боЉ са Љедноплеменима. £ер ако и беше множина оних коЉи су дошли, но деспот много пута сатираше и ужасаваше Ьихова срца. јли, шта Љош треба да кажем? ƒеспот се боЉаше да не пострада слично ƒавиду, коЉи проклиЬаше пределе √елвуЉске да не падне дажд на ове ни роса (2 ÷ар. 1, 4), зато што се ту пролила крв £онатанова. » тако, побеРуЉуРи га (¬ука), не затезаше узде, да не буде крив због братске крви. ј оваЉ по други пут доРе са више Ьих, тако да се могла реЮи пророчка реч: „Ѕоже, доРоше народи на наслеРе “воЉе, оскврнише цркву “воЉу свету“ (ѕс. 78, 1). ј пошто се побоЉа нападаЉа (братског), благочестиви деспот —тефан не изиРе против. ¬ук беше привукао и неку властелу, а Љош мало изабраних беше остало непревртЪивих, коЉи известише деспота да су и писма добили од ¬ука, у коЉима им с Љедне стране дарове и многа блага обеЮаваше, а с друге стране претЬама их страшаше. ƒеспот пак, држеЮи братово писмо, горко плакаше, и павши пред икону —паситеЪеву, говораше: „¬иди, ’ристе моЉ, Љер “и знаш како се неправедно договараЉу против мене, и слуге моЉе издаЉу ме, као некада “воЉ ученик £уда. —ачуваЉ их зато све до конца, оне коЉе си малоброЉне оставио са мном“. » Љош многе друге сличне речи умиЪеЬа и молитве говораше из дубине срца. ј ово беше у великом граду Ѕеограду, у унутрашЬем Ьеговом дому. ј они (¬ук и “урци) прошавши опет Љош више краЉева, доРоше чак и близу Ѕеограда и велико мноштво попленише и сву земЪу упропастише. ј када деспот виде где се догаРа зло коЉе не пролази, пристаде и раздели земЪу са ¬уком. » отада брат Ьегов ¬ук, са одеЪеном му облашЮу (испод «ападне и £ужне ћораве) и са властелом коЉа би са Ьиме, служаше —улеЉману заЉедно са своЉим сестриЮима (ЅранковиЮима), коЉи такоРе држаху сада своЉу отачаску земЪу (на  осову). ј деспот —тефан се пресели у одеЪени му део земЪе (од «ападне и ¬елике ћораве до ƒунава и Ѕеограда). “ако, када земЪа би раздеЪена, као неко олакшаЬе би у проливаЬу крви“.

” овоЉ неправедноЉ и наметнутоЉ му братоубилачкоЉ борби (коЉа би око 1409 године), деспот се имаше ослаЬати на свога приЉатеЪа и савезника угарског краЪа —игисмунда. ќваЉ моЮни западни владар беше веома заволео —тефана због Ьеговог витештва и мудрости, и због тога, као што видесмо склопио беше с Ьим приЉатеЪство и даровао му град Ѕеоград. —игисмунд веома цеЬаше и воЪаше —тефана и многе му почасти указиваше, па му поклони и друге градове у угарским и босанским пределима. ќн беше дао —тефану и титулу „угарског барона“, те су се тако Ьих двоЉица узаЉамно повезали и обавезали да се и воЉнички помажу против неприЉатеЪа. —тефан се и сада могаше користити воЉничком помоЮу од —игисмунда, но он у срцу своме туговаше и рат братоубилачки избегаваше. Ќарочито се растужи свети деспот када виде како му брат ласкавим писмима, као £удиним поЪупцима, одваЉа од Ьега благороднике и великаше, оне што уместо Ъубави издаЉство заволеше. Ќа братску и Ьихову неЪубав и издаЉу, христоЪубива и Ъубвеобилна душа деспотова одговори овако: свима Ьима, брату, сестриЮима и отпалим великашима он написа и упути своЉу наЉискрениЉу „–еч Ъубави“ („—лово Ъубве“) .” Ьему он изли сав своЉ бол над губитком братске и хришЮанске Ъубави, и опет Ц своЉу молитвену жеЪу за поновним сЉедиЬеЬем у Ъубави ’риста Ѕога.

—Ћќ¬ќ К”Ѕ¬≈ (–еч Кубави) ƒ≈—ѕќ“ј —“≈‘јЌј

—тефан деспот,

наЉслаРему и наЉЪубазниЉему,

и од срца мога нераздвоЉноме,

и много, двоструко жеЪеноме,

и у премудрости обилноме,

царства моЉега искреноме,

(име рекавши),

у √осподу Ъубазан целив,

уЉедно и милости наше

неоскудно дароваЬе.

Ћето и пролеЮе √оспод сазда,

као што и псалмопевац рече,

и у Ьима красоте многе:

птицама брзо, весеЪа пуно прелетаЬе,

и горама врхове,

и луговима пространства,

и поЪима ширине;

и ваздуха тананог

дивним неким гласима бруЉаЬе;

и земаЪске дароносе

од миомирисних цветова, и травоносне;

али и саме човекове природе

обнавЪаЬе и веселост

достоЉно ко да искаже?

ќво све пак,

и друга чудна дела ЅожЉа,

коЉа ни оштровидни ум

сагледати не може,

Ъубав превазилази.

и ниЉе чудо,

Љер Ѕог Ље Ъубав,

као што рече £ован син громов.

¬араЬе никакво у Ъубави места нема.

£ер  аин, Ъубави туР, јвеЪу рече:

„»зиРимо у поЪе“.

ќштро некако и бистротечно

Ъубави Ље дело,

врлину сваку превазилази.

Кубав ƒавид лепо украшава,

рекавши: „ ао миро на главу,

што силази на браду јронову,

и као роса аермонска,

што на горе силази —ионске“.

”зЪубите Ъубав,

младиЮи и девоЉке,

за Ъубав прикладни;

али право и незазорно,

да младиЮство и девство не повредите,

коЉим се природа наша

ЅожанскоЉ присаЉедиЬуЉе,

да Ѕожанство не узнегодуЉе.

£ер апостол рече:

„ƒуха —ветога ЅожЉега не растужуЉте,

коЉим се запечатисте

Љавно у крштеЬу“.

ЅеЉасмо заЉедно и Љедан другом близу,

било телом или духом,

но да ли горе, да ли реке

раздвоЉише нас,

ƒавид да рече: „√оре √елвуЉске,

да не сиРе на вас дажд, ни роса,

Љер не сачувасте —аула,

ни £онатана“ !

ќ безлобЪа ƒавидова,

чуЉте царевиу, чуЉте!

—аула ли оплакуЉеш, наРени?

£ер наРох, рече Ѕог,

човека по срцу моме.

¬етрови да се с рекама сукобе,

и да исуше,

као за ћоЉсиЉа море,

као за »суса судиЉе,

Юивота ради £ордан.

≈да би се опет саставили,

и видели се опет,

ЪубавЪу се опет сЉединили

у самом ’ристу Ѕогу нашем,

 оме слава са ќцем

и са —ветим ƒухом

у бескраЉне векове,

јћ»Ќ.

ќва дивна депотова „–еч Ъубави“ према брату, сестриЮима и великашима, коЉи су се одметнули и устали против Ьега, само Ље делимично донела плода, Љер Ље наступило извесно примирЉе и прекратило се проливаЬе крви братске. ќ! да га Ље брат ¬ук тада послушао и братски се с Ьиме „у ’ристу поново сЉединио“, као што Ље деспот желео и Ѕогу се молио, не би ускоро доживео оно што Ље доживео: да га као двоструког издаЉника убиЉе рука турског крвника.

