Srpska

¬иРеЬе свога греха

††

ƒоЮи Юе оно страшно време, наступиЮе онаЉ страшни час у коме Юе сви моЉи греси стати разоткривени пред √осподом судиЉом, пред анРелима Меговим, пред целим човечанством. ѕредосеЮам стаЬе моЉе душе у том грозном часу, и зато ме испуЬава ужас. ѕод утицаЉем тог живог и снажног предосеЮаЉа трепетно хитам да се задубим у разматраЬе себе, хитам да преиспитам у кЬизи моЉе савести моЉа забележена сагрешеЬа коЉа сам учинио делом, речЉу или мишЪу.

ќдавно нечитане, у ормарима дуго држане кЬиге прекрива прашина, изЉеда моЪац. ”зимам да читам ту кЬигу и наилазим на велике тешкоЮе. “аква Ље моЉа савест. Ќисам Ље одавно преиспитивао: зато сам Ље тешко отворио. ј и када Ље отворим не налазим очекивано задовоЪеЬе. £едино велики греси уписани су довоЪно Љасно; ситна слова, коЉих има мноштво, готово да су избрисана, и сада не могу да разаберем шта Ље Ьима било написано.

Ѕог, Љедино Ѕог може да врати избледелим словима Љасност и избави човека од зле савЉести.[1] £едино Ѕог може да даруЉе човеку виРеЬе своЉих грехова и виРеЬе свог греха Ц човековог пада, у коме Ље корен, семе, заметак, укупност свих човекових сагрешеЬа.

ѕризвавши у помоЮ милост и силу ЅожиЉу, призвавши их у помоЮ наЉтоплиЉом молитвом, сЉедиЬеном са ревносним постом, сЉедиЬеном са плачем и ридаЬем срца, поново отварам кЬигу савести, поново пажЪиво проматрам своЉе грехове, колико их Ље и какви су, пажЪиво испитуЉем шта су ми донели грехови коЉе сам учинио.

¬идим: ЅезакоЬа моЉа превазиРоше главу моЉу, као бреме тешко оптеретише ме, умножише се веЮма од власи главе моЉе.[2]  акве су последице таквог греха? «ахватише ме безакоЬа моЉа, и не могох гледати, и срце моЉе остави ме.[3] ѕоследице грешног живота су слепило ума, каменосрдност, безосеЮаЉност срца. ”м окорелог грешника не види ни добро ни зло; Ьегово срце губи способност за духовна осеЮаЬа. јко таЉ човек остави грешни живот и окрене се побожним подвизима, тада Ьегово срце, као да Ље туРе, не подржава Ьегово стремЪеЬе према Ѕогу.

 ада ЅожиЉа благодат откриЉе подвижнику мноштво Ьегових сагрешеЬа, тада он, хтео то он или не, постане потпуно збуЬен и падне у дубоку тугу. —рце моЉе смути се од таквих призора, остави ме снага моЉа, и светлост очиЉу моЉих, и она ниЉе са мном, Љер се слабине моЉе испунише поругама, то Љест моЉа делатност Ље постала пуна спотицаЬа Љер сам навикао на грех, коЉи ме Ље насилно вукао у нове грехове; усмрдише се и загноЉише ране моЉе од лица безумЪа мога, то Љест грешне страсти су остариле и страшно ме озледиле због мог непажЪивог живота; и нема исцеЪеЬа телу моме, то Љест, грех ме Ље целог погодио и заразио, и не могу се исцелити само сопственим напорима.[4]

„им сазнам своЉе грехове, чим се покаЉем због Ьих, чим их исповедам, и жалим због Ьих, Ља бацам то неброЉено мноштво грехова у пучину ЅожиЉег милосрРа. ƒа бих се убудуЮе клонио греха, повуЮи Юу се у самог себе и пажЪиво размотрити како грех деЉствуЉе против мене, како ми прилази, шта ми говори.

