Srpska

÷ркве своЉе не оставЪаЉте

††††

£едан свештеник коЉег познаЉем престао Ље да помиЬе патриЉарха. Ќе знам колико Ље далеко отишао у противЪеЬу, али се боЉим да Юе се поновити уобичаЉени „ревнитеЪски“ пут ка расколу. —коро увек се одвиЉа на сличан начин. ѕрво човек не види главни разлог своЉих поступака и мисли. ƒозвоЪава себи самовоЪу и осуду бавеЮи се детаЪном критичком анализом речи и поступака надреРених лица. ѕада му на памет занимЪива мисао: да сукоб претвори у идеЉни. «аиста, боЪе Ље да се сукоб представи као борба принципа, заштита истине и борба против екуменизма и униЉе, него као банално гунРаЬе против руководства. Мега, оца N, красиЮе улога бранитеЪа наЉважниЉег и наЉдрагоцениЉег, док Юе Љерарси Ц предмет Ьегове критике Ц бити не само несавршени Ъуди коЉи могу да погреше, веЮ лицемери и издаЉице коЉи су посегнули на светиЬу. «бог тога човек облачи тогу ревнитеЪа чистоте ѕравославЪа, а патетична театралност му прелази у навику.

ЋитургиЉско помиЬаЬе патриЉарха и епархиЉског епископа Ље залог канонског Љединства, оно Ље као светионик коЉи омогуЮава благовремено успоставЪаЬе везе, распознаваЬе „свог“ и „туРег“. ћеРутим, помиЬаЬе на богослужеЬу „великог оца и господина нашег —вЉатеЉшег  ирила, патриЉарха ћосковског и целе –усиЉе, и господина преосвеЮеног епископа —-ског...“ задаЉе бол самоЪубЪу примораваЉуЮи човека да се осеЮа понижено у односу на оне чиЉи злочиначки скривени мотиви сваки пут искрсаваЉу пред Ьеговим мисаоним погледом.

јваЉ, жалосна стварност раскида канонске и литургиЉске везе с хиЉерархиЉом мучи ѕомесне ÷ркве. Ќе само –уску, веЮ и £еладску, —рпску, –умунску и Ѕугарску. ƒанас велики броЉ клирика на разним местима „лупа вратима“ наЉавЪуЉуЮи своЉу намеру да се одвоЉи. ѕривидна Љедноставност деловаЬа подстиче нове душе ка оваквом духовном самоубиству.

„ќнаЉ коЉи не помиЬе“: фазе раскида

ќдваЉаЬе од „архиЉереЉа зараженог ЉересЉу“ Ље само почетак. ќ кад би „онаЉ коЉи не помиЬе“ био покретан опрезом, свештеним страхом, свешЮу о крхкости вере и боЉазни да случаЉно може пасти! ќн би се тада потрудио да изаРе из односа коЉи збуЬуЉу савест, а коЉи се тичу овог архиЉереЉа чиЉе правоверЉе у Ьему изазива сумЬу. «илота занима друга ствар. Ќе постоЉе унутрашЬи циЪеви уздржаЬа и самодисциплине. ” Ьеговим устима Ље разобличаваЬе, у Ьеговим рукама Ље застава истине, он Ље „истински хришЮанин“, учитеЪ вере попут ћаксима »споведника и ‘отиЉа, и Ьегова дужност Ље да савлада издаЉице и неприЉатеЪе вере. ќн сваки корак приказуЉе и обЉавЪуЉе врло гласно.

ѕрви Юорсокак: шта да ради с онима коЉи помиЬу патриЉарха? »споставЪа се да се мноштво приЉатеЪа и браЮе по вери налази на другоЉ обали. „“реба некако под хитно да натерам друге да размишЪаЉу као Ља, да ми се придруже, а наЉбоЪе Ље да ми постану послушни, иначе Юе се чинити да Ље моЉе дело безначаЉно, да не кажем да Юе изгледати као идиотска глупост,“ Ц размишЪа он. ” покушаЉима да прогура идеЉу одступништва од хиЉерархиЉе ревнитеЪ измишЪа, боЉи ниЉансама судбоносног избора цитате из говора Љерарха и поЉедине епизоде црквене дипломатиЉе. ”право ту долази до истинског канонског одступаЬа и раскола коЉи по речима «латоустог ниЉе боЪи од Љереси и за коЉи Ље кривица толико велика да се често не омива чак ни мученичком крвЪу.  анони човеку дозвоЪаваЉу да чува савест и да не општи с онима коЉи лажно уче. јли ниЉе дозвоЪено доносити сопствени суд, а Љош Ље маЬе дозвоЪено оптужити некога за Љерес на сав глас пре доношеЬа саборне одлуке.