£ер следеЮе године, 1410, када су настале борбе меРу ЅаЉазитовим синовима око престола и владавине, и кад на —улеЉмана доРе у ≈вропу Ьегов брат ћуса из ћале јзиЉе, тада би убиЉен и деспотов брат несреЮни ¬ук и наЉмлаРи му сестриЮ Ћазар. “аЉ “урчин ћуса беше наЉлукавиЉи и наЉзлиЉи меРу браЮом своЉом, и дошавши на Ѕалкан чиЬаше многа зла и насиЪа, „наилазеЮи као облак градоносни на благочестиве“, тЉ. на хришЮане. „» ко Юе, вели о Ьему мудри ‘илософ, оплакати оно што су наши после овога издржали од Ьега? ƒа ниЉе √оспод уставши одмаздио и онога коЉи зло чини (тЉ. овога ћусу) са хуком ускоро уништио, као и све наслеРе Ьегово, давно бисмо били храна псима и орлушинама“. —акупивши по Ѕалкану многе воЉнике разбоЉнике, оваЉ лукави и препредени ћуса тражаше приЉатеЪство и помоЮ —тефанову и ¬укову и сестриЮа им АурРа и Ћазара, зовуЮи их да доРу и сами се освете —улеЉману за сво зло што им беше починио. ƒеспот, коме Ље —улеЉман био заиста стари неприЉатеЪ, пристао Ље, али Ље и према ћуси био краЉЬе опрезан, док су остала троЉица непромишЪено пошли с ћусом противу —улеЉмана, а истовремено су гледали да ако устреба побегну од ћусе и преРу —улеЉману. ƒо сукоба измеРу ћусе и —улеЉмана доРе под зидинама ÷ариграда, исте 1410 године. £ош пре ове битке лукави ћуса примети дволичност ¬укову и хтеде да га одмах убиЉе, али за Ьега се пред тиранином заузе сам деспот —тефан и „постаде Љемац за брата свога (а и ко би други ако не он?)“, рекавши ћуси одлучно: „јко сам Ља неверан, то Ље и он“. ћеРутим, те исте ноЮи неверни и непостоЉани ¬ук и сестриЮи му ЅранковиЮи заиста пребегоше —улеЉману, што их ускоро стаде живота. £ер ћусини Ъуди ухватише ускоро ¬ука и Ћазара (а АураР се Љедини спасе) и предадоше их опаком ћуси.

—тефан пак, као човек и владар витешке речи, не хтеде тако нешто чинити, него се у боЉу са —улеЉманом храбро бораше и Ьегову воЉску побеРиваше, Љер „муЬевитим начином успешно разруши противника“. Ќо када виде да ћуса побеже са боЉишта, врати се и он са своЉима покраЉ мора и доРе до √алате према ÷ариграду. “ада му из ÷арског града грчки цар ћаноЉло II ѕалеолог посла лаРе у сусрет и он се превезе у ÷ариград, „подЉеднако као побеРен и победник“, како вели мудри  онстантин. „ј оваЉ наЉизванредниЉи цар ћаноЉло, прича даЪе  онстантин, знаРаше —тефана и раниЉе, док Ље као млад заЉедно воЉевао, и прорекао му Ље шта Юе бити, и уживао Ље у Ьему као у свом возЪубЪеном сину. £ер сличан беше упознао сличнога. “ада му по други пут даде круну деспотскога достоЉанства, Љер рече да £ован (Ьегов раниЉи намесник) ниЉе тада био у пуноЉ владалачкоЉ власти. » тако се растадоше Љедан од другога. ј када Ље деспот излазио из ÷арскога града, множина народа ликоваше и клицаше муЕ “ада пак наЉсветлиЉи деспот, изишавши отуда у лаРама ка северу, дохвати се пучине (÷рног ћора), а са Ьим беше и раниЉе спомиЬани кесар ”гЪеша. –аставЪани бурним морским таласима и опет, ЅожЉом помоЮу, чудесно саставЪани, они наЉзад допловише ¬ласима (тЉ. у –умуниЉу, на ушЮе ƒунава). ј влашки владар тада беше благочестиви и увек спомиЬани велики воЉвода ћирча. ќн их са великом ЪубавЪу срете и прими деспота и оне са Ьим. £ер од неизмерне жеЪе ниЉе се могао наситити гледаЬа Ьега, толико непрестано гледаше у лице —тефаново. ѕошто га ту угости с чешЮу, и даде му довоЪно потребних ствари, коЬе и остало што му беше дугим путоваЬем понестало, ћирча га проведе своЉом земЪом као Ьеговом, те тако деспот стиже до угарске границе у своЉ град √олубац (на ƒунаву)“.

ƒок се деспот —тефан овако среЮно враЮаше у своЉу слободну земЪу и Ъуде, “урчин опаки ћуса, изгубивши прву битку са —улеЉманом, опет прикупи неку разбоЉничку воЉску и изненада ухвативши, као што рекосмо, деспотовог брата ¬ука и Ћазара ЅранковиЮа, убрзо их у том месту погуби (11 Љула 1410 г.). ѕред своЉу жалосну смрт ¬ук доби Љедну Љабуку од неког “урчина, и „половину ове даде своме сестриЮу, а половину узе сам. » помоливши се много, они окусише од Љабуке уместо светог ѕричешЮа. £ер ниЉе тада било никога ко би их причестио, и ради тога Љабуку окусише уместо  рви и “ела √осподЬег“. ¬ест о таквоЉ смрти брата ¬ука наЉтеже Ље погодила брата му светог деспота, и од те болне вести он се одмах тешко разболе. —азнавши за ову деспотову болест, дубровчани му послаше свог лекара. ј опаки пак ћуса опет се сукоби са —улеЉманом, но пошто поново претрпе пораз, побеже на север и доРе деспоту —тефану тражеЮи од Ьега заштиту. ћада му оваЉ братов убица беше мрзак, деспот га због дате му витешке речи не хтеде убити, али му не хтеде више ни помагати, него га празног отпусти. »пак, предвиРаЉуЮи да Юе ћуса постати султан, деспот му узе реч и обеЮаЬе да —рпску земЪу неЮе нападати. ћуса тада отиде опет на исток до града £едрена, и затекавши тамо згодном приликом брата свог —улеЉмана на ноЮном лумповаЬу и пиЉанчеЬу, ухвати га изненада и погуби. » тако постаде турски султан. Ќо одмах затим он погази реч дату деспоту, и ударивши на —рпску земЪу заузе пределе око ѕирота.  ада за то дознаде деспот одмах посла ћуси свог преговарача јидина, да оваЉ опомене ћусу на обеЮаЬе. Ќо када деспотов човек виде лукавост и зверске намере ћусине, побеже таЉно од Ьега, и дошавши „у луг где раниЉе би убиЉен господин ¬ук, узе и понесе кости Ьегове у —рпску земЪу, и донесе их деспоту —тефану, и обЉасни му све, рекавши: —а ћусом ниЉе могуЮе друкчиЉе живети него ратом. Ќа то благочестиви —тефан, чувши ово, сабра сву воЉску своЉу и доРе у стране ѕиротске, и прогнавши “урке оплени неки део земЪе ћусине. ј ћуса посла поклисара свога деспоту, и деспот се опет врати куЮи своЉоЉ“.

ћало времена пре ових догаРаЉа, АураР, сестриЮ деспотов, би на превару домамЪен од ћусе и налажаше се у ЬеговоЉ воЉсци. ћуса тада покуша да отруЉе АурРа, али овога Ѕог спасе. £ер он после отрова узе неки лек против отрова, те не умре него само пострада од болести. АураР пак веЮ се беше покаЉао и на време Љавио матери своЉоЉ ћари, сестри деспотовоЉ, да га она измири са уЉаком и „да утврде да живе како и приличи благочестивима“. » великодушни деспот прими га „као отац сина свога многожеЪенога“. £едне ноЮи после тога АураР са делом своЉе воЉске побеже од ћусе у —иливриЉу, и одатле доРе у —олун. “аЉно криЉуЮи се и бежеЮи, он наЉзад некако стиже из —олуна у —рбиЉу, а деспот му веЮ беше послао воЉску у сусрет. „ј када доРе у своЉе отачаство и ка наЉизванредниЉем своме уЉаку, тада наста неисказана радост. £ер тада свезнаЉуЮи премудри ”метник и свемогуЮи ƒелатеЪ раздеЪене удове црквене у Љедно сабра и државу нашу утврди. £ер се од тада уЉак и сестриЮ могаху видети радосни као отац и син.“ Ќа оваЉ начин се наЉзад измирише ЅранковиЮи са ЋазаревиЮима, и меРу Ьима не беше више сукоба, Љер благочестиви деспот, не имаЉуЮи наследника, остави престо своЉ и државу овоме АурРу ЅранковиЮу, потоЬем деспоту —рпском.