ѕрилази ми као лопов; Ьегово лице Ље замаскирано; умекшаше се речи Ьегове веЮма од масла[5] говори ми лаж, предлаже безакоЬе. ” Ьеговим устима Ље отров; Ьегов Љезик Ље отровни жалац.

„Ќаслади се“, тихо и ласкаво шапуЮе он, „зашто Ље забраЬено да се насладиш? Ќаслади се!  акав Ље грех у томе?“ и предлаже, злотвор, да нарушим заповест свесветог √оспода.

ЌиЉе било потребе да обраЮам пажЬу на Ьегове речи: знам да Ље лопов и убица. јли нека непозната слабост, слабост воЪе, побеРуЉе ме! ѕажЪиво слушам речи греха, гледам на забраЬени плод. ”залуд ме савест опомиЬе да Ље пробаЬе тог плода исто што и пробаЬе смрти.

јко нема забраЬеног плода пред моЉим очима, таЉ плод се неочекивано поЉавЪуЉе у моЉоЉ машти, живописан, очараваЉуЮи.

ќсеЮаЬа срца теже ка саблажЬивоЉ слици сличноЉ блудници. Мена споЪашЬост Ље заводЪива; из Ье одише саблазан, украшена Ље као драгоцене, блиставе утвари; брижно Ље скривено Ьено смртоносно деЉство. √рех тражи жртву од срца, када веЮ, због одсуства самог предмета, не може да жртвуЉе тело.

√рех деЉствуЉе у мени кроз грешну мисао, грешно осеЮаЬе, осеЮаЬе срца и осеЮаЬе тела; деЉствуЉе кроз телесна осеЮаЬа, деЉствуЉе кроз машту.

 аквом закЪучку ме води такав поглед на себе? «акЪучку да у мени, у целом мом биЮу, живи огреховЪена озледа, да она одобрава и помаже грех коЉи ме напада извана. —личан сам сужЬу окованом тешким ланцима: свако коме Ље то дозвоЪено хвата сужЬа, вуче га куда хоЮе, Љер сужаЬ везан ланцима не може да пружи отпор.

√рех Ље продро Љедном приликом у високи раЉ. “амо Ље моЉим прародитеЪима предложио да пробаЉу забраЬени плод. “амо их Ље саблазнио; тамо Ље саблажЬене погодио вечном смрЮу. » мени, Ьиховом потомку, непрестано понавЪа исти предлог; и мене, Ьиховог потомка, стално настоЉи да саблазни и уништи.

јдам и ≈ва су одмах након греха изгнани из раЉа и избачени у земЪу жалости и бола.[6] » Ља сам се родио у тоЉ земЪи плача и несреЮа! јли то ме не оправдава: »скупитеЪ ми Ље овде донео раЉ и усадио га у моЉе срце. ј Ља сам грехом отерао раЉ из мог срца. —ада Ље тамо мешавина добра и зла, тамо Ље Ъута борба против зла, тамо се судараЉу неизброЉиве страсти, тамо Ље мука, предукус вечне муке у паклу.

” себи видим доказ да сам јдамов син: чувам Ьегову склоност према злу; слажем се са предлозима обмаЬивача иако поуздано знам да ми нуди обману и спрема убиство.

«алуду би било да почнем да окривЪуЉем прародитеЪе за грех коЉи су ми предали: »скупитеЪ ме Ље ослободио од робоваЬа греху, тако да Ља од тада падам у грех добровоЪно, а не на силу. ѕрародитеЪи су Љедном у раЉу прекршили Љедну ЅожиЉу заповест, а Ља, налазеЮи се у крилу ÷ркве ’ристове, непрестано нарушавам све божанствене заповести ’риста, Ѕога и —паситеЪа мога.