ƒилеме савести и ниЉансе мало занимаЉу „истинског хришЮанина“. ќн кривцу упуЮуЉе готове пресуде као што су: „лажни патриЉарх“, „лажни епископи“, „разбоЉничка хиЉерархиЉа“, „продавци ’риста“, „Људе“ и остало. ЌиЉе му тешко да на основу личне Љедногласне одлуке свргне хиЉерархиЉу, да престане да признаЉе духовна зваЬа, да сматра да су Ьегови опоненти лишени чина и благодати да обавЪаЉу таЉне, да им се обраЮа по презимену... —рамна умишЪеност!

ѕримитивна апологиЉа расколника

—воЉе стаЬе расколник оцеЬуЉе као Љасно и стабилно. ƒовоЪно Ље да Љедном изговори чаробну формулу: „Ќи за шта не сматрам забрану епископа-Љеретика,“ и „готова ствар, у куЮици сам, на сигурном“ Ц и наступа стаЬе потпуног мира. „ќнаЉ коЉи не помиЬе“ постаЉе нераЬив и сам себи довоЪан, нису му потребни ни неко да му посведочи канонски статус, ни субординациЉа. «аиста Ље то споменик ЪудскоЉ самоуверености и губитку здравог разума!

ѕре или касниЉе Юе се „онаЉ коЉи не помиЬе“ суочити с чиЬеницом да ниЉе раскинуо само с црквеном хиЉерархиЉом, веЮ и с Ьеном пуноЮом, коЉа Ље и даЪе верна канонском поретку. »збор ниЉе велик: или све оне коЉи припадаЉу светским ѕомесним ÷рквама треба прогласити за одступнике, или се треба сложити да се циЪеви спасеЬа душе остваруЉу без дисидентске хистериЉе, кршеЬа руку и бацаЬа громова и муЬа.

” овом тренутку „истинско хришЮанство“ пада у суманутост. јнатеме и грдЬе скоро да постаЉу Љедино Ьегово надахнуЮе. »змеРу полова Ц „ќртодоксиЉа или смрт“ Ц оно бира други, односно смрт: неминовно духовно распадаЬе под смртоносним деЉством отрова злорекости.

–едови зилота се деле. »звестан део Ьих озбиЪно сматра себе за Љедине чуваре истинског ѕравославЪа на читавоЉ земаЪскоЉ кугли: „умерени“ ступаЉу у спор с овим самозадовоЪним бесмислицама. „ЌепомирЪиви“ се не предаЉу, тврдоглаво се држе свог. ЌиЉе тешко схватити Ьихову боЉазан: а шта ако се испостави да Ьихова ЉурисдикциЉа као „Љедина и искЪучиво истинита“ никоме ниЉе потребна?

Ќа бази разматраЬа односа према светским ѕомесним ÷рквама долази до многоброЉних подела. –асколници се са жаром одаЉу ономе што наЉбоЪе знаЉу и умеЉу Ц наставЪаЉу да се деле! ƒонедавни саборци се не подносе, бичуЉу Љедни друге забранама, свргаваЉу из чина, изопштаваЉу и проглашаваЉу да благодат не делуЉе... «аиста би било смешно да ниЉе толико тужно.

Ѕолесни и искривЪени свет раскола

–игоризам Ље суштинска основа покрета „оних коЉи не помиЬу“. –игориста не жели да види суштину ствари коЉе се прихватио, веЮ бира споЪашЬи привид и служи му. Ќа савете савести овакав човек не одговара делима савести, веЮ удвострученом или утрострученом тврдоглавошЮу. ЌиЉе важно да ли поступак за последицу има добро или зло. ќн се цепидлачки придржава програма коЉи Ље изабрао и игнорише све околности или негативне последице своЉих радЬи.

“о да психологиЉа „оних коЉи не помиЬу“ представЪа духовно оштеЮеЬе и слом истовремено доказуЉе неколико своЉстава. ƒробЪеЬе Ље наЉкарактеристичниЉе од Ьих. »сто као што су се расколници Ц припадници старог обреда некада поделили на десетине несложних праваца, савремени свет „истински православних цркава“ састоЉи се од десетина ЉурисдикциЉа коЉе, по правилу, нису ништа друго до секте или умишЪени праведници. ” √рчкоЉ има двадестак меРусобно заваРених расколничких група; у –усиЉи их има десетак.

