Srpska

»змеРу три –има: историЉа, садашЬост и перспективе црквене ситуациЉе у ”краЉини [II]

††

„–еч посполита“, ”ниЉа, ”краЉина према «ападу и према самоЉ себи. ” кЪучу потпуно обрнутог валоризоваЬа историЉских чиЬеница морамо прочитати готово све битне моменте украЉинске или „руське“ историЉе послиЉе монголског осваЉаЬа и ослобоРеЬа углавном сЉеверних руских кнежевина од Ьиховог Љарма.  ао што Ље познато, Љужне и западне руске земЪе, оне коЉе Юе у XX в. уЮи у састав ”краЉине, углавном су кроз касни средЬи виЉек и рани нови виЉек припадале држави коЉу наша историЉа назива ƒржавна заЉедница оба народа (поЪског и литванског), позната и као Rzeczpospolita. ќднос према овоЉ дуготраЉноЉ и врло занимЪивоЉ држави сасвим Ље супротан у рускоЉ и украЉинскоЉ историографиЉи. –уска историографиЉа[1] има сасвим негативан однос према ЬоЉ, инсистираЉуЮи на непрекидноЉ полонификациЉи „руськог“ становништва, систематскоЉ репресиЉи према православном свештенству, па чак и на самоЉ „концептуализациЉи“ ”краЉине као анти-московског „русь-ког“ проЉекта, Љезичко удаЪаваЬе московског и „западно-русьског“ Љезика итд[2]. ” украЉинскоЉ историЉскоЉ и националноЉ свиЉести однос Ље куд-и-камо компликованиЉи[3] и веЮ овдЉе се поЉавЪуЉе Љедна врло важна подЉеЪеност унутар самог украЉинског историЉскоги идентитетског самосазнаЬа. Ќаиме, Љедан дио украЉинске историографиЉе, нациЉе и нарочито данашЬе политичке „елите“ на периоду поЪско-литванске окупациЉе заснива данас политички важан и пробитачан наратив о некаквом припадаЬу културолошком «ападу те живот православног руско-украЉинског становништва гледа као процес уклапаЬа у Љедну модерну, демократску, (квази)наднационалну државну заЉедницу унутар коЉе Ље ”краЉина постоЉала у своЉеврсноЉ „≈вропскоЉ униЉи“ коЉоЉ она насупрот „ћосковиЉи“ припада и у коЉоЉ би, „без московске окупациЉе“ ”краЉина била и данас. ќваЉ наратив по своЉим детаЪима неодоЪиво подЉеЮа на хрватски културолошки комплекс „предзиРа  ршЮанства“ насупрот „»стоку“ оличеном у —рбима (у украЉинском случаЉу „ћоскаЪима“) и “урцима. ќвакве дневно-политички ангажоване реинтерпетациЉе добиЉа на популарности нарочито од 2014. до данас, али у суштини и даЪе нису сасвим обликовале свиЉест ширих маса коЉа ”краЉину гледа као свиЉет по себи, подЉеднако културолошки удаЪену од „москаЪа“ и „Ъаха“ (= ѕоЪака), као некога за кога не постоЉе културолошке референце у коЉе она, ”краЉина, треба да се интегрише: ниЉе ”краЉина дио ≈вропе него ≈вропа треба да се упозна са ”краЉином.