 оначно пак падениЉе опаког “урчина ћусе би овако. ” малоазиЉском пределу турске државе беше тада господар треЮи син ЅаЉазитов ћехмед. ÷ар ¬изантиЉски ћаноЉло настоЉаше да ћехмед склопи савез са моЮним —рпским деспотом како би звероподобни ћуса био уништен, пошто он свуда „испуЬаваше земЪе убиством Ъуди и крвЪу“. ƒеспот пристаде на таЉ савез, Љер уништеЬе ћусино жеЪаше и он, а и владари угарски и босански. —поразум и савез против ћусе би склопЪен у  рушевцу (маЉа месеца 1413 г.), кад доРоше ћехмед и остали владари код деспота, те тако силна воЉска српска, босанска, угарска и турска крете на ћусу под врховном командом деспотовом. «а то време, ћуса веЮ беше кренуо на деспота и заузео му град Ѕолван код јлексинца. «атим удари на тврди —талаЮ, но храбри деспотов Љунак воЉвода ѕриЉезда не предаде град ћуси, него га запали и сам изгоре у Ьему. Ќо баш ту беше и краЉ мрског ћусе, Љер га нападе деспотова воЉска и он одмах би разбиЉен. ЅежеЮи од деспота Ьега гоЬаху воЉвода –адич челник и АурРе, док га не ухватише и одмах погубише. ѕобедивши на оваЉ начин “урке, деспот склопи мир са новим султаном ћехмедом I (1413-21 г.), те султан врати деспоту све српске градове коЉе ћуса беше освоЉио, и Љош неке друге на истоку. “ако се деспотова —рбиЉа простираше сада до близу града —офиЉе. ќваЉ мир пак са “урцима траЉао Ље пуних десет година, тако да „од тада житеЪи и све ствари добише мирно стаЬе, те се могло са пророком реЮи као оно некад £ерусалиму: „ѕразнуЉ £удо у твоЉоЉ радости, Љер одузе √оспод твоЉе неправде, и избави те из руке неприЉатеЪа твоЉих. √оспод се зацари посред тебе, и неЮеш више угледати зла“ (Ќаум 1, 15; —офон. 3, 15)“.

” ово овако мирно време свети деспот се поново даде на подизаЬе и изграРиваЬе по земЪи своЉоЉ градова („градозидаЬе“), рудника, цркава и манастира.  ада он у ово време боравЪаше Љедном у манастиру –есави доРе му игуман манастира ¬атопеда са —вете √оре и замоли га за материЉалну помоЮ свом манастиру. ћонахоЪубиви деспот —рпски одреди да се овом светогорском манастиру даЉе од тада стални годишЬи прилог од 60 литри сребра, а приложи му и село  опривницу код Ќовог Ѕрда, и све то потврди своЉом царском повеЪом (од 2. Љула 1417. године). ѕошто у ово време беше добио од угарског краЪа на поклон рудник —ребреницу у Ѕосни, и пошто тамо не беше православне цркве него само римокатолички храмови, свети деспот одмах позва зидаре из ƒубровника и ту сагради правосдавну цркву. “ако Ље христоЪубиви деспот —тефан током целог свог земаЪског живота и владаЬа непрекидно помагао манастире и градио цркве ЅожЉе, а и умро Ље „обилазеЮи земЪу (с циЪем) да би Љош подигао божанствени храм“. »сто тако Ље богомудри деспот много волео и непрекидно читао божанствене кЬиге и настоЉао да се оне преписуЉу за Ьегов народ. ”право у ово време (око 1416 г.), по деспотовоЉ жеЪи и заповести, Љедан Ље учени монах преводилац у „мучалници“ код КубостиЬе превео са грчког четири  Ьиге ÷арства, записавши при томе на Ьима ово: „ќве четири  Ьиге ÷арства преведох са грчких кЬига на српски Љезик благочестивоме и христоЪубивоме и самодржцу —рба, господину моЉему деспоту —тефану, по дарежЪивости и милостивости новоме  иру, по сладкоглаголаниЉу (слаткоречивости) другоме ћанасиЉи, и по просветоЪубЪу премудроме —оломону“.

» заиста, оваЉ ЅожЉи човек беше дарежЪивиЉи и од  ира и мудриЉи од —оломона, Љер, како вели животописац му  онстантин, „он се из дана у дан све више подвизаваше, благодареЮи Ѕога за све што учини у све дане живота свога. ј Ьегово дело беше непрестана милостиЬа и често прочитаваЬе божанских речи. » толико Ље себе предавао ништима и убогима, да Ље сам излазио ноЮу по путевима и оградама да своЉом руком раздаЉе милостиЬе. » само Љеднога од своЉих, коЉи му ношаше злато или сребро, или што друго, само тога наЉверниЉега узимаше са собом, мада много пута и сам то чиЬаше. £едном приликом приРе му Љедан ништи (убожЉак), и деспот му даде милостиЬу. ј он опет претекавши га напред, заиска му милостиЬу. Ѕлажени га препозна, но даде му Љош више. ј када оваЉ и треЮи пут претекавши га заиска, деспот му даде опет Љош више, па му рече: Ќа грабЪивче и варалицо! ј оваЉ му одговори: Ќисам Ља грабЪивац и варалица, Љер ми Ље невоЪа, него си то ти коЉи земаЪским царствуЉуЮи, небеско тиме крадеш и грабиш (ср. ћт. 11, 12; Ћк. 6, 12). ј прилажаше он таЉно и куЮерцима ништих, и новац им кроз прозор или отвор ставЪаше (као —в. Ќикола). —ви пак они знаРаху ко Ље таЉ ко им то тако чини. «а Ьим хоРаше свагда велика гомила губавих коЉе он сам свагда храЬаше и у ноЮи Ьихове деснице испуЬаваше. » да истина буде Љош ЉасниЉе обЉавЪена, деси се ово. „увши за Ьегову милостивост, доРоше Љедном губави из поморских страна и бугарских толико много да су силом пЪачкали граРане, те су их ради тога управитеЪи града морали изгнати и протерати. ѕоред свих осталих своЉих дела деспот ово дивно дело непрестано чиЬаше. £едном, када хтеде да изаРе да чини обичну милостиЬу док су сви спавали, он узе са собом Љеднога свог Ъубимца коЉи му Ље знао и остале таЉне, и рече му: ”зми таЉно са собом и моЉ мач. Ќо оваЉ ниЉе разумео шта му би заповеРено, а ниЉе се усудио питати, те тако изиРоше и поРоше. »дуЮи донекле заЉедно, деспот га остави рекавши му: ѕочекаЉ овде. ѕосле дужег времена, негде у саму дубоку ноЮ, деспот се врати к Ьему, па се онда вратише до унутрашЬих врата двора. ƒошавши до Ьих таЉ млаРи похита да отвори врата, но ниЉе могао брзо. ƒеспот пак, мислеЮи да му то смета Ьегов мач, заповеди да му га дода, говореЮи: ƒаЉ га мени док ти не отвориш. “ек тада оваЉ млаРи разумеде шта му Ље оно било заповеРено, па се уплаши и одговори: Ќе, не смета ми ништа. «атим брзо отвори врата и трчаше напред уз лествицу да деспоту осветли, па учини као да оставЪа мач да оваЉ не сазна да га ниЉе био ни узео. ј када осветли, примети по оделу да Ље благочестиви деспот залазио негде у блатЬава места (делеЮи сиротиЬи). ќваква дакле дела Ьегова не могу се изброЉати, Љер су као морски песак. ƒеспот ниЉе престаЉао ово чинити кроз све дане живота свога. ј да оставимо настрану то што Ље по пустиЬама у васеЪени, чувши за кога да живи у √осподу, слао дарове; и даривао све пустиЬаке у своЉим пределима, и атонске усамЪенике и отшелнике. јко Ље ко молио кадионицу или коЉи драгоцени светилник, видевши да се то носи тамо умоЪавао Ље начелника тога места, да Юе му ако то да, он уместо тога брзо дати много скупоцениЉе и светлиЉе; и то што Ље рекао све Ље одмах и испуЬавао. ќ овом Ьеговом неоскудном даваЬу могло би се Љош много шта реЮи, но доста Ље и ово речено“.

