Srpska

ƒа ли вечне муке противрече Ъубави ЅожиЉоЉ

††††

” хришЮанском учеЬу постоЉи Љедно питаЬе коЉе се одувек разматрало са особитом оштрином и болом. “о Ље питаЬе како се Ъубав ЅожиЉа саглашава са вечним мукама грешника. јко Ље Ѕог Кубав (1 £н. 4:8), ако Ље ќн милостив и жели спасеЬа грешникa (£ез. 33:11), зар Юе ќн допустити не просто страдаЬа, веЮ вечне, безизлазне муке —воЉих створеЬа? Ѕесконачну казну за грехе, учиЬене у кратком периоду земаЪског живота? ћале несмотрености на земЪи, а тако сурово узвраЮаЬе!  оЉи смисао Ље у творевини ако се она, допустивши грешку у слободном избору, осуРуЉе на бесмислена мучеЬа, коЉа се веЮ никада неЮе олакшати макар малом утехом? ћожда су саме загробне муке само педагошко средство, коЉе плаши ЪубитеЪе греха и привремено кажЬаваЉу оне коЉи су исувише грешили?

ќво питаЬе представЪа крст за Ъудску мисао. «ар се меРу нама може наЮи макар Љедан човек коЉи би желео да се мучи вечно? ” души живи неуништива жеЪа Ц не ишчезнути, не погинути, имати пуноЮу добара и радости. —твар Ље у томе што Ље човекова природа ориЉентисана на вечно постоЉаЬа. » то не Љедноставно на вечно, веЮ на такво постоЉаЬе у коЉем би се приопштили добрима ÷арства Ќебеског. »з разлога што Ље наш првобитни призив и предназначеЬе Ц вечна среЮа у заЉедници са Ѕогом. ƒругим речима, са чисто Ъудске позициЉе, не желимо да примимо вечне муке, Љер не желимо да се мучимо вечно. јли ако ту исту душевну потребу вечног блаженства пренесемо у философску област рационалне мисли, велика саблазан Ље осмислити систем у коме се проблем вечних мука лако уклаЬа. “акав човек даЪе живе не оптереЮуЉуЮи мисао вечним последицама за сопствене поступке.

” двадесетом веку у радовима неких богослова и црквених писаца почела Ље да се износи мисао о томе да муке у паклу уопште нису обавезно вечне. —агласно тоЉ идеЉи, доЮи Юе тренутак када Юе се „вечне“ муке прекинути. Кудски род Юе се поново вратити стаЬу првобитног блаженства, оправдаваЉуЮи самим тим првобитни циЪ свог постоЉаЬа. јргументациЉа за ту идеЉу Ље веома Љедноставна: Ъубав ЅожиЉа превазилази све наше грехе, и као што обилни извор гаси разбукталу ватру, тако Юе и милост ЅожиЉа преизобилно покрити грехе човечанства и расхладити сурови пламен пакленог огЬа. ѕа и сам паклени огаЬ, сагласно таквим представама, створен Ље и зато да би претапао грешнике у свете, чистио их од примеса страсти и грехова, као што земаЪски огаЬ чисти злато од непотребних примеса. »зноси се такоРе и мисао да Юе се у време ƒругог ’ристовог доласка и —трашног суда Ъуди свих времена и народа, свих вероваЬа и безверЉа, чим увиде √оспода  оЉи долази у слави, без сумЬе поклонити пред Мим, примиЮе √а душама своЉим и спасити се занавек.

Ќе сматрамо за потребно да наводимо имена проповедника те идеЉе.  ако нам се чини, разматраЬу и расуРиваЬу треба да се подвргну не поЉедине личности, веЮ Ьихово учеЬе (примеЮено Ље да навоРеЬе имена увек за собом повлачи посебну страсност у дискусиЉи). ћеРутим, треба да поменемо можда и кЪучно име у изреченоЉ парадигми (иако Ље човек живео у треЮем веку, Ьегов утицаЉ се осеЮа до данас), коЉе припада Љедном од наЉинтелектуалниЉих, наЉобразованиЉих и подвижнички расположених Ъуди у историЉи хришЮанства. “о Ље име ќригена јлександриЉског (+254).

«бог своЉе интелектуалне снаге назван јдамантиЉем, (што значи “диЉамантски“, тврд као диЉамант), ќриген Ље написао толико богословских дела да су по обиму превазилазили целокупну црквену кЬижевност пре Ьега. Мегова ученост и мисионарски напори су били толики да Ље разговоре на религиозне теме са Ьим тражила £улиЉа ћамеЉа, маЉка јлександра —евера (222-235), а владар јрабиЉе га Ље позивао ради разговора о истинскоЉ мудрости. ћеРу Ьеговим ученицима било Ље талентованих Љерараха, мисионара и пастира. „ак су се и свети учитеЪи ÷ркве, као ¬асилиЉе ¬елики и √ригориЉе Ѕогослов, у своЉим богословским делима ослаЬали на нека ќригенова дела. ќни су сакупили наЉбоЪе ќригенове изреке у посебан зборник под именом „ƒобротоЪубЪе“ (коЉи, наравно, не треба мешати са савременим зборником светоотачких дела).

ћеРутим, многе аспекте ќригеновог учеЬа ÷рква Ље осудила у четвртом веку. ѕосебно Ље неприхватЪива за веру православну постала мисао о будуЮем свеопштем поновном васпоставЪаЬу у преРашЬе стаЬе (апокатастаза). —агласно са том мишЪу, сви грешници осуРени на муку па чак и пали анРели у неком тренутку Юе безусловно бити избавЪени од пакленог огЬа. —амим тим, сви биваЉу предодреРени на спасеЬе независно од истинског расположеЬа воЪе и вечност мука се ставЪа под сумЬу. ќриген Ље строгост ЉеванРелске осуде схватао само као педагошку меру, а реч „вечност“ коЉа произилази од речи „век“ тумачио само као веома дугачак период времена.

