Srpska

’ерцеговац

јлександар »ванович  уприн (1870Ц1938) Ље Љедан од наЉпознатиЉих руских писаца почетка XX века, аутор броЉних приповедака и романа. Ѕио Ље белогардеЉски поручник под командом генерала  раснова. ѕосле пораза Ље емигрирао у ѕариз, али се пред смрт, 1937. године, вратио у отаЯбину где Ље умро 1938. године. ” емиграциЉи Ље посетио —рбиЉу коЉа Ље примила многе –усе протеране из завичаЉа и оставио белешке са своЉим устисцима.

††††

£едан моЉ приЉатеЪ, талентовани београдски новинар, рекао ми Ље да нас Ље у госте позвао херцеговачки посланик. ћожемо се наЉЉедноставниЉе обуЮи у жакете, а сати наЉудобниЉи Ц вечерЬи...

Ќова, тек направЪена, шестоспратна зграда, огроман лифт за десет особа, високе празне собе колико Ључе обоЉене светлим боЉама. ѕо свему судеЮи: привремен, а не сталан смештаЉ.

ƒочекуЉе нас домаЮин. ќн Ље високог раста, жилав и Љак, као дрвосеча или зидар. Мегова црна, коврЯава глава Ље мало погнута са упорним, непоколебЪивим, мало оштрим погледом. ќбучен Ље више него скромно: на Ьему Ље тамно плава, мека кошуЪа са тамном краватом. ќн Ље простодушно Ъубазан и непосредан. ”познаЉе нас са раниЉе придошлим гостом, Ьеговим босанским приЉатеЪем. ”брзо затим Ље дошла и Ьегова жена. ћи, становници великих градова, скоро уопште не среЮемо индивидуалну лепоту, индивидуалну Ъупкост женских лица и, допустите ми, давно смо се одвикли од такве радости. »сте кратке сукЬе, исте кратке косе, исти шешириЮи, потпуно сакривено чело и вани истурени исти дуги и Љеднако плавичасти носеви, исти кармини, вампирске усне Љеднако нашминкане, савршено изглаРена драга разноликост пре тако Ъупких кривина, окука, нежних углова Ц осмеха, све то чини жене налик Љедна на другу, од петнаестогодишЬе девоЉчице до педесетогодишЬе госпоРе, не рачунаЉуЮи то да су Љош издалека, посебно од позади, постале налик на младиЮе сабиЉених груди и сабиЉених бедара... —ад Юе, мислим, бити Љасно зашто сам с радошЮу и уздахом звиркао (читаоче, опрости ми на староЉ речи; али други глагол нисам нашао), звиркао на Ъупко лице домаЮице, тако самосвоЉно, тако свеже одишуЮи добротом, здравЪем и скромном веселошЮу. » морам реЮи да ниЉе реткост срести сличне жене у £угославиЉи, и свака од Ьих Ље на своЉ начин добра. –азмислите: зар то ниЉе права култура?

Ќа сто су у великим посудама поставили кукурузну кашу и каЉмак (врста творога, специЉално направЪеног, Љеду га и код нас на ƒону, и на  убану и на  авказу) Ц Љела веома укусна и хранЪива. £а увек Љедем мало, а таЉ дан сам успео да доручкуЉем, и зато сам, само из пристоЉности, загребао виЪушком по посуди. јли зато сам се са истинским задовоЪством радовао што Ље поред мене сео да Љеде домаЮин. “ако ревносно, без журбе, много и са укусом Љеду само Ъуди коЉи устаЉу у цик зоре, притснути тешким физичким радом, неухраЬени, ненавикнути да оштрим сосевима ублажуЉу апетит, веЮ да свакодневно, око поднева, утоЪуЉу веселу, нестрпЪиву глад, на краЉу, Ъуди коЉи су навикли да цене и уважаваЉу сопствени хлеб зараРен озноЉеног лица. “ако су, давно сам то видео, Љеле дружине столара, тесара, зидара, рибара или приЉатеЪска, многоЪудна, крепка породица богатог патриЉахалног мушкарца, у тим ретким кутовима, где Ље у преРашЬе време сеЪак био не кмет, веЮ господар.