”право ове двиЉе различите концепциЉе долазе до изражаЉа када се говори о Љедном од наЉболниЉих питаЬа украЉинске, источнословенске, свесловенске и меРухришЮанске историЉе: риЉеч Ље, наравно, о ЅрестовскоЉ униЉи (1596) коЉа Ље у ”краЉини и даЪе жива контроверза. »сторичари и данас оцЉеЬуЉу мотиве власти за наметаЬе али и локалног епископата за прихватаЬе униЉе: ако Ље, попут готово истовременог наметаЬа ћарчанске униЉе (1611) православним —рбима у ’абсбуршкоЉ монархиЉи, она наметнута православном становништву –ечи ѕосполите такоРе требало да послужи лаганоЉ али потпуноЉ полонификациЉи, таЉ процес никада ниЉе извршен до краЉа. Ќа основу униЉе формирала се и кроз виЉекове учврстила заЉедница коЉа се данас назива „”краЉинска √рко-католичка ÷рква“ као посебан свиЉет коЉи никада ниЉе прекинуо ни да се интересуЉе за православне са коЉима су диЉелили простор, нити да утичу на црквену стварност православне цркве. ” тим виЉековима односи су се сигурно миЉеЬали, у зависности од политичке ситиуациЉе (док су у –иЉечи посполитоЉ и ’абсбуршкоЉ монархиЉи грко-католици имали не само привилегован положаЉ него у почетку били практично Љедина легална „источна“ црквена организациЉа у –ечи посполитоЉ, у –ускоЉ империЉи ствар се диЉаметрално обрнула, да би у ———–-у ”√ ÷ била фактички забраЬена), али несумЬиво Ље да Ље униЉатска самосвиЉест темеЪно утицала и данас утиче на одреРене битне моменте украЉинске националне самосвиЉести, штавише, на осЉеЮаЉ посебности ”краЉине. Ќа примЉер, осЉеЮаЉ несхваЮености и од стране ѕоЪака и –уса, своЉеврсна црквена изврност у коЉоЉ су споЉени византиЉска и нарочито „киЉевска“ литургиЉска традициЉа и римски примат Ц све су то елементи самосхватаЬа украЉинског униЉатског свиЉета коЉи су темеЪно утицали и на самосвиЉест ”краЉинаца уопште. ”дио униЉатског свештенства и популациЉе у креираЬу идентитетских одредница ”краЉине увиЉек Ље био много веЮи него реални проценат у украЉинскоЉ популациЉи: иако се то понекад обЉашЬава посебном ученошЮу грко-католичког свиЉета и Ьеговом наслоЬеношЮу на «апад, чиЬеница Ље да Ље управо униЉатско становништво било носилац обликоваЬа украЉинског идентитета у XIX в. и то не само у «акарпатЉу него и у самоЉ тадашЬоЉ „ћалороссиЉи“ (како Ље званична царска администрациЉа називала веЮи дио данашЬе ”краЉине коЉа се налазила у саставу –уске империЉе). ќсЉеЮаЉ украЉинске посебности Ље управо унутар грко-католичког наратива уобличен Ље у оно што Љесте данас. Ќасупрот веЮини наших предрасуда о украЉинским грко-католицима као про-поЪском елементу у украЉинском друштву, таква перцепциЉа у суштини не одговара стварности. ”краЉински грко-католици су свиЉет за себе, центар Ьиховог свиЉета ниЉе у ¬аршави, него у Квову, “рнопоЪу и »вано-‘ранковску. ќнолико колико Ље сама ”краЉина по себи земЪа супротности, Љош Ље више то «ападна, углавном униЉатска ”краЉина; од Квова (коЉи заиста одаЉе утисак западноевропске архитектуре и амбиЉента) до неког убогог закарпатског или трнопоЪског села стиже се за сат или два, али цестом коЉа подсЉеЮа на макету површине мЉесеца док Юете у Ьему видЉети наЉбЉедниЉе, убоге уЯерице од дрвета или печене цигле коЉе човЉек у ≈вропи може да сретне. јко вас пут кроз таЉ меланхолични краЉ наведе ноЮу, видЉеЮете врло мало осим освЉетЪеног кипа Ѕогородице, можда цркве чиЉа естетика ниЉе претЉерано различита од православне и рекламу за пут у ћеРугорЉе на панелу испред кипа (или цркве).

