Srpska

«начаЉ манастира —туденице за српску просвету

÷арска лавра —туденичка Ље названа, и то с правом, „маЉком, кореном и главом светих цркава у —рбиЉи“. [1] ќна Ље заиста то била и остала благодареЮи своЉим светим ктиторима —имеону и —ави и своЉоЉ изузетноЉ улози у просвети и култури —рпског народа.  роз —туденицу и оно што Ље она, Ьима утемеЪена н усмерена, кроз векове изнедрила, —имеон и —ава, ова „свештена двоЉица“ уткали су у српско историЉско и вечно биЮе.

††††

—имеоновско-савинска просвета, органски везана за —туденицу и Ьено првобитно назначеЬе, и по свом садржаЉу и по своЉим циЪевима и методима по много чему Ље другачиЉа од онога што се данас подразумева под поЉмом просвете. ≈вропска просвеЮеност свела Ље маЬе више просвету на школско образоваЬе, знаЬе н практично умеЬе. —туденички симеоновско-савински тип просвете разликуЉе се од оваквог типа просвеЮености и схватаЬа васпитаЬа не само по томе што придаЉе изузетан значаЉ моралном образоваЬу и обликоваЬу Ъудске личности, него и по самим основама васпитаЬа уопште, као и по поимаЬу Ъудске личности и Ъудске заЉеднице, и Ьиховог краЉЬег назначеЬа. —туденичко просветно предаЬе Ље засновано на непатвореним новозаветним темеЪима и ’ристовоЉ науци, пронетоЉ н доживЪеноЉ кроз палестинско-синаЉски и светогорски животни опит и искуство, с Љедне стране, али и кроз скоро хиЪадугодишЬе цариградско-источно ромеЉско (византиЉско) искуство сагласиЉа (хармониЉе) ÷ркве и државе, с друге стране. «а поближе упознаваЬе са студеничким типом просвете треба првенствено имати у виду да Ље —туденица основана за монашко општежиЮе, по цариградским и светогорским „образницима“.  ако каже —вети —ава у ∆итиЉу свога оца —имеона ЌемаЬе, основана Ље „на покоЉ и умножениЉе Љединоких чина“ (монашког чина). [2]

††††

» као што Ље, образац ’иландарског типика био ≈вергетидски цариградски типик, на исти начин он Ље био и образац —туденичког типика као основног обрасца целокупног живота у —туденици, а преко Ье и ∆иче касниЉе и у другим манастирима широм српских земаЪа. ѕишуЮи, пак, —туденички типик, или како Ље назван „ќбразник —ветога —аве“,[3] —вeти —ава нема за циЪ да даде само споЪашЬу уредбу о устроЉству и животу у манастиру. ќн, пре свега, своЉом изузетно снажном и препороРеном личношЮу, преноси у —туденицу, а преко Ье у целу —рбиЉу, живо монашко предаЬе и опит —вете √оре и других духовних центара »стока, нарочито оних у ÷ариграду; ѕалестини (Ћавра —ветог —аве ќсвеЮеног) и на —инаЉу.

“о Ље чиЬеница од далекосежног значаЉа не само за наше монаштво и Ьегов духовни живот, него и за српску просвету уопште. ћанастири су кроз цео —редЬи век па и до наЉновиЉих времена били жижа културног живота и просвете —рпског народа. ѕреко —туденице и других манастира, преко Ьиховог устроЉства и живих, примера у Ьима, преко дела духовних писаца и —ветих ќтаца, превоРених у манастирима и манастирским испосницама, и преко Ьих преношених до владарских дворова и себарских колиба Ц уткивало се .у српско народно биЮе, и постаЉало Ьегова „колективна свест“, оно што смо назвали „палестинско-синаЉски и светогорски животни опит и искуство“, тЉ. живо источноправославно просветно ѕредаЬе.

—ве то би било неоствариво, бар не ни у приближно толиким и таквим размерама, без личности —имеона и —аве, двоЉице главних неимара —туденице и утемеЪитеЪа студеничке просвете. —рби су, колико нам Ље познато, Љедини народ у свету чиЉа Ље целокупна историЉска судбина утемеЪена на две светитеЪске личности: на свецу владару и државотворцу и на свецу оснивачу ÷ркве и кроз Ьу и у ЬоЉ уобличитеЪу народног духовно-културног биЮа. Ѕез те историЉске чиЬенице просто Ље немогуЮе схватити прошлост —рпске ÷ркве и државе, као ни токове српске просвете и културе. Ќа сродности по телу (отац и син) и духовноЉ Љеднодушности —имеона и —аве саграРени су не само ’иландар и —туденица и светородна лоза ЌемаЬиЮа; него н —рпска држава и ÷рква, као и унутарЬе сагласиЉе и целовитост српског културног просветног и народног биЮа до наЉновиЉих времена. —тефан ЌемаЬа „обнавЪаЬем своЉе домовине“,[4] а oба, —имеон и —ава, градЬом ’иландара и —туденице, постаЉу и остаЉу извориште и „образник“ саборности и сабраности српског свеукупног историЉског постоЉаЬа. ќни то постаЉу како своЉом телесном и духовном сродношЮу и Љеднодушном усмереношЮу истим и краЉЬим циЪевима свог личног и народног заЉедничког живота, тако и преко плодова те Ьихове сродности и Љеднодушности, првенствено преко из, Ьих израслог немаЬиЮко-лазаревиЮког сагласЉа измеЮу ÷ркве н државе, на начелима устроЉства источно-ромеЉске (византиЉске) државности и црквености. Ћични животни пут —имеона и —аве постаЉу образац пута Ьихове државе и ÷ркве, Ьиховог узаЉамног сретаЬа и прожимаЬа.

