Srpska

”даЪеност од ƒомовине спЪоштила Ље моЉ дух

 Ьига „„удесни лекар. »забране хришЮанске приче“ јлександра »вановича  уприна

јлександар »ванович  уприн се родио 26. августа 1870. године у среском граду Ќаровчату ѕензенске губерниЉе. Мегов отац, нижи чиновник, умро Ље у тридесет седмоЉ години од колере. ћати, сама с троЉе деце и практично без средстава за живот, упутила се у ћоскву. “амо Ље успела да смести кЮерке у пансион „о државном трошку“, а син се уселио заЉедном с маЉком у ƒом за удовице на ѕресни. (ќвде су прихватали удовице воЉних и граРанских лица коЉа су служила за добро ќтаЯбине не маЬе од десет година.) ” шестоЉ години —аша  уприн Ље био примЪен у школу за сиротиЬу, након четири године у ћосковску воЉну гимназиЉу, затим у јлександровску воЉну школу, а потом Ље био упуЮен у 46. ƒЬепровски пук. Ќа таЉ Ље начин младост пишчева протекла у државним установама, строгоЉ дисциплини и обуци.

Мегова жеЪа за слободним животом остварила се тек 1894. године, када Ље после отпуста из службе прешао у  иЉев. ќвде Ље, немаЉуЮи никакву граРанску професиЉу, али осеЮаЉуЮи у себи кЬижевни таленат (Љош као кадет штампа причу „ѕоследЬи наступ“),  уприн постао репортер у неколико локалних листова. ѕосао му Ље ишао лако, писао Ље, по сопствном признаЬу, „у трку, у лету“. ∆ивот, као компензациЉа за досадну и монотону младост, сада ниЉе оскудевао утисцима. ” следеЮих неколико година  уприн много пута меЬа место пребивалишта и послове. ¬олин, ќдеса, —уми, “аганрог, «араЉск,  оломна... „име се само ниЉе бавио: био Ље суфлер и глумац у позоришноЉ трупи, црквеЬак, шумски чувар, коректор и управник имаЬа; чак Ље учио и за зубног техничара и авиЉатичара.

√одине 1901.  уприн се сели у ѕетроград и овде почиЬе Ьегов нови, кЬижевни живот. ¬рло брзо постаЉе стални аутор чувених петроградских часописа „–уско благо“, „ћир ЅожиЉи“, „„асопис за све“. £една за другом излазе приче и повести: „ћочвара“, „ оЬокрадице“, „Ѕела пудлица“, „ƒвобоЉ“, „√амбринус“, „—уламит“ и необично нежнo, лирскo делo о Ъубави Ц „—купоцена наруквица“.

ѕовест „—купоцена наруквица“  уприн Ље написао у периоду процвата —ребног века у рускоЉ кЬижевности, коЉи се одликовао егоцентричним односом према свету. “ада су писци и песници много писали о Ъубави, али Ље она за Ьих била велика страст, а не наЉузвишениЉе осеЮаЬе.  уприн, без обзира на ове нове тенденциЉе, наставЪа традициЉу руске кЬижевности ’I’ века и пише повест о савршено несебичноЉ, узвишеноЉ и чистоЉ, истинскоЉ Ъубави, коЉа не иде „директно“ од човека ка човеку, веЮ кроз Ъубав према Ѕогу. ÷ела ова повест Ље изузетна илустрациЉа химне Ъубави апостола ѕавла: „Кубав дуго трпи, благотворна Ље, Ъубав не завиди, Ъубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоЉи, не тражи своЉе, не мисли о злу, не радуЉе се неправди, а радуЉе се истини, све сноси, све веруЉе, свему се нада, све трпи. Кубав никада не престаЉе, док Юе пророштва нестати, Љезици Юе замукнути, знаЬе Юе престати“ (1 ор. 13, 4Ц8). Ўта Љунак повести ∆елтков захтева од своЉе Ъубави? ќн у ЬоЉ ништа не тражи, среЮан Ље само због тога што она постоЉи. —âм  уприн примеЮуЉе у Љедном писму, говореЮи о овоЉ повести: „£ош ништа целомудрениЉе нисам написао“.