Ѕлаговерни и благочестиви деспот —рпски —тефан ниЉе само живео сада у миру са “урцима на истоку, него Ље исто тако живео у миру и са западним владарима и са осталим народима око себе. £ер, као што вели Ьегов животописац на почетку житиЉа, „он у своЉе дане смири према себи наЉЉаче државе, источне и западне народе, тако да су се они, коЉи су царовали у различна времена, са свих страна к Ьему стицали. ќн учини да се са достоЉанством цени Ьегова земЪа, и Љош да су га и западни владари заиста називали господином и чуваром државе своЉе; и Љош да у згодно време изабране своЉе к Ьима шаЪе са осталом воЉском Ьиховом, силне и династе све земЪе. » ниЉе било никада да Ље ко од западних, дошавши к деспоту, отишао после своЉоЉ куЮи, а да ниЉе ЉавЪао о превеликим и достохвалним даровима Ьеговим. »з детиЬства Ље водио жестоке битке и показивао храброст, од Ѕога Ље добио бесмртне премудрости, због чега се и назива славни деспот у свима земЪама. » под Ьим малена српска воЉска стече наЉвеЮи глас и име по васеЪени. £ер оваЉ славни деспот, иако Ље живео ближе земЪама западно од ’елеспонта, за Ьегово име се сазнало по целом ≈гипту и ≈тиопиЉи, и одатле по наЉудаЪениЉим краЉевима, и просто да кажем укратко: по целоЉ £елади, и по »ндиЉи и јмазониЉи, тако да су они коЉи су за Ьега чули желели да се приближе овоме мужу, макар и као слуге Ьегове, само да доРу с Ьим у везу“.

√овореЮи на другом месту о односима деспотовим са западним владарима, и особито са суседним ”гарима, биограф  онстантин вели Љош и ово за Ьега: „ј пре: када Ље остварио истиниту Ъубав са западнима и ”гарима, када Ље ишао у град звани Ѕудим (1412 године), када Ље био сабор западних краЪева и друге господе код краЪа угарског, па у  онстанциЉу[26] и у –им на крунисаЬе тога краЪа, деспот —тефан беше пред свима и изнад свиЉу видЪив као сунце измеРу звезда, и свако га Ље видео из далека. » сви Ьегови савети беху сЉаЉни и непоколебЪиви. ј од угарских земаЪа доби многе дарове, утврРене градове и села, што знаЉу све околне државе. » не само то, него и после седме године повратка угарског краЪа са запада, деспот Ље сваке године долазио на западни сабор (у Ѕудиму) и никада се не врати отуда а да не доби на поклон неке градове и земЪе. “ако и он сам к западнима хоРаше, и ови опет к Ьему долажаху. » не само то, него Ље Љедном пре овога био сам угарски краЪ код Ьега у Ѕеломе √раду (Ѕеограду), и они као из дома у дом прелажаху из угарских у српске градове и обратно.  о Ље икад такве чудне ствари игде слушао? ѕо васеЪени, источни владари беху са западним владарима неприЉатеЪи и пленили су им земЪе и ратовали су меРусобно, а оваЉ шаЪе своЉу воЉску и на исток и на запад, а ка западнима сам собом одлази на скупове. » он Ље ово Љавно чинио за много година. Ќикада дакле заиста нико не створи тако што, само он Љедини, велики и чудни у премудрости и сили, и то и после Ьега остаде као неки Ьиме утврРени закон. £ер нису ни западни просто ово трпели да он има везе и са источнима и са западнима, него знаЉуЮи га да Ље као неки штит Ьима (од “урака) и да сигурна безбедност Ьима од Ьега долази. «ато Ьихови свештеници овако говораху: „£ош се молимо за благочестивог деспота, коЉи Ље у —рпскоЉ земЪи“. ј Ьихови (западни) наЉсветлиЉи и наЉхрабриЉи Ъуди долажаху да служе деспоту, као неком краЪу. » Љедном на сабору свих кнезова (у Ѕудиму), Љедан од српских витезова благочестивога деспота —тефана обори и победи наЉсилниЉе витезове запада и однесе венац победе.  ао наЉвеЮи витез —тефан имаРаше власт и благородне краЪеве и славне витезове венчавати (производити за витезе), тако да су се ови после поносили веЮма од свих витезова, говореЮи: ћени деспот —рпски витештво уручи. ј да кажемо нешто и о источнима.  оЉе ли тек похвале и Ъубави не удостоЉаваше деспота споменути султан (ћехмед) ради Ьегове одличности!  ада свеза воЉводу своЉих воЉски (ћихаилбега), а други га моЪаху за овога, он тада рече: јко не добиЉем савет од брата мога деспота, неЮу га пустити. » затим одмах посла да питаЉу деспота за савет. ј —тефан му одговори: јко хоЮеш да храниш змиЉу у своме дому, онда свезавши Ље одрежи ЉоЉ реп. » када то чу султан, не пусти овога до своЉе смрти. ј слично биваше и у свима другим саветима“. “акав Ље био славни деспот —тефан, од свих поштован и уважаван због многоброЉних своЉих врлина и владалачке мудрости и праведности.

” ово време деспотова се владавина прошири и на српске краЉеве «ете и ѕриморЉа, где владаше син Ьегове сестре £елене, Ѕалша III. ј то би овако. Ќа деспотов двор у Ѕеограду доРе деспоту у посету оваЉ Ьегов сестриЮ Ѕалша. “о пак би по ѕромислу ЅожЉем, Љер Ѕалша, одавно болестан, унапред предвидевши смрт своЉу, доРе свом уЉаку и умре на Ьеговим светим рукама. «емЪу пак своЉу он остави уЉаку у наслеРе, као и стараЬе о своЉе три неЉаке кЮери. ƒеспот са сваком жалошЮу и достоЉном чашЮу погребе тело свога сестриЮа и о свему извести маЉку Ьегову £елену, своЉу сестру, коЉа се у то време беше преудала за босанског великаша —андаЪа ’раниЮа. ѕосле тога, улучивши згодно време, деспот крете са своЉом воЉском и сестриЮем АурРем у «етске краЉеве да преузме наслеРе и власт над том земЪом. Ќа путу кроз «ету и ѕриморЉе народ га Ље радосно дочекивао и поздравЪао као свога господара „знаЉуЮи Ьегову моЮну и великодаровиту десницу“. ѕошто у тим краЉевима —рбима доста пакостише ћлечиЮи, деспот са воЉском опседе град —кадар на ЅоЉани, коЉи они држаху, те ћлечиЮи бише принуРени да склопе мир са деспотом (августа 1423 г.). ѕо томе миру они задржаше град —кадар, а он доби градове ƒриваст, Ѕар и Ѕудву, као и племена ÷рноЉевиЮе и ѕаштровиЮе. Ќа таЉ начин, сво ѕриморЉе, од Ѕоке до ушЮа ЅоЉане, припадаше деспоту —тефану, где беху многи манастири и цркве, као што су: манастир —в. јрханРела на ѕревлаци у “иватском заливу, манастир ѕрасквица са црквама —в. “роЉице и —в. Ќиколе, Ѕогородичин манастир ѕодластва у √рбЪу, стари манастир —в. —рРа на ЅоЉани и —ветог Ќиколе на Ьеном ушЮу, и многи други.

ƒок свети деспот боравЪаше у «ети, на Ьеговом двору у Ѕеограду разболе се и умре последЬи бугарски цар  онстантин, коЉи као изгнаник живЪаше код деспота. Мега благочестиви —тефан веома ЪубЪаше и зато га „оплакиваше као приснога брата, и многе милостиЬе раздаде за душу Ьегову“. £ер знаРаше свети угодник ЅожЉи да смо сви ми путници и изгнаници на земЪи.

