Srpska

»змеРу три –има: историЉа, садашЬост и перспективе црквене ситуациЉе у ”краЉини [III]

††††

–еволуциЉа и „масе коЉе траже аутокефалиЉу[1]

√одина 1917. отворила Ље пандемониЉум свега онога што се крило и сакривало у –ускоЉ империЉи. ”колико су –еволуциЉа и √раРански рат на териториЉи –усиЉе били незапамЮена трагедиЉа, по свеобухватности страдаЬа народа и ÷ркве, по братоубилаштву, онда Ље та трагедиЉа, чини се, Љош трагичниЉа и компликованиЉа за поимаЬе у случаЉу  иЉева и ”краЉине.  иЉев Ље од 1917-1923 миЉеЬао господара сваких неколико мЉесеци: разни типови украЉинских националиста, црвени, биЉели, ѕоЪаци, па опет у кругЕ ћного боЪе и скликовитиЉе, дубЪе и потресниЉе од уЯбеника историЉе о овом периоду у граду на обали ƒЬепра говори ЅиЉела гарда  иЉевЪанина ћихаЉла Ѕулгакова. ћитрополита ¬ладимира стреЪаЉу недалеко од Ћавре. Мега замЉеЬуЉе митрополит јнтониЉе ’раповицки, те затим организуЉе сабор 1918. г. коЉи прихвата статус аутономиЉе ”краЉинске ѕравославне ÷ркве у оквиру –ѕ÷. ЌастаЉе државни беспоредак у коме се власти коЉе се смЉеЬуЉу различито односе према питаЬу ÷ркве, али у начелу ситуациЉа се може описати тако што се све чешЮе чуЉу гласови коЉи траже независну ”краЉину и аутокефалнуцркву. “и гласови су углавном представЪени у тиЉелу коЉе се назвало —веукраЉински православни црквени сабор (¬сеукраинска€ православна€ церковна€ рада), али без подршке ЉерархиЉе и углавном без подршке свештенства. ¬еЮ 1919. за вриЉеме Љедне од националистичких власти доноси се „«акон о аутокефалиЉи ”ѕ÷“ и веЮ тада се шаЪе прва делегациЉа у ÷ариград, како би се на Ѕосфору захтиЉевала легализациЉа неканонског статуса „цркве“ коЉа се покушава формирати.  ако у том моменту, послиЉе смрти патриЉарха √ермана, Љош ниЉе био устоличен нови патриЉарх, митрополит ƒоротеЉ ћамелис, патриЉаршиЉски мЉестобЪуститеЪ дао Ље Љедан дипломатски одговор Љезиком коЉи уЉедно напомиЬе потребу за каноничношЮу рЉешеЬа, али и не одриче се од могуЮности интервенциЉе.  ао што Юемо видЉети, од овог првог одговора до ситуациЉе данас овакав образац понашаЬа ÷ариграда ниЉе се суштински измиЉенио.

††††

—итуациЉа се миЉеЬа када  иЉев 1920. заузима националистичка јрмиЉа ”краЉинске народне републике (”Ќ–) па поменуто тиЉело ¬”ѕ÷– проглашава аутокефалиЉу, и то по врло чудноватом систему: наЉприЉе прогласи аутокефалиЉу, а затим тражи епископат и свештенство за таЉ проЉекат! ќд епископата на страну на овакав начин проглашене „”краЉинске аутокефалне ѕравославне ÷ркве“ стаЉе само Љедан канонски рукоположени епископ, архиепископ полтавски ѕартениЉе Ћевицки (1858-1922), коЉи се, ипак, с временом удаЪава од ове дивЪачки створене структуре. ћеРутим, рад на организоваЬу „аутокефалне“ цркве наставЪа се чувеним „—офиЉским сабором“ из Љуна 1920, у чиЉем раду , од преко 400 делегата, ниЉе било нити Љедног Љединог епископа! Ќакон што су утврдили да Ље ”краЉинска ÷рква Ц аутокефална, делегати су морали да рЉешаваЉу питаЬе рукополагаЬа епископата, а како нису налазили епископе коЉи би рукоположили „новоизабраног архиепископа“ ¬асилиЉа Ћиповског, делегати су узели руку, мошти свештеномученика ћакариЉа (+ 1497) митрополита киЉевског и тако „рукоположили“ свога „Љерарха“! ќваЉ врачарски поступак не говори нам само о сили дивЪачких сентимената „маса“ коЉе траже „аутокефалиЉу“ тада Ц нешто специфично насилно, паганско, укориЉеЬено у ирационалноЉ и никад сасвим артикулисаноЉ жеЪи „масе“ да оствари своЉе циЪеве ма по коЉу циЉену остало Ље и у свим „покретима маса“ за аутокефалиЉом и данас. ”краЉина Ље простор унутар кога врло брзо видите колико Ље танка и порозна граница измеРу „искрене“ вЉере и фанатизма, преданости човЉека Ьеговоме Ѕогу (или „богу“) и насилног заузимаЬа цркава, упада и туча на литиЉама и осталим светим догаРаЉима и временима.

