Srpska

ќдговор Ъудима коjи су благонаклони према латинскоj цркви

††††

”залуд се неки од православних задивЪуЉу постоЉеЮом пропагандом римске цркве, умишЪеном самоодрицаЬу и делатношЮу Ьених мисионара и усрРу латинских сестара милосрРа и неправилно приписуЉу латинскоЉ цркви ту важност, као да тобож, након Ьеног отпадаЬа од ѕравославне ÷ркве, ова последЬа ниЉе остала иста, веЮ има неопходност да се сЉедини са Ьом. Ќакон строгог истраживаЬа ово мишЪеЬе се показуЉе као лажно; а енергична латинска делатност не само да не изазива задивЪеност, веЮ напротив, побуРуЉе велико сажаЪеЬе у срцима Ъуди коЉи добро мисле и разумеЉу истину.

ѕравославна »сточна ÷рква, од апостолских времена па до сада чува неизмеЬено и неповреРено од новачеЬа, како учеЬе £еванРелско и јпостолско, тако и ѕредаЬе —ветих ќтаца и одлука ¬асеЪенских —абора, на коЉима су богоносни мужеви, скупЪаЉуЮи се из целе ¬асеЪене, саборно саставили божанствени —имвол ѕравославне ¬ере и, обЉавивши га Љавно целоЉ ¬асеЪени, на сваки начин савршеним и потпуним, запретили страшним претЬама свако додаваЬе —имволу, или изоставЪаЬе, или измену или промену макар Љедног слова у Ьему. –имска црква Ље давно отпала у Љерес и новачеЬа. £ош Ље ¬асилиЉе ¬елики изобличавао у томе неке епископе –има, у своЉоЉ посланици £евсевиЉу —амосатском. „»стину они не знаЉу, и не желе да Ље знаЉу; са онима коЉи им истину обЉавЪуЉу, они се расправЪаЉу, а сами Љерес утврРуЉу“. (ќкруж. посл. І 7).
јпостол ѕавле заповеда да се удаЪуЉемо од Ъуди коЉе Ље Љерес повредила, и не тражити сЉедиЬеЬе са Ьима, говореЮи: „„овЉека Љеретика по првоме и другоме савЉетоваЬу клони се, знаЉуЮи да се такав изопачио, и гриЉеши; самога себе Ље осудио.” (“ит. 3, 10-11). —аборна ѕравославна ÷рква ниЉе пар пута, веЮ много пута покушала да уразуми римску цркву; али ова Ље, без обзира на сва праведна убеРиваЬа прве, упорно остала у свом погрепном начину мишЪеЬа и деловаЬа.

£ош у седмом веку у западним црквама родило се лажно мудроваЬе, да ƒух —вети исходи и од —ина. ” почетку, против овог новог умоваЬа устаЉале су и неке папе, називаЉуЮи га Љеретичким. ѕапа ƒамас тако о Ьему говори у одлуци —абора: „ко о ќцу и —ину мисли исправно, а о ƒуху —ветом лажно, таЉ Ље Љеретик” (ќкруж. посл., І 5). “о исто потврРивале су и друге папе, Ћав III и £ован VIII. јли, велики део Ьихових наследника, заневши се правом владавине, и нашавши у томе, за себе мноштво светских користи, дрзнули су се да измене ѕравославни догмат о исхоРеЬу —ветог ƒуха, упркос одлукама седам ¬асеЪенских —абора, а такоРе и упркос Љасним речима —амог √оспода у £еванРеЪу: „ оЉи од ќца исходи”. (£н. 15, 26)

јли, пошто Љедна заблуда, коЉу не сматраЉу заблудом, за собом увек вуче другу, и Љедно зло раРа друго, тако се и догодило са римском црквом. “ек што Ље успело да се Љави такво лажно мудроваЬе, да ƒух —вети исходи и од —ина, тако Ље одмах родило и сличне Ьему изданке и са собом увело мало-помало друге новотариЉе, коЉе великим делом противрече у £еванРеЪу Љасно осликаним заповестима —паситеЪа нашега, као: кропЪеЬе уместе погружеЬа у “аЉни  рштеЬа, одузимаЬе Ѕожанске „аше од мирЉана и употреба бесквасног хлеба уместо квасног, искЪучиваЬе из ЋитургиЉе божанског призиваЬа —весветог и ∆ивотворног ƒуха. “о Ље такоРе увело и новине, коЉе нарушаваЉу древне апостолске обреде —аборне ÷ркве, као: уклаЬаЬе крштене деце од ћиропомазаЬа и примаЬа ѕречистих “аЉни, уклаЬаЬе ожеЬених од свештенства, признаваЬе папе за непогрешиво лице и за ’ристовог заменика и друго. Ќа таЉ начин, разрушила Ље целокупни древни апостолски чин савршаваЬа скоро свих “аЉни и свих црквених одлука Ц чин, коЉи Ље одржала наЉдревниЉа и света и ѕравославна ÷рква –има, коЉа Ље тада била наЉчасниЉи део —вете, —аборне и јпостолске ÷ркве. (ќкруж. посл. І 5, тачка 12).

јли, главна Љерес римске цркве, не по суштини, веЮ по деловаЬу, Љесте измишЪени догмат првенства, или тачниЉе, гордо тражеЬе власти епископа –има над друга четири »сточна патриЉарха. –ади ове власти, следбеници римске цркве су свог папу поставили више правила и одлука ¬асеЪенских —абора, веруЉуЮи у Ьегову непогрешивост. јли каква Ље та папска непогрешивост, сведочи историЉа коЉа не лаже. ќ папи £овану XXIII, у одлуци  онстанцког сабора, говори се: „ƒоказано Ље да господин £ован папа Љесте грешник окорели и непоправЪиви, био Ље и Љесте безаконик, праведно окривЪен за човекоубиство, за троваЬа и друга тешка злодела, коЉи Ље често и упорно пред различитим великашима потврРивао и доказивао, да душа Ъудска умире и гаси се заЉедно са Ъудским телом, слично душама животиЬа и скотова, и да умрли никако неЮе васкрснути у последЬи дан”. ЅезакоЬа папе јлександра VI и Ьегових синова су били толико монструозна да се, по мишЪеЬу савременика, папа бринуо о успоставЪаЬу на земЪи царства сатаниног а не ÷арства ЅожиЉег. ѕапа £улиЉе II се постоЉано поЉио крвЪу хришЮана, ради своЉих циЪева, наоружаваЉуЮи Љедан народ против другог. (ƒуховн. Ѕеседа 1858 г. є 41). ѕостоЉи и много других примера о великим забудама папе; али сада ниЉе време да