Srpska

ѕрича о oпраштаЬу дугова

††

“ада му приступи ѕетар и рече: √осподе, колико пута, ако ми згриЉеши брат моЉ, да му опростим? ƒо седам ли пута? –ече му »сус: Ќе велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. «ато Ље ÷арство небеско слично човЉеку цару, коЉи хтЉеде да се прорачуна са слугама своЉим. » кад се поче рачунати, доведоше му Љеднога дужника од десет хиЪада таланата. » будуЮи да он немаше чиме вратити, заповиЉеди господар Ьегов да продаду Ьега и жену Ьегову и дЉецу и све што имаше, и да се наплати, Ќо слуга таЉ паде и клаЬаше му се говореЮи: √осподару, причекаЉ ме, и све Юу ти вратити. ј господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. ј кад изиРе слуга таЉ, наРе Љеднога од своЉих другара коЉи му биЉаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говореЮи: ƒаЉ ми што си дужан! ѕаде другар Ьегов пред ноге Ьегове и моЪаше га говореЮи: ѕричекаЉ ме, и све Юу ти вратити. ј он не хтЉеде, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. ¬идЉевши пак другари Ьегови таЉ догаРаЉ, ожалостише се веома, и отишавши, обЉаснише господару своЉему све што се догодило. “ада га позва господар Ьегов, и рече му: «ли слуго, сав дуг онаЉ опростио сам ти, Љер си ме молио. ЌиЉе ли требало да се и ти смилуЉеш на свога другара, као и Ља на те што се смиловах? » разгЬеви се господар Ьегов, и предаде га мучитеЪима док не врати све што му Ље дуговао. “ако Юе и ќтац моЉ небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своЉему од срца своЉих сагрЉешеЬа Ьихова.

ћт 18, 21−35.

ƒанас у £еванРеЪу читамо о ћолитви √осподЬоЉ. ’аЉдете да посебно задржимо пажЬу на овим речима молитве: ќпрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима своЉим. Ќеки оци молитву √осподЬу називаЉу скраЮеним £еванРеЪем. ќна у себи садржи толико тога.  роз Ьу славословимо Ѕога, у ЬоЉ Ље и молба за испуЬеЬе наших потреба (у наЉкраЮем, она звучи као: хлеб наш насушни даЉ нам данас), ту Ље садржана и молба за избавЪеЬе од искушеЬа и од замки лукавог. “у Ље и оно што се односи на општежиЮе, на односе меРу Ъудима, и то управо у речима: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима своЉим. Ќаш однос према Ѕогу и Мему упуЮене наше молбе да нам опрости грехове, нераскидиво су повезане са нашим односом према ближЬима. » опраштаЬе наших грехова и молитва ќченаш директно зависе од тога да ли ми опраштамо своЉим дужницима Ц свима коЉи су нам дужни душевно, морално или материЉално.

„овеку су дата два света дара: сеЮаЬе и заборав. Ќо, ниЉе неопходно све памтити, нити треба све заборавЪати. Ѕудемо ли све заборавили, постаЮемо болесници. «аборавиЮемо тада и своЉу адресу, броЉ телефона и —имвол вере. “ада Юемо бити пациЉенти смештени у болничкоЉ соби психиЉатриЉске установе. Ќо, будемо ли се сеЮали сваког разговора, сваког преког погледа, где се шта десило, шта смо где чули... Ц наша Юе се глава распрснути као зрела лубеница, зато што ми неЮемо моЮи да похранимо све те информациЉе и, опет, сиЮи Юемо с ума. ѕотребно Ље и памтити и заборавЪати. «аборавЪати треба грехове, случаЉности, различите неправде коЉе ограничаваЉу Ъудски живот...

ѕре него што исприча ову причу, ’ристос Ље чуо питаЬе апостола ѕетра. ѕетар Ље питао ’риста: √осподе, колико пута, ако ми згриЉеши брат моЉ, да му опростим? ƒо седам ли пута? (ћт 18, 21). “о Љест, ѕетар, са своЉе стране, поставЪа критериЉум високо: могу ли седам пута опростити човеку − ако према мени сагреши Љедним те истим грехом? Ќа пример, сусед суседу Рубре баца пред праг куЮе, или Ьегове кокошке прелазе у твоЉе двориште, или музику гласно пушта после поноЮи, тако да нико не може да спава... и сличне ствари.