„≈во и нашег националног, херцеговачког Љела“, рекао Ље домаЮин, учтиво спустивши кашику, „тако код нас вечераЉу и богати и сиромашни. ”згред, меРу Љеднима и другима нема скоро никакве разлике. —ва Ље наша земЪа сиромашна. «а нас кажу, да у ’ерцеговини има само Ъуди и камеЬа. » истина, наш градитеЪски камен иде пругама и плива рекама, каналима, морем у све Љужноевропске државе.“

„ амеЬе хладно, а Ъуди топли“, рекох упитно. ƒомаЮин брзо погледа на мене за тренутак заблисталим црним очима.

„ј Ъуди су страсни“, исправио Ље гордо. „Ќигде Ъуди не воле тако страсно своЉу отаЯбину као у планинскоЉ, суровоЉ и оскудноЉ ’ерцеговини.  од нас Ље сви за Љедног, Љедан за све. јко ли неким поводом (искЪучуЉуЮи, наравно, корист) убиЉем човека и ако о томе зна сва ’ерцеговина, ниЉедан човек неЮе издати, ни у сну прозборити, нити одати ни под мучеЬем, нити под претЬом смрЮу.“

††††

ќсетио сам да причам са правим ватреним песником своЉе сурове земЪе, и мислио сам:

„ƒомаЮин Ље у праву. ¬ероватно Ље заиста Ъубав према свом племену, оданост Ьему обрнуто пропороционална величини Ьегове териториЉе и броЉности становништва. —етимо се ‘инске, кавкаских аула, северноамеричких црвенокожаца, ¬андеЉе, спора ¬еликог Ќовгорода са московским царевима, неугасиве ревности вере старообредаца, хероЉства малене ‘ландриЉе...“

„≈то знам“, наставио Ље домаЮин, „да обожавате песме «ападних —ловена вашег великог ѕушкина. » сам кажем да су те песме прекрасне. јли таквих песама има на стотине и хиЪаде у легендарноЉ витешкоЉ ’ерцеговини. ƒоРите код нас у пролеЮе. ЅиЮете омиЪени гост у свакоЉ куЮи. »ма да се сити наслушате прелепих предаЬа и старих, хиЪадугодишЬих песама...“

ƒоносе печено прасе на ражЬу. “о Ље празнични поклон за госте. ƒомаЮин сад не Љеде тако брзо. ј кад су налили у чаше црно вино, Љаки, поцрвенели Ѕосанац тихо рече:

„Ўто чекати до пролеЮа, узми своЉе гусле и отпеваЉ нешто за госте.“

„ƒозвоЪавате?“ упитао Ље ’ерцеговац, устаЉуЮи.

ƒомаЮин одлази на трен и одмах се враЮа. ЅрижЪиво носи са собом чудан гломазан музички инструмент, ког Ље тешко описати. “о Ље Ц нешто налик виолончелу, али са правим, као палица, вратом и само са Љедном дебелом, цревастом струном. Ќа телу има округли гитарски изрез, а само тело личи на четвороугаони или петоугаони сандук од црвеног дрвета.[i] ќд свега тога наЉтеже Ље описати гудало.

ƒрвени лук Ље погрбЪен, или ако желите, српаст, а краЉеви су споЉени уском белом траком од коЬске длаке. “о и Љесу ѕушкинове гусле: guzla ѕроспера ћеримеа. ” £угославиЉи оваЉ инструмент, пак свуда, називаЉу гуслама.

”чврстивши тело меРу коленима и ниско спустивши упорну коврЯаву главу гуслама, домаЮин Ље засвирао сурови, тегобан, Љеднолик мотив. “ри прста Ьегове леве руке Ц домали, средЬи и кажипрст, захватали су врат. ЌиЉе их померао ни горе, ни доле. —амо Ље стезао и опуштао прсте и некако стрпЪиво, пажЪиво Ље ишчекивао тренутак за своЉ наступ.