††††

ѕошто Ље обновно своЉу дедовину —тефан ЌемаЬа се, одазива позиву —авином и преко —туденице иде ’иландару и —ветоЉ √ори. ќсетивши да су све лепоте и части овог света „као дим“, привучен вечном ’ристовом ЪубавЪу он почиЬе да се брине о своЉоЉ души и о дану у коЉи Юе стати на —трашин —уд.[5] Ѕрига о „дедовини“, брига Ље о своме и народном телу; брига о своЉоЉ души прераста у бригу о души свог народа.

¬еЮ у —туденичком типику —вети —ава указуЉе, преко откриваЬа човековог устроЉства, на Ъудску меру устроЉства и дубЪег смисла не само —туденице него и целокупног друштвено-црквеног биЮа —рпског народа. £ер, по —туденичком типику, као што Ље човек „сложен“ од душе и тела тако Ље саставЪено „сложено“ и све оно што постоЉи у манастиру н што се у Ьему збива, ћанастир има, као и човек, своЉу „душу“. “о Ље „богоЪепна служба“, тЉ. богослужеЬе и молитвено-литургиЉско оприсутЬеЬе у Ьему ÷арства небеског. “ело Ље сам манастир као граРевина и све оно у Ьему што Ље неопходно за наше тело (храна и др.).[6]

“аЉ податак, коЉи по самоЉ природи ствари постоЉи у човеку и коЉи се разоткрива у устроЉству —туденице, остваруЉуЮи се кроз „образник —ветог —аве“ (типик), показуЉе се као основа историЉског устроЉства друштвено-црквене „заЉеднице ЌемаЬиЮке државе и ÷ркве. ƒржава се доживЪава као човеково тело а ÷рква Ц као душа тога тела.

ќдричуЮи се на сабору у —туденици (1196. г.), свога престола ради „благога ига ’ристовога“ и постаЉуЮи заЉедничар „часнога и ангелскога и апостолскога образа“ иночког, —имеон ЌемаЬа тим своЉим чином исказуЉе стремЪеЬе дубЪем смислу и себе и своЉе државе.

 ао што брига о свом телу или строЉеЬе манастирске граРевине не смеЉу бити сврха саме себи, тако ни ствараЬе државе, закЪучуЉуЮи по овом чину ЌемаЬе државотворца, ниЉе и не може бити и самосврха, Љош -маЬе принудом и нужношЮу оковани историЉски самодовоЪни поредак.  ао што би живот у; свету за —ветог —имеона био „као дим“, без откриваЬа дубЪег христоликог и богочовечног смисла, тако би и Ьегова државна творевина, ограничена на биолошко-социЉалну раван, без отворености за ÷арство небеско, била бесмислена. »з овог животног чина ЌемаЬе као човека и као државотворца очевидно Ље да он на државу не гледа као на затворену и обоготворену реалност него као на припрему и неопходни предуслов за нешто савршениЉе. «аЉедништво у држави Ље предуслов и припрема вечног и неуништивог заЉедништва Ъуди у ÷ркви.

ƒок —тефан ЌемаЬа тако греди —ветоЉ √ори и небеском £ерусалиму, Ьегов син —ава се креЮе у обратном смеру. ќн се из —вете √оре, са своЉе √оре ѕреображеЬа, враЮа задужбини свога оца —туденици, а ;преко Ье целоЉ ЌемаЬиЮкоЉ —рбиЉи, да ЉоЉ подари оно за чим Ље Ьегов отац кренуо у потрагу. ѕутеви Ьих двоЉице се укрштаЉу у ’иландару н —туденици а преко Ьих и у Ьима и Ьиховом двоЉедном делу Ц укрштаЉу се путеви Ьихове ÷ркве и државе. —вети —ава постаЉуЮи, своЉим повратком, за своЉ народ „наставник пута коЉи води у живот“, показуЉе и открива свом народу смисао и значаЉ ÷ркве.

ќна Ље позвана да у границама пролазног и привременог заЉедништва и живЪеЬа посведочи оно што Ље вечно и непролазно; да собом откриЉе вечне димензиЉе историЉе и Ъудског биЮа, личног и заЉедничког. ƒа се потруди да своЉу вечну истину оваплоти у свакидашЬи Ъудски живот, даЉуЮи бесмртни смисао Ъудском заЉедништву на земЪи.  ао и свему ономе што човек ради и гради и од чега живи у времену и простору.

††††

 акву дакле, хоЮе државу и ÷ркву —имеон и —ава?