„ас гнев и злопамЮеЬе узруЉаваЉу моЉу душу: у моЉоЉ машти сева нож над главом неприЉатеЪа, и срце се наслаРуЉе задовоЪеном осветом, учиЬеном у машти. „ас ми се причиЬаваЉу разасуте гомиле злата: а одмах за Ьима велелепне палате, вртови, сви предмети раскоши, сладострашЮа, гордости коЉе доноси злато и због коЉих се грехоЪубиви човек поклаЬа том идолу Ц средству оствареЬа свих пропадЪивих жеЪа. „ас ме прелешЮуЉу почасти и власт: тада ме понесе машта и маштам да управЪам Ъудима и државама, да им пружам разне пропадЪиве ствари, а себи пропадЪиву славу. „ас, потпуно упечатЪиво, видим пред собом столове са топлим и мирисним Љелима: смешно и у исти мах жалосно наслаРуЉем се саблазнима коЉе преда мном изничу. „ас наЉедном видим да сам праведан, или, правилниЉе, моЉе срце дволичи, напреже се да присвоЉи себи праведност, лаже само себе, брине се да Ъудску похвалу привуче себи.

—трасти ме преотимаЉу Љедна од друге, непрестано ме предаЉу Љедна другоЉ, узбуЬуЉу, узнемируЉу. » не видим своЉе чемерно стаЬе! Ќа мом уму Ље непрозирна завеса мрака; на срцу лежи тешки камен неосетЪивости.

’оЮе ли доЮи себи моЉ ум, хоЮе ли се упутити према добру? ѕротиви му се срце, навикло на грешне насладе, противи му се моЉе тело, Љер Ље стекло животиЬске жеЪе. »згубила се у мени чак и представа да Ље моЉе тело, иначе створено за вечност, способно за божанске жеЪе и покрете, да су животиЬске тежЬе Ьегова болест, коЉу Ље добило кад Ље пало.

–азличити делови мог биЮа Ц ум, срце и тело Ц расечени су, раздвоЉени, делуЉу неусаглашено, противурече Љедан другом; делуЉу у краткотраЉноЉ, Ѕогу противноЉ слози Љедино онда када раде на греху.

“акво Ље моЉе стаЬе! ќно Ље смрт душе за живота тела. Ќо Ља сам задовоЪан своЉим стаЬем! «адовоЪан сам, али не због смиреЬа, него због моЉе заслепЪености, због моЉе каменосрдности. Ќе осеЮа моЉа душа своЉу умртвЪеност, ни тело, коЉег Ље смрт одвоЉила од душе, не осеЮа своЉу умртвЪеност.

ƒа сам осеЮао своЉу умртвЪеност, стално бих се каЉао! ƒа сам осеЮао своЉу умртвЪеност, бринуо бих се о васкрсеЬу!

—ав сам се предао бригама овога света, мало ме брине моЉа духовна несреЮа! ∆естоко осуРуЉем наЉмаЬа сагрешеЬа моЉих ближЬих, а сам сам толико пун греха, толико ме Ље грех заслепио да сам се претворио у слани стуб, као Ћотова жена, и нисам више способан ни за какав духовни покрет.

ѕокаЉаЬе нисам наследио зато што Љош не видим своЉ грех. Ќе видим своЉ грех зато што Љош радим греху. Ќе може да види своЉ грех нико ко се наслаРуЉе у греху, ко дозвоЪава себи да га проба, макар и самим помислима и одобраваЬем срца.

—воЉ грех може да види Љедино онаЉ коЉи се потпуно и драговоЪно одрекао сваког приЉатеЪства са грехом, и будно стражари на вратима свог дома са исуканим мачем Ц речЉу ЅожиЉом, и одбиЉа, посеца тим мачем грех, у ком год облику му се он приближио.

 о чини велико дело да успостави неприЉатеЪство са грехом и на силу одвлачи од Ьега ум, срце и тело, томе Ѕог даруЉе велики дар: виРеЬе свога греха.

Ѕлажена Ље душа коЉа Ље угледала грех у себи! Ѕлажена Ље душа коЉа Ље угледала у себи пад прародитеЪа, застарелост старог јдама! “акво виРеЬе свог греха Ље духовно виРеЬе, виРеЬе ума коЉег Ље ЅожиЉа благодат исцелила од слепила.