Ќегде опет у ово доба изненада умре у £едрену турски султан ћехмед I, са коЉим деспот беше у миру. Ќа турски престо после Ьега ступи Ьегов млади син ћурат II (1421-1451 г.). Ќеки пак уместо овога беху прогласили за султана некаквога ћустафу. ќваЉ ћустафа упути посланство деспоту —тефану тобоже „да му буде друг“, но мудри и искусни деспот на то не хтеде обратити пажЬу, Љер Ьегов чисти карактер и озбиЪност не дозвоЪаваше му друговаЬе са таквима. ќн зато посла ћустафине посланике право султану ћурату. ќваЉ му на томе веома захвали, и узврати му богатим даровима. Ќе дуго после тога султан ћурат опседаше ÷ариград (1423 г.). “ешко болестан и веЮ на самрти грчки цар ћаноЉло II посла сина свога £ована VIII (коЉи Ље затим владао од 1425-1448 г.) у ≈вропу ради тражеЬа помоЮи од западних. Ќа то западни осташе равнодушни и мирно гледаху како се ¬изантиЉа мученички бори да одоли турским опсадама и осваЉаЬу. ј деси се тако да се благочестиви деспот срете са овим £ованом у Ѕудиму, где беше ишао неким послом. —тефан и £ован беху и неки даЪни роРаци, преко своЉих маЉки, пореклом од ЌемаЬиЮа. јли —тефан тада беше веЮ болестан од ногу и не могаше помоЮи своме роРаку и брату по вери православноЉ. ќн осеЮаше да се Ьегов краЉ приближава, и не само Ьегов него и краЉ слободних држава —рпске и √рчке. “о се види из Ьегове повеЪе манастиру Ћаври —в. јтанасиЉа на јтону (изданоЉ 20 Љануара 1427 године), коЉом одреРуЉе том манастиру обилан годишЬи прилог у новцу и прилаже два велика позлаЮена свеЮЬака, молеЮи оце манастирске да или кад умре моле се за Ьегову душу, или, ако би „по попуштеЬу ЅожЉем због грехова своЉих“ био прогнан, да му тамо буде „у туРоЉ земЪи смрт и гроб“.

Ќови султан ћурат не беше задовоЪан деспотовим честим одласцима у ”гарску, Љер многи клеветаху деспота да он тамо нешто спрема. «ато султан крете са воЉском своЉом ближе —рбиЉи (у лето 1425 г.), па посла деспоту свога посланика „да сазна у чему Ље истина“. ƒеспот, коЉи тада преговараше у ”гарскоЉ о томе да после Ьега сви Ьегови поседи у ”гарскоЉ остану у наслеРе и Ьеговом наследнику АурРу, одмах се врати куЮи, но због болести не прими посланика султановог, него му само посла дарове за султана. ќво разЪути султана ћурата и он са воЉском крете на деспотову земЪу, заузе на силу Ќишку тврРаву и поРе према граду  рушевцу. ƒеспот се не уплаши тога, него са воЉском стиже у  рушевац и би готов да се супротстави ћурату. Ќо пошто наЉпре поведоше преговоре, ћурат пристаде да се повуче на своЉе старе границе у ЅугарскоЉ. ќво пак би опомена деспоту да се са овим ћуратом мора бити опрезан.

ƒок деспот беше у  рушевцу, Ѕосанци беху устали против Ьега и хтедоше му узети рудник —ребреницу. “ада деспот, „узевши воЉску коЉу беше спремио против “урака, поРе одмах на Ѕосну. » када деспот изненада стиже на реку звану ƒрина, за коЉу Ѕосанци мишЪаху да се не може преЮи, он брзо преРе реку, а Ѕосанци видевши то оставише све своЉе станове и побегоше са своЉим краЪем (“вртком II). ј остаде и праЮка Ьихова (тЉ. топ), звана ’умка, и са Ьом Љош друге две. ƒеспот заповеди да велику праЮку носе у Ѕеоград, а остале две у —ребреницу. ѕошавши даЪе у босанске краЉеве, деспот гоЬаше краЪа Ьиховог, коЉи, затворен у Љедном од тврдих градова, посла посланике своЉе и моЪаше деспота да изиРе. ƒеспот се поврати натраг своЉима, и прохоРаше земЪу чинеЮи добро“.

 ао што Ље веЮ споменуто, свети деспот се беше теже разболео од ногу и зато поче размишЪати о своЉоЉ смрти и о обезбеРеЬу земЪе после Ьега. “ребало Ље обезбедити наслеРе престола сестриЮу АурРу, и не само престола него и свих области и градова. Ќарочито Ље било потребно учинити све да АураР наследи многе поседе —тефанове коЉе имаРаше у угарским странама.[27] «ато он отиде опет у ”гарску (маЉа месеца 1426 године) и тамо са краЪем —игисмундом склопи уговор о томе на сабору у граду “ату. ѕосле тога деспот се врати у —рбиЉу и одмах сазва велики сабор све српске господе у шумадиЉском месту —ребреници (код —трагара под –удником, 1426 године). Ќа том сабору он обЉави свима, у присуству и свЉатЉеЉшег патриЉарха —рпског и свих архиЉереЉа и великаша, да за свога наследника оставЪа сестриЮа му АурРа ЅранковиЮа. ќ свему томе нам овако говори животописац  онстантин ‘илософ: „Ѕлагочестивога деспота —тефана постиже болест ногу од коЉе поодавно страдаше. «ато, побоЉавши се смрти, посла по свога сестриЮа господина АурРа да доРе у место звано —ребреница. “у сабра са патриЉархом сабор чесних архиЉереЉа и благородних, своЉих власти и свих избраних. Ќа овом сабору благослови АурРа на господство, говореЮи: „ќд сада овога познаЉте господином место мене“. «атим учини и молитву над Ьиме са полагаЬем руку, и све Ьих закле да Юе му бити верни, а прокле оне коЉи би устали против Ьега. «атим закле и Ьега самога да неЮе презрети науку Ьегову, „но како сам Ља сам о свему мислио, тако чини и ти. » да наградиш све коЉи су ми послужили, коЉима Ља не успех дати награду“. » много га ту поучи о побожности (тЉ. о правоЉ вери), и о заповестима. «ато се од тада много верниЉе покораваху млади своме господину, него раниЉе. ј онда благочестиви, оздравивши од оне болести, ходаше чинеЮи добро“.