 од  уприна Ъубав Ље обично целомудрена и пожртвована: Љунак последЬе приче „»на“, будуЮи одбачен и изопштен из куЮе из Ьему несхватЪивог разлога, не покушава да се освети, да брже-боЪе заборави воЪену и наРе утеху у загрЪаЉу друге жене. ЌаставЪа да Ље воли исто онако несебично и смерно, и све што му Ље потребно Љесте само да види девоЉку, макар издалека. ƒошавши, коначно, до обЉашЬеЬа, и истовремено сазнавши да »на припада другоме, не пада у очаЉаЬе и негодоваЬе, веЮ, напротив, налази спокоЉ и успоставЪа мир.

” причи „—вета Ъубав“ говори се о истом оном узвишеном осеЮаЬу, чиЉи обЉект постаЉе недостоЉна жена, цинична и свадЪива £елена. Ќо Љунак не види Ьен грех, све Ьегове мисли су толико чисте и невине да ниЉе у стаЬу да посумЬа у нешто лоше.

ЌиЉе прошло ни десет година како Ље  уприн постао Љедан од наЉчитаниЉих аутора –усиЉе, а 1909. године примио Ље академску ѕушкинову награду. √одине 1912. излазе Ьегова сабрана дела у девет томова као додатак часопису „Мива“. ƒошла Ље истинска слава, а с Ьом стабилност и сигурност у будуЮе дане. ћеРутим, ово благостаЬе ниЉе потраЉало: почиЬе ѕрви светски рат.  уприн организуЉе у своЉоЉ куЮи воЉну болницу са десет кревета. Мегова жена £елисавета ћорицовна, некадашЬа милосрдна сестра, негуЉе раЬенике.

 уприн ниЉе могао да прихвати октобарски преврат 1917. године. ѕораз Ѕеле армиЉе прима као личну трагедиЉу: „— поштоваЬем се клаЬам пред Љунацима целе армиЉе и одреда коЉи су несебично и самопожртвовано положили душе за своЉе другове“, каже он касниЉе у свом делу „ упола —ветог »сакиЉа ƒалматског“. јли за Ьега Ље наЉстрашниЉа промена коЉа се тог часа десила са Ъудима. Куди су били „унезверени“, губили су Ъудско обличЉе. ” многим своЉим делима („ упола —ветог »сакиЉа ƒалматског“, „ѕретрес“, „—аслушаЬе“, „Ўарени коЬи, „јпокриф“ и др.)  уприн описуЉе ове страшне промене у Ъудским душама, настале у постреволуционарним годинама.

√одине 1918. сусрео се са ЋеЬином. „ѕрви и, вероватно, последЬи пут у свом животу отишао сам човеку с Љедним циЪем Ц да га осмотрим“, признаЉе он у причи „ЋеЬин. “ренутна фотографиЉа“. ќнаЉ кога Ље угледао беше далеко од лика коЉи Ље наметала совЉетска пропаганда. „ЌоЮу, у постеЪи, без ватре, опет сам обратио пажЬу на ЋеЬина, са необичном ЉасноЮом поЉавио се Ьегов лик и... ужаснуо ме. ”чинило ми се као да сам на трен ушао у Ьега и осетио се као он сам. ” суштини, помислих, оваЉ човек, тако обичан, углаРен и здрав, неупоредиво Ље страшниЉи од Ќерона, “ибериЉа, »вана √розног. ќви су, упркос свом душевном лудилу, ипак били Ъуди несталних карактера, коЉима беху своЉствени свакодневни хирови. ќваЉ Ље био донекле сличан камену, налик стени коЉа се обурвала са врха планине и незадрживо се котрЪа доле, уништаваЉуЮи све на своме путу. » при томе Ље Ц замислите! Ц камен, некаквом чудноватом снагом Ц мислеЮи! Ќема у Ьему ни осеЮаЬа, ни жеЪе, ни инстинкта. —амо оштра, сува, непобедива мисао коЉа падаЉуЮи Ц уништава“.