ћеРутим, много Ље занимЪивиЉи феномен коЉи Ље у данашЬоЉ ”краЉини такоРе веома распростраЬен, а то Ље украЉински православни национализам. ”нутар Ьега Ѕрестовска униЉа (1596) сигурно представЪа катастрофу, али касниЉа историЉа, нарочито улазак ”краЉине у састав –уског ÷арства и интеграциЉа  иЉевске митрополиЉе у ћосковску патриЉаршиЉу посматраЉу се код многих ”краЉинаца данас практично идентичним очима катастрофе: као негациЉа „украЉинства“. ќвдЉе веЮ долазимо до момента када се унутар украЉинског историЉског наратива поЉавЪуЉе козаштво, коЉе се уобличава у политички, воЉни, али и културни и црквени фактор (сЉетимо се само да √огоЪев “арас ЅуЪба синове школуЉе на  иЉевскоЉ духовноЉ академиЉи, а занимЪиво Ље да се у записима из XVII в. спомиЬе оклиЉеваЬе киЉевских митрополита да уопште уРу у преговоре о новоЉ униЉи „страха ради козацкого“).  озаци се данас углавном посматраЉу као суб-етнос и унутар украЉинског и унутар руског идентитета (у току ратних операциЉа 2014-2017. постоЉале су воЉне Љединице и на страни снага ƒЌ–-ЋЌ– и на страни ”краЉине коЉе су естетски настоЉале да оживе козачку воЉну традициЉу), али чиЬеница Љесте да су у XVII виЉеку они представЪали посебну друштвену, политички и етничку цЉелину одану идеЉи очуваЬа православЪа, рускости земЪе на коЉе живе. “аЉ „руськи“ етнос био Ље Љезички близак данашЬем украЉинском и кубанском источнословенском Љезику/диЉалекту и као политички ентитет су били независни и од ¬аршаве и од ћоскве („«апорошка —еч“ Ље свима нама позната). “акоРе, почевиши од XVI в. топоним „”краЉина“ се стварно све чешЮе употребЪава за шири ареал од онога коЉи Ље до тада подразумиЉевао, мада и даЪе без икакве супроставЪености према одредници „–усь“ коЉа Ље остала да живи у називима „√алицка –усь“ или у називу Љезика (руська мова).

“ако су се на простору данашЬе ”краЉине у периоду владаЬа –ечи ѕосполите формирале реалиЉе коЉе практично и данас одреРуЉу неке од битних одлика украЉинског идентитета, али и тензиЉа коЉе структурално постоЉе у украЉинском друштву. »ако се, како смо споменули ово доба код савремених политичара (и историчара) понекад идеализуЉе и супротставЪа касниЉоЉ „московскоЉ окупациЉи“, оно што можемо да видимо из историЉских извора не даЉе за право таквим политичким читаЬима. ѕравославно становништво Ље заиста кроз читав оваЉ период било изложено притисцима коЉи су имали за циЪ да га полонификуЉу и „приведу у униЉу“. “ачно Ље да Ље локална аристократиЉа православне вЉероисповЉести имала тенденциЉу да тражи учешЮе у политичком животу –ечи ѕосполите, да постане и сама дио шЪахте, као и да се поменута аристократиЉа, као и епископат углавном угледао на поЪску шЪахту и римокатолички епископат свога времена. Ќарочито од времена обЉавЪиваЬа ѕутева руског богословЪа оца √еоргиЉа ‘лоровског, све „малоруско“ и украЉинско почело се везивати са „могиЪанском псеудо-морфозом“ и посматрати искЪучиво у негативним тоновима пореРеЬа „могиЪанског крипто-латинизма“ наспрам некаквог замишЪеног „живог византиЉског ѕредаЬа“. “ачно Ље свакако да Ље утицаЉ литургиЉских образаца (па и конкретних текстова и кЬига) на киЉевског митрополита ѕетра ћогилу несумЬив и значаЉан. √одине 2011. обЉавЪени Ьегови лични записи[4] откриваЉу полиглоту и човЉека кога су интересовала црквенословенске службе и житиЉа, али и поЪски историЉски и практично-животни записи, али и зналца латинског Љезика и оновремене латинофоне теологиЉе. ћеРутим, не смиЉе се пренебрегнути чиЬеница да ћогила пред собом и ниЉе могао имати других академских образаца него што су то биле Љезуитеске поЪске школе тога времена, али и да Ље захваЪуЉуЮи Ьему битно поправЪено стаЬе образоваЬа православног свештенства у тадашЬим западним „руським“ земЪама. ќтуда Ц и поред несумЬивих ограничеЬа и данашЬе превазиРености могиЪанске теологиЉе и модела образоваЬа Ц не можемо сасвим превидЉети и тешке историЉске околности под коЉима Ље дЉеловао као и позитивне резултате (коЉих Ље, поред „извЉештачености“ и „сентиментализма“) такоРе било. ћогили дугуЉемо бар онолико разумиЉеваЬа колико и ћитрополиту —тратимировиЮу[5]. ѕритисци централне власти, ”ниЉа, отпор од стране аристократиЉе, отпор од стране становништва (козаци), потреба да се „огЬем и мачем“ али и словом и академиЉом одбрни вЉера, сЉаЉ шЪахте, слобода козака, биЉеда сеЪака Ц све то обиЪежава читаве вЉекове коЉи и данас говоре, понекад сасвим контрадикторно, у осЉеЮаЉу ”краЉинца.