ќриген Ље, што може многима да се учини примамЪивим, Ѕога називао Ћекарем коЉи помоЮу пакленог огЬа лечи наше греховне болести. ” свом делу „ќ начелима“ он Ље писао: „јко за исцеЪеЬе тела од болести коЉе смо задобили кроз храну и пиЮе ми понекад сматрамо неопходним лечеЬе помоЮу маЬе или више сурових средстава, а понекад Ц ако то захтева сама болест Ц потребна нам Ље мучна примена гвожРа и болно одсецаЬе удова. јко мера болести превазилази чак и та средства, онда болест развиЉену до краЉЬих граница, спаЪуЉе огаЬ, тим више треба мислити да Ѕог, таЉ Ћекар душа наших, желеЮи да уништи болести наших душа, коЉе смо добили као последицу различитих грехова и преступа, користи слична кажЬаваЉуЮа средствима и, шта више, прибегава кажЬаваЬу огЬем оних коЉи су изгубили здравЪе душе. —лике таквих казни налазе се у такоРе и у —ветом ѕисмуЕ  ажЬаваЬе помоЮу огЬа треба схватати у смислу лекарског средства“ (ќриген. ќ начелима.  Ь. 2. гл. 10:6).

ѕакао се у ќригеновоЉ концепциЉи претвара у поправну установу налик на римокатоличко чистилиште. ќни коЉи проРу то чистилиште, безусловно се спасаваЉу, а у Ьега долазе сви коЉи се нису удостоЉили раЉа. “о Љест, сама идеЉа вечности паклених мука се у принципу укида. ѕостоЉе само етапе човековог постоЉаЬа различитог траЉаЬа и духовно-моралног садржаЉа, коЉе га неминовно воде ка вечним добрима. —тремиш ли горе или клизиш доле, свеЉедно у неком тренутку Юеш бити примЪен на Ќебо. –езултат пребиваЬа у паклу Ље да Ъуди постаЉу свети Ц благи Ѕог помоЮу огЬене казне уништава грехе и самим тим односи победу над злом у човековоЉ души.

ћислимо да Љедну од премиса сличне заблуде представЪа прихватаЬе неких до-хришЮанских философских идеЉа, коЉе Ље ќриген озбиЪно изучио у зрелом узрасту ради успешног предаваЬа Ъудима коЉи су васпитани у традициЉи философиЉе. «а античког философа (рецимо платоничара), историЉа ниЉе представЪала апсолутну вредност. «а Ьега Ље битно само оно што Ље вечно. » ќриген Ље тврдио да Ље свет разумних биЮа у вечности створен од Ѕога, да су веЮ тада били створени сви представници Ъудског рода као чисти духови, коЉи пребиваЉу у сагледаваЬу Ѕога. ќхладивши у своЉоЉ Ъубави према “ворцу, они су се претворили у душе (смисао термина „душа“ ќриген Ље узводио до грчког глагола „охладити“, то Љест „душа“ Ље „она коЉа Ље охладнела“) и за казну били обучени у тела, раРаЉуЮи се на земЪи сваки у своЉе одреРено време. ѕоновном сазерцаЬу Ѕога они се враЮаЉу посредством духовног подвига.  о се у овом животу ниЉе потрудио на духовном плану, вратиЮе се сагледаваЬу кроз очишЮуЉуЮе деЉство пакленог огЬа. Ќа таЉ начин Юе се завршити круг светске историЉе, враЮаЉуЮи се почетноЉ тачки чистог бивствоваЬа. ј затим, по ќригеновоЉ мисли, уследиЮе Љош Љедан исти такав круг, Љер су пре нашег света постоЉали, а постоЉаЮе и након Ьега други светови.

ћожемо се подсетити да су Љош стоици учили о цикличном понавЪаЬу постоЉаЬа света. ѕоЉавивши се у неком тренутку, свет треба да изгори и да се затим поново роди у свим своЉим облицима. ѕовратак почетном стаЬу Ље принцип незнабожачке космологиЉе. ” хришЮанству, пак, стаЬе првобитног света схвата се само као почетна тачка, од коЉе креЮе пут самоопредеЪеЬа разумних биЮа. £едни Юе добити Љош више него што им Ље дано, други Юе изгубити и оно што су имали у почетку. „£ер свакоме коЉи има даЮе се, и претеЮи Юе му; а од онога коЉи нема, и што има узеЮе се од Ьега“ (ћт. 25:29). ќчишЮуЉуЮи свет од последица зла, —творитеЪ даруЉе онима коЉи ћу остану верни много више од онога што су имали првостворени Ъуди. „» Ља вама завЉештавам ÷арство као што ќтац моЉ мени завЉешта, да Љедете и пиЉете за моЉом трпезом у ÷арству моме“ (Ћк. 22:29-30). ќд тренутка ЅогооваплоЮеЬа хришЮанима Ље отворено обожеЬе, као пут наЉприсниЉег Љединства са Ѕогом.

 од ќригена се прихватаЬе нехришЮанске мисли непосредно огледало у томе што Ље учио о претпостоЉаЬу душа. Ќа сличан начин Ље у јлександриЉи учио познати ЉудеЉски учитеЪ, ’ристов савременик, ‘илон јлександриЉски. ‘илон Ље такоРе сматрао да Ље ѕисмо богонадахнуто у сваком слову и да се Ьегов истински смисао може пронаЮи само уз помоЮ алегориЉског начина тумачеЬа, чему помаже познаваЬе незнабожачке философиЉе. ‘илонова религиозна мисао Ље прожета утицаЉем Љелинизма. ” ЉелинскоЉ философиЉи претпостоЉаЬе душа Ље прихватао ѕлатон (истина, ѕлатон Ље говорио о многоброЉним оваплоЮеЬима Ц реинкарнациЉама у многа тела, укЪучуЉуЮи и неразумне облике живота, а ‘илон Ље учио о Љединственом паду чистих духова у груба материЉална тела). —тоици су, како смо веЮ рекли, учили о повратку света у претходно стаЬе. ќвде се и криЉу вероватни узроци ќригенових заблуда, коЉи се као учени јлександриЉац, без сумЬе, упознао са погледом на свет своЉих идеЉних претходника. ”зимаЉуЮи у обзир слична мишЪеЬа о претпостоЉаЬу душа и мишЪеЬе о апокатастази, постаЉе схватЪиво зашто су ќци “рулског —абора (691 г.) назвали ќригена и Ьегове следбенике Ъудима „коЉи су обновили Љелинске баЉке“ (1. правило).