ќпростити седам пута Ц то Ље веЮ много. јко вам седам пута заредом стану на ногу и сваки пут кажу „извините“, то Юе изгледати као подсмеваЬе. „уЉемо ли ѕетрово питаЬе, учиниЮе нам се да Ље − седам пута − веЮ довоЪна граница. √оспод му одговара: Ќе велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (ћт 18, 22). √оспод издиже праштаЬе на максималну висину, и праштаЬе се преобраЮа у свепраштаЬе. “о Љест, морамо бити спремни да опраштамо без мере. јли, браЮо и сестре, да бисмо могли тако да чинимо, морамо унутар себе имати чврсту основу. «ато што Ље сасвим Љедно Ц слушати, знати и веровати, а друго Ц имати снаге да то оствариш. „овек нечим мора бити подупрт, мора да поседуЉе залихе снаге, да негде сакупЪа духовну силу како би све то испунио.

» ево, ради тога да бисмо схватили како Ље могуЮе не обраЮати пажЬу на грешке ближЬих коЉе се сваки пут понавЪаЉу, ’ристос прича причу. £едан цар Ље имао дужника Ц човека коЉи Ље подигао од Ьега велики заЉам и пропустио све рокове да врати дуг и ког Ље цар позвао да коначно намири дуговаЬе. ¬ратити дуг, и то дуг огроман: помиЬе се цифра од хиЪаду таланата, а то Ље око милион долара, мерено садашЬим вредностима. » ево, таЉ човек чуЉе: сутра врати своЉ дуг. —паситеЪ каже да Юе, не исплати ли дуговаЬа, човек бити продат у ропство заЉедно са своЉом женом и децом. “аЉ човек пада на колена пред царем-заЉмодавцем и отпочиЬе да га моли, говореЮи: „ѕричекаЉ, стрпи се, све Юу ти вратити!“ » задрхта срце заЉмодавца, коЉи, размекшан таквом молбом, опрашта молиоцу све дугове. ќчевидно Ље да Ље он богат. ” том заЉмодавцу препознаЉемо Ѕога  оЉи не потребуЉе од нас било шта Љер Мему ионако све припада.

ƒакле, ќн све поседуЉе, Мему ништа наше ниЉе потребно. —амо смо ћу сами ми потребни. » цар опрашта лако дужнику, зато што он има све. “е новце не жали, веЮ му Ље важно да човек почне да исправЪа себе, да се моли и да се каЉе. ќваЉ човек Ље све то измолио од Ѕога, све те своЉе дугове коЉи нису били исплаЮени. Ќа овоме Юемо се, браЮо и сестре, зауставити, Љер, протрчавши преко текста приче, обично журимо ка Ьеговом краЉу. —тога што Ље сама суштина ове приче Ц на Ьеном краЉу. Ќо, овде, на средини приче, наилазимо на важан моменат: Ѕога Ље могуЮе умолити и од Мега Ље могуЮе измолити опроштаЉ грехова. “о су необично важне поруке. —ве Ље могуЮе задобити молитвом. ” Ѕога не веруЉе онаЉ коЉи зна да Ѕог може све учинити, веЮ у Ѕога веруЉе онаЉ коЉи зна да од Ѕога може измолити све.