’оЮе државу отворену за вечност и ÷ркву погружену у време и временске токове и Ъудску свакодневицу, до самоодрицаЬа и голготског саможртвеног дариваЬа. ќва симеоновско-светосавска замисао добила Ље у складно граРеноЉ и леполикоЉ —туденици своЉ символ и видЪиви ;знак, своЉе опипЪиво-знаковито оваплоЮеЬе. »з Ье кроз Ьу над, вековима струЉи и открива се та симеоновско-савинска саборност, то свето Љединство вере и живота, делаЬа и мишЪеЬа, хоризонтале и вертикале живЪеЬа.

—туденица Ље сва крстолика и крстоносна па отуда и христоносна. —воЉим стремом небу и своЉом заокругЪеном приземЪеношЮу и присном ЪудскошЮу, том своЉом крстоликошЮу, она заиста постаЉе „корен“ и извор наше истинске просвете и саборне просвеЮености Ц ќвоме да додамо и оно: —воЉом споЪашЬом мермерном романиком и унутарЬом источноромеЉском (византиЉском) загрЪеношЮу са “аЉном и присношЮу са Ѕогородицом „наставницом“ и добротворком и од Ье роРеном Ѕогочовеком, она Ље сама по себи светлост богопознаЬа и просвеЮеЬа, опипЪиво сазвучЉе и Љединство »стока и «апада, неба и земЪе, Ѕога и човека.[7]

—аграРена двоЉицом светитеЪа, прожета богочовечном сагласношЮу душе и тела, споЪашЬег и унутрашЬег, државе и ÷ркве, личног и заЉедничког, —туденица показуЉе да Ље главни циЪ просвете задобиЉаЬе светости и вечне богочовечне светлости. “ако су светост и вечна; богочовечна светлост и преображеЬе Ьоме постали Љедном за свагда призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног биЮа —рпског народа. Ќа тоЉ светлости и преображеЬу заснована просвета, и усмерена таквоЉ светости, обуЉима собом и захтева преображаЉ целокупног устроЉства и свих облика Ъудског живота, личног н заЉедничког, као и саме природе у коЉоЉ човек живи и у коЉоЉ се раРа. “аЉ Љедном за свагда —туденицом поставЪени заЉеднички циЪ двоЉедног друштвено-црквеног биЮа —рпског народа био Ље и остао извор и надахнуЮе свих Ьегових историЉских великих прегнуЮа и оствареЬа.

—ад Юемо се на основу овог краЉЬег увида у темеЪе и краЉЬе циЪеве студеничке просвете задржати конкретниЉе на неким од важниЉих аспеката Ьегових основа и доприноса —туденице образоваЬу и културном напредоваЬу —рпског народа у целини.

††††

1. —туденичка просвета Ље незамислива без праве вере, благочешЮа. “о Ље просвета заснивана на ƒомостроЉу о нашем спасеЬу „припремЪеном пре векова“, ƒомостроЉу коЉи се врхуни у оваплоЮеЬу Ѕога Ћогоса. —вета —имеон одлазеЮи у —вету √ору, оставЪа завет свом народу да чува праву побожност и призива на „веру у „—вету и £едносушну н ЌераздеЪну “роЉицу, коЉом се у крштеЬу просветисмо“.[8]

“акоРе и —вети —ава, у своЉоЉ, другоЉ —туденичкоЉ беседи, као и у свим своЉим списима, призива на веру у ’риста, на држаЬе Ьегових заповести, предаЬа Ьегових јпостола и на неодваЉаЬе од црквеног сабора (= сабраЬа) преко кога се стреми и достиже у сЉедиЬеЬе мноштва Ъуди богоизабраних у сЉедиЬеЬе —вете “роЉице. [9]

—вети —ава, тражеЮи од свога оца да доРе у —вету √ору, поставЪа за циЪ Ьиховог заЉедничког боравка на овом „огЬишту врлина“: „ƒа пошаЪе нам ¬ладика ’ристос ѕресветога ƒуха свога и обнови у нама образ “рисветлога Ѕожанства, и за Ъубавно последоваЬе Ьему, усели се у нас и обитеЪ у нама сатвори.“[10] ѕо ƒоментиЉану, —вети —имеон и —ава су и „уздигнути на просвеЮеЬе и божанско научеЬе западне стране“ управо том и таквом вером. «ато они шире и просвеЮуЉу своЉ народ тим „богоразумним учеЬем“ и духоносним знаЬем. [11]

Ўта се подразумева у то време под поЉмом просвете а и касниЉе у средЬевековноЉ —рбиЉи, наЉбоЪе се види из Љедног текста монаха √ригориЉа (XV век) у коме се захтева: „не от писаниЉ или кЬиг просвештати се, но чист разум имуште ƒуха благодетиЉу освештати се. и Љакоже кЬиги чрнилом, сице срдца наша ƒухом —ветим написана имети“.[12] ќчевидно, то Ље и краЉЬи циЪ зидаЬа —туденице: да се у ЬоЉ као обитеЪи и кроз Ьу Ц Ъуди преображаваЉу у „обитеЪ“ ƒуха —ветога.