’меЪницки, присаЉедиЬеЬе ћосковскоЉ –усиЉи,  иЉевска митрополиЉа у саставу ћосковске ѕатриЉаршиЉе. √одине 1653-1654, након читавог низа историЉских догаРаЉа, побуне против ѕоЪака и свеопштег рата, козаци предвоРени атаманом Ѕогданом ’меЪницким траже и добиЉаЉу припаЉаЬе московском ÷арству. »ако се и послиЉе овог догаРаЉа козаштво неколико пута бунило и миЉеЬало савезнике (ратуЉуЮи понекад и са ѕоЪацима и “атарима против ћоскве), присаЉедиЬеЬе ”краЉине са лиЉеве обале ƒЬепра (и града  иЉева) –уском московском царству постало Ље историЉска стварност. «а црквену ситуациЉу Ље нарочито значаЉно да Ље након превираЬа и коначне стабилизациЉе московске државне власти наступила и интеграциЉа  иЉевске митрополиЉе коЉа Ље од свог осниваЬа у ’ в. до тада била потчиЬена ÷ариграду. » таЉ процес ниЉе прошао без отпора, како од локалног епископата, тако и од самог ÷ариграда.  олико Ље таЉ отпор био Љак говори чиЬеница да Ље измеРу ѕереЉаславског договора о присаЉедиЬеЬу ”краЉине (московскоЉ) –усиЉи до коначног потчиЬаваЬа  иЉевске митрополиЉе московском патриЉарху прошло безмало три децениЉе (1654-1685) у коЉима су се, сходно промЉеЬивим политичким и воЉним околностима усталиле за извЉесно вриЉеме три, а затим двиЉе ЉерархиЉе (Љедна потчиЬена ћоскви, на „лиЉево-обалноЉ ”краЉини“, друга „независна“, ослоЬена на поЪску власт, на „десно-обалноЉ ”краЉини“[6]). ћеРутим, када Ље ћосква 1685. године поставила, за вриЉеме патриЉарха £оасафа за киЉевског митрополита √идеона, цариградски патриЉарх ƒионисиЉе, уз консултациЉу других патриЉараха »стока, послао Ље 1687. грамату коЉом Ље потврдио таЉ избор. Ќи сам ј. ¬.  арташов (на кога се ослаЬамо за историЉске податке у овом случаЉу), не негира да Ље присаЉедиЬеЬе  иЉевске митрополиЉе ћоскви наилазило на много отпора, Љош од времена ’меЪницког (и митрополита —илвестра) па све до коначног потчиЬаваЬа[7]. ћеРутим, када су се историЉске околности донекле стабилизовале краЉем XVII, па све до наЉновиЉег времена, ÷ариград у суштини ниЉе проблематизовао такву одлуку: о томе колико Ље –уско ÷арство од XVII до почетка ’’ в. помагало цариградску патриЉаршиЉу и колики Ље удио консетлациЉе снага у коЉима Ље “реЮи –им био битан за опстанак ƒругог, познато Ље историЉи ÷ркве. ƒанас су политичке околности битно промЉеЬене; изгледа да су управо оне доприниЉеле наглом „присЉеЮаЬу“ ÷ариграда да Ље до 1685-1687.  иЉевска митрополиЉа била у Ьеном саставу, али и актуелизациЉи статуса „маЉке ÷ркве“ цЉелокупног источнословенског ѕравославЪа из перспективе Љедне чудновате супермациЉске еклисиологиЉе унутар коЉе, изгледа, „маЉка“ жели да има реалну контролу и онда када Ље веЮ одавно „бака-÷рква“, а Ьене „кЮерке“ не само пуноЪетне него и зреле помЉесне ÷ркве.  ао што Юемо видЉети, ово „нагло присЉеЮаЬе“ ÷ариграда има паралелу у актуелним аспирациЉама неканонских „÷ркава“ (као и аутокефалиста унутар ”ѕ÷) да точак историЉе насилно врате у стаЬе приЉе 1685.