ќд Ѕога се може измолити наЉглавниЉе Ц опроштеЬе грехова. —ваки пут када нешто тражиш од √оспода, за нешто √а молиш, враЮаЉ се на мисао да Ље од почетка важно молити √а за оно наЉглавниЉе. ј наЉглавниЉе Ље: опрости ми грехове моЉе, помилуЉ ме, опрости ми. ѕреподобни —илуан јтонски Ље причао како му Ље у глави често искрсавало питаЬе: „ ако Ље настало сунце?“ » хтео Ље да моли Ѕога да му одговори на то питаЬе коЉе га Ље интересовало. ј када Ље почео да се моли, Љезик Ље сам заЮутао, душа ниЉе хтела да се моли. ƒуша Ље могла да моли само то да ЉоЉ √оспод опрости грехе, ниЉе могла да се моли за оно што Ље од другостепене важности. „ак и да човек своЉом молитвом може да подигне некога из мртвих, да нареди болестима да одступе од болесника... Ц шта год да може чинити, мора се притом непрестано молити за опроштеЬе своЉих грехова. » ако он то не чини, онда Ље молитва Ьегова Ц нечиста и гнусна. ќ томе говори и £ован Ћествичник: шта год да човек чини, ако заборави да говори √осподу: опрости ми, помилуЉ ме, заборави грехе моЉе, не кажЬаваЉ ме због безакоЬа моЉих − такав Ље човек слеп. » на —трашном —уду Юе се обрести неки чудотворци коЉи Юе реЮи: „√осподе! Ќисмо ли у име “воЉе пророковали? Ќисмо ли “воЉим именом Раволе изгонили?“ » √оспод Юе им реЮи: „»дите од мене, не знам вас коЉи сте чинили безакоЬа!“ “о значи да чудеса нису доказ. ѕророковаЬе ниЉе чиЬеница. „иЬеница Ље осеЮаЬе покаЉаЬа и раскаЉано срце: —рце скрушено и смерно Ѕог неЮе презрети (ѕс 50, 19).

ќд Ѕога се може све измолити. —илуан јтонски Ље, такоРе, причао, да Ље у селу у ком Ље живео, у далекоЉ унутрашЬости –усиЉе, живео неки човек коЉи Ље дуго лежао у затвору због убиства. “ада су се убиства у селима дешавала „након пиЉанке“: празник, вечеринка, хармоника, домаЮа вотка, девоЉке, плесаЬе, а касно увече Ц блуд и туча. —еЪаци здрави, жилави, од раног детиЬства са секиром у рукама, са косом, грабуЪама, сви Љаки као бикови. –уке снажне Ц ако те удари том руком у главу, падаш и − вероватно више и не дишеш. » ево тога веЮ у затвору, на дуго време. » Љедан Ље човек тако убио другог у тучи и доспео у затвор; дуго Ље времена тамо провео, а онда се вратио. » наново Ље на свим игранкама свирао хармонику, веселио се и певао песме. ј —емЉон, будуЮи —илуан, рекао му Ље: „—лушаЉ, брате, ти си човека убио, како се можеш веселити?“ ј оваЉ му одговара: „≈, Ља сам се у затвору много молио Ѕогу. “оком целе робиЉе само сам се Ѕогу молио. » Ѕог Ље све моЉе грехе опростио, и осеЮам да ми Ље савест чиста. ќпростио ми Ље √оспод. » сада се могу смеЉати и свирати хармонику. √оспод Ље опростио грехе моЉе, схваташ ли то?“

“о Ље веома важно. јко се човек огрешио, то не значи да Юе до краЉа свог живота иЮи погрбЪен и згрчен као да му Ље тег на врату. Ќе. ќн може измолити од √оспода опрост свих грехова своЉих. ћоже! Ќо, не чине то Ъуди, не моле се постоЉано, с напором, озбиЪно, срдачно, пажЪиво и с вером. Куди се уопште не моле, зато и труну у своЉим гресима. ј молити се Ц то Ље као што Ље записано у кЬизи »суса Ќавина: рекао Ље сунцу „стоЉ!“ − и оно стоЉи. “раЉе рат, сунце не одлази, све док неприЉатеЪи не буду уништени. –екао Ље „сунце, иди!“ Ц и оно одлази. —хватате ли, то Ље молитва. ћолитва Ље Ц велико дело.

»з онога о чему се расправЪа у овоЉ причи, можемо реЮи да Ље могуЮе умилостивити свог «аЉмодавца ÷ара код ког смо ми, у дугу, као у преРи.  од нас Ље све неправилно, све лоше, све накриво, све недовршено, све наопако Ц али, довоЪно Ље, како се из ове приче види, реЮи „опрости ми“, и ќн Юе опростити: „”молио си ће“.