«а студеничке просветитеЪе —имеона и —аву образоваЬе не значи (као данас) стицаЬе знаЬа него обнавЪаЬе у нама образа „“рисветлога Ѕожанства“ силом ƒуха —ветога. Ќаставник или „наставитеЪ“ Ље пре свега онаЉ коЉи показуЉе прави пут коЉи води у вечни живот. “аквог пута Ље „путеводитеЪица“ и „наставница“ ѕресвета Ѕогородица, али и —вети —ава и остали светитеЪи. ѕод поЉмом пак „васпитаЬа“ у студеничком типу просвете Љош увек се подразумева целосно храЬеЬе, отхраЬиваЬе, питаЬе.

“ако када —тефан ѕрвовенчани говори о „воспитаниЉу“ коЉе Ље примио од оца, под Ьим подразумева целокупно своЉе телесно и духовно уздизаЬе и узрастаЬе. [13] ” истом ; смислу “еодосиЉе говори за ЌемаЬу да Ље синове и кЮери обучио ‘“светим кЬигама“ и благим обичаЉима“.[14] » ƒоментиЉан каже за —ветог —аву да су га родитеЪи васпитавали „у великоЉ Ъубави, благоверЉу и чистоти“. [15]

††††

2. —имеон и —ава пре свега уче правоверЉу и покаЉаЬу и ревносном живЪеЬу;по Ѕогу. Михова просвета Ље, органски везана за покаЉаЬе, за духовно-морално узрастаЬе па тек онда за знаЬе. ” ЬоЉ личност просветитеЪа, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на Ьиховом примеру и Ьиховом значаЉу за обликоваЬе и образоваЬе —рпског народа. —имеону као „апостолу свога отечества“, као „мосту коЉи води у вечни живот“, „умном граду отечества свога“, како га назива Ьегов биограф, треба, по —ветом —ави, следовати „просвеЮеном савешЮу“, „вером чистом и душама преочишЮеним“[16] Мему и Ьему сличнима, а какав Ље био и сам —вети —ава, треба следовати Љер Ље он тако заволео Ѕога „да ниЉедноЉ од Ьегових светих заповести не даде да падне на земЪу него их све прихвати у свети ум своЉ и у недра душе своЉе, и на олтару срца свога написа“.[17]

—ветитеЪи уче своЉим животом и примером, али и своЉом смрЮу и своЉим посмртним чудотворним деЉством. “акви су били —имеон и —ава али и —имеонов други син —тефан ѕрвовенчани, монах —имон, у народу познати као „—вети  раЪ“. Ќарочити значаЉ за просвету —рпског народа имале су после Ьихове смрти Ьихове свете мошти. ѕочевши- од преноса —имеонових моштиЉу мироточивих из ’иландара у —туденицу, као и преноса —авиних моштиЉу из “рнова у ћилешево, преко великог поштоваЬа моштиЉу —ветог  раЪа па све до спаЪиваЬа моштиЉу —ветог —аве и броЉних преношеЬа из места у место моштиЉу ћонаха —имеона, мошти Ьих троЉице су вршиле (и врше) огромни утицаЉ на духовни живот и самосазнаЬе —рпског народа;

ЅлагодареЮи присуству Ьихових моштиЉу —туденица (односно ћилешева) постаЉе сабирно сочиво српске душе. ѕреко Ьих као ктитора и преко Ьихових моштиЉу —туденица задржава првенство меРу српским манастирима и меЮу свим српским духовним центрима. „“у опипЪиво започиЬе; и опипЪиво се продужуЉе светородна ; лоза ЌемаЬиЮа. ќд мира —ветог —имеона ниЉе замирисала само —рбиЉа, оно Ље допирало и много даЪе, на пример, до –усиЉе, приликом одлазака студеничких монаха у –усиЉу ради скупЪаЬа милостиЬе.[18]

ЌиЉе никакво чудо што студенички монаси и народ ништа ниЉе толико и тако Ъубоморно чувао као мошти —ветог  раЪа коЉе су безброЉ пута ношене из —туденице и враЮане у Ьу. ƒа поменемо само Љедно од новиЉих Ьихових преношеЬа из ћанастира  алениЮа у обновЪену —туденицу (1839. г.) и Ьегов значаЉ за духовно буРеЬе и обЉедиЬаваЬе —рбиЉе у прошлом веку.[19]

††††

3. ” непосредноЉ вези са личностима светих  титора —туденице и Ьиховим светим моштима и Ьиховом значаЉу за просвету —рпског народа Љесте и студеничко монашко, општежиЮе, устроЉено по „образнику —ветог —аве“, као и студенички сабори и празници на коЉе се народ вековима скупЪао. ” досадашЬем ,проучаваЬу ћанастира —туденице као и наших других манастира, том наЉважниЉем и наЉбитниЉем садржаЉу манастирског живота и Ьеговог ширег вековног зрачеЬа, придаван Ље веома мали, боЪе реЮи скоро никакав значаЉ. ќбраРивана Ље архитектура, кЬижевност, пластика, живопис и др. ћанастира —туденице (и других манастира), што значи, оно што —вети —ава назива у —туденичком типику „манастирско тело“.