 раЉ ”Ќѕ и учвршЮиваЬе совЉетске власти дониЉело Ље какву-такву стабилност и, премда Ље ÷рква бивала гоЬена, стаЪинистичка жеЪа за униформношЮу совЉетске стварности ниЉе трпЉела исцЉепкану слику канонских и неканонских црквених тиЉела. ” вриЉеме измеРу два свЉетска рата спада и Љедна од наЉвеЮих идентитетско-историЉских контроверзи измеРу доминантног украЉинског и руског националног наратива. ѕросте чиЬенице говоре да Ље у периоду 1932-1933. г. у циЉелом —овЉетском —авезу, а нарочито у ”——–, као и диЉеловима –—‘—– дошло до ужасне глади коЉа Ље истриЉебила милионе становника.  ао несумЬиви узроци могу се навести суша, колективизациЉа сеоских домаЮинстава, идеолошко слЉепило совЉетског руководства, некомпетентност итд. ћеРутим, у украЉинскоЉ историографиЉи али и савременоЉ идентитетскоЉ самосвиЉести, оваЉ реални ужас добиЉа размЉере намЉерног геноцида коЉим Ље совЉетска (= руска) власт хотимично циЪала да истриЉеби ”краЉинце. «а савремену ”краЉину „голодомор“ Ље аналог холокаусту, Љедан од основних разлога зашто Ље цЉелокупно вриЉеме проведено у ———–у било „окупациЉа“ и „геноцид“. ќно што се данас често заборавЪа Љесте чиЬеница да Ље вриЉеме ———–-а такоРе вриЉеме нагле (и често насилне) индустриЉализациЉе, коЉа Ље такоРе миЉеЬала демографску структуру, али Ље имала и друге посЪедице за вЉерску слику ”краЉине.  ако Ље металуршка индустриЉа била нарочито концентрисана на донски басен, «апорожЉе, централне и источне дЉелове ”——–, тамо се формираЉу друштвене структуре коЉе и данас »сток чине потупно различитим од «апада: умЉесто сеоског украинофоног релативно религиозног домаЮинства на «ападу (било да Ље у питаЬу униЉатска или православна побожност), на »стоку живе Ъуди сасвим наслоЬени на (велико)руску културу и стварност, по много чему „совЉетски Ъуди“, рудари и индустриЉски радници.

ƒруги свЉетски рат

” вриЉеме ƒругог свЉетског рата, Ьемачка релативно брзо продире кроз ”краЉину и то не само захваЪуЉуЮи тактичким грешкама совЉетских воЉсковоРа него и добродошлици диЉела украЉинског становништва. ѕоново се успоставЪаЉу и жеЪе за црквеном аутономиЉом, а на териториЉама под Ьемачком окупациЉом успоставЪа се „”краЉинска ѕравославна аутономна ÷рква“. » ƒруги свЉетски рат представЪа битну, тренутно можда и наЉбитниЉу идентитетску раздЉелницу измеРу –уса и ”краЉинаца. Ќаравно, риЉеч Ље о односу према украЉинском националистичком покрету ќ”Ќ (ќрганизациЉа украЉинских националиста) чиЉе Ље воЉно крило званичног назива „”краЉинска устаничка армиЉа“ ”ѕј (”крањнська повстанська арм≥€) познатиЉа у рускоговорном подручЉу као „бандеровци“ по Љедном од воРа ”ќЌ Ц —тепану јндриЉовичу Ѕандери (1909-1959). ќднос према ”ѕј Ље данас наЉконтроверзниЉа тема у руско-украЉинским али и унутар украЉинским односима, као и добар индикатор промЉене односа према антифашистичкоЉ прошлости у данашЬоЉ ≈вропи. ћожда би се триЉумф украЉинског екстремног национализма у читавоЉ држави могао наЉбоЪе приказати ако схватимо ноторну чиЬеницу да сам лично гледао билборде на коЉима су представЪени борци ”ѕј као интегрални дио украЉинске воЉне традициЉе на сред киЉевског ’решчатика 2016 године Ц ствар незамислива само неколико година раниЉе, бар када Ље у питаЬу вишемилионски и рускоговореЮи  иЉев (тргова, споминеика и постера са ликовима —. Ѕандере или –омана £осиповича Ўухевича, Љош Љедног од украЉинских националиста и нацистичких колабораната било Ље у «ападноЉ ”краЉини од 1992. наовамо, √алициЉа и ¬олиЬ и Љесу биле области гдЉе Ље подршка ”ќЌ ”ѕј одувиЉек била Љака).