» дужник бежи из царске палате, и трчи поскакуЉуЮи. јко сте икада били у дуговима, а онда вратили новац, онда знате како Ље лако живети без дугова.  онтраст Ље очигледан: било Ље лоше, а сад Ље добро. » тада се дешава следеЮе. „овеку ком Ље опроштен дуг, у сусрет иде Ьегов лични дужник, коЉи му дугуЉе неколике копеЉке, као када домаЮица домаЮици дугуЉе ЉаЉе, кашику зачина, или прстохват соли Ц нешто невелико, ситницу некакву, бакреЬак. “ек што су му опроштени милиони, а пред Ьим Ље неко ко му дугуЉе бакреЬак! ќн прилази том човеку и каже му: „¬рати ми оно што ми дугуЉеш!“ » као одговор чуЉе: „ќпрости ми, сачекаЉ Љош мало“. “е исте речи и он Ље говорио цару-заЉмодавцу. јли, он не прашта свом дужнику, веЮ га хвата за грло, обара на земЪу и почиЬе га давити Ц све по праву заЉмодавца...

Ќе тражите праведност у животу, неЮете Ље наЮи. ÷ео се наш живот се, од оног времена када смо сагрешили, претворио у несхватЪиву збрку. £едно Љедино Ље разумЪиво Ц ’ристос Ље жив, ’ристос Ље васкрсао и ’ристос Юе нам судити. ќставио нам Ље £еванРеЪе, црквену благодат Ц свете таЉне и богослужеЬа. —ве остало Ље Ц несхватЪиво. ” овоЉ причи Ље представЪена вапиЉуЮа неправда коЉе у свету има много. Ќо, каткад се та неправда толико разгоропади, да се и Ѕог зачуди. “о се, на пример, дешава када се пролива невина крв, када се оклевета недужни, или ослободи и оправда кривац. «бог таквих ствари и небо задрхти, а Ѕог хоЮе да сатре читаву земЪу. ” томе √а спречава Мегова сопствена милост. » ево, пред нама се одиграва недопустив случаЉ коЉи вапи: тек што су човеку опростили страшан новац, страшан дуг Ц а он веЮ дави друга коЉи му Ље дужан неколико копеЉки. ÷ар бива обавештен о овом случаЉу, и он поново позива свог дужника. ќваЉ ниЉе далеко стигао, а веЮ се враЮа, и са Ьим се нема о чему разговарати: такве би гадове требало збрисати са лица земЪе. ƒа, биЮе збрисан − Ьега Юе бацити у тамницу заувек. ƒопашЮе, засигурно, пакла, на вЉеки вЉекова, све док не поврати дуг, но ако га ниЉе могао вратити док Ље био на слободи − како Юе тек у тамници? ÷ар му праведно говори: «ли слуго, сав дуг онаЉ опростио сам ти, Љер си ме молио. ЌиЉе ли требало да се и ти смилуЉеш на свога другара, као и Ља на те што се смиловах? (ћт 18, 32−33).

»ма ли повезаности измеРу тога што ми говоримо √осподу: опрости ми Ц а сами не праштамо. √оворимо √осподу: помилуЉ ме − а сами неЮемо да помилуЉемо. –азуме се да Ље овде уочЪива директна логичка веза. ќпрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим (ћт 6, 12) Ц то значи: ти први опрости, сажали се, помози, поштеди, помилуЉ. ј тек потом ваЪа говорити: „√осподе, опрости ми као што и Ља опростих Ьему. ѕомози ми, као што и Ља помогох Ьему.“ “ада Юеш градити своЉу молитву на тврдом камену. » где Юе √оспод побеЮи од —воЉих речи? − ќн Ље —воЉим речима веран.

“еби и мени Ѕог Ље послао писмо: беседе после литургиЉе / јндреЉ “качов; [превели —лавица ¬еличковиЮ, ¬ладимир £агличиЮ; приредио »гЬатиЉе Ўестаков]. —тари Ѕановци; Ѕеоград: Ѕернар, 2016. “еби и мени Ѕог Ље послао писмо: беседе после литургиЉе / јндреЉ “качов; [превели —лавица ¬еличковиЮ, ¬ладимир £агличиЮ; приредио »гЬатиЉе Ўестаков]. —тари Ѕановци; Ѕеоград: Ѕернар, 2016.
ќвде се, пак, дешава нешто сасвим супротно: човеку су све опростили, а он Ље свакоме све запамтио. —ам Ље на себе навукао срдЬу, неупоредиво озбиЪниЉу него ону са коЉом Ље био суочен на почетку. «ато ’ристос на краЉу приче каже: тако Юе ќтац ћоЉ поступити са вама... ќбратите пажЬу на то да се Ѕог ќтац ’ристовим устима каткад назива ќцем нашим, каткад Ц ќцем вашим, каткад Ц ќцем моЉим. ќвде говори ќтац моЉ: “ако Юе и ќтац моЉ небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своЉему од срца своЉих сагрЉешеЬа Ьихова (ћт 18, 35). ƒоспу ли ове речи до сазнаЬа веруЉуЮих Ъуди, нестаЮе у свету милиони спорова, ЪутЬи и нетрпеЪивости, Ъуди Юе почети да праштаЉу Љедни другима Ц ако се ово догоди. ’оЮе ли се ово десити или неЮе Ц не зна се, али прича ниЉе тек тако, случаЉно, испричана. ќна мора бити схваЮена и Ьоме се морамо руководити.