ћонашко општежиЮе као вековни студенички начин живЪеЬа, литургиЉска молитвена сабраЬа унутар манастира, верност српског народа завету —ветог —аве да се не одваЉа „од црквеног сабора“, тЉ. од литургиЉских сабраЬа и светог причешЮа “елом и  рвЪу ’ристовом, све то што у ствари представЪа истинску „душу“ ћанастира —туденице, као да Ље превиРано н занемариван Ьегов изузетни значаЉ.

” општежиЮу и на тим вековним саборима у ћанастиру —туденици народ Ље просвеЮиван не пасивним примаЬем истина вере и живота, него динамичним учествоваЬем и меРусобним сЉедиЬаваЬем „мноштва Ъуди богоизабраних“ у Љедно “ело и у Ъубави —вете “роЉице. ѕрворазредан Ље значаЉ манастирског општежиЮа и манастирских сабора и празника за развиЉаЬе друштвене и социЉалне свести српског народа кроз векове, за развиЉаЬе духа заЉедништва, мобарства, Љеднакости у Ьему. “о Ље тема коЉоЉ би требало посветити посебну пажЬу и то не само што се тиче —туденице него и уопште монашког општежиЮа, преко —туденице и других манастира утканог у душу српског народа, као и теми црквених сабора и празника. ћи овде само указуЉемо на Ьу и Ьен изузетни значаЉ за српску просвету, образоваЬе и васпитаЬе, како у кругу манастирског живЪеЬа, тако и у оквиру породице као и на много ширем друштвеном и народном плану.

††††

4. —а тим у вези Ље и буРеЬе, обликоваЬе и чуваЬе националне свести —рпског народа коЉа Ље просто необЉашЬива без ћанастира —туденице. — правом Ље Љош у прошлом веку писао ћ. Ѕ. ћилиЮевиЮ: „Ќе видевши —туденице, —рбин не може имати поЉма о прошлости рода свога.“[20] “аЉ значаЉ ћанастира —туденице не протеже се само на ЌемаЬиЮки и постнемаЬиЮки период историЉе —рпског народа, него и на период турског ропства као и на збиваЬа у новиЉоЉ српскоЉ историЉи, нарочито после великих —еоба преко —аве и ƒунава. √роб —ветог —имеона и Юивот —ветог  раЪа имали су значеЬе националног символа, нарочито у турско ƒоба и после —еоба, до Ѕудима и —ент јндреЉе, као и на свим просторима до коЉих су —рби: допирали и на коЉима су боравили. ¬еЮ јрсениЉе IV Ўакабента, на бакрорезу ћанастира —туденице наговештава своЉе националне и политичке идеЉе преко хералдичког паноа са композициЉом —ветог —аве и српским светитеЪима Ћозе ЌемаЬиЮа. –ади се о обнови култова српских владара и националних светитеЪа, што Юе касниЉе доЮи до Љош веЮег израза у гравирама, иконама и фрескама на тлу целе  арловачке митрополиЉе.[21]

ѕостоЉе Љош два таква студеничка бакрореза (из 1740. и 1758. г.) коЉи такоРе развиЉаЉу националну свест српског народа, преко патриЉарашког и црквеног обЉедиЬаваЬа српских земаЪа.“[22]

 араРорРе, вожд ѕрвог српског устанка, и те како Ље свестан значаЉа —туденице за буРеЬе српског народа, као и ћилош ќбреновиЮ после Ьега.  араРорРе даЉе —туденици прилоге заЉедно са другим српским првацима, Ьегова супруга £елена везе покров за Юивот —ветог  раЪа. —нага светитеЪевих моштиЉу и страх од Ьега преноси се чак и на “урке и то у моменту спаЪиваЬа ћанастира (1806). »збеглим калуРерима са моштима “урци поручуЉу: „јко се не врати светац и цркву и долни камен претуриЮемо. [23]

5. ѕосебан значаЉ —туденице за српску просвету види се у писаноЉ и преведеноЉ кЬижевности и кЬижевним делима, коЉа управо у —туденици има своЉе зачетке. ” —туденици Ље 1208. године настала прва биографиЉа —ветог —имеона. као и Ьегова —лужба. Ќаписао их Ље сам —вети —ава. “аЉ Ьегов спис постао Ље надахнуЮе студеничког ктиторског живописа. “у преко Ьега започиЬе веома важан култ светородне Ћозе ЌемаЬиЮа коЉи Юе доЮи до пуноЮе у живопису √рачанице, ѕеЮи, ƒечана. —туденички и ’иландарски типик, ’иландарска повеЪа и други „образници“ овог симеоно-савинског периода постаЮе узор касниЉим делима сличне врсте. ” —туденици су током векова писане и преписиване многе кЬиге, то нарочито важи за »спосницу —ветог —аве. ” „пештери више —туденице“ помиЬу се преписивачи кЬига: све до XVII века.[24]