ƒа, веЮ сам давно слушао, пре двадесет пет година ту оскудну, тужну, примитивну мелодиЉу. —лушао сам Ље у ѕолесЉу, у селу  азимирки, на пиЉаци од слепог песника.

ќЉ, заРе сунце, час вечерЬи,
Ќад ѕочаЉевом Ље стао,
ќЉ, изашла воЉска турска,
 ао таЉ црни облак...

ќдЉедном, ухвативши неки непознат нам такт, ’ерцеговац Ље затресао главом и запевао. Ќе, глас му уопште ниЉе био сличан старачком промуклом и дрхватом гласу песника из ѕолесЉа. Ѕили су то високи и Љаки тонови, тако испунивши пространу трпезариЉу, да се чинило као да им Ље у ЬоЉ тесно. Ќапев Ље био наЉпримитвниЉи, наЉпростиЉи, али од оних коЉи се изузетно тешко памте, и речи су изгледале савршено Љасно. —тари гуслар се жалио на турско насиЪе и беспомоЮност потлаченог народа.

„Ўта Ље с богатом, хришЮанском ≈вропом?“, с тугом дозива гуслар, “ƒа ли Ље заспала? ќглувела? ќслепела? »ли се само прави уснулом, глувом и слепом? √де ми, —рби, да се склонимо од Љаничарског разбоЉништва? ќЉ, поЮи Юемо ми, поЮи Юемо до ѕетрограда, до великог руског цара јлександра, испричаЮемо му како нас “урци угЬетаваЉу.  ако наше жене срамоте, девоЉке и младиЮе продаЉу у хареме, а Љунаке на свим пиЉацама као робЪе продаЉу...“ ѕреставши да пева, ’ерцеговац Ље рекао:

„“а песма Ље Љош млада, свега ЉоЉ Ље педесет-шездесет година, и у ЬоЉ Ље, сами сте чули, скоро свежа политика. ЌиЉе створена сигурно пре почета седамдесетих година прошлог столеЮа, пред –уско-турски рат од 1877Ц1878. године, па и до добровоЪаца „ерЬаЉева. √услари су код нас увек, од старих времена, за све године турског Љарма, били чувари сеЮаЬа на храбре борце, на воРе нових славних устанака, жива лутаЉуЮа пропаганда српске слободе и независности.“

ѕажЪиво слушам, Юутим и души ме радуЉе домаЮинова екстаза. £асно се присеЮам у тим тренуцима ѕушкиновог „¬оЉводе ћилоша“ из песама «ападних —ловена:

ј у очи гуслари нас руже:
ƒокле Юете штедит Љаничаре,
докле Ьине трпети ударце?
»ли нисте —рби но чергари,

»л сте бабе, а не мушке главе?
оставЪаЉте беле дворе своЉе,
” велику идите пеЮину,
“у се олуЉ припрема на “урке,
“у дружину на оружЉе купи
—тари —рбин, воЉвода ћилошу.[ii]

Ўта Юе ми ново реЮи славни ’ерцеговац? јли он каже:

„Ўто Ље стариЉа народна песма, то Ље она дубЪа и лепша. ≈во сад, ако вам ниЉе досадно, покушаЮу да вам пренесем ту веома древну песму, коЉу сам Ља слушао од старог, слепог гуслара, а оваЉ Ц од свог стогодишЬег деде.“

» опет, после монотоног, сетног увода, он почиЬе да пева гвозденим, чврстим, директним гласом, што Ље тресао ваздух и нерве. ќсеЮа се да га никаква сила неЮе зауставити да прекине то хероЉско певаЬе.