“ако на моралном плану човека наЉвише угрожава то што не уме да опрашта, не уме да се смири, претрпи, заборави. Ќаше сваРе Ц то су неописиве гадости: нама се прашта огроман броЉ дугова, а ми Љедни другима не можемо да опростимо чак ни ситницу. Ќаши односи подсеЮаЉу на класични сиже приповетке  ако су се посваРали »ван »ванович и »ван Ќикифорович. ”змите и прочитаЉте, браЮо и сестре! “а бесмртна приповетка ЌиколаЉа ¬асиЪевича √огоЪа говори како су се ова двоЉица због ситница посваРали до смрти и како су десет година своЉих живота претворили у непрестано парничеЬе. «бог чега? «бог ситница. ” суштини, ми смо Љедни другима дужни ситнице коЉе не умемо да их заборавимо.

 ако да свима све опростимо? √рехе своЉих ближЬих, браЮо и сестре, можемо заборавити тек ако у своЉоЉ савести осетимо колико смо ми далеко више дужни Ѕогу. “ек Юемо тада схватити да смо дужни да праштамо. ћорам да праштам Љер сам и сȃм дужник, и дуг Ље моЉ велики и неисплатив. Ѕогу сам дужан много више, и са Мим никада неЮу измирити рачуне. јко Ље реч о новцу, знам да Ље новац нежива ствар, доРе и оде, могуЮе га Ље зарадити. ”жасно Ље и страшно ако говоримо о изгубЪеноЉ части Ц неЮеш Ље поправити, о проливеноЉ крви Ц живот се не може повратити, о уништеноЉ судбини Ц неЮеш Ље исправити... —ве су то наши дугови, браЮо и сестре. » само онда када то изненада освестимо, хоЮемо и можемо све да опростимо. јли, ако не осеЮамо своЉе грехове, ако смо бесловесни? “ада се присеЮамо сваке увреде: „—еЮаш се када си ми пре три године рекао то и то.“ „ ад сам ти то рекао?“ „–екао си, било Ље петнаест до осам, сеЮам се, снег Ље почео да пада баш у то време. ѕре три године и два месеца. —еЮам се!“... „овек може да сакупЪа и гомила увреде. Мегово срце може постати лична бележница старог бележника, у коЉоЉ Ље све записано, зацртано, запамЮено. » да ли Юе се он такав сеЮати онога што Ље истински потребно и важно? јко бисмо стекли неку благу склерозу на туРе грешке, глупе речи и недоличне шале, колико би човек имао више мира... »споставЪа се да Ље то необично важно, Љер управо од тога зависи хоЮемо ли праштати наше и ваше грехове. ÷ела прича, понавЪам, то Ље увек и увек илустрациЉа речи молитве коЉу ми непрестано понавЪамо: и у куЮи, и на улици, и у храму на богослужеЬу, и кад смо сами, и заЉедно са другима. „ќче наш, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима своЉим.“ јко ми сами не опраштамо, онда смо лицемери, онда не би требало ни да се молимо.