††††

ƒанашЬа украЉинска историографиЉа у Ѕандери, Ўухевичу и борцима ”ѕј углавном гледа борце за независну ”краЉину а Ьихову сарадЬу са нацистичком Ьемачком релативизуЉе било истичуЮи чиЬеницу да односи са ЌиЉемцима нису увиЉек били приЉатеЪски, било сматраЉуЮи да Ље анти-совЉетски и анти-руски ангажман довоЪан да покриЉе и колаборациЉу са Ьемачком и масовне злочине над поЪским становништвом коЉе Ље починила ”ѕј (занимЪиво Ље да Ље данашЬа Ќј“ќ олигархиЉа углавном спремна да такво квази-контексуализоваЬе прихвати: биЮе да су обЉе стране свЉесне аналогиЉе са данашЬом ситуациЉом, те украЉински националисти и данас радо прихватаЉу пакт са Раволом са коЉим не диЉеле сасвим идентичне циЪеве, док западне воЉне и економске структуре у украЉинском национализму поново налазе корисног идиота за своЉу стратегиЉу „обуздаваЬа –усиЉе“). «а данашЬе –усе (али и ѕоЪаке!) Ц „бандеровци“ су напросто били и остали коЪачи и Ьемачки колаборанти, ништа маЬе или више од тога. Ќе треба, меРутим, пренебрегнути и Љедан демографски велики проценат украЉинског становништва чиЉи преци Љесу учествовали у анти-фашистичкоЉ борби на страни ÷рвене армиЉе, а коЉи су у данашЬоЉ украЉини углавном сабиЉени на друштвену маргину, шиканирани као „руски експоненти“, „остаци проклетог —овЉетског —авеза“. „иЬеница Љесте да Ље ово моменат бандеровштине у  иЉеву. јли чиЬеница Љесте да Ље  иЉев неки облик петЪуровштине-бандеровштине заузимао неброЉено пута у току ’’ стоЪеЮа и то само онда када –усиЉа ниЉе била довоЪно Љака да се врати у  иЉев. ћеРутим, уколико уопште постоЉи начин да се улога ќ”Ќ ”ѕј („бандероваца“) контекстуализиЉе и Ьихова колаборациЉа са ¬ермахтом прикаже као коалициЉа против заЉедничког неприЉатеЪа, не постоЉи начин да се од директно учешЮа у борбама за рачун ЌиЉемаца, као и у злочнима оправда —— „√аличина“, Љединица саставЪена од ”краЉинаца (углавном, како само име каже, из √алициЉе). ≈ксплицитна подршка руководства ”краЉинске грко-католичке ÷ркве овоЉ формациЉи и даЪе додатно обиЪежава односе ”ѕ÷ и ”√ ÷ и данас.