ќстатак „царског“ периода данас се углавном диЉаметрално супротно посматра у украЉинскоЉ и рускоЉ самосвиЉести: у првоЉ као период „репресиЉе“, „русификациЉе“ и „гушеЬа свега украЉинског“, у другом као нормално стаЬе Љединства –уса, ћалоруса/”краЉинаца и ЅЉелоруса. » поред црно-бЉелих наратива, очигледно Ље да нити Љедно ни друго не представЪа историЉску реалност у цЉелини, а нарочито се показуЉе бесмисленом „русификациЉа“ ”краЉине коЉа, очигледно, ниЉе била успЉешна чим се толико Ъуди и данас осЉеЮаЉу као ”краЉинци (а велики дио Ьих и говори украЉински Љезик). “ачно Ље да Ље царска цензура у суштини забраЬивала печатаЬе кЬига на „малоросиЉском диЉалекту“, али Ље чиЬеница да су “арасу Ўевченку, родноначелнику савремене украЉинске кЬижевности, кодификатору Љезика добродошлицу указивали наЉеминентниЉи руски кЬижевници Ьеговог времена (занимЪиво Ље да Ље Ўевченко дио своЉих личних дневничких записа водио на руском Љезику!) “акоРе, сви диЉалози у КековЪевом Ќекрштеном попу чиЉа се радЬа дешава у ”краЉини дати су на „диЉалекту“. „итав XIX в. на подручЉу данашЬе ”краЉине постоЉе и боре се неколико идентитетских проЉеката: империЉалне власти ни саме сасвим немаЉу Љасан став да ли да промовишу искЪучиво „росиЉску“ писменост или да подрже „малоруски“ и „Љужноруски“ регионални идентитет. —а друге стране, ноторна Ље чиЬеница да Ље много источнословенског становништва коЉе Ље говорило „мову“ остало да живи у оним диЉеловима бивше –уси коЉи су припадали ѕоЪскоЉ и, касниЉе, јустро-”гарскоЉ. „иЬеница Ље да су власти ових земаЪа и униЉатско свештенство снажно радили на оформЪеЬу идентитетског осЉеЮаЉа „украЉинства“ као антипода „ћосковиЉи“. ѕобЉеду „украЉинског“ имена и националног проЉекта у ’’ виЉеку можемо обЉашЬавати злонамЉерношЮу и русофобиЉом совЉетских револуционара, али Ље чиЬеница да Ље концептуално украЉински национални проЉекат имао много ЉасниЉу идеЉу (посебност ”краЉине у односу на ћоскву), лингвистичку базу и подршку Ѕеча и ¬аршаве: Љужноруски и „малоросиЉски“ идентитет Ље у –уском царству посматран у наЉбоЪем случаЉу као нужно зло и груби провинциЉализам. ћожда као показатеЪ амбивалентности односа према свом сопственом наслиЉеРу у данашЬоЉ –усиЉи и ”краЉини можемо да узмемо судбину Ќ. ¬. √огоЪа: данашЬи украЉински национализам ни сам не зна да ли да у Ьему види „издаЉника“ коЉи се продао „москаЪима“ или „великог ”краЉинца“ кога Ље само „цензура“ приморавала да се покори „великоруском“ проЉекту[8]. ” читавом спору се данас, нажалост, риЉетко када наРе довоЪно пажЪивих читалаца да у самом √огоЪу виде подЉеднако „украЉинског“, „руског“ али и писца чиЉа Ље ингениозност заиста свЉетска културна баштина, √огоЪа коЉи припада свиЉету. » сам читавог живота свЉестан да у Ьему подЉеднако битишу „малоруска“/“украЉинска“ и (велико)руска душа, √огоЪ Ље сигурно веЮи од сваке оптужбе против √огоЪа. £език и култура коЉи не увиРаЉу оно што Ље √огоЪ видио по себи су губитници, заробЪеници партикуларизма и провинциЉализма.