 ад Ље —вети —ава дошао у —туденицу: „цео своЉ род учаше покаЉаЬем празноверЉу“. [25] «а Ьега “еодосиЉе каже да и пре него што Ље постао архиЉереЉ, идуЮи по своЉ земЪи своЉега отечества апостолски проповедаше ≈ванРеЪеЕ проповедаше крштеЬеЕ Љереси разораваше, цркве подизашеЕ и украшаваше своЉе отачаство обичаЉем и законом христоименитих Ъуди“.[26] ” своЉоЉ касниЉоЉ просветитеЪскоЉ делатности, поред ширеЬа духовне кЬижевности и свога апостолског рада; —вети —ава се наЉвише ослаЬао на своЉе —туденичке и ’иландарске ученике од коЉих су многи били поставЪени и за епископе, проповедаЉуЮи и просвеЮуЉуЮи народ. »з круга студеничких монаха било Ље и касниЉе епископа, меЮу Ьима се поред —ветог —аве нарочито истакао у време ”роша I архиепископ £оаникиЉе.[27] ѕомиЬе се, као преписивач старих повеЪа и игуман студенички —ава.[28]

ћоже се слободно реЮи да Ље српска писана реч и кЬижевност потоЬих времена започела у —туденици са првим биографиЉама —аве и —тефана ѕрвовенчаног, и са —туденичким типиком. —туденичка библиотека Ље била вероватно веома богата, али због честих рушеЬа и паЪеЬа самог манастира од Ье нам Ље веома мало сачувано.  алуРер —офрониЉе из »споснице —ветог —аве бележи да Ље у  аци —ветог —аве „храЬено много драгоцених старих рукописа, али их Ље он, пре бекства (после пада —рбиЉе 1813. г.). не желеЮи их оставити неприЉатеЪу све живоЉ ватри предао“.[29] ƒо данас Ље сачувано Љедно рукописно ≈ванРеЪе из почетка XVI века; веЮина осталих сачуваних кЬига су из XVII-XIX века, наЉвише штампаних у –усиЉи. ћеРу Ьима Ље наЉзанимЪивиЉа „ћеч духовни“ Ћазара Ѕарановича (1666. г.) и “ребник ѕетра ћогиле (XVII век).[30]

«начаЉан Ље —туденички зборник звани „ќтечник“, преписан у XV веку. ” Ьему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: ¬ластарева синтагма и ƒушанов законик. ќваЉ студенички рукопис данас се налази у јрхиву £ј«” у «агребу. Мегов текст обЉавио Ље ¬. ћошин у „—таринама“, кЬ. 42. 1949. године.[31]  ао преписивач и изворни списатеЪ у —туденици истакао се у XVIII веку студенички игуман  онстантин. ќн, на пример, преписуЉе у ѕешти (1742. г.) ЅранковиЮеву хронику, завршивши рад ,у —туденици (1748). ќн Ље писао и –одослов —рпских знаменитих Ъуди „српске господе“, као и ѕосланицу руском цару о невоЪама ћанастира —туденице.[32] ѕроучене су неке од Ьегових песама. [32a]

††††

6. «а српску културу и просвету, нарочито на поЪу неимарства, од нарочитог Ље ,значаЉа студеничка архитектура. ќна у себи сЉедиЬуЉе византиЉску градЬу са мраморном одеЮом и украсом романских цркава. Ќо Ьена пластика ниЉе искЪучиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византиЉских елемената (на пример, лик Ѕогородичин у типману на реЪефу). —туденица тако везуЉе органски –ашку и —рпско приморЉе са византиЉским неимарством, постаЉуЮи надахнуЮе осталим граРевинама –ашке школе али и касниЉе. ” —туденици Ље граРено и дограРивано не само у време првих ктитора, него и касниЉе у време –адослава (припрата), краЪа ћилутина (дивна архитектура споЉена са живописом у  раЪевоЉ цркви —в. £оакима и јне), али и у XV и XVI веку (сачуваnе фреске из 1569. године). [33]

 ао централна граРевина –ашке стилске; групе цркава —туденица утиче на ∆ичу, √радац, ƒечане, —в. јрхангеле у ѕризрену и др. —а своЉим кулама, саборним храмом Ѕогородице ƒобротворке и другим храмовима, и параклисима она Ље упечатЪиво деловала на свест народа тако да народ околних места и данас каже, кад иде у, —туденицу: „»дем у град.“ ” Љедном писму студеничких монаха руском цару наводи се (1663. г.) да у манастиру „има тринаест олтара коЉи служе √осподу“. [34] “реба поменути и значаЉ студеничке пластике за развоЉ пластике на касниЉим манастирским граРевинама све до  алениЮа. [35] ” ћанастиру Ље била заступЪена и примеЬена уметност чувана у храму и богатоЉ манастирскоЉ ризници: сасуди, одежде, реликвиЉари с моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом, од ѕалестине, до ћоскве, ÷ариграда и ѕриморЉа. [36]

Ўто се тиче студеничког живописа о Ьему Ље много и подробно писано. ћи Юемо овде само истаЮи .чиЬеницу да Ље за Ьегов први и наЉзначаЉниЉи слоЉ наЉзаслужниЉи —вети —ава. ќн не само што Ље одабрао наЉбоЪе живописце тога времена него Ље и сам активно учествовао у живописаЬу што се види из откривеног записа у кубету Ѕогородичине цркве: „» мене работавшаго помените —аву грешнаго.“[37] —туденички живописац, како онаЉ из Ѕогородичне цркве тако и онаЉ из  раЪеве цркве даЉу тон осталим задужбинама и задужбинарима касниЉих времена (—опоЮани, ћилешева и др.). ќбновЪени живопис из времена ѕатриЉарха ћакариЉа (XVI век) такоРе опонаша онаЉ из XIII века.[37]