—вета »сточна црква учи да постом и клечаЬем измоЪавамо од Ѕога виРеЬе свог греха.

Ѕлажена Ље душа коЉа се у ЅожиЉем закону поучава дан и ноЮ! ” Ьему може да види лик и лепоте новог човека, а по Ьима да увиди и исправи своЉе недостатке.

Ѕлажена Ље душа коЉа Ље купила поЪе покаЉаЬа тако што Ље умртвЪавала себе за грешне подухвате! Ќа том поЪу наЮи Юе она скривено бесцено благо спасеЬа.

јко си задобио поЪе покаЉаЬа, даЉ се у дечиЉи плач пред Ѕогом. Ќе тражи, ако можеш да не тражиш, ништа од Ѕога, предаЉ се самопожртвовано МеговоЉ воЪи.

—хвати, осети да си дело, а да Ље Ѕог —аздатеЪ. ѕредаЉ се као дете потпуно воЪи —аздатеЪа, принеси му сам дечиЉи плач, принеси му тихо срце спремно да следи Мегову воЪу и да се сачува Меговом воЪом.

јко због своЉе детиЬске слабости не можеш да се погрузиш у молитвено ЮутаЬе и плач пред Ѕогом, изговори пред Мим смирену молитву, молитву за опроштаЉ грехова и исцеЪеЬе од грешних страсти, тих страшних моралних болести, саставЪених од драговоЪних, дуго времена понавЪаних сагрешеЬа.

Ѕлажена Ље душа коЉа Ље сазнала да Ље потпуно недостоЉна Ѕога и осудила себе, проклету и грешну! ќна Ље на путу спасеЬа; у ЬоЉ нема самообмане.

ј ко, супротно овоме, сматра да Ље спреман да прими благодат, и мисли да Ље достоЉан Ѕога, па очекуЉе и тражи Мегов таЉанствени долазак, и говори да Ље приправан да прими, чуЉе и види √оспода, таЉ обмаЬуЉе себе, таЉ лаже себе; таЉ Ље достигао високу литицу гордости са коЉе се пада у мрачни амбис погибиЉе.[7] ” таЉ амбис падаЉу сви коЉи су се направили важниЉи од Ѕога и дрзнули се да бестидно сматраЉу како су достоЉни Ѕога, и из те уображености и самообмане говоре Ѕогу: √овори √осподе, чуЉе слуга “воЉ.

ћлади пророк —амуило Ље чуо да га √оспод дозива, и пошто ниЉе сматрао да Ље достоЉан разговора са Ѕогом, изашао Ље пред свог старог учитеЪа и молио га за поуку како да се понаша. „уо Ље —амуило и други пут исти таЉ глас како га призива и опет изашао пред учитеЪа. ”читеЪ Ље схватио да Ље таЉ глас био ЅожиЉи глас и заповедио Ље младиЮу да на такав позив убудуЮе одговара: √овори √осподе, чуЉе слуга “воЉ.[8]

»сто ово усуРуЉе се да говори сладострасни и надмени маштар иако га нико не призива, занет хвалисавим мишЪеЬем: он ствара у себи гласове и утеху, и Ьима ласка свом надменом срцу, Ьима обмаЬуЉе себе и своЉе лаковерне следбенике.[9]

—ине »сточне цркве, Љедине свете и истините, у свом невидЪивом подвигу руководи се поукама светих отаца своЉе ÷ркве: оне заповедаЉу да се пре него што те обнови очигледно деЉство —ветог ƒуха одвраЮаш од сваког виРеЬа, од сваког гласа изван себе и у себи, Љер Ље то очигледан повод за самообмаЬиваЬе.[10]

„уваЉ ум невидЪивим; одгони сва маштаЬа и мишЪеЬа коЉа су пад подметнула као истину. ќбуци се у покаЉаЬе и изаРи са страхом и побожношЮу пред великог Ѕога, моЮног да очисти твоЉе грехе и обнови те своЉим ѕресветим ƒухом. ј кад доРе ќн, ƒух »стине, увешЮе те у сву истину.[11]