ѕатриЉарху £овану ћилостивом јлександриЉском десио се овакав сучаЉ. ѕокушао Ље да помири двоЉицу заваРених Ъуди, но они су одбиЉали да се помире. £едан од Ьих, онаЉ коЉи Ље отпочео сваРу, био Ље посебно жустар и ниЉе тражио опроштаЉ, нити Ље сам праштао, никако ниЉе хтео помиреЬе. ѕатриЉарх Ље тог велможу повео са собом на ЋитургиЉу. ЋитургиЉу Ље служио у своЉоЉ куЮноЉ цркви. ѕрисутни су били патриЉарх, поЉац и таЉ човек. » када Ље требало отпевати ќченаш, патриЉарх се обратио оном човеку: „“и певаЉ!“ “е он поче да чита ћолитву √осподЬу пред царским дверима. » када Ље стигао до речи: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима своЉим, патриЉарх га заустави и упита: „Ќе боЉиш се да ово сада изговориш?“. » тада Ље велможа схватио да се лаж уопште не сме изговарати, а ако се лаже на молитви, онда се молитва преобраЮа у самопроклетство.

√оспод Ље рекао да не воли никог ко „изговара лажи“. ќн лашце не трпи, управо стога што Ље ќн сам Ц Ѕог истине. Ћажац Ц то Ље Раво, он Ље измислио лаж, он Ље отац лажи. —тога се никада не сме лагати. јли, ако Љош и у молитви лажемо, кога ми тада обмаЬуЉемо?  ако можемо реЮи „опрости ми као што и Ља опраштам“, када сами не праштамо? ƒесиЮе се супротно: „Ќе заборавЪаЉ грехове моЉе као што ни Ља ником ништа нисам заборавио. Ќе праштаЉ ми, Љер ни Ља не умем да праштам.“ Ќо, ми нешто такво не можемо да изговоримо, то Ље нама страшно.  ако то реЮи Ѕогу?! “о Ље као да себи на главу сипамо ватрено угЪевЪе. » ми из године у годину наставЪамо да понавЪамо свете речи ћолитве √осподЬе, не чинеЮи напор да се замислимо над тим колико те речи разумемо, колико их испуЬавамо. » данас, након читаЬа ’ристове приче из £еванРеЪа по ћатеЉу, можемо се замислити и поправити то, начинити над собом напор и отргнути од себе, као какав прилепЪени репиЮ, Љедну од многих различитих увреда.  ако бисмо тек тада, са великом смелошЮу и великим правом, рекли √осподу: „ќпрости ми као што и Ља праштам“.

√лавни напор човеков и Љесте, браЮо и сестре, напор унутрашЬи. ѕодсеЮам и себе и вас на општепознату ствар: £еванРеЪе се обраЮа унутрашЬем човеку, не споЪашЬем. –азмишЪаЬе о споЪном устроЉству, споЪном поретку, споЪним правилима понашаЬа Ц све Ље то потребно и неизбежно, али Ље другостепено. ј наЉважниЉи у £еванРеЪу, у новозаветном животу и у учеЬу ’риста Ц то Ље живот унутрашЬег човека. ƒва су човека у свакоме од нас: споЪашЬи човек коЉи труне и гЬили из дана у дан, и унутрашЬи човек ког морамо обнавЪати. » £еванРеЪе се обраЮа унутрашЬем човеку, Љер се ни са чим споЪашЬим не можемо спасити. „овек се спасава и исправЪа само оним унутрашЬим. ј какво Ље оно Ц то зна само човек сам уколико о томе мисли, и зна √оспод − при чему ќн зна боЪе него ми. ќн Ље Ѕог наших срца и ќн све зна.

ЅогослужеЬе се приводи краЉу. £еванРеЪе нас подсеЮа колико Ље важно опростити свима, заборавити, и учити своЉе срце да опрости туРе погрешке. —тога што ми сами Ѕогу дугуЉемо неупоредиво много више, и што не знамо како да отпочнемо враЮаЬе тих огромних дугова.

ѕочнимо − опраштаЉуЮи другима!

***

»з кЬиге

“еби и мени Ѕог Ље послао писмо: беседе после литургиЉе / јндреЉ “качов; [превели —лавица ¬еличковиЮ, ¬ладимир £агличиЮ; приредио »гЬатиЉе Ўестаков]. —тари Ѕановци; Ѕеоград: Ѕернар, 2016.

— руског —лавица ¬еличковиЮ

13 / 10 / 2017

     оментари:

    2017-10-14
    13:09
    Valentina:
    Boze dragi,koliko je ovo oslobadjajuce
    ...odlicno objasnjeno.Hvala Bogu jer mi je dao priliku da ovo procitam.Hvala ocu Andreju sto je ovako jasno sve zapisao,objavio...ovo mi je na spasenju.

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0