ќно што треба Љош подвуЮи Љесте унутарЬе следоваЬе и узаЉамно прожимаЬе у —туденици литургиЉског поретка, заснованог на типику —ветог —авe, и архитектуре, житиЉских текстова и ктиторских сликарских композициЉа. —ве то опет израста органски из истог доживЪаЉа вере истог духовног опита. ∆ивопис Ље у слику преточена библиЉска истина, али и боЉама оприсутЬена небеска заЉедница —ветих у литургиЉску заЉедницу у храму сабраних верника. —ве Ље ту целосно и целовито, све заЉедно сабрано и на истом месту обЉедиЬено: Ѕог и човек, небо и земЪа, живи и мртви, преображена творевина и дела руку Ъудских у иконе н иконостасе претворена. “оме се у —туденици вековима приступа и у то се ураста, и тако биЮе постаЉе целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвеЮено, правом храном и светлошЮу и истинским „образницима“. ”право Ље та целовитост основно своЉство студеничке симеоновско-савинске просвете.

††††

7.  ао таква —туденица кроз векове учи и васпитава, светли и просвеЮуЉе. ” ЬоЉ се учи и стиче знаЬе али и сама постаЉе „училиште“. «начаЉно, Ље истаЮи и то да се —туденичким типиком оснива у —туденици и прва болница код —рба, по византиЉским манастирским узорима. —туденичка болница Ље била медицинска установа у правом смислу речи, тЉ. болница за лечеЬе, не само азил за неизлечиве и сиромахе.[38]

ѕреко Ье се у —рбиЉу преноси византиЉско медицинско искуство. ” томе Ље Ьен допринос нашоЉ медицинскоЉ науци. Ќо она не само што Ље поседовала болницу него Ље и сама по своЉоЉ природи била и остала духовна болница, чиЬеница коЉа се такоРе често превиРа. ” ЬоЉ се вековима просвеЮуЉе и лечи вером, и душа и тело. ќна Ље вековима била стециште поклоника и болесника душевних и телесних.

Ќарод Ље долазио на саборе и празнике, пешачеЮи данима и проводеЮи време у посту и молитви. “у су доношена, мала деца и кЪасте особе, довоРени неми и глуви за исцеЪеЬе.  ао, таква она Ље била место утехе и наде, духовних прозреЬа и прогледаЬа. ѕриповедаЬа о чудесима —имеона и —аве и —ветог  раЪа, о исцелитеЪскоЉ моЮи светог мира и светих моштиЉу преносила су, се усменим предаЬима калуРера, путника и поклоника. —ве Ље то привлачило народ, преображавало и васкрсавало Ьегову душу, враЮало ЉоЉ и давало мир и спокоЉство. —вета таЉна покаЉаЬа и исповести при свему томе играла Ље прворазредну и незаменЪиву улогу. ќна по самоЉ своЉоЉ природи подстиче на дубЪе самопознаЬе и даЉе тиху радост спасеЬа и духовног прогледаЬа. ”право преко покаЉаЬа и исповести —туденица Ље постала живоносна и светлоносна радионица истинске просвете и просвеЮености. —туденички тип просвете Љедноставно Ље незамислив без “аЉне исповести.

Ќародна вера у моЮ —ветих и Ьихових моштиЉу. у моЮ молитве, у чудотворну моЮ саме богомоЪе, преображаваЉуЮа снага саме светиЬе места, све Ље то оно што изнутра учвршЮуЉе и препораРа народну душу, открива ЉоЉ смисао свега, па и страдаЬа. » не само што народ са што приступа храму и светиЬи студеничкоЉ него и оно што Ље посредно или непосредно везано за —туденицу и Ьене свете  титоре добиЉа у народним предаЬима чудотворно деЉство. “ако, на пример, у близини старе цркве у селу ѕалежу постоЉи „—авина стопа“. —матра се да кишница коЉа се у ЬоЉ хвата лечи од главобоЪе; нероткиЬе каде стопе —авине и ставЪаЉу око Ьих цвеЮе. ” поштоваЬу Ље и „—авина вода“ у селу ƒолцу изнад ћанастира. ” ЬоЉ планинке држе сириште, говореЮи млеку: „—авина те молитва подквасила.“ [39]

††††

8. —туденица Ље била кроз векове и школа у изворном смислу те речи. ѕо своЉоЉ природи и по своЉоЉ намени, целокупним своЉим устроЉством и начином живота и рада у ЬоЉ, она Ље образовала и васпитавала читава покоЪеЬа монаха, поклоника и Рака. “ип Ьеног васпитаЬа и образоваЬа ниЉе био Љедностран, тЉ. ниЉе се односио само на поЉединачне човекове способности, као што Ље то случаЉ са образоваЬем западног типа, нарочито оног школског искЪучиво рационалистички усмереног новиЉих времена коЉи Ље практично преовладао у савременом свету. —туденичко васпитаЬе Ље било динамичко-саборно и свеобухватно. ќно захтева активно учествоваЬе у таЉни духовног преображаЉа и узрастаЬа човекове душе и тела, обуЉимаЉуЮи све психофизичке силе човекове, на темеЪима вековног искуства ÷ркве, у оквирима саборног литургиЉског живЪеЬа. “аквог типа „училиште“ била Ље —туденица кроз векове те и то треба подвуЮи кад Ље реч о Ьеном значаЉу за српску просвету.