ќсеЮаЬе плача и покаЉаЬа Ље Љедино од користи души коЉа Ље приступила √осподу са намером да добиЉе од Мега опроштаЉ своЉих грехова. “о Ље добри део! јко си изабрао таЉ део, нека се не одузме од тебе! Ќе меЬаЉ то благо за празна, лажна, насилна, привидно благодатна осеЮаЬа, немоЉ уништити себе лажуЮи себе.

„јко су неки оци“, говори преподобни »сак —ириЉски, „написали шта Ље чистота душе, шта Ље Ьено здравЪе, шта бестрашЮе, шта виРеЬе, онда то нису написали зато да бисмо то тражили пре времена и да бисмо то очекивали. ѕисмо Ље рекло: ÷арство ЅожиЉе не долази на видЪив начин.[12] ќни у коЉима живи очекиваЬе стицали су гордост и падЕ ÷рква ЅожиЉа Ље одбацила оно тражеЬе високих ЅожиЉих дарова коЉе Ље садржано у очекиваЬу тих дарова. “о ниЉе знак Ъубави према Ѕогу; то Ље болест душе.“[13]

—ви свети су сматрали да нису достоЉни Ѕога: тиме су показали своЉе достоЉанство, садржано у смиреЬу.[14]

—ви самообманути су сматрали да су достоЉни Ѕога: тиме су показали гордост и демонску прелест коЉа Ље захватила Ьихову душу. Ќеки од Ьих су примили демоне коЉи су изашли пред Ьих у облику анРела и следили их; некима су се демони Љавили у свом сопственом облику, претварали се да их Ље Ьихова молитва победила и тако их увели у гордоумЪе; други су распаЪивали своЉу машту, узруЉавали крв, изазивали у себи узбуРеЬа, прихватали то као благодатно наслаРиваЬе, пали у самообману, у потпуну помраченост, и сврстали се по свом духу у одбачене духове.

јко имаш потребу да беседиш са самим собом, не лажи себе, веЮ прекореваЉ себе. √орки лекови потребни су нам у нашем палом стаЬу. —ви коЉи лажу себе веЮ су примили овде, на земЪи, своЉу плату Ц своЉу самообману, похвалу и Ъубав Ѕогу неприЉатеЪског света: немаЉу шта они да очекуЉу у вечности осим осуде.

√рех Ље моЉ стално преда мном[15] Ц говори о себи свети ƒавид: Ьегов грех Ље био предмет Ьеговог непрестаног преиспитиваЬа. ЅезакоЬе моЉе Ља Юу обЉавити, и бринуЮу се за грехе своЉе.[16]

—вети ƒавид се бавио осуРиваЬем самог себе, бавио се обличаваЬем свог греха када му Ље грех веЮ био опроштен и када му Ље дар —ветог ƒуха веЮ био враЮен. £ош више: он Ље изобличио своЉ грех, исповедао га да чуЉе васеЪена.[17]

 ада су свети оци »сточне цркве, нарочито пустиножитеЪи, достизали висине духовних вежбаЬа, тада су се сва та вежбаЬа сливала у Ьима у само покаЉаЬе. ѕокаЉаЬе Ље обузимало читав Ьихов живот, сву Ьихову делатност: оно Ље било последица виРеЬа свог греха.

£едног великог оца су упитали у чему мора да се састоЉи делаЬе усамЪеног монаха? ќн Ље одговорио: „“воЉа умртвЪена душа Ље пред твоЉим очима, и питаш какво мора да буде твоЉе делаЬе?“[18] ѕлач Ље суштинско делаЬе истинског ’ристовог подвижника; плач Ље Ьегово делаЬе од ступаЬа у подвиг до краЉа подвига.