÷рквена стварност Ље текла очигледно у Љединство са ћосковом, али таЉ утицаЉ ниЉе био ЉедносмЉеран: штавише, више би се могло тврдити да Ље  иЉев, све до средине XIX в. више утицао на ћоскву, Ьену теологиЉу па и на религиЉски менталитет него што Ље ћосква то учинила према  иЉеву. ћеРутим, и поред данашЬе украЉинске аверзиЉе према свему царском и „росиЉском“, упркос руском честом идеализоваЬу царског периода руске државности и синодалног периода црквене управе, остаЉе чиЬеница да Ље кроз читав XVIII и XIX виЉек прошао у обЉедиЬеном духовном и материЉалном животу ”краЉине/ћалорусиЉе и –усиЉе: биЉеде и недаЮе „руског човЉека“ нису се много разликовале у данашЬоЉ ”краЉини, ЅЉелорусиЉи или –усиЉи, као ни живот духа, културна или црквена стварност. —ам град  иЉев доживио Ље лиЉепе дане изградЬе и афирмациЉе, а  иЉевска духовна академиЉа дала низ врло уважених богослова и црквених историчара, од коЉих се и данас издваЉаЉу —ергеЉ ЋеонтЉевич ≈пифанович (1886-1918), прерано преминули патролог чиЉи радови о —в. ћаксиму »сповЉеднику ни данас нису изгубили на актуелности.  иЉевскоЉ духовноЉ академиЉи Ље, због Ьене прошлости у коЉоЉ Ље велику улогу иргала ослоЬеност на латинску патристику, краЉем 19.в. повЉерен превод —в. јвгустина и великих западних ќтаца ÷ркве.