ќриген се често помиЬе у савременим богословским дискусиЉама. ” зависности од личног односа према идеЉама коЉе Ље он заступао, износе се наЉразличитиЉе верзиЉе о односу ÷ркве према ќригену. Ќеки тврде да Ље ќриген био потпуно православан и да Ље износио своЉа мишЪеЬа само због мисионарских циЪева, да би био разумЪивиЉи у ЉелинскоЉ средини Ц да их Ље износио само као хипотезу. —леди да Ље ÷рква осудила само лажне идеЉе Ц претпоставке, али не и самог ќригена. Ќажалост ниЉе тако. ÷рква ниЉе осудила само одреРене ќригенове мисли, како Ље то например било на ѕетом ¬асеЪенском —абору са блаженим “еодоритом  ирским, коЉи Ље одреРено време писао против борца са несториЉанством, —ветог  ирила јлександриЉског. »ли са »вом ≈деским, коЉи Ље написао писмо у ЌесториЉеву заштиту. ќва дела су била одбачена, а сами оци коЉи су их написали, били су оправдани. —а ќригеном Ље ситуациЉа била другачиЉа. ÷рква Ље осудила како Ьегова дела, тако и Ьега самога. “аквоЉ одлуци Ље претходио едикт —ветог императора £устиниЉана, коЉи лежи као темеЪ одлуке помесног  онстантинопоЪског —абора из 543. године. ѕосебно Ље на том —абору било обЉавЪено: „ о говори или мисли да Ље кажЬаваЬе демона и злих Ъуди привремено и да Юе се након одреРеног времена завршити, или да Юе после бити поновног успоставЪаЬа демона и злих Ъуди Ц нека буде анатема“ (девети анатемизам).

ќци ѕетог ¬асеЪенског —абора потврдили су 553. године осуду ќригена. £еданаести анатемизам гласи буквално овако: „јко неко не анатемише јриЉа, ≈вномиЉа, ћакедониЉа, јполинариЉа, ЌесториЉа, ≈втихиЉа и ќригена са Ьиховим злим делима; и све остале Љеретике коЉи су били осуРени и анатемисани од стране —вете, —аборне и јпостолске ÷ркве и поменута „етири —вета —абора; и оне коЉи су мудровали или мудруЉу слично горепоменутим Љеретицима и коЉи су остали у свом зловерЉу до смрти, нека буде анатема.“ ƒругим речима, ÷рква анатемише оне коЉи сами не анатемишу ќригена, коЉи не признаЉу да Ьегово учеЬе противречи ѕравославЪу. ” наведеном анатемизму сам ќриген се поставЪа у низу других познатих Љеретика.

ћноге „купуЉе“ ќригенова ученост и Ьегове мисионарске заслуге.  ада су преподобном —имеону £уродивом (6. век) дошла два монаха са сличним питаЬем, —вети их Ље ослободио сумЬе следеЮим речима: „ќриген ЕЉе ушао у море, али ниЉе могао изиЮи из Ьега и утопио се у дубини“ (види ∆итиЉе светог —имеона £уродивог, 21 Љул/ 3 август). ƒубина учености ниЉе у стаЬу само да утоли жеР, веЮ и да утопи. ќригенова трагедиЉа се састоЉала у томе што Ље Ьегов лични гениЉе привукао превише пожртвованих следбеника. ќни су поред научних достигнуЮа прихватили и ќригенове догматске грешке и Љош више их развили. “о се наЉизражениЉе показало у првоЉ половини шестог века и завршило се црквеном осудом оригенизма. Ўто се тиче самог по себи мисионарства или аскетизма познато Ље да су талентовани проповедници и подвижници били не само —ветитеЪи, веЮ и Љеретици Ц например јриЉе и ЌесториЉе.

”опште, под именом „оригенизам“ се разуме целокупност заблуда, коЉе Ље ќриген износио и развио. ”чеЬе о ограничености ЅожиЉе силе; претпостоЉаЬе душа, коЉе су послане у тела због греховног пада; постоЉаЬе многих светова, од коЉих су неки претходили, а други Юе постоЉати након нашег; мишЪеЬе о одушевЪености и разумности небеских светила; учеЬе о сферичности првостворених разумних биЮа, итд. Ќама се, меРутим, чини да Ље у наше време наЉактуелниЉи оригенизам са Ьегове есхатолошке стране, то Љест, у вези са последЬих дешаваЬима у свету и коначном човековом уделу.

” наше дане есхатолошки оригенизам се ЉавЪа у тоЉ истоЉ идеЉи Ц да загробне муке нису бесконачне. ” сличним представама есхатологиЉа се своди на две етапе постоЉаЬа након смрти. ” првоЉ етапи душа добиЉа плату по сопственим заслугама. —леди да неки иду у раЉ, други у пакао. ” другоЉ етапи, са наступаЬем благодатног вечног ’ристовог ÷арства након ƒругог доласка, грешници коЉи су прошли очишЮеЬе у паклу, узимаЉу се из огЬа и тако Юе Ѕог бити све у свему (1  ор. 15:28).

“реба реЮи да у идеЉа апокатастазе (свеопштег васпоставЪаЬа) ниЉе сасвим неразумна.  ао што знамо, почетак света Ље у доброти ЅожиЉоЉ. ѕостоЉаЬе света такоРе треба да се заврши ЅожиЉом добротом Ц коначном победом над злом, вечним триЉумфом ÷арства ЅожиЉег. јко за доброг и свемогуЮег Ѕога нема неизлечивих болести, зашто створени свет мора да уРе у вечност несавршен? »сходеЮи из доброте ЅожиЉе, следбеници апокатастазе доносе пребрз закЪучак. —ве треба да постане исто онако добро, као и некад. ћеРутим, ствар Ље у томе да доброта ЅожиЉа ниЉе цинично изЉедначаваЬе добра и зла. Ѕлагост и доброта ЅожиЉа не замеЬуЉу нашу одговорност за лични животни избор, не меЪе личну слободну одлуку —вог створеЬа Ц човека.

¬ечно спасеЬе Љесте духовна тачка у коЉоЉ се сусреЮу и пресецаЉу два меРусобно усмерена вектора Ц ЅожиЉа милост према човеку и човеково усрдно стремЪеЬе ка Ѕогу. ЌедовоЪне су само Ъудске силе, Љер нико од Ъуди сам од себе неЮе узиЮи на Ќебо. ћеРутим, и ЅожиЉа милост сама по себи неЮе спасти човека ако он сам не буде стремио томе.