¬иРеЬе свог греха и покаЉаЬе коЉе оно доноси Ц то су делаЬа коЉима нема краЉа на земЪи: виРеЬе греха подстиче покаЉаЬе; покаЉаЬе доноси очишЮеЬе; постепено очишЮавано око ума почиЬе да увиРа оне недостатке и озледе у целом човековом биЮу коЉе раниЉе, у своЉоЉ помрачености, уопште ниЉе примеЮивало.

√осподе! ƒаруЉ нам виРеЬе наших сагрешеЬа да би наш ум, када наше сопствене грешке привуку Ьегову целокупну пажЬу, престао да види грешке ближЬих, и тако све ближЬе видео као добре. ƒаруЉ нашем срцу да остави погубне бриге о недостацима ближЬег, да све своЉе бриге сЉедини у Љедну бригу о стицаЬу чистоте и светости коЉу си нам “и заповедио и припремио. ƒаруЉ нам да наше укаЪане духовне ризе опет постану беле: Ьих Ље веЮ умила вода крштеЬа, и сада, укаЪане, траже да се оперу у реци суза. ƒаруЉ нам да у нама, уз светлост “воЉе благодати, видимо разнолике болести: оне уништаваЉу духовне побуде у срцу и уводе у Ьега побуде крви и тела, неприЉатеЪске ÷арству ЅожиЉем. ƒаруЉ нам велики дар покаЉаЬа, претходницу и последицу великог дара виРеЬа своЉих грехова. «аштити нас тим великим даровима од провалиЉе самообмане, коЉу открива у души Ьена неприметна и несхватЪива грешност, а настаЉе од сладострашЮа и славоЪубЪа, дакле од онога што она не примеЮуЉе и не разуме. —ачуваЉ нас тим великим даровима на нашем путу према “еби, и даруЉ нам да доспемо до “ебе, коЉи призиваш покаЉане грешнике и одбацуЉеш оне што сматраЉу да су праведници Ц да вечно у вечном блаженству славословимо “ебе, Љединог истинитог Ѕога, »скупитеЪа заробЪених, —паситеЪа пропалих. јмин.


[1] £eв 10, 22.

[2] ѕс 37, 5 и ѕс 39, 13.

[3] ѕс 39,13.

[4] ѕс 37, 11,8,6,8.

[5] ѕс 54, 22.

[6] ѕост 3, 23, 24.

[7] —вети »сак —ириЉски, —лово 55.

[8]

[9] ѕодражаваЬе, московско издаЬе, 1834. године, кЬига 3, гл. 2. ” наведеном месту западног писца узбуРиваЬе, надменост и самообмана излажу се тако изразито и сликовито да сматрамо да ниЉе на одмет да читаочевоЉ пажЬи понудимо сам текст:

„√овори, √осподе, чуЉе слуга “воЉ. —луга сам “воЉ, уразуми ме да познам “воЉа сведочанства. ѕриклони моЉе срце речима “воЉих уста, и нека “воЉа реч падне као роса. —инови »зраиЪеви говорили су некада ћоЉсиЉу: √овори нам, слушаЮемо; нека нам √оспод не говори, да не бисмо умрли.’ £а не молим тако, √осподе, не молим тако! Ќего са пророком —амуилом смирено и ревносно молим: √овори, √осподе, чуЉе слуга “воЉ.’ Ќека ми не говори ћоЉсиЉе, нити други коЉи пророк, него “и говори, √осподе Ѕоже, коЉи надахЬуЉеш и просветЪуЉеш све пророке. “и Љедини, без Ьих, можеш потпуно да ме научиш, а они без “ебе не могу имати никаквог успеха. Михове речи могу да звуче, али ƒуха не ЉавЪаЉу. ќни изванредно говоре, али, када “и Юутиш, нема врелине у срцу! ќни преносе слова, али “и откриваш смисао! ќни изговараЉу таЉне, али ти откриваш значеЬе алегориЉа! ќни обЉавЪуЉу “воЉе заповести, али “и даЉеш снагу за Ьихово извршеЬе. ќни показуЉу пут, али “и даЉеш духовну снагу да Ьиме идемо! ќни делуЉу само извана, али “и поучаваш и просвеЮуЉеш срца! ќни орошаваЉу споЪа, али “и даруЉеш плодове! ќни вичу речима, али “и даЉеш разумеваЬе слуху! » зато нека ми не говори ћоЉсиЉе! √овори “и, √осподе, Ѕоже моЉ, вечна »стино. ƒа не умрем и останем бесплодан ако будем поучаван само споЪа, а изнутра не будем врео, и да не буде на суду да сам реч чуо, а нисам Ље испунио, да сам познао, а ЪубавЪу нисам обухватио, да ми Ље поверено, а да нисам сачувао. √овори, дакле, √осподе, чуЉе слуга “воЉ: “и имаш реч вечног живота.“