 иЉевски митрополити кроз читав оваЉ период уживаЉу велики углед у –ускоЉ ÷ркви. »зузетно Ље занимЪив богословски спор око превода —ветог ѕисма на савремени руски Љезик у коме су учествовали киЉевски митрополит ‘иларет јмфитеатров (1779-1858), коЉи се противио превоРеЬу ѕисма на савремени „росиЉски Љезик“ и митрополит московски ‘иларет ƒроздов (1783-1867) коЉи Ље снажно подржавао превод. ” Ьиховом спору на видЉело су изашле разлике измеРу двиЉе различите концепциЉе црквене стварности, Љезичког идентитета, мЉеста научног (библиЉског) истраживаЬа у животу ÷ркве. ћитрополит киЉевски ‘иларет снажно се залагао за приЪежниЉе изучаваЬе (црквено)словенског Љезика, сматраЉуЮи (црквено)словенски превод, начиЬен са —ептуагинте, сакралним и неприкосновеним, а сам „росиЉски“ (= савремени руски) Љезик неадекватним и маЬкавим. Мегову позициЉу не можемо приписати само теолошком, библиЉском и идентитетском конзервативизму или недостатку увида у стаЬе ствари тадашЬе сверуске културе: и сам Ље био врло образован човЉек и члан –уске академиЉе. ћеРутим, точак историЉе се ниЉе могао зауставити: очигледна потреба за разумЪивиЉим преводом мотивисала Ље ћитрополита московског ‘иларета ƒрозодова да успЉешно иницира руски синодални превод, са масоретског текста: превод коЉи се у своЉе вриЉеме користио наЉбоЪим издаЬима текста, а чиЉи Ље Љезик у пушкиновскоЉ епохи показао да Ље савремени руски Љезик и те како у стаЬу да донесе светописамске истине, не кидаЉуЮи сасвим континуитет са своЉим словенским наслиЉеРем. “ако Ље настао превод коЉи Ље подЉеднако могао да чита сваки „декабриста“ у —анкт ѕетерсбургу, сваки чиновник у ћоскви и  иЉеву и сваки писемни сеЪак на самим источним границама ÷арства: питаЬе Ље колико Ље таЉ нови превод могао бити разумЪив сеЪаку на самоЉ западноЉ граници ÷арства, у неком „русначком“ закарпатском селу. –уска ѕравославна ÷рква Ље канонизовала оба митрополита-имеЬака, у ЬеноЉ пракси се усталило рЉешеЬе према коме се и даЪе служи на црквенословенском Љезику, а библиЉска читаЬа се произносе углавном на руском (или у ”краЉини на украЉинском). »ако Ьегова схватаЬа о потреби да се у свему и сасвим истраЉава на употреби искЪучиво црквенословенског Љезика данас изгледаЉу као анахрони конзервативизам, интуициЉа ћитрополита киЉевског ‘иларета јмфитеатрова добро Ље наслутила да Юе питаЬе Љезика богослужеЬа и ѕисма Љош вЉековима бити Љедно од основних идентитетских питаЬа у  иЉеву: свака експлозиЉа жеЪе за украЉинском црквеном самосталношЮу у ’’ виЉеку биЮе праЮена протЉериваЬем словенског и увоРеЬем украЉинског Љезика у богослужеЬе ÷ркве.

ƒарко –. Аого


[1] »зврсна Ље врло обимна студиЉа ƒ. ј. ЅеЉвева, „”краЉина и –еч ѕосполита у првоЉ половини 17. в.“ у коЉоЉ су дате не само анализе историЉских података о самоЉ теми, него и врло брижан преглед „украЉинског питаЬа“ у стариЉоЉ (и новиЉоЉ) рускоЉ, совЉетскоЉ и украЉинскоЉ историографиЉи. ќва по свему одлична студиЉа доступна Ље на интернету, па Ље препоручуЉемо свима коЉе оваЉ период источнословенске историЉе интересуЉе.