 ада говоримо о земним стварима, признаЉемо баналну истину: истинска Ъубав уважава слободу другог. «ато онаЉ ко истински воли неЮе владати предметом своЉе Ъубави мимо Ьегове жеЪе. «ашто онда мислимо да у свету духовном треба игнорисати таЉ наЉважниЉи закон, када Ље Љедан од знакова образа ЅожиЉег у човеку управо Ьегова слобода, коЉа се остваруЉе кроз лични избор. „»знесох данас преда те живот и смрт, добро и зло“ (5 ћоЉс. 30:15) Ц обЉавио Ље пророк ћоЉсеЉ од лица ЅожиЉег. ѕред човеком Ље живот и смрти, и шта пожели то Юе му се и дати (—ир. 15:17). Ѕог ниЉе створио робота, коЉи по аутоматизму испуЬава команде маЉстора, веЮ живо, разумно биЮе, коЉе Ље у стаЬу да у дубинама свог срца доноси слободне, личне, ни од кога зависне (измеРу осталог и од Ѕога) одлуке. ” томе се и састоЉао ризик, Љер слободни избор претпоставЪа могуЮност два супротна односа према Ѕогу. —агласно са тим и два супротна стаЬа у вечности. —вевишЬи Ље створио, како Ље речено у познатом парадоксу, „камен коЉи —ам не може да подигне“ Ц ако, наравно, „камен“ то не жели. ќкамеЬеност грешника у свом личном избору не дозвоЪава (употребиЮемо категорички израз) Ѕогу да загреЉе и одухотвори Ьегову душу ЪубавЪу, иако га та Ъубав окружуЉе као што ваздух окружуЉе онога ко Ље престао да дише.

” ќригеновом систему има много логичких грешака, непромишЪености, на шта су указивали многи истраживачи. –ецимо, безусловно очишЮеЬе сваког грешника не гарантуЉе Ьегову даЪу добровоЪну праведност. ќриген Ље тако и сматрао, да Юе очишЮене душе затим опет и опет поново падати и опет бити послане у тела. ќпет се ЉавЪа исти овакав свет и све креЮе изнова. —мисао материЉалног света се губи у кружеЬима услед падова разумних биЮа. ќвде Ље, меРутим, важно разумети да ствар уопште ниЉе у одсуству систематичне логичности. £ер ако прилазимо само са рационалне тачке гледишта, може се замерити и систему православне догматике. ѕрисетимо се, меРутим, да се —вети ќци и велики хришЮански богослови, чиЉе мисли испуЬуЉу систем православне догматике, нису ослаЬали само на Ъудску логику и промишЪеност богословског система са позициЉе земаЪских наука. ќслаЬали су се пре свега на Ѕожанско ќткровеЬе. ј тамо ми потпуно Љасно читамо:

„» ови Юе отиЮи у муку вЉечну, а праведници у живот вЉечни“ (ћт. 25:46) Ц као што Юе блаженство праведника бити вечно, на исти начин Юе бити и муке непокаЉаних грешника.

„ЅоЪе ти Ље без руке у живот уЮи, неголи с обЉе руке отиЮи у пакао, у огаЬ неугасиви, гдЉе црв Ьихов не умире, и огаЬ се не гаси“ (ћк. 9:43-44) Ц вечност се схвата као бесконачност, непрекинутост.

„” огЬу пламеноме, коЉи Юе осудити оне коЉи не познаЉу Ѕога и не покораваЉу се ЉеванРеЪу √оспода нашега »суса ’риста. Е осуРени на вЉечну погибао од лица √осподЬега и од славе силе Ьегове“ (2 —ол. 1:8,9) Ц они се подвргаваЉу не очишЮуЉуЮем огЬу, него вечноЉ погибиЉи.

Ќа таЉ начин видимо да Ље вечност мука Ц истина, Љасно откривена у Ќовом «авету (постоЉи и мноштво других цитата поред ових коЉе смо навели). „ак у —таром «авету се износила та иста истина, например код пророка ƒанила у опису будуЮег свеопштег ¬аскрсеЬа: „» много оних коЉи спаваЉу у праху земаЪском пробудиЮе се, Љедни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни“ (ƒан. 12:2).

ЌемогуЮе Ље не сложити се са чиЬеницом да сазнаЬе ових истина уноси са собом забринутост у душу, Љер не знамо сопствени будуЮи удео. «ато Ље важно схватити да Ље ÷рква изобличавала оригенизам не зато да би могла да се радуЉе због будуЮег вечног кажЬаваЬа грешника, веЮ да бисмо ми на време увидели истинско стаЬе ствари. ƒа бисмо почели да ценимо време коЉе нам Ље Ѕог даровао. »стина се показуЉе као сурова, али она Ље боЪа од заводничке и ласкаве лажи. —вети £ован «латоуст Ље упозоравао: „Ааво зато и убеРуЉе неке да мисле да нема пакла, да би их тамо и бацио. Ќапротив, Ѕог прети паклом и припремио га Ље, да бисмо ми, знаЉуЮи за Ьега, тако живели да не бисмо упали у пакао.“[1] “аЉ исти —вети ќтац Ље говорио о паклу: „закЪучани тамо вечно горе у огЬу и трпе мучеЬе коЉе Ље немогуЮе описати. јко никаква реч не може описати оне страшне муке, коЉе трпе Ъуде коЉи су паЪени овде, тим више су неописива страдаЬа оних коЉи се муче тамо. ќвде се у краЉЬоЉ мери цело страдаЬе завршава за неколико минута. “амо спаЪивани грешник вечно гори, али не изгара.“[2]

ѕонекада се од Ъуди коЉи се труде да наЉЉасниЉе откриЉу ЉеванРелску благовест може чути да Ље суштина ЅожиЉа Ъубав. —а богословске тачке то ниЉе потпуно тачно, Љер Ље суштина ЅожиЉа недокучива и неизразива. ќна не може бити одреРена макар и наЉлепшом Ъудском речЉу. “им не маЬе, може се реЮи да Ъубав Љесте наЉузвишениЉе своЉство ЅожиЉе. ќд онога што се на Ъудском Љезику наЉдубЪе може реЮи о Ѕогу Ље позната реченица апостола £ована: „Ѕог Ље Кубав“ (1 £н. 14:6).

Ѕог Ље Ъубав не у смислу сентименталне жалости према палом створеЬу. Ѕог ниЉе Кубав у смислу бесконачног снисхоРеЬа према свим нашим поступцима. „ќн никоме ниЉе заповедио да поступа зло, и никоме ниЉе дао дозволу да греши“ (—ир. 15:20) Ѕог Ље Кубав у смислу да нам даруЉе могуЮност да примимо учешЮе у Меговом Ѕожанском животу, због чега Ље, из Ъубави према човеку, и пострадао у телу за наше грехе. „ѕо томе смо познали Ъубав што ќн за нас живот своЉ положи“ (1 £н. 3:16).

«адивЪуЉуЮе ниЉансе задобиЉа ова мисао у пуном контексту ѕисма: „Ѕог Ље Ъубав, и коЉи пребива у Ъубави, у Ѕогу пребива и Ѕог у Ьему“ (1 £н. 4:16). “ворац нам даруЉе могуЮност, активну силу, коЉа Ље у стаЬу да нас узведе к Мему. “у могуЮност представЪа, као искрени одзив душе, наша лична Ъубав према Мему („коЉи пребива у Ъубави, у Ѕогу пребива“). јко заиста обузима душу, она постаЉе активна сила коЉа побеРуЉе грех.

«амислимо се у вези са тим над следеЮом истином: вечно ÷арство ЅожиЉе Љесте ÷арство Кубави, Љер —ам Ѕог Ље Кубав. «ато у Мегово ÷арство могу уЮи само они коЉи √а заиста Ъубе. „Кубав се показала савршеном у нама, да бисмо имали смЉелости на ƒан суда; Љер као што Ље ќн, и ми смо у овоме свиЉету“ (1 £н. 4:17). ќни коЉи су се ради Ъубави према Мему одрекли греховних саблазни, коЉи су победили пороке и страсти, засноване на лажноЉ Ъубави према себи и болесноЉ привезаности према трулежним, безначаЉним добрима овога света. Кубав се изражава у верности. ќнаЉ ко говори да воли, а сваки дан вара Ц лаже. ѕорочни човек воли сопствене страсти више од Ѕога.  ако такав може у раЉу да сагледава светост ЅожиЉу? Кубав према Ѕогу се изражава у верности Меговим заповестима. «аповести претпоставЪаЉу труд над собом, савладаваЬе у себи онога што нам смета да будемо са Ѕогом. Ќаши греси и страсти налик су на тиЬаЉуЮе угарке, коЉи су у стаЬу да се разгоре у паклени огаЬ, коЉи Юе неиздрживо палити душу у вечности.

ƒакле, суштина вечних мука ниЉе у томе да се грешници кажЬаваЉу из мржЬе према Ьима, веЮ зато што су они сами постали неспособни за Ъубав. ЌиЉе суштина мука у гневном одбациваЬу оних коЉи су одступили, веЮ у Ьиховом личном одбациваЬу Ѕога и Мегове Ъубави коЉа Ље усмерена ка Ьима. «аиста, како да се наРе у раЉу онаЉ ко не воли Ѕога и ништа ниЉе урадио да покаже ту Ъубав у сопственом животу? “о Юе бити истинско мучеЬе, пакао. ” томе се и закЪучуЉе суштина загробних страдаЬа.

††

—вети »ринеЉ Ћионски Ље писао: „—вима, коЉи сачуваЉу Ъубав према Мему, ќн даЉе заЉедницу са Мим. ќпштеЬе са Ѕогом Ље живот и светлост и наслада свим добрима коЉа су у Мему. ј оне, коЉи по своЉоЉ воЪи одступаЉу од Мега, ќн подвргава одлучеЬу од —ебе, коЉе су сами изабрали. ќдваЉаЬе од Ѕога Ље смрт и удаЪаваЬе од светлости Ље тама. ќтуРеЬе од Ѕога Ље лишаваЬе свих добара коЉа су у Мему. «ато се они коЉи су кроз одступништво изгубили горепоменуто, налазе у различитим мукама. » не зато што их Ље —ам по —еби Ѕог унапред изложио казни, веЮ их казна стиже као последица лишаваЬа свих добара. ћеРутим, добра ЅожиЉа су вечна и без краЉа, зато Ље и Ьихово лишаваЬа вечно и без краЉа.  ао што су они коЉи су сами себе ослепели или коЉе су други ослепили заувек лишени сладости светлости не из разлога што им светлост доноси муку слепила, веЮ им само слепило доноси несреЮу“.[3]

ѕричаЉу да се у време ƒругог светског рата Љедна породица нашла у подземним просториЉама, под рушевинама. ЌиЉе било могуЮе да се извуку напоЪе. ѕошто се у тим рушевинама налазио подрум са храном, сво време пребиваЬа у мрачном подземЪу Ъуди нису осеЮали недостатак ни у чему. “ешко Ље реЮи колико су месеци они провели у принудном притвору, али су се несреЮни Ъуди толико навикли на своЉ положаЉ, да су слободно разговарали без обзира на потпуно одсуство светлости. ƒошао Ље тренутак када су их неочекивано пронашли. » шта се догодило? —а првим зрацима сунчеве светлости породица Ље истог тренутка ослепела. ќна тама на коЉу су навикли у време свог затвора, сада Ље постала Ьихово траЉно стаЬе.

” наше дане неретко се износи мишЪеЬе да Юе, раставши се са телом, душа неизоставно видети ’риста у паклу и, ако пожели, примиЮе √а тамо (то Ље идеЉа ванвременог, а не Љеднократног силаска ’ристовог у пакао). “акоРе се износи мисао да Юе у време ƒругог доласка са ЉавЪаЬем ’риста Ц —унца ѕравде, Ъуди свих вера и безверЉа, чим √а виде, примити √а и спасити се. £ер немогуЮе Ље уз потпуну очигледност не признати √а као истинског —паситеЪа. ” вези са тим навешЮемо речи ѕреподобног —имеона Ќовог Ѕогослов: „ ао што слепци коЉи не виде сунце коЉе сиЉа, иако и свецело, са свих страна биваЉу освеЮени Ьиме, биваЉу меРутим ван светлости, удаЪени од Ье осеЮаЬем и видом, тако и Ѕожанска светлост “роЉице Љесте „у свему“, али грешници, закЪучани у таму, и усред светлости неЮе Ље видети. ќни уопште немаЉу божанско познаЬе и осеЮаЬе, али паЪени и осуРивани сопственом савешЮу, они Юе имати неизрециву муку и неизразиву жалост у векове векова.“[4]

ƒругим речима, духовна тама коЉа Ље постала унутрашЬа суштина безбожних Ъуди, при ЉавЪаЬу истинске —ветлости неЮе нестати нигде, веЮ Юе се претворити у вечну муку, коЉа Юе бити тим веЮа, колико Ље била супротна божанскоЉ —ветлости.

Ѕез сумЬе, при ƒругом ’ристовом доласку, када се ќн Љави у своЉ —воЉоЉ слави и величанствености, чак и наЉупорниЉи у неверЉу, наЉокорелиЉи грешници, биЮе принуРени да √а признаЉу за Ѕога и —ведржитеЪа. јли закаснело покаЉаЬе веЮ неЮе донети корист, неЮе их оправдати на —трашном —уду. ƒруги долазак Юе показати ’риста као —удиЉу и √осподара. ћеРутим, такво признаЬе биЮе само показиваЬе очигледне чиЬенице, а не последица личног слободног прихватаЬа ’риста за —паситеЪа. —вети »ринеЉ Ћионски, описуЉуЮи веру древне ÷ркве, сведочи о долазеЮем —уду:

„ѕред ’ристом »сусом, √осподом нашим и Ѕогом, —пасом и ÷арем, по благовоЪеЬу ќца невидЪивог, „поклониЮе се свако коЪено што Ље на небесима и на земЪи и под земЪом; и, да сваки Љезик призна да Ље »сус ’ристос √оспод на славу Ѕога ќца“ (‘илип. 2:10-11). “о Љест, да Юе се пред Мим у дан —уда сви поклонити. јли даЪе —вети »ринеЉ наставЪа: „» да изврши ќн праведни суд над свима: духове злобе и ангеле, коЉи су сагрешили и отпали, а такоРе и зле, неправедне, безаконе и богохулне Ъуде ќн Юе послати у огаЬ вечни. Ќапротив, праведнима и светима, коЉи су сачували заповести Мегове и остали у Ъубави МеговоЉ од почетка или након покаЉаЬа, дароваЮе живот, нетрулежност и вечно их прославити“.[5]

Ќеки сматраЉу да у основи одбациваЬа Ѕога лежи само незнаЬе. Куди нису знали коЉу Юе среЮу задобити ако се обрате Ѕогу. ћеРутим, у време ƒругог доласка (па и уопште Ц у самим пакленим мучеЬима) познаЮе и зато Юе се обратити. —твар Ље у томе што у мноштво случаЉева ниЉе ни било воЪе за знаЬе. —вети √ригориЉе ƒвоЉеслов Ље истинито рекао: „«ли Ъуди су зато имали краЉа гресима, Љер су имали и краЉ животу. ќни би желели, када би могли, да живе без краЉа да би могли да греше без краЉа.“[6]

“акви Ъуди су налик на богаташа из познате ЉеванРелске приче, коЉи Ље молио сиромашног Ћазара да га охлади макар на трен, али сам се ипак и ниЉе сетио Ѕога. Мега су мучила душевна страдаЬа, а не лишаваЬе Ѕога. ќни коЉи су се навикли на грех, не желе да се муче, али им Ќебески ќтац ниЉе неопходан. “акви би желели да им Љедноставно увек буде добро. Ўта Юе им ту “ворац? ќни не желе напор да би општили са √осподом, али и не виде реалне последице живота без Ѕога. Михов унутрашЬи свет ориЉентисан Ље на удобност и насладу; само, те сладости и покоЉ су диЉаметрално другачиЉе врсте од ЅожиЉих добара, коЉа се добиЉаЉу у Меговом вечном ÷арству. “им не маЬе творевина Ље створена од Ѕога са одреРеним законима. ѕостоЉе закони физичког поретка, а постоЉе и закони моралног и духовног. —агласно последЬима, вечно блаженство не може бити даровано безакоЬу, коЉе Ље постало друга природа, суштина грешника. ЌиЉе ствар у кажЬаваЬу, веЮ у духовно-моралном достоЉанству човека. Ќаш реални живот, особине наше душе се у вечности преламаЉу у стаЬе коЉе Юе за Ьу бити потпуно природно Ц или блаженство, или мучеЬе.

—импатиЉа према ќригеновим погледима посебно Ље разумЪива у наше дане, када желимо да поживимо овде на своЉе задовоЪство, али да се и тамо, иза гроба, не лишимо блаженства. —ластоЪубиви машта о наслади. » раЉ представЪа као пуноЮу телесне сладости. јко признамо да „÷арство ЅожиЉе ниЉе Љело ни пиЮе, него праведност и мир и радост у ƒуху —ветоме“ (–им. 14:17), Љасно Ље да причасници ÷арства могу да буду само они коЉи су стекли ƒуха —ветог, у коЉима се зацарила праведност, мир и радост, коЉа се раРа у души од општеЬа са Ѕогом (као што су тескоба и чамотиЬа због губитка општеЬа са √осподом). „£ер коЉи овим служи ’ристу, угодан Ље Ѕогу и Ъудима вриЉедан“ (–им. 14:18). «ато што се у припаЉаЬу Ѕогу као наЉвеЮем ƒобру веЮ садрже сва друга блага и истинска наслада. ” томе се и налази обЉективан разлог због коЉег душа доживЪава раЉско блаженство.

—ви смо упознати са причом о десет девоЉака и знамо различита тумачеЬа. ѕосебно Ље дубок смисао коЉи Ље у причи нашао ѕреподобни —ерафим —аровски. —ва споЪа добра дела не представЪаЉу уЪе за √оспода, веЮ само она коЉа нам доносе благодат ƒуха —ветога. £ер човек може да чини видЪиво добро из суЉете, заборавЪаЉуЮи на Ѕога и ослаЬаЉуЮи се искЪучиво на сопствено снисхоРеЬе према ближЬем. ”Ъе мудрих девоЉака представЪа благодат ЅожиЉу, задобиЉену кроз истински богоугодна дела, коЉа преображава унутрашЬи свет човека. —леди да Юе се пред леЬим Ъудима врата затворити не због суровости према Ьима, веЮ зато што Ьихове душе, не стекавши благодат, неЮе бити у стаЬу да приме добра ÷арства Ќебеског.

” вези са апокатастазом, —вети £ован Ћествичник Ље Љасно писао: „—ви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног ќригена. Мегово погано учеЬе о ЅожиЉем човекоЪубЪу веома Ље прихватЪиво за Ъуде коЉи воле уживаЬа“.[7] “о значи да Ъуди коЉи не желе да се труде над преображаЉем сопствене душе прихватаЉу мисао о будуЮем неизоставном опроштаЉу као оправдаЬе сопствених греховних слабости. ”м, испуЬен лукавом идеЉом, престаЉе да контролише осеЮаЬа, коЉа заводнички усмераваЉу душу привлачноЉ наслади. ќн губи страхопоштоваЬе, престаЉе да се топло и усрдно моли, Љер Ьему Ље свеЉедно суРено коначно спасеЬе. “о Ље налик на анестезиЉу, коЉа се прима да би се човек насладио сопственим пуштаЬем крви. —ваки дан, изгубЪен за спасеЬе, представЪа следеЮу степеницу у пакао, по коЉоЉ силази следбеник апокатастазе, наивно гледаЉуЮи у удаЪено од Ьега бескраЉно небо као у своЉе гарантовано станиште.

” ѕравославном исповедаЬу —аборне и јпостолске »сточне ÷ркве, саставЪеном као одговор на раширене протестантске заблуде и прихваЮеном као вероучитеЪном кЬигом од ѕравославних »сточних ÷ркава у 17 веку, као Љедан од грехова против ƒуха —ветога наводи се „безмерно и непромишЪено надаЬе на благодат ЅожиЉу“. Ќаводи се поред таквих грехова као што су очаЉаЬе у милости ЅожиЉоЉ, противЪеЬе ЉасноЉ истини и одбациваЬе православне вере.

” »споведаЬу се даЪе обЉашЬава: „ѕретерано надаЬе Љесте прекомерна нада на милост ЅожиЉу, када се неко, наставЪаЉуЮи да греши, нада да га Ѕог неЮе удаЪити од благодати —воЉе и да га неЮе казнити. Ќа таЉ начин ЅожиЉу правду сматра за ништа. ќни коЉи су упали у такву заблуду, нека послушаЉу јпостола коЉи их учи и говори: „»ли презиреш богатство Ьегове доброте и кротости и дуготрпЪеЬа, не знаЉуЮи да те доброта ЅожиЉа на покаЉаЬе води? Ќего своЉом упорношЮу и непокаЉаним срцем сабираш себи гЬев за дан гЬева и откриваЬа праведнога суда Ѕога“ (–им. 2:4-5). “акви су они, коЉи се усуРуЉу да дрско говоре: „ако Ље угодно Ѕогу спасиЮу се; ако ниЉе, погинуЮу“, а сами се уопште не брину о исправЪаЬу себе, веЮ презиру спасеЬе сопствене душе као неважно“.[8]

ћеРу религиозним мислиоцима било Ље и таквих Ъуди коЉи су обЉашЬавали вечност мука не у смислу бесконачног траЉаЬа, веЮ у смислу несхватЪиве пуноЮе доживЪаваЬа мука. ƒубина паклених страдаЬа Ље таква, тврдили су они, да се Ьихово преживЪаваЬе чини бесконачним, вечним у самом Ьиховом примаЬу (док Юе саме муке имати краЉа). ќво можемо илустровати причом о неком страдалцу коЉи се сложио да у замену за године земних страдаЬа проведе у паклу само три сата. “а три сата су му се чинила тако дуга и безгранично мучна да ниЉе било никаквих сила да трпи, буквално су прошли векови.  ада су га извукли одатле, показало се да Ље провео тамо само Љедан сат. —твар Ље у томе да необухватЪива пуноЮа мука не замеЬуЉе Ьихово вечну дужину Ц у томе Ље сав ужас геене! ” поменутоЉ концепциЉи видимо сличност ЎлеЉермахеровом учеЬу о томе да Ље сама религиЉа доживЪаЉ бесконачног у коначном. Ќа краЉу, у сличном философском систему и нема Ѕога, веЮ само дубоко осеЮаЬе Ъудског срца, коЉе доживЪава хармониЉу постоЉаЬа, Ьегову непоновЪивост и дубину. јко тако обЉашЬавамо вечност мука, како обЉаснити вечност блаженства праведника? Ќико, ни —ам ’ристос, ни —вети ќци нису говорили да вечност мука означава само дубину Ьиховог преживЪаваЬа, а да Юе притом сама та вечност морати да се заврши.

—вети “еофан «атворник Ље писао: „«аборавЪате да Юе тамо бити вечност, а не време. ѕрестало Ље време. —ве Юе тамо бити вечно, а не привремено. ћерите муке стотинама, хиЪадама и милионима година. ј тамо, ето почне први минут и нема му краЉа, Љер Юе бити вечни минут. ƒаЪе броЉаЬе неЮе ни кренути, веЮ Юе стати на првоЉ минути и стаЉаЮе тако.“[9]

Ќа таЉ начин ниЉе само ствар до немогуЮности механичког меЬаЬа слободне и разумне природе, веЮ и посебном своЉству духовног света. „овекова душа, напуштаЉуЮи трулежно тело, прелази у вечност где Љедноставно нема времена. «начи нема ни кардиналних измена, могуЮих у нашем променЪивом свету (до —трашног суда постоЉаЬе невидЪивог света Ље Љош сазвучно и симетрично нашем времену, али након —уда, по речи ѕисма, времена више бити неЮе). «ато, у складу са Љедногласним сведочанством —ветих ќтаца, када се душа растане са телом, покаЉаЬе Ље веЮ немогуЮе. ” вечности постоЉи само откриваЬе личног духовног самоопредеЪеЬа, коЉе се проЉавЪуЉе макар и за кратко време земаЪског живота. » зато Юе Љедне душе предстати у светлости благодати ЅожиЉе, коЉоЉ су свим срцем стремиле, а друге Ц у тами грехова, коЉа Ље прогутала, као мутно блато, унутрашЬи човеков свет.

Ќаравно, удео хришЮана коЉи су се растали са телом и коЉи су упали у паклене тамнице до —трашног суда Љош може да се меЬа Ц молитвама ÷ркве и милостиЬом роРака и ближЬих и помиЬаЬе душе упокоЉеног. ќвде се, меРутим, говори не о покаЉном делаЬу душа коЉа се налазе у паклу, веЮ само о заступништву ÷ркве, коЉа попуЬава оно што недостаЉе упокоЉеном хришЮанину. ћеЬа се удео оног човека коЉи Ље у земном животу имао веру у ’риста, коЉи се молио, борио са грехом, али коЉи ниЉе достигао довоЪну висину врлине. „овек коЉи Ље за време живота рекао недвосмислено „не“ Ѕогу и ÷ркви, коЉи ниЉе показао ни наЉмаЬе унутрашЬе стремЪеЬе према —паситеЪу, не може бити механички избавЪен из стаЬа отуРености од Ѕога.

јко се душа навикла само на телесна, страсна осеЮаЬа, на примитивну корист и самоЪубЪе, како Юе бити примЪена у раЉ, где улазе само они коЉи су се Љош на земЪи навикли на духовна осеЮаЬа?  ада су Љедног старца питали: „јко Ље Ѕог тако милостив, зашто ќн све Ъуде Ц и праведне и грешне Ц не пусти у раЉ?“ —тарац Ље одговорио: „ѕакао и Љесте милост за непокаЉане грешнике. £ер ако их ставиш у раЉ са праведницима, то Юе за Ьих бити наЉгора казна. —вети Юе на брачну гозбу доЮи у белим одеждама светости, а они Ц у мрачноЉ и смрдЪивоЉ одеЮи греха. £едни Юе славословити ’риста, свог —паситеЪа, а други, коЉи су цео живот грабили или убиЉали, зеленашили, гомилали сребро и угаРали стомаку Ц почеЮе да шкргуЮу зубима Љер су цео живот гонили ’риста и распиЬали √а у сопственоЉ души“.

ƒуша коЉа Ље цео живот себе учила само телесним насладама, коЉа Ље отврднула у гордости, злоби и зависти, показаЮе се неспособна за добра вечног Ќебеског живота. “а блага Юе за Ьу бити несхватЪива и туРа, а она у потпуности неприкладна за раЉ.

Ќакон завршетка земаЪског пута, када душа прелази из времена у вечност, показуЉе се истинско лице сваког човека. » ако Ље на земЪи Љош и могуЮе скриваЬе своЉе праве природе споЪашЬом лицемерном завесом честитости или друштвеном улогом, у свету духовном свако Юе се показати онакав какав Ље у суштини. «ато што све што чинимо, говоримо или мислимо не нестаЉе просто, макар се ми и не сеЮали тога. «аписуЉе се на скривеним страницама наше душе, формираЉуЮи наш прави лик, ствараЉуЮи наш истински, унутрашЬи садржаЉ. —тупаЉуЮи у вечност, душа добиЉа оно чега Ље достоЉна по свом унутрашЬем садржаЉу. Ќа —трашном —уду, како пише у црквеним песмама, „кЬиге савести Юе се отворити“ и само по себи постаЮе Љасно шта Ље душа у стаЬу да прими у вечности. ≈то зашто Ље ѕреподобни £ефрем —ирин рекао: „Ѕог ниЉе нама, веЮ Раволу и анРелима Ьеговим одредио мучеЬа. ћи сами своЉим великим пороцима чинимо себе наследницима тих страшних мука. ќно што Ље претило ЪутоЉ змиЉи, добровоЪно Юемо трпети ми, Ъуди“.[10]

√оспод Ѕог уреРуЉе животни пут човека тако да се Ьегова савест налази пред избором измеРу добра и зла. Ќебески ќтац нам дошаптава да Юе бираЬе добра донети благо, а избор зла Ц страдаЬе. ѕритом, —ам √оспод не принуРуЉе нашу слободну воЪу, веЮ често даЉе Љасно сведочанство нашоЉ души шта Ље истинско добро. »стовремено, ќн помаже човековом добром настроЉеЬу.  оначно, управо слободан избор личности Љесте одлучуЉуЮи у спасеЬу или пропасти наше душе. «ато и Ъудске муке пречесто нису казна одозго, веЮ последица сопствене неразумности, греховних страсти и порока, коЉе не могу, а да не муче.  ао што огаЬ не може а да не пали. £ер своЉим гресима душа се одваЉа од »звора блаженства и среЮе Ц Ѕога. «ато и страда.

Ќека нас √оспод удостоЉи да се присаЉединимо МеговоЉ Ъубави и добрима Ќебеског ÷арства Љош овде и сада. ƒа би са очишЮеном душом, са срцем верним —паситеЪу, ступили у вечност, у коЉоЉ око не видЉе, и ухо не чу, и у срце човЉеку не доРе, оно припреми Ѕог онима коЉи га Ъубе (1  ор. 2:9).

[1] ѕолное собрание творений св. »оанна «латоуста. “. 8.  н. 2. ћ., 2002. —. 786

[2] ѕолное собрание творений св. »оанна «латоуста. “. 7.  н. 1. ћ., 2000. —. 458

[3] »риней Ћионский, св. “ворени€. ћ., 1996. —. 505

[4] —имеон Ќовый Ѕогослов, прп. “ворени€. —в.-“—Ћ., 1993. T. 3. —. 123

[5] »риней Ћионский, св. “ворени€. ћ., 1996. —. 50

[6] √ригорий ƒвоеслов, свт. “ворени€. ћ., 1999. —. 688

[7] Ћествица, ѕоука V.

[8] ƒогматические послани€ православных иерархов XVII-XIX веков о православной вере. —в.-“—Ћ, 1995. —. 122

[9] ‘еофан «атворник, свт. —озерцание и размышление. ћ., 1998. —. 32

[10] ≈фрем —ирин, прп. “ворени€. “. 3. ћ., 1994. —. 81

ѕревод са руског

—таноЉе —танковиЮ

—ветосавЪе

14 / 02 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0