”споставЪаЬе совЉетске власти (не без жестоког и континуираног отпора остатака ќ”Ќ ”ѕј и —— √аличина практично од 1944. до 1955) значило Ље поновно црквено обЉедиЬаваЬе свих квази-аутономних ЉурисдикциЉа и инициЉатива коЉе су се у току ƒругог свЉетског рата у ”краЉини поЉавЪивале. ”√ ÷ Ље практично укинута 1946. г. —овЉетско вриЉеме Ље било вриЉеме обЉедиЬене ѕравославне ÷ркве, привременог отопЪаваЬа односа према ÷ркви, али и вриЉеме страдаЬа, друштвеног подсмиЉеха и маргинализациЉе. —овЉетско вриЉеме Ље такоРе било вриЉеме када Ље из побожне и сиромашне ”краЉине у семинариЉе и на академиЉе ћосковске ѕатриЉаршиЉе долазило сразмЉерно много више кандидата него из ма ког другог диЉела ———–-а- “о Ље вриЉеме и врло обеЮаваЉуЮе црквене „кариЉере“ ‘иларета ƒенисенка (1929Ц), човЉека кога данас познаЉемо само по Ьеговом учешЮу у црквеном расколу и Ьеговом наставЪаЬу до данас, али човЉека коЉи Ље Ц што се данас заборавЪа Ц прошао са наградама и одликоваЬима све „степенице“ унутар ћосковске патриЉашриЉе, од предаваЬа и инспектората у духовним академиЉама, до биваЬа викарним епископом, активним епархиЉским архиЉереЉем. ¬рхунац (како Юе се касниЉе испоставити) у ЬеговоЉ „канонскоЉ кариЉери“ Љесте био кратки период (5.5.-9.6.1990) када Ље, као ћитрополит киЉевски, уЉедно био и мЉестобЪуститеЪ московске патриЉарашке катедре (измеРу смрти ѕатриЉарха ѕимена и избора ѕатриЉарха јлексеЉа). — обзиром да сам имао прилику да у  иЉеву разговарам са стариЉим свештеницима и Раконима коЉи се сЉеЮаЉу ‘иларета ƒенисенка из тога времена, занимЪива су ми била Ьихова лична запажаЬа коЉа донекле обЉашЬаваЉу потоЬа дешаваЬа за вриЉеме изницаЬа раскола коЉи Ље направио. —ви га се сЉеЮаЉу као амбициозног, прилично организациЉски способног али суровог човЉека и своЉеврсног макиЉавелисте: неколико Ъуди ми Ље штавише напоменуло да Ље, као неко ко Ље „сакупЪао бодове“ за успиЬаЬе на московски патриаршиЉски престо, углавном био склон да забрани употребу украЉинског Љезика чак и у приватноЉ комуникациЉи меРу клирицима киЉевске митрополиЉе.

–аскол[2]

ѕрви гласови о потреби за некаквом „незалежном“ (независном) украЉинском државом и аутокефалном украЉинском православном ÷рквом могли су се чути веЮ касних осамдесетих година, за вриЉеме „√ласности и перестроЉке“.  ако Ље историЉа пошла путем распада ———–-а и заиста оствариваЬа идеЉе ”краЉине као независне државе (наЉприЉе проглашаваЬем независности, за шта Ље формално послужио „државни удар“ од 19.8.1991, па потврРиваЬем јкта о независности на референдуму одржаном 1.12.1991), било Ље само питаЬе времена када Юе се новоуспоставЪене власти, али и масе опиЉене узаврелим национализмом досЉетити проЉекта „Љедан народ, Љедна држава, Љедна (православна) црква“. √одине 1990-веЮ се чуЉу отворени гласови коЉи траже аутокефалиЉу, што Ље кулминирало „—веукраЉинским сабором“ коЉи у Љуну 1990.г. бира митрополита ћстислава —крипника (1898-1993), тадашЬег „епископа“ за украЉинску сЉеверноамеричку емиграциЉу, иначе посЪедЬег свЉедока и учесника ”јѕ÷ формиране на простору –аЉхскомесериЉата ”краЉина, личност прилично занимЪиве и контроверзне биографиЉе за „патриЉарха киЉевског и циЉеле ”краЉине-–уси“. ћеРутим, она и даЪе не окупЪа ни приближно довоЪан броЉ присталица да би било ко могао да рачуна да Юе ”јѕ÷ бити та „Љедна ÷рква“. ќно што Ље, ипак, занимЪиво Љесте да ова украЉинска емиграциЉска „ЉерархиЉа“ долази у ”краЉину, тамо рукополаже епископат и свештенство новоформиране ”јѕ÷ те тиме полаже основе за данашЬу (неканонску) ”јѕ÷ иако су саме украЉинске епархиЉе у —ЉеверноЉ јмерици 1995.г. прихватиле омофор ÷ариграда и тако, бар формално „легализовале“ своЉ статус. »пак, ова „легализована“ ЉерархиЉа ”јѕ÷ у саставу ÷ариграда и даЪе Юе, како Юемо видЉети, наставити да игра значаЉну улогу у црквеноЉ смутЬи у ”краЉини данас.