јли, да ли од старих речи, или сложености приче, или певачеве страсти, тек не знам шта Ље било разлог томе да скоро ништа нисам схватио. “о сам отворено признао и замолио да ми препричаЉу текст полако, без музике. ƒомаЮин Ље лако пристао. ќн Ље стпрЪиво, ред по ред, преносио садржаЉ епа, моЉ приЉатеЪ, познати новинар, преводио Ље на руски, а Ља сам с нестрпЪеЬем молио да понавЪа за мене не баш Љасна места. ќваЉ рад ми се ниЉе учинио делотвроним. ћоЉ приЉатеЪ новинар ми Ље врло радо обеЮао да Юе записати на руском преводу стих по стих, са речима ’ерцеговца, текст старе песме и послати ми Ље у ѕариз. јли, и раниЉе сам причао да су београдски новинари тако претрпани другим огромним пословима да им за поштену преписку не остаЉе времена. Ќажалост, мораЮу да представим ту песму коЉекако, у сировоЉ, недотераноЉ форми.

ќвде Ље реч о славном српском воЉводи и двоЉици Ьегових младих синова, о ЬеговоЉ оданоЉ и храброЉ дружини и о таЉном осветничком нападу на турски логор. јли не знам, да ли сам тачно схватио Ц у велико патриотско дело су некако умешале „лукаве очи“. ѕреко Ьих или не, “урци су сазнали о таЉноЉ намери и припремили су —рбима опаку заседу. »пак, нису све знале „лукаве очи“. Ѕило им Ље само познато то да Юе проЮи воЉвода са двоЉицом синова тим уским, стрмим стазама где би се упутили само орлови и —рби горштаци. ј коЉим околним путевима Ље послао воЉвода своЉу храбру дружину у турску позадину, то лукаве очи нису знале. „им се воЉвода са синовима испео уз стрмину на малу зараван, окружише их са свих страна “урци и, како се —рби нису ни помакли, они их свезаше. ѕитаЉу их:

„јко ваш живот желите да спасите, реците коЉим путем Ље кренула дружина.“ —рби ништа нису одговорили.

„ћучиЮемо вас!“, запретили су “урци. —рби Юуте, ни Љедан ниЉе зуцнуо.

”хватише тада погани ћуслимани млаРег сина. —ве су му зубе клештима повадили, одсекоше му редом све прсте, и све му кости поломише.

„–еци нам куда Ље кренула дружина?“

Оути дечак, чак ни не Љечи, вруЮу крв пЪуЉе, и тако под мукама и умире.

”зеше стариЉег сина.  атраном су му спаЪивали цело тело; жаром су га ослепели, вене су му покидали. Ќишта од Ьега нису добили. –екао Ље тихо:

„—милуЉ се над —рбиЉом, Ѕоже!“ Ц и склопио Ље своЉе очи соколове.

“ад су “урци до воЉводе пришли:

„¬идео си каква судбина Ље стигла твоЉе синове због тврдоглавости? £ачи си од Ьих обоЉице, здравиЉи и чвршЮи. «а тебе Юемо смислити наЉокрутниЉа мучеЬа. √овори где си послао своЉу дружину!“

¬оЉвода им презриво одговори:

„јко сам видео како сте мучили моЉе синове, а они речи нису прозборили, ниЉе ваЪда да мислите да сам се за себе уплашио и за своЉе муке? ј веЮ толико хоЮете да знате где Ље моЉа дружина, погледаЉте са те заравни надоле, у долину. ѕогледаЉте како ваш логор, запаЪен гори. ѕогледаЉте како наступа одоздо моЉа немилосрдна дружина. ЌеЮе ни до сто изброЉити, а погинуЮете сви до Љеднога, и нико се неЮе спасити.“

«аплакао турски бег проклети, упуцао воЉводу из пиштоЪа, а одоздо се веЮ пеЬе српска дружина. » истину Ље казао воЉвода: нико од “урака жив ниЉе остао. ј ти што су потрчали по српским горским стазама, нашли су своЉу смрт у безданима.


[i] –уси црвеним дрветом (красное дерево) називаЉу врсте коЉе имаЉу црвене и браон тонове. “акво дрвеЮе Ље на цени због своЉих добрих механичких своЉстава. ” ту групу спадаЉу: махагони, сандалово дрво итд...

[ii] ѕревод ћилорада ѕавиЮа.

— руског ћилиЉа £овичиЮ

21 / 10 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0