[2]  ао добар показатеЪ вишевЉековне сумЬичавости, па и отворене супротставЪености украЉинског и руског националног идентитета одувиЉек Ље служило а и данас служи Љезичко питаЬе. ќвдЉе не мислимо само на питаЬе државног признаваЬа руског Љезика у ”краЉини, него на два идентитетско-лингвистичка наратива коЉа су вриЉедносно негативно, а углавном ненаучно и псеудо-научно, оцЉеЬивали Љезик оног другог. “а два наратива, формирана са Љасним политичким циЪевима, играЉу огромну улогу и данас и имаЉу далеко шире импликациЉе од чисто лингвистичких. ѕрактично од краЉа XVIII в (велико)руска научна Љавност Ље гледала „малоросиЉски диЉалект“ као „диЉалекат коЉи се миЉешао са поЪским“ (ћ.¬. Ћомоносов Ц иако се често ЋомоносовЪеве риЉечи наводе у негативниЉем облику Ц „украЉински Љесте руски Љезик искварен поЪским“, могуЮе Ље видЉети да Ље заправо он говорио о „помЉешаном“ Љезику Ц уп. https://zapadrus.su/rusmir/klt/1258-ukrain-dialekt.html; такоРе и http://www.orthedu.ru/ruthenica/15202-ukrainskiy-malorossiyskiy-dialekt-v-trudah-lomonosova.html) ЌиЉе заправо толико проблематично класификоваЬе „украЉинског“ или „малоруског диЉалекта“ меРу диЉалекте Љер, као што Ље познагто из опште лингвистике, „Љезик Љесте диЉалект са флотом и владом“ (ƒе —осир) па се непризнаваЬе статуса Љезика украЉинском диЉалекту до 1917. не може посматрати без политичке димензиЉе коЉа Ље у лигвистици (ипак) често неизбЉежна. ѕроблематичниЉе Љесте до данас задржана предрасуда да су лингвистичке особине украЉинског Љезика искЪучиво процес полонизациЉе и Љезичких контаката са поЪским Љезиком. ”краЉински заиста има извЉестан дио лексичког блага коЉи Ље преузео из поЪског Љезика за вриЉеме али и послиЉе поЪске владавине у ”краЉини. ћеРутим, данашЬа славистика Љасно препознаЉе да су се многоброЉне одлике украЉинског (и бЉелоруског) Љезика развиЉале као аутохтоне одлике тих Љезика у процесу Љезичког развоЉа из заЉедничког староруског кориЉена, што Ље процес започет веЮ од XIV в. ћеРутим, лингвистички Ље подЉеднако бесмислено гледиште данашЬег украЉинског национализма коЉи у савременом руском Љезику не види ништа друго него „московитски“ Љезик коЉи, наводно, нема никакве везе са „истинским руским Љезиком“ него Ље „искварен“ татарским и угрофинским (наЉеклатантниЉи примЉер таквог потпуно бесмисленог става можете погледати на апсолутно небулозном али за данашЬу ”краЉину карактеристичном видео прилогу Ц и то на добром руском Љезику: https://www.youtube.com/watch?v=DSK93ZJL90o)

[3]  ада Ље у питаЬу украЉинска историографиЉа, као парадигматичан (и поуздан) извор и даЪе пратимо Ќ. £аковенко: Ќатал€ яковенко. Ќарис ≥стор≥њ середньов≥чноњ та ранньомодерноњ ”крањни,  ињв:  ритика, 2009.

[4] «аписки св€тител€ ѕетра ћогили / ”пор€д. ≤. ¬. ∆иленко.  ињвська духовна академ≥€ ≥ сем≥нар≥€; ≤нститут рукопису Ќац≥ональноњ б≥бл≥отеки ≥м. ¬. ≤. ¬ернадського; Ќац≥ональний  иЇво-ѕечерський ≥сторико-культурний запов≥дник. Ц  .: ‘ен≥кс, 2011.

[5] ќ овоме смо опширниЉе писали у протоиерей ƒарко ƒжого, —в€титель ѕетр ћогила в современной сербской богословской мысли, “руди  ƒји—, 23-2015, 75-86.

[6] ѕоЉмови се, наравно, односе на лиЉеву и десну обалу ƒЬепра.

[7] ј. ¬.  артшев, ќчерки по истории русской ÷еркви, т.1, ћосква, 2009, 365-370.

[8] http://os.colta.ru/cinema/projects/70/details/8944/page4/. ƒругачиЉе становиште в: http://www.russkie.org/index.php?id=13198&module=fullitem

“еологиЉа.нет

25 / 09 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0