√ласови о потреби за неким обликом самоуправе у епархиЉама –ѕ÷ ћѕ у ”краЉини чули су се унутар саме ÷ркве веЮ од средине осамдесетих година 20.в. ћеРутим, никоме тада ниЉе могло бити Љасно какву и колику самоуправу би евентуално Љедна црквена структура могла да добиЉе. “ек су смутна времена почетка деведесетих година омогуЮила да се и наЉсмЉелиЉи снови националиста и аутокефалиста чине (готово) остваривим.

ћстислав —крипник ћстислав —крипник
††††

ќдвиЉаЬе догаРаЉа у украЉинском црквеном расколу из 1992.године показуЉе изузетну драматику, развоЉ догаРаЉа коЉи Ље по много чему обиЪежио црквену ситуациЉу и данас. ћеРутим, као што Юемо видЉети, линиЉе раздЉеЪиваЬа уопште нису ишле сходно шаблонима коЉе бисмо могли замислити: епископи за коЉе Ље важило да су одани идеЉи очуваЬа црквеног Љединства пристаЉали су уз ‘иларета ƒенисенка, неки други, попут ћитрополита ќнуфриЉа (Ѕерезовског), Ъуди коЉи и данас руски говоре течно али са задршком и помало нагласка, показивали су непоколебЪиву одлучност да ни под коЉим условима не праве раскол. ”пркос нашим предрасудама да су се клирици па и вЉерни народ (онаЉ „уцрковЪени“) опредЉеЪивали за или против искЪучиво на основу „промосковских“ или „аутокефалистичких“ личних порива, ствари нису ни изблиза биле тако Љедноставне. ѕоред личног сентимента, код клирика Ље нарочито владао страх од осветоЪубивости доЉучерашЬег ћитрополита ‘иларета (познате су Ьегове риЉечи епископима коЉи су хтЉели да се саберу у  иЉеву ради архиЉереЉског сабора да, „ако доРу у  иЉев, из Ьега неЮе изаЮи“), страх од нове политичке ситуациЉе (нове власти су се отворено ставЪале на страну раскола коЉи се остваривао) Ц не треба потцЉеЬивати ни просту инерциЉу Љедне чврсте хиЉерархиЉске структуре Љер доЉучерашЬи ћитрополит ‘иларет ниЉе проглашаваЬем себе за патриЉарха одлучио да напусти дотадашЬе просториЉе, ресурсе, све оно и свакога ко му Ље стаЉао на располагаЬу. —а друге стране, нису се за останак у канонскоЉ ÷ркви Ъуди опредЉеЪивали само због русофилиЉе Ц многи су се опредЉеЪивали за останак и поред сопственог горЪивог украЉинског патриотизма (нарочито у ¬олиЬу и «ападноЉ ”краЉини) свЉесни тежине раскола, али и циЉенеЮи личне особине епископата коЉи Ље остао вЉеран црквеном Љединству (у том смислу Ље назначаваЬе дотадашЬем ћитрополита ростовског ¬ладимира —абодана за новог ћитрополита  иЉевског било одличан корак: ћитрополит ¬ладимир Ље био човЉек неприкосновено одан своЉим монашким завЉетима, епископскоЉ служби, благ на риЉечи и непоколебЪив и тешким тренуцима, уЉедно несумЬиво искрени украЉински патриота и човЉек свЉестан потребе за Љединством циЉеле –ѕ÷ ћѕ).