ƒрскост ове надмене говорЪивости и празнословЪа изазива ужас и дубоку тугу у души коЉа Ље одгаЉена на учеЬу ѕравославне цркве. Ќема ту покаЉаЬа! Ќема скрушености духа! Ќема одлучне тежЬе према наЉближем и наЉтешЬем сЉедиЬеЬу с Ѕогом! “аква Ље уопште настроЉеност аскетских западних писаца. £едан од Ьих, износеЮи неправилно схватаЬе достоЉанства ћаЉке ЅожиЉе, завршава помахниталу говорЪивост овако: „Ѕацимо се, дакле, у загрЪаЉ ЅогомаЉке!“ ќво расположеЬе Ље супротно расположеЬу коЉе света »сточна црква предаЉе своЉоЉ духовноЉ деци: „√осподе, када не бисмо свете “воЉе имали молитвенике“, пева ÷рква у тропару на великом повечерЉу, „и доброту “воЉу коЉа нас милуЉе, како бисмо смели, —пасе, опевати “ебе, кога славослове непрестано ангели.“ ” молебном канону ѕресветоЉ Ѕогородици ÷рква пева: „ћи, грешни и понизни, хитно приРимо сада Ѕогородици и паднимо ничице у покаЉаЬу, вапиЉуЮи из дубине душе: ‘¬ладичице помози, сажали се на нас; похитаЉ, пропадамо од мноштва прегрешеЬа. ЌемоЉ одбити своЉе служитеЪе празне, Љер тебе имамо као Љедину узданицу.'“ ЌесхватЪиво Ље стаЬе самообмане и демонске прелести онима коЉи нису одгаЉени на духовном подвигу по предаЬу ѕравославне цркве: они мисле да Ље то Љадно стаЬе наЉправилниЉе, наЉблагодатниЉе. ѕреводилац ѕодражаваЬа са латинског Љезика на руски ставио Ље на краЉу своЉе кЬиге поуке за читаоца. ”казуЉуЮи на II главу III кЬиге, на ту слику самообмане и уображености, он саветуЉе да читалац пре сваког побожног читаЬа доведе себе у расположеЬе коЉе Ље изнето у тоЉ глави. ќчигледно Ље да се таквим расположеЬем даЉе слобода да се —вето писмо обЉашЬава произвоЪно, да се укида обавеза да се следи обЉашЬеЬе светих отаца коЉе Ље прихватила ÷рква. “о Ље догмат протестантизма.

[10] ѕреподобни √ригориЉе —инаит, ќ прелести и о осталом, ƒобротоЪубЪе, том 1. —вети  алист и свети »гЬатиЉе  сантопул, глава 73, ƒобротоЪубЪе, том 2.

[11] Jн 16,13.

[12] Ћк 17, 20.

[13] —вети »сак —ириЉски, —лово 55.

[14] —вети »сак —ириЉски, —лово 36.

[15] ѕс 50, 5.

[16] ѕс 37, 19.

[17] ѕс 50.

[18] —вети »сак —ириЉски, —лово 21.

—ветосавЪе

20 / 08 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0