ќнаЉ коЉи Ље долазио у манастир ради монаштва називао се „манастирским Раком“. —туденица Ље кроз све своЉе постоЉаЬе имала таквих Рака. ќ некима од Ьих, нарочито из новиЉег периода, сачувана, су и писмена сведочанства. “ако, на пример, у Љедном запису из 1765. године се каже: ,ƒа се зна како придох »лиЉа Рак (у) —туденици духовнику ћаксиму.“[40] » из других сачуваних података се види да Ље ћаксим био ЪубитеЪ кЬиге и да Ље као довоЪно писмен могао бити учитеЪ Рака[41] »ма извесних података да Ље краЉем XVIII и почетком XIX века при —туденици постоЉала и нека врста манастирске школе. “о потврРуЉе запис иа северном порталу споЪЬег мермерног зида. ЌемаЬине цркве ”спениЉа Ѕогородице, коЉи каже: „«нати сЉа каде дошо ЋуковиЮ у —туденицу од села ƒоца; знатисЉа каде бист дошао √аврило ЋуковиЮ у —туденицу свЉатуЉу на поучениЉе свЉатиЉа кЬизи 1805. ЅоЉ сЉа Ѕога говори право, не боЉ сЉа никога.“ [42]

” време  араРорРевог устанка —туденица Ље поново попаЪена и скоро запустела тако да Ље и те школе у ЬоЉ нестало. ѕосле Ьене обнове за време  Ьаза ћилоша, обновЪена Ље и школа (1838. г.). «а првог учитеЪа Ље поставЪен свршени богослов »лиЉа —тефановиЮ, а за другог ¬асилиЉе ѕоповиЮ (1842. г.). —туденичка ќсновна школа Ље од 1838.-1873. године била смештена на спрату манастирске трпезариЉе а потом у новосазиданоЉ школскоЉ згради изван манастирских зидина код чесме, изнад потока ОелиЉе на некадашЬем манастирском имаЬу. [43]

††††

9. Ќа краЉу да се укратко дотакнемо и културних веза ћанастира —туденице коЉе показуЉу Љош шири план Ьеног просветног значаЉа и зрачеЬа. »стакнута Ље Ьена органска и многострана веза и повезаност са православним »стоком, ÷ариградом и —ветом √ором, као и са ѕриморЉем. ѕоменуте су Ьене везе, са краЉевима преко —аве и ƒунава, нарочито после —еоба и преношеЬа моштиЉу —ветог  раЪа (у ‘енек, ћанастир ¬оЉловицу), а познате су Ьене везе и са другим српским краЉевима, на пример, Ѕосном и ’ерцеговином, ƒалмациЉом. [44] ѕоменуЮемо овде Љош и Ьене везе са ¬лашком и –усиЉом.

»нтензивне везе последЬих ЅранковиЮа с ¬лашком, рад српских штампара у –умуниЉи, нису оставиле по страни ни ћанастир —туденицу. “ако —туденица негуЉе везе са влашким воЉводама ћ. Ѕесарабом (16441 г.), √лигориЉем √иком (1662),  остандином (1706) —тефаном  антакузеном (1715). —ви они издашно помажу ћанастир своЉим прилозима о чему сведоче сачуване влашке повеЪе.

¬езе студеничких монаха са –усиЉом, нарочито од XVII века, значаЉне су за културне односе православних —рба и –уса. » до данас Ље сачуван —инодик са именима приложника, меРу коЉима су и они из –усиЉе. [45] ЅлагодареЮи тим односима доношене су руске богослужбене и богословске кЬиге у —рбиЉу. –езултат веза —туденичких монаха, са –усиЉом били су и руски музички рукописи у част —ветог —аве и —ветог јрсениЉа. [46] ” прошлом веку Ље било и студеничких монаха коЉи су учили у  иЉеву (као што их Ље било и у последЬе време). [47]

††††

ќваЉ кратки пресек кроз историЉу и духовно културно-просветно зрачеЬе ћанастира —туденице заиста показуЉе да Ље она „маЉка, корен и глава светих цркава у —рбиЉи“. јли показуЉе Љош нешто: да су осам векова —туденице Ц наших осам векова, пуних духовних плодова као челиЬе саЮе меда. ќсам векова нашег зреЬа и сазреваЬа у ’ристу. Ќаших стравичних распеЮа али и васкрсеЬа, наших студеничких сабора и сабраЬа и студеничке просвете и просвеЮеЬа, израслих из светлоносног и благог симеоновско-савинског корена.

‘отографиЉе : £ована £овановиЮ

—туденица»нфо

22 / 10 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0