‘иларет ƒенисенко ‘иларет ƒенисенко
††††

 ада год се говори о украЉинском црквеном расколу, увиЉек се помиЬе Љедан Љедноставан, али, на жалост, сасвим тачан детаЪ коЉи Ље играо велику улогу у Ьеговом организоваЬу, а то Ље кариЉеризам и превртЪивост човЉека коЉи Ље чувао упражЬену катедру московских патриЉараха, многи би рекли, надаЉуЮи се да Юе да се у ЬоЉ задржи, да би кроз врло кратко вриЉеме одлучио да, у немогуЮности да буде патриЉарх московски и циЉеле –уси(Ље) постане Ц „патриЉарх киЉевски и циЉеле ”краЉине-–уси“. ƒетаЪи су Љош бизарниЉи: од заклиЬаЬа на ЉеванРеЪу у ћоскви да неЮе правити раскол и да Юе се повуЮи, до одрицаЬа од сопствене заклетве и отвореног хода у раскол прошло Ље само неколико дана априла 1992.године. Ќама су данас тешко замисливе смутне околности под коЉима се све дешавало тог проЪеЮа 1992. године, али и поред Љасног протежираЬа од стране државе, поред непрекидног шиканираЬа од ”Ќ—ќ и осталих десничарских организациЉа, наЉвеЮи дио украЉинског клира остао Ље вЉеран црквеном Љединству са ћосквом. Ќе треба никада изгубити из вида да Ље и сама ћосковска патриЉаршиЉа дала наЉширу могуЮу аутономиЉу ”ѕ÷, што Ље чиЬеница коЉу клир и вЉерни народ увиЉек истичу у први план: ипак, од 1992. до данас усиЉаним главама украЉинских националиста ништа осим буквална аутокефалиЉа ниЉе било довоЪно.  ао и у случаЉу ћѕ÷ Ц ако Ље каноничност требало да се жртвуЉе да би се постигла „аутокефалиЉа“ овдЉе и сад Ц каноничност се жртвовала, са надом да Юе броЉност раскола (психологиЉа масе), чекаЬе (методологиЉа Ѕугарског егзархата) и промиЉеЬене геополитичке околности (потпуна пропаст –усиЉе, итд) довести до накнадног озакоЬеЬа неканонског статуса тзв „ иЉевског ѕатриЉархата“. ” извЉесном смислу сам раскол из 1992. наслаЬао се на историЉске традициЉе раскола из 1917, 1923, 1941: у смутним временима, када се чини да Ље „москаЪска“ моЮ отишла из  иЉева, поЉавЪуЉу се масе жеЪне „незалежне ”краЉине“ и некакве од ћоскве „незалежне“ цркве: пориви коЉи до тада можда вЉековима или децениЉама траЉу као субверзивна нада и преЮутани токови експлодираЉу у масама ”краЉинаца коЉи тада, тражеЮи „своЉу ÷ркву“ потпуно губе хришЮански обзир те литиЉа у трену постаЉе руЪа за „захват“ /заузимаЬе/ неке „москаЪске“ ÷ркве, а побожне бакице и билдери у фантомкама заЉедно избацуЉу непоЮудног „кацапског“ попа (иако су готово сви свештеници ”ѕ÷ Ц ”краЉинци и то углавном врло патриотски настроЉени). ” извЉесном смислу, црквено-идентитетска револуциЉа коЉа Ље у ”краЉини почела 1917. никада ниЉе сасвим престала, као ни Ьена актуелизациЉа из 1992. —асвим недавно, 2014, непосредно послиЉе ≈уромаЉдана, она се опет наставила заузимаЬем парохиЉа ”ѕ÷. „иЬеница да ниЉе било Љош веЮег експлицитног притиска, да ниЉе заузета  иЉево-печерска лавра или значаЉниЉе измЉеЬена наклоност украЉинског народа према ”ѕ÷ упркос моменту коЉи Ље изузетно погодовао расколничким амбициЉама можемо да обЉаснимо простом чиЬеницом да Ље у ”краЉини избор у извЉесном смислу код веЮине клирика и уцрковЪених Ъуди веЮ извршен: они коЉима Ље до припадаЬа канонскоЉ, ЉедноЉ, ѕравославноЉ ÷ркви Ц иду у ”ѕ÷. ќни коЉима Ље до украЉинства као Љединог мЉерила „црквености“ Ц иду у ”ѕ÷  ѕ или ”јѕ÷. »збор из 1992. и данас стоЉи пред сваким украЉинским ѕравославцем.

--------------------------

[1] ƒетаЪниЉу историЉу поЉавЪиваЬа првих неканонских настоЉаЬа за црквеном самосталношЮу у ”краЉини послиЉе 1917. можете видети овде.

[2] ѕрегледне хронологиЉе црквеног раскола у ”краЉини: “асс,††затим –»ј Ќовости ”краина; од видео материЉала наЉбоЪи приказ даЉе документарни филм „јнатомиЉа раскола“.

“еологиЉа.нет

29 / 09 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0