††††

—пасаваЉуЮи се од рушеЬа и глади, коЉи су захватили постреволуционарну –усиЉу,  уприни одлазе у ‘инску. ќвде писац активно ради у емигрантскоЉ штампи, али 1920. године Ьему и ЬеговоЉ породици поново предстоЉи селидба. „ЌиЉе моЉа воЪа што сама судбина као ветар испуЬава Љедра нашег брода и прогони га у ≈вропу. Ќовине се брзо гасе. ћоЉ фински пасош важи до 1. Љуна, а после тог рока дозволиЮе ми да живим само у хомеопатским дозама. ѕостоЉе три пута: Ѕерлин, ѕариз и ѕраг... јли Ља, неписмени руски витез, лоше бирам, вртим главом и чешем потиЪак“, пише –Љепину. ѕитаЬе о избору земЪе разрешиЮе ЅуЬиново писмо из ѕариза и, у Љулу 1920. године,  уприн са породицом прелази у ѕариз.

„удесни лекар : изабране хришЮанске приче / јлександар »ванович  уприн ; [превели] £ована ЌикиЮ, [предговор] √оран ƒабетиЮ ; приредио Ќикола ƒробЬаковиЮ ; [предговор “атЉана  лапчук]. - —тари Ѕановци ; Ѕеоград : Ѕернар, 2016 „удесни лекар : изабране хришЮанске приче / јлександар »ванович  уприн ; [превели] £ована ЌикиЮ, [предговор] √оран ƒабетиЮ ; приредио Ќикола ƒробЬаковиЮ ; [предговор “атЉана  лапчук]. - —тари Ѕановци ; Ѕеоград : Ѕернар, 2016
ћеРутим, ниЉе наступио ни дугоочекивани спокоЉ ни благостаЬе. ќвде су свима туРинци, без пребивалишта, без посла, Љедном речЉу Ц избеглице.  уприн се бави кЬижевним надничареЬем. –ади много, али Ље слабо плаЮен, новац катастрофично недостаЉе. —вом старом приЉатеЪу «аЉкину саопштава: „ќстали смо голи и сироти, као пас бескуЮник“. јли силниЉе од беде мучи га жалост за домовином. √одине 1921. пише кЬижевнику √ушчику у “алин: „Ќема дана да нисам поменуо √атчину зашто сам отишао. ЅоЪи су глад и хладан дом, него живот од милостиЬе суседа из дуЮана. ’оЮу куЮи...“  уприн машта да се врати у –усиЉу, али се боЉи да Юе га тамо дочекати као издаЉника ƒомовине.

ѕостепено живот креЮе на боЪе. ћеРутим, остаЉе носталгиЉа, само Ље „изгубила Љачину и постала хронична“, пише  уприн у есеЉу „ƒомовина“. „∆ивиш у прелепоЉ земЪи, меРу умним и добрим Ъудима, меРу споменицима наЉвеЮе културе... јли за инат све се одвиЉа као филм у биоскопу. » сва ЮутЪива, краЉЬа патЬа Ље у томе што не плачеш у сну и не видиш у машти ни «наменски трг, ни јрбат, ни ѕоварску, ни ћоскву, ни –усиЉу, веЮ само црну рупу“. (∆ал за изгубЪеним среЮним животом одЉекуЉе и у причи „” “роЉице-—ергиЉевоЉ“: „јли шта могу да учиним са собом, ако прошлост живи у мени са свим своЉим осеЮаЬима, звуцима, песмама, узвицима, облицима, мирисима и укусима, а садашЬи живот ишчезава преда мном као свакодневица, не меЬаЉуЮи се никада, наметЪива као истрошени филм. ” односу на садашЬе, нисмо ми у прошлости живели одлучниЉе, него дубЪе, жалосниЉе, али слаРе“.

„≈миграциЉа ме Ље на краЉу сажвакала, а удаЪеност од ƒомовине спЪоштила Ље моЉ дух“, казуЉе  уприн. √одине 1937. писац прима одлуку владе о повратку. ” –усиЉу се вратио као смртно болестан старац.

 уприн Ље умро 25. августа 1938. године у ЋеЬинграду. —ахранили су га у јлеЉи кЬижевника на ¬олковском гробЪу...

“атЉана  лапчук

— руског √оран ƒабетиЮ

19 / 10 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0