»стовремено, веЮину расколничких група захвата процес унутрашЬег вреЬа. —ваки од оних „коЉи не помиЬу“ представЪа засебну Љединицу и води бригу о сопственоЉ неприкосновености. ≈то вам таЉног извора надахнуЮа о коЉем се не говори: у питаЬима веронауке он жели да сам себи буде глава и да каноне тумачи по сопственом нахоРеЬу. ¬оРе расколника признаЉу: „ЅоЉим се да забраним свом клирику да служи чак и на десет дана, пошто Юе отиЮи код других.“ Ќеки су заиста стигли да проРу кроз неколико ЉурисдикциЉа. „им се човеку нешто не свиРа Ц раРа се жеЪа за новом „истинскиЉе православном“ заЉедницом. „есте су самовоЪне хиротониЉе с кршеЬем правила. „овека боли кад види како почевши Љедном од испитиваЬа туРих грешака „они коЉи не помиЬу“ долазе до страховитог кршеЬа канонске дисциплине.

“ешко Ље схватити чега у свему томе има наЉвише: конзвервативизма и бриге за строго поштоваЬе предаЬа или савременог дисидентства и слободе говора? «илотство пада у чамотиЬу и неспособност да успостави сабран и аскетски молитвени живот. „–асцрквЪеЬе“ се не огледа само у посветовЬачеЬу; оно прати сваки степен духовног развоЉа. ѕрелазак на позициЉе исполитизираног „протестног покрета“ и пропагандистички рат с хиЉерархиЉом у потпуности одговараЉу слици унутрашЬег застоЉа и хлаРеЬа у вери.

«латоустов савет онима коЉи имаЉу недоумице

„÷ркви прете две опасности, - пише познати грчки аутор архимандрит ≈пифаниЉе (“еодоропулос), - с Љедне стране, екуменизам коЉи покреЮе Раво, а с друге Ц фанатизам погубан по душу коЉи на краЉу краЉева доводи до страшног богохуЪеЬа и Љереси и помрачуЉе истину. „уваЉмо се ових зала и нека би нас она минула. ЌемоЉмо скретати ни удесно, ни улево, веЮ корачаЉмо царским путем.“

ћалоброЉни примери у коЉима су архиЉереЉи и клир престаЉали да помиЬу свештеноначалиЉе увек су били изазвани ванредним и краЉЬим околностима. Ќа пример, у ситуациЉи сурових совЉетских прогона 1920-1930-их година и неЉасног питаЬа наслеРиваЬа дужности чувара патриЉарашког трона известан део –уске ÷ркве под руководством митрополита  ирила (—мирнова) одбио Ље да се потчиЬава митрополиту —ергиЉу (—трагородском). јтонски манастири су након што Ље патриЉарх јтинагора 1965. године самовоЪно „скинуо“ анатему бачену на католике, престали да помиЬу Ьегово име на литургиЉи. »пак, јтон данас признаЉе канонску ЉурисдикциЉу патриЉарха ¬артоломеЉа (јрхонтониса) коЉи понекад води ризичну екуменистичку политику. ¬еЮина светогорског братства предност у односу на реторику ултиматума даЉе тону братског саветоваЬа свог првоЉерарха.

ЌиЉе таЉна да екуменизам и опортунизам представЪаЉу проблем –уске ѕравославне ÷ркве. ѕадаЉу нам на памет неЉасне формулациЉе у вези с црквено-дипломатским и црквено-политичким питаЬима, изЉаве либерално настроЉених свештеника и поЉединих званичника. Ќаравно, не треба се слагати с оваквим изЉавама и треба им опонирати. ћеРутим, подЉеднаку забринутост изазиваЉу наметЪива расколничка агитациЉа и демарш „оних коЉи не помиЬу“. Ќеобично Ље лакомислено и опасно одважити се на раскид с ÷рквом у условима кад оних коЉи дозвоЪаваЉу себи модернистичке изЉаве коЉе се разилазе с духом предаЬа чине маЬину, а саборни глас ѕомесне ÷ркве изражава здраво учеЬе.

ѕример решаваЬа дилеме тешког моралног избора у црквеноЉ историЉи даЉе светитеЪ £ован «латоусти. „÷ркве своЉе не оставЪаЉте, будите у општеЬу (са свештеноначалиЉем) да не бисте изазвали раскол у ÷ркви, а (сумЬива документа коЉа противрече учеЬу и канонима Ц ј. –.) не потписуЉте,“ Ц говорио Ље своЉим ученицима уочи незаконитог изгнаЬа из  онстантинопоЪа. “о Ље опште правило за православне хришЮане за то како да ревнуЉу за веру не одлазеЮи у раскол. ƒобар избор хришЮанина састоЉи се у томе да се истовремено заштити од лажног учеЬа и од саблазни самовоЪе.

—а руског ћарина “одиЮ

20 / 10 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0