» заиста, куда год иРаше, свети деспот само „добро чиЬаше“, Љер имаРаше милостиво срце и „Љавно веледарежЪиву отворену десницу“ као „неизрециви таЉник милостиЬе“. Ќо по недокучивим судовима ЅожЉим би допуштено да он по ЪудскоЉ слабости адамовске природе падне у Љедан тежак грех. ј то би овако. ƒок боравЪаше као и обично у Ѕеограду, изненада му Љеднога дана (с почетка 1427 године) стиже вест из рудника —ребренице у Ѕосни да су се тамо неки „немирни духови“ побунили, и у тоЉ буни убили деспотом поставЪеног надзорника рудника, младиЮа ¬ладислава, и бацили га са врха палате. ќва вест необично разгЬеви деспота, и због убиства невиног младиЮа, и због тога што, ако Ље и било неке неправде, требало Ље обратити се Ьему и Ьеговом праведном суду. £ер он беше свагда правдоЪубац и сваку ствар тачно испитиваше и праведно свакоме расподеЪиваше. „им чу дакле за ово недело, поЉури брзо тамо с нешто воЉске, и похватавши кривце за то дело веома строго их покажЬава. Ќо у превеликом гЬеву том, коЉи правде ЅожЉе не чини, он у брзини казни и неке невине Ъуде. ј казна беше у томе што им одсецаху руке или ноге.  ада пак виде деспот шта учини, побуни се савест у Ьему, и он се стаде горко каЉати и многе сузе проливати. ј покаЉаЬе Ьегово беше тако силно и искрено, да Ље у многе дане ¬еликог ѕоста, коЉи тада беше, често плакао и нарицао. » то не само таЉно у дому своме, него и Љавно у цркви пред свима, чему би сведок сва црквена пуноЮа народа. » никако се не усуРиваше да приступи страшним “аЉнама ’ристовим, Љер говораше да Ље недостоЉан и ридаЉуЮи излажашеиз храма. „ј беше ¬елики „етвртак, прича о томе животописац  онстантин, када се поЉе у служби она песма „¬ечери “воЉеЉа таЉниЉа, днес, —ине ЅожиЉ, причастника мЉа прими“ (то Љест: „ѕрими ме данас, —паситеЪу, за причесника “аЉне ¬ечере “воЉе“). ј он, не могавши се уздржати, поче ридати горко. ѕа изишавши из храма, плакаше много из дубине душе. «атим умивши лице своЉе, уРе опет. » опет поче силно плакатиЕ £ер се сеЮаше онога што се догодило, и не могуЮи се уздржати пред другима гласно ридаше. » од тога момента, ко сиромашнима пространиЉе отвараше десницу? » ко од Ьега веЮма себе сама осуРиваше? ј због кривице своЉе вапиЉаше: „Ќисам достоЉан, и као недостоЉан неЮу да се дотакнем “ела и  рви √осподЬе, Љер ко то чини осуду сам себи Љеде и пиЉе, по речи јпостола“ (1  ор. 11, 29). “акво ето би покаЉаЬе светог деспота, и тако се смираваше за грех своЉ пред Ѕогом и Ъудима, што нимало ниЉе лако владарима. ”з то Љош он се реши да за веЮе окаЉаЬе овог греха свог подигне Љош Љедан божанствени храм, но Ѕог му и саму жеЪу прими и намеру целива, док само оствареЬе би спречено скором смрЮу Ьеговом.

”том се приближи и време блаженог пресеЪеЬа —тефановог у царство боЪе и непролазно. Мему тада беше тек четрдесет девет година, те се свети и у томе уподоби —ветом ¬асилиЉу ¬еликом (коЉи у тим годинама премину), пошто му беше у многоме сличан у свом живЪеЬу и делаЬу, мада сваки у своме реду и чину. £ер као и —в. ¬асилиЉе, и —тефан беше ЪубитеЪ чистоте, целомудриЉа, подвига милостиЬе и молитве, и опет ЪубитеЪ читаЬа божанских кЬига, богопознаЬа и премудрости. »сто тако, као што ¬асилиЉе беше неустрашиви борац за ÷ркву ѕравославну и мудро руковоРаше лаРом Ьеном, пловеЮи по бурном мору ондашЬих прилика и искушеЬа, стално измеРу —циле и ’арибде, тако и оваЉ богомдани владар христоименог народа свога и стуб и тврРава свих правоверних и православних, са ¬асилиЉевом мудрошЮу и разборитошЮу воРаше брод —рпске хришЮанске државе у временима мутним и тешким за Ъуде своЉе и народ своЉ.

Ѕлажена пак кончина христоЪупца овог би оваква. ƒок се он враЮаше из —ребренице и гледаше по своЉоЉ земЪи где да подигне Љош Љедну цркву, изненада му Љавише вест да Ље султан ћурат II кренуо из ¬идина уз ƒунав, победио ”гаре и заузео им Љедно острво. ƒеспот зато похита Ѕеограду преко своЉих градова Ѕелог ѕоЪа и —ребренице под –удником.  ада проРе —ребреницу и би близу села ƒрвенглаве и —тоЉника, „на месту званом √лавица“, у близини данашЬег ћладеновца, изненада се разболе од срца и у миру предаде дух своЉ √осподу, 19 Љула 1427 године око 11 сати пре подне. „есно и свето би погребен у своЉоЉ задужбини манастиру –есави, и од читавог народа —рпског достоЉно оплакан и ожаЪен.

 онстантин ‘илософ писац ∆итиЉа, овако описуЉе деспотову кончину и свеопшту тугу и плач —рпског народа за своЉим милим и светим господарем. „Ѕлажени —тефан, вели он, обилажаше земЪу да би подигао Љош Љедан божански храм. » одатле чу да Ље то острво угарско заузето, и крену ка Ѕеограду.  ада би на месту званом √лавица, обедова па изиРе мало да лови. » док Ље Љош ловио, узе крагуЉа на руку своЉу. Ќо када га узе, не ношаше га како треба. «атим се поче повиЉати час на Љедну час на другу страну, тако да хтеде пасти с коЬа, те га пратиоци прихватише с обе стране, и поведоше до боравишта. ј када га спустише под шатор, он мирно лежаше, а то беше свима дирЪив призор, и само испусти Љедан глас: „ѕо АурРа, по АурРа!“[28] » тако ништа ниЉе разговарао до уЉутро, када и дух своЉ предаде √осподу. ј престави се у години 1427, у 19 дан месеца Љула, у суботу, у пети час дана. ” време када Ље са коЬа био скинут, би у граду наЉеданпут такав гром, изненада и страшан какав никада нисмо чули. ќд тога часа и тама би у целом том краЉу да смо мислили да Ље веЮ ноЮ, и она се тек у залазак сунца мало просветлила. ј ово Ље меРутим било у подне“.

„ ада се пак, прича даЪе  онстантин, ово овако зби, тЉ. изненадна деспотова смрт, каква се тада жалост ниЉе чула у —рпскоЉ земЪи? £ер од жалости за светим деспотом Ъуди су падали лицем на земЪу, и крв Ље лила из Ьих, или се нешто друго слично дешавало. ќни нису ридали за Ьим само као за своЉим господарем, него и као за оцем, са ЪубавЪу дужном. «атим су одмах послали по АурРа (коЉи беше у «ети), а сами узеше деспота и ношаху га ка гробници коЉу он сам начини себи у –есави. ј о преносу Ьеговог тела много се бринуо Ьегов главни воЉвода. ќ честитога воЉништва овога честитога господара! ѕриликом овог тужног погреба, од превелике туге ни жене нису гледале децу, нити своЉе домове, нити ишта друго од своЉега. »сто тако, ни они коЉи су преносили деспота нису гледали на то што Ље ту негде близу била исмаилЮанска воЉска, Љер нису своЉ живот рачунали ни у шта, само да би жаЪенога господара положили на место где Ље био заповедио. ј присутни на том погребу какве ли све тужне и жалосне гласове нису могли тада чути! Куди су од бола своЉа лица гребали и власи чупали, и сви су своЉе светле хаЪине изменили на тамне. £ер место многосветле одежде у вретишта се облачише, па Љош, узимаЉуЮи неку изношену иночку хаЪину, цепали су Ље на делове и ставЪали их на себе, тако да све необично буде и у измеЬеном обличЉу и изгледу. ј и своЉим коЬима Ъуди гриве резаху, и остало много шта чиЬаху. ƒеспотове пак слуге угарски витезови, избезумЪеним гласовима викали су:  оме Юеш нас сада послати? Ўта смо сагрешили држави твоЉоЉ да нас овако наЉедном одгониш? √де Юемо наЮи твоЉе славе, и красоте, и многоброЉних дарова? ќд сада се лишисмо сладости и красоте овога света! ј и многочасна и светла господа, коЉу Ље он до тада ванредно поштовао, сваки Ље од Ьих лично проЉавЪивао своЉ бол и горчину.  ада Ље затим вршено опело, па када Ље свештеник или Ракон узглашавао: „£ош се молимо за блажен спомен незаборавног господина —тефана ƒеспота“, онда су сви падали као у неку избезумЪеност. ј неки од ту присутних велможа, чупаЉуЮи власи браде своЉе, викаху: Ќе иноче! нипошто не треба реЮи да Ље он умро! Ќа то би сви заЉедно из дубине срца као лавови рикнули и учинили ваистину велики плач, нови »зраиЪЮани новоме »зраиЪу. “ада због краткоЮе времена брзо га спремише и положише, ту у цркви у –есави, с десне стране уласка у храм. » у град Ѕеоград истовремено се вратише, а и многи други доРоше, пошто Ље на све стране било ЉавЪено шта се догодило, тако да су сви бежали у градове и на острва“.

„Ќа онима пак коЉи су били у Ѕеограду, изненада се видела чудна промена. —ви заменише светле хаЪине на црне, а тако исто и жене и деца, па саставивши као зборове, долажаху пред дивни двор благочестивог деспота. ƒруги од тих зборова у граду чекаху, а неки опет пред градом. «атим долажаху пратиоци деспотови, слуге са коЬима и вратари, и сви остали по реду. » ко може исказати све оне дирЪиве гласове, када Ље сваки од тих зборова наилазио, или када Ље улазио у град и долазио у унутрашЬост града до оних коЉи су ЉавЪали тужне гласове благочестивоЉ госпоРи и свежеЪеноЉ сестри деспотовоЉ ќливери (оноЉ коЉа беше странствовала за избавЪеЬе отачаства свога и била по Ѕогу посредница као она древна £естира). ј од жалости за деспотом овде се у граду многи и од изабраних Ьегових као избезумише, и запаЬени гледаху ка небу, краЉЬе изнемогли од жалосги, те их они око Ьих поливаху водом. ј изнад града и унутра у самом седмоврхом граду, ваздух се испуЬаваше сталним погребним песмама оних коЉи одлазе и долазе. ј тако Ље слично било и у свима градовима и краЉевима.  оЉе пак од дирЪивих ридаЬа из давнина да упоредимо са овим овде садашЬим? „£ер претвори Ѕог твоЉе празнике у плач“, рече пророк јмос (јмос 8, 10). „—лушах, вели £еремиЉа, £ефрема где рида; казни ме Ѕог и казних се“ (38, 18). ћожемо навести и онаЉ плач и вапаЉ за ћоЉсиЉем, када се вратише сви народи са великим плачем, вратише се и старци од горе Ќавав са великим ридаЬем, и ≈леазар са ЉецаЬем. » тада сви заЉедно ридаху непрестано тридесет дана (5 ћоЉ. 34, 8). » говораху: ќставио си нас, угодниче ЅожЉи! «ашто си нас оставио, изабрани воРо? “ако и ти, деспоте, оставио си и ти нас, воРо новог »зраиЪа. ќвако и ƒанила и “ри ћладиЮа провоРаше »зраиЪ у ропство неисказаним ридаЬем и великим ЉецаЬем. » не само да су деспота жалили сви они коЉима Ље владао, него Љош и више: и —вета √ора, и с Ьом ÷арствуЉуРи √рад (÷ариград), и сваки град и краЉ у васеЪени, где год се чуло за деспотову смрт, тако да су се »смаиЪЮани чудили. ј и од Ьих су многи истински плакали за Ьим“.

„ј када Ље пристигао благочестиви господин АураР из «ете, и Ьега исто тако сличним ридаЬем дочекаше, па док су га воЉни пукови сретали и очекивали, ваздух се плачем и кукаЬем испуЬавао. Ќо када он стиже у град веЮ се осети као неко олакшаЬе. £ер до Ьеговог доласка многи веЮ очекиваху сваку смрт и пЪачку од “урака. ј када он доРе тада се тек и унутрашЬа кула отвори Ьему, а пре тога Ље не хте отворити онаЉ коЉи Ље чувао. ” цркви пак када уРе, АураР не узиРе на по обичаЉу прострто владарско место, и када се служба ЅожЉа заврши он не даде да му се произнесу владарска славЪа и многоЪетствиЉа, него се уместо овога чуо вапаЉ и ридаЬе у ваздуху. ј када Ље са свима био затим у царским дворима, и када су му приступили сви коЉи су били поставЪени од преРашЬег владара на службе, они му предадоше сваки своЉ жезал власти, а он опет, силно плачуЮи, свакоме поврати натраг Ьегов чин и достоЉанство.“

ƒаЪе казуЉе  онстантин ‘илософ како пред смрт светог деспота —тефана беху настали чудни знаци и поЉаве у Ѕеограду, коЉи наговештаваху смрт деспотову и пропаст за —рбе престолног Ѕеограда: „» заиста, могло се са £еремиЉом пророком оплакивати опустошеЬе Ќовога —иона. £ер ваистину, где се наЉеданпут деде све оно светло и красно што Ље било унутра и напоЪу? √де се дедоше кола оних коЉи играЉу? √де су црквена сабраЬа и скупови? √де су саборне светковине и молитвене литиЉе по околним местима? —ве наЉеданпут постаде мрзост запушЮеЬа, све се измени, све постаде као да га и нема, све се испуни горчином. ј често се догаРаху и неке нове и неуобичаЉене ствари, и видело се оно што се пре овога само у сновиРеЬима претсказивало. Ќаиме: са запада доРе као неки стари и покисао орао и прелеташе у граду са куле на кулу, и осваЉаше их. ƒруго знамеЬе коЉе се догоди беше ово:  ада Ље увече дошла дубока ноЮ, а ми нисмо спавали, тада, истине ми ’ристове, долажаше са запада као трубни глас с оне стране реке —аве, и постепено се уздизаше док ниЉе изгледао да Ље на средини —аве. «атим се таЉ трубни глас чуо пред наЉвишом кулом, и онда по целом граду од врата до врата. ќво пак ниЉе брзо прошло, него Ље потраЉало два или три часа, тако да нам Ље изгледало као да долази сам деспот —тефан (мада он никада ниЉе долазио са западне стране). »ли се пак чинило да Ље то нека воЉска, тако да смо изишли да видимо шта се догаРа, и чак смо ватру запалили. ј догоди се Љош и оваЉ чудесни призор: из ¬елике градске цркве (ћитрополиЉе) подигле су се у ваздух часне »коне, и то по реду коЉи Юе бити приликом ƒругог ƒоласка ’ристовог, то Љест: ÷арица ¬ладичица и £ован ѕретеча са сваке стране иконе —паситеЪеве, а затим су биле иконе ƒванаесторице јпостола, по шест са сваке стране. ћи смо мислили да Ље то у славу и у посету овога града. ћеРутим, то беше, аваЉ мени! у часу смрти деспотове.“

„ј догодило се и ово пре преставЪеЬа истоименог —тефана: у седамнаести дан тога истог месеца (Љула) ваздух Ље с неба пустио као неке варнице на град, коЉе се и паЪаху и опет гашаху. ј пре овога беше се подигла страшна олуЉа коЉа поскида црквене кровове у граду и сврже их на земЪу; а поруши и многе друге куЮе, па и куЮу сестре деспотове ќливере. ј у дане нешто мало после ¬аскрса угарски свештеници с оне стране реке, у време када у нашим (православним) црквама беху богослужбена сабраЬа, доРоше као преваром по своме чину са народом и пронесоше своЉе иконе градом. Ѕлагочестиви деспот их због овога изгрди, Љер они беху Ьегове слуге. »сто тако, беху донели са запада неке иконе на хартиЉи, коЉе преставЪаху као да Ље на крсту распет ќтац са —ином и друге сличне ствари. ќве иконе они послаше деспоту, а он, као да беше у сну, не погледавши их заповеди да се на сваку икону стави знак па да се разделе по градским црквама. (ќвим се наговештаваше прелазак Ѕеограда у угарске римокатоличке руке). ј догодило се Љош и ово. Ѕеше дошао неко од краЉева мизиЉских, и он се правЪаше као луд, али Ьегова дела сведочаху да Ље то неки таЉни слуга ЅожЉи (Љуродиви). ќн хоРаше даноноЮно по граду и горко оплакиваше себе, говореЮи вапаЉно: ќ тешко мени! ќ Љао мени! ”том и деспот дома доРе, и даваше му милостиЬу. £уродиви пак, по своме обичаЉу, ову уручиваше сиромашнима. ј да не би неко посумЬао у оваЉ пророчки наговештаЉ пропасти града потсетиЮу га на онога »суса, коЉи Ље пред разореЬем £ерусалима од стране римског воЉсковоРе “ита (70те године), даноноЮно ишао по £ерусалиму вапиЉуЮи: √лас од истока, глас од запада, глас од четири ветра, глас на £ерусалим и на храм, глас на жене и на невесте, глас на сав народ! » они га предадоше кнезу, и када за то беше тучен, вапиЉаше: £ерусалим, £ерусалим! ”з све ово да споменем Љош и велику звезду комету коЉа као мач пролете тада над Ѕеоградом. » такоРе, двери ¬елике цркве (ћитрополиЉе) коЉе се саме отворише, а коЉе иначе тешко да двадесет Ъуди могаху да затворе. ќво све овако заиста беше и овако се сврши. » Ьегов народ би расеЉан (из Ѕеограда), и доРоше на запад и исток и на север и Љуг од крвавих догаРаЉа“. „—ве ово пак, завршава на краЉу деспотов биограф  онстантин, ми написасмо као ∆итиЉе Ьегово, али и као летопис са свим осталим стварима и догаРаЉима. ј ставили смо и следеЮи акростих: ќноме коЉи Ље необично и изванредно на земЪи владао, страни слуга ово приноси славноме деспоту —тефану, преводилац  онстантин. јкростих пак стихова Ље: —транац у туРини смрт (деспотову) оплакуЉем.

„—тефан Ље точио речи слаРе од меда и саЮа, као из изобилног извора, и то истовремено и миришЪавог и хранЪивог, ако се са мером употребЪава. ј био Ље благочестиви деспот као неки нови ƒавид, наЉкроткиЉи и наЉдарежЪивиЉи. ѕоказао се и као дивни премудри —оломон пред хиЪадама оних коЉи су му долазили са свих страна.  ао начелник рода свога и он Ље био гостопримЪив као јврам, Љер са великом жеЪом и ЪубавЪу примаше странце. ”век Ље желео одлазак на небо ѕророка »лиЉе, а као и »лиЉа Ц сам ЉавЪаше други долазак ’ристов. —тефан по лепоти беше други £осиф из ≈гипта, а уместо пшенице злато даваше. Ѕеше ратник у победоносним борбама као онаЉ снажни —ампсон, и меРу овим храбрим потомцима јдамовим (тЉ. —рбима) од почетка беше наЉбоЪи узор. ќн такоРе беше други £ов, Љер Ље богато давао и раздавао свима без зависти. Ѕио Ље познат роду своме по загонетци очиЉу своЉих, Љер оне беху сличне сунцу: до свих допираху зраци светлости, али не и цела суштина. јли се онда одЉедном лишисмо и —тефана и сунца. Ќемамо више Ьега као главу коЉа управЪа, главу изабраницима светлости, Љер та глава умре на месту званом √лавица. ѕлачи, оплакуЉ опет Ѕели √раде (Ѕеограде) своЉу потамнелост, Љер воРа народа твога као цвет прецвета и отпаде. «аЉедно са тобом плаче и рида и земЪа, што мора да прими у себе онога кога се ниЉе надала тако брзо примити. £ер оваЉ дивни и моЮни деспот, коЉи засиЉа у наше дане, ниЉе био пуштен да се приближи ни педесетоЉ години живота, ни четрдесетоЉ години владавине, него Ьему, коЉи беше велик и печат хришЮана, Ьему кругове живота и смрти управи ќнаЉ  оЉи мудро свим управЪа,  оЉи преставЪеЬе деспотово доведе у шест хиЪада и девет стотина тридесет пету годину (то Љест у 1427 г.). ј то беше такво време коЉе би слично ономе времену, за коЉе Ље речено: „≈во, овде Ље страх и туга велика по васеЪени“.

„Ќо, ипак, дошавши до краЉа овог ∆итиЉа —ветог ƒеспота —тефана као до неког тихог пристаништа, окуражимо се од малаксалости и туге за Ьим и ускликнимо му овако: –адуЉ се, добри извршитеЪу божанских заповести! –адуЉ се, светли владаоче земаЪским царством и наследниче небескога! –адуЉ се, страшна и муЬевита стрело непокорнима! –адуЉ се, слатко послушаЬе добропокорнима! –адуЉ се, у саветима кротки ƒавиде! –адуЉ се, у мудрим пословима и делима нови —оломоне! –адуЉ се, неизрециви таЉниче милостиЬе! –адуЉ се, позната великодаровита и отворена десницо! –адуЉ се, добри украситеЪу божанских храмова! –адуЉ се, светли украсе царских домова! –адуЉ се, коЉи си све наЉлепше Ъудско у себи сабрао! –адуЉ се, украсе владара, деспоте —тефане! —лава ќноме  оЉи те Ље дао у последЬа времена као похвалу хришЮанима! —лава Ѕогу нашем,  оЉи чини велика и дивна дела,  оЉи из рода у род проЉавЪуЉе многоизбране светилнике, да се у последЬим покоЪеЬима Љаве неисказана и дивна дела Ѕога нашега,  оме нека Ље слава кроза све векове. јмин“.

††

—вето тело —в. —тефана деспота —рпског, би положено, као што Ље веЮ речено, у припрати храма Ьегове задужбине манастира ћанасиЉе. ќно тамо почиваше и 1597 године, као што се види из писма монаха ƒамЬана и ѕавла из —рбиЉе, упуЮеног те године папи  лименту, у коме, поред осталог, они наводе да Ље —тефаново „свето тело у –есави“. ћанастир пак –есава много пута Ље пЪачкан и паЪен од “урака, а припрата цркве Ље Љедном била и потпуно разрушена од стране јустриЉанаца. «ато Ље данас гробница —в. —тефана празна. Ќо побожан народ од почетка до данас долази на Ьегов свети гроб у ћанасиЉу и ту полаже своЉе болеснике ради добиЉаЬа оздравЪеЬа, коЉа и биваЉу по мери вере свакога. Ќе дуго после смрти —ветог деспота —тефана почео се празновати дан Ьеговог светог спомена, а Ьегово име као светога унето Ље веЮ у 16 веку у српске, руске и чешке ћесецослове. ѕатриЉарх —рпски ƒимитриЉе поново Ље озваничио увршЮеЬе —в. —тефана ЋазаревиЮа, деспота —рпског, у календар 1927 године. » тако се —в. деспот —тефан ¬исоки прославЪа у —абору свих —рпских —ветитеЪа.

Ќеко време по смрти —в. деспота —тефана, Ьегов властелин АураР «убровиЮ, у чиЉоЉ Ље области —вети деспот преминуо, подигао Ље на месту преставЪеЬа деспотовог споменкамен, у висини од око 2 метра, од белог углачаног мрамора. ќваЉ камен и данас постоЉи и налази се у порти цркве у засеоку ÷рквине (раниЉе званом ƒрвенглава), измеРу села ћарковца, —тоЉника и ћеРулужЉа, у околини ћладеновца. Ќа том камену стоЉи овакав запис из тога доба: „£а ƒеспот —тефан, син —ветога кнеза Ћазара, и по преставЪеЬу тога милошЮу ЅожЉом бих господин свим —рбима и ѕодунавЪу и ѕосавЪу и делу ”гарске земЪе и Ѕосанске а Љош и ѕоморЉу «етском. » у богоданоЉ ми власти проводих живота моЉега време колико Ѕлагоме изволи се Ѕогу, година око 38. » тако доРе мени заповест општа од ÷ара свих и Ѕога, преко посланог к мени анРела, говореЮи: ’аЉде! » тако душа моЉа од убогог ми разлучи се тела на месту званом √лава, године тада текуЮе 6000 и 900 и 30 и 5, индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца Љула 19 дан“. Ќа бочним пак странама овог истог споменика стоЉи написано: „ѕредобри и мили и слатки господин ƒеспот, о! горе тому тко га виде на овом месту мртва“. » Љош: „Ѕлагочестиви господин ƒеспот —тефан, добри господар“. ћолитвама —ветог и праведног —тефана, деспота —рпског, √осподе »сусе ’ристе, Ѕоже наш, помилуЉ нас. јмин.

—ветосавЪе

01 / 08 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0