Srpska

’оЮеш ли заиста да живиш хиЪаду година?

††††

” роману ƒостоЉевског Ђ»диотї налазе се Љедноставно невероватна промишЪаЬа. ‘Љодор ћихаилович их Ље изразио кроз уста главног хероЉа, иако су то заиста биле животне муке самог писца. ѕодсетимо се тог трагичног тренутка када Ље он стаЉао пред стреЪачким водом. ѕре тога, присетимо се и да Ље у младости ƒостоЉевски био надахнут револуционарним идеЉама. ј пошто се тада у ≈вропи тек окончао талас револуциЉа 1848. године (понегде ЂобоЉенихї, а на другим местима и крвавих), у –усиЉи су против тих тенденциЉа примеЬиване сурове мере.

» тако су осуРенике довели на —емЉоновски трг на коме се налазио дрвени подиЉум са кога се посматра погубЪеЬе, обмотан црном тканином. Ќад главама осуРеника ломе сабЪе као знак да су лишени свих граРанских и сталешких права. Ќа месту за погубЪеЬе Ц три стуба. „ита се пресуда: Ђ—мртна казна стреЪаЬемї.

Ўта да се ради? ќстаЉе Љош само неколико минута живота? —тавимо себе на место ƒостоЉевског: шта бисмо ми осеЮали у том тренутку? Мему Ље 28 година, пун Ље снаге и животне енергиЉе, колико Ље само Љош дела хтео да напише! —ам ‘Љодор ћихаилович Ље овако описао то што Ље преживео. ѕет минута до смрти су постали огромно богатство, безгранични рок. £арко му се указало: како то да Ље сада Љош увек ту и живи, а кроз неколико минута Юе се с Ьим веЮ нешто деситиЕ јли наЉЉезивиЉа Ље била мисао коЉа ниЉе имала краЉа: Ђј шта када не бих морао да умрем! Ўта ако бих могао да вратим живот унатраг, Ц каква бесконачност! » све би то било моЉе! “ада бих сваки трен обратио у век, ништа не бих изгубио, сваки бих минут отброЉавао, засигурно више не бих ништа узалуд протраЮио!ї

»Е

Епрошло Ље око пола минутаЕ

††††

—вако од нас би на месту осуРених на смрт могао да сиРе с ума (што се узгред и десило са Љедним од осуРеника привезаних за стубове). Ќеочекивано се зачуо топот копита. £ахач с пакетом Ље галопом доЉахао на —емЉоновски трг. “ачно ту, на месту за погубЪеЬе, прочитана Ље нова пресуда: смртну казну заменити робиЉом. “о Ље била прва искра коЉа Ље запалила пламен страдаЬа, у коме се ƒостоЉевски излио у истинског слугу ’ристовог.

јли у роману Ђ»диотї на питаЬе главном Љунаку, да ли Ље успео да се окористи тим богатством чудесно дарованог времена, он одговара на следеЮи начин. ќштрина мука Ље с временом отупела и спала с душе, одступио Ље страх од смрти и вредност живота ниЉе више била толико висока.  ренули су да теку обични дани, и много, много минута Ље опет узалуд заувек изгубЪено.

ќбично схватамо своЉ живот као клупко нити, коЉе може бесконачно да се одмотава. ѕрекид нити се доживЪава као трагедиЉа. Ђ«ар Ље то све, дошао Ље краЉ?ї Ц збуЬено се питамоЕ ј ево шта Ље наЉчудниЉе: проживео ти 20, 40, 60 или чак 80 лета, све се то буквално посматра као Љедан миг, коЉи Ље пролетео као да га никада ниЉе ни било. ∆ивот пролази неумитно брзо, као Љарки, али кратки цват маЉских башти, као сан, тако да ти на краЉу краЉева све изгледа као да ниси уопште ни живео.

»споставЪа се да Ље у нашем личном поимаЬу време неухватЪива величина, коЉа ишчезава попут воде на длану. √одине лете толико брзо да не успевамо да их се наситимо. “ек што си кренуо у школу, а веЮ треба да се спремаш за приЉемни испит. “ек што си уписао факултет, а веЮ си направио породицу, подижеш децу и спремаш их за школу. –аниЉе си бринуо своЉу бригу, а сада су твоЉа деца твоЉа брига, све док се не поЉаве унуци. —трела времена хита унапред толико хитро да ни не примеЮуЉемо како Ље пролетела.

”  Ьизи ѕостаЬа можемо прочитати да Ље нашим првим праоцима Ѕог дао немерЪиво дужи живот него нама, Ц живели су више од 900 година. «атим Ље “ворац скратио живот Ъуди до 120 година. ѕотом Ље живот ограничен на 70 година, а на Љедвите Љаде, 80 година (ѕс. 90: 10). » никаква медицина, никакв научно-технолошки напредак, а такоРе и начини здравог живота нису били у стаЬу да битно продуже наш живот.

’аЉде да замислимо да нам Ље дато да живимо десет пута више него сад. Ѕогу ниЉе тешко да нам толико продужи живот. Ќека то буде рок од 200, 400, 600 лета, може чак и 1000, да сустигнемо библиЉске праоце.

јли, чиме Юемо ми испунити тих 1000 година?

јваЉ, човек се лако подаЉе разним искушеЬима и слаб Ље на све чега има у изобиЪу: на новац, некретнине, успех, добро здравЪе и нажалост на мноштво година животаЕ »скушеЬе Ље превелико. ЂѕроживеЮу како Ља хоЮу 900 година, а покаЉаЮу се у последних 100ї, Ц тако Юе мислити преовлаРуЉуЮа веЮина човечанства. јли за тих 900 лета греха, душа Юе се у толикоЉ мери укоренити у порок, да Юе покаЉаЬе на краЉу живота бити могуЮе искЪучиво теориЉски. » ту се криЉе обЉашЬеЬе зашто Ље првим Ъудима, описаним у  Ьизи ѕостаЬа, а коЉи су живели скоро 1000 година, √оспод скратио живот. ќни су се претворили у чудовишта греха, коЉе Ље могао да исправи само светски потоп.

¬ековима живети са злобним помислима, мржЬом према Ъудима, вишевековно Љурцати за овоземаЪским комфором и блудом, да би пред краЉ хиЪадугодишЬег живота постали непоправЪива чеда пакла? ћожемо ли замислити гори и одвратниЉи живот?

¬идимо да Ље свакоме од нас потребан Ьегов сусрет са стреЪачким водом, неизвесност судбине, Ьегове жалости и одброЉаваЬе последЬих минута, да бисмо могли себе да сагледамо са стране и поЉмимо: колико ли сам само времена узалуд изгубио, колико минута бесмислено протраЮио! √осподе, опрости ми, грешном.

ƒаЪе, никакав броЉ година овоземаЪског живота неЮе нам бити довоЪан.

—ве што се даЉе привремено, а после се одузима, оставЪа у души разочараЬе и жалост. «амислимо да смо добили своЉу ЪубЪену жену, или мужа, само на неко време, довоЪно да добиЉемо децу, а да су нам их после одузели, или да смо привремено добили здравЪеЕ “акав Ље случаЉ и са овоземаЪски животом, коЉи нам Ље дарован на одреРен броЉ година, а потом нам се одузима. ќд тога у души остаЉу само чемер и Љад.

”змимо за пример човека од 40 година. ќн каже да су те године неприметно пролетеле за Ьега самога. јли и двапут по 40 доводи до истог закЪучка. јко осамдесетогодишЬи старац говори: Ђ√одине су пролетеле, као да уопште нисам ни живеої, онда Юе и Љош 80, па и 800, пролетети исто тако.

ћа колико година или чак векова даш човеку, све Юе то похитати у прошлост, на Љедан миг. “о значи само Љедно: човек ниЉе саздан за децениЉе или десетине хиЪада година, човек Ље створен за вечност и не може се заситити ниЉедним одеЪком времена. Ќаша душа чезне за бесмртним животом. ƒуши Ље насушно потребна само вечност, и ништа маЬе од тога.

≈во Љош Љедне интересантне опсервациЉе. »споставЪа се да не бисмо ни обраЮали пажЬу на проживене године, када наше тело не би пропадало. ѕримеЮуЉемо броЉ минулих година, само посматраЉуЮи боре на лицу, губитке некадашЬе гибкости и спретности, према уздасима од досадног бола у крстима. ”колико би наше тело остало Љедро и здраво, минуле године нам не би задавале нимало мука. “о Љест, поимаЬе пролазности се односи само на нашу споЪашЬу Ъуштуру Ц телесну природу, коЉа се рабати као и сваки други овоземаЪски механизам, док душа изнутра увек себе осеЮа Љеднаком и чезне за бескраЉним постоЉаЬем. ƒуша жели да бивствуЉе вечно, да заувек преживЪава таЉ Љединствени непоновЪиви трен, да се купа у животу и радости постоЉаЬа, спознаЉуЮи себе, општеЮи са ближЬима, црпеЮи бесконачно неизрециво благо.

√де Ље то благо, из чега се састоЉи, а тачниЉе Ц у  оме, постаЉе ЉасниЉе у сразмерном односу одрицаЬа од овоземаЪских илузиЉа.

Ѕог Ље ограничио наш овоземаЪски живот са седам или осам десетина година. “о, наравно, ниЉе пуно. јли време коЉе нам Ље дато пружа довоЪно искуства да у наЉкраЮем периоду спознамо како се брзо руше наше наде, како брзо вене тело, а стисак руке наЉсналажЪивиЉег човека брзо слаби. ќвоземаЪске радости се завршаваЉу разочараЬем, како бисмо били подстакнути да трагамо за истинском радошЮу, коЉа не познаЉе разочараЬе.

—вето ѕисмо нам говори да човек има нешто непроцеЬиво драгоцено Ц бесмртну душу. £ер каква Ље корист човеку ако задобиЉе сав свет, а души своЉоЉ науди? »ли какав Юе откуп дати човек за душу своЉу? (ћк. 8: 36Ц37). ћи смо саздани по лику ЅожиЉем и позвани смо да будемо бесмртни, као што Ље бесмртан —ам Ѕог. «ато се душа не може заситити од овоземаЪског живота коЉи брзо пролази, она чезне за вечношЮу, али не вечношЮу у смислу низа бесмислених година коЉима нема краЉа, веЮ у смислу васцеле припадности вечноме Ѕогу.

ЌиЉе битно колико Юеш живети, веЮ како Юеш проживети таЉ живот.

√одине коЉе су нам дате су попут посуде коЉа треба да буде напуЬена. ќд нас зависи да ли Юемо Ље напунити нечим добрим и вредним, да ли Юемо Ље остатвити празну или Юемо Ље, Љош горе, напунити свакоЉаким отпацима и смеЮем. ѕразан воз са 70 или 80 вагона губи смисао. ј воз са неколико вагона, али испуЬених нечим драгоценим има огромну вредност.

√одине коЉе су нам дате су сличне празноЉ свесци. Ќекоме Ље дарована свеска са пуно страница, а он узме па ижврЪа листове, замасти их, изгужва, поцепа да се после мучи због плодова своЉих поступака. Ќекоме Ље поклоЬена танка свеска, али и на то мало страница он Юе прибележити нешто чисто и предивно.

» видех мртваце мале и велике где стоЉе пред Ѕогом, и кЬиге се отворише; и суд примише мртваци као што Ље написано у кЬигама, по делима своЉим. (ќткр. 20: 12).

Ћистови се завршаваЉу, посуде пуне, године пролазе, али остаЉе бесмртна душа.

„овек коЉи живи ради овоземаЪског ужитка сличан Ље шупЪоЉ боци у коЉу се течност долива, али никако не може да се напуни. ƒуша коЉа упиЉа све ужитке и блага овога света, остаЉе пуста, гладна и жедна, као и на почетку. „овек коЉи живи ради небеса, сличан Ље чистом источнику из кога тече неисцрпна жива вода, коЉа утоЪава сваку жеР.

ƒостоЉевски Ље и пред погубЪеЬе мислио на —паситеЪа: ЂЅиЮемо са ’ристомї, Ц рекао Ље Љедном од своЉих осуРених другова. ќн Ље у том тренукту на своЉ начин разумевао служеЬе ’ристу, а у пламену страдаЬа, коЉи га Ље очекивао, излио се у правог слугу ’ристовог.

” животу сваког од нас доРе тренутак Ьеговог ЂпогубЪеЬаї, Ьеговог очекиваЬа, али свако од Ѕога добиЉа и своЉе милости, своЉу чудесну помоЮ. ƒа ли Юемо се тада преобразити, како бисмо могли све преостале године да проживимо уз ’риста, да не бисмо више изгубили ниЉедан минут, да бисмо отброЉавали сваки трен?

¬реме се освештава када се испуЬава благодаЮу ќног, коЉи —ам и Љесте ќсвеЮеЬе (£ер “и си ќсвеЮеЬе наше, Ц обраЮамо се Ѕогу током богослужеЬа). ¬реме се испуЬава вечношЮу, онда када пролазни човек постаЉе причастан вечном Ѕогу. » сваки, чак и наЉкраЮи, тренутак добиЉа смисао, када си у том трену васцело с ќним, коЉи и даруЉе смисао.

ѕомози нам, Ѕоже, да не изгубимо драгоцено време коЉе нам Ље дато на земЪи како бисмо достигли вечност!

—вештеник ¬алериЉе ƒухаЬинbr> — руског јлександар АокиЮ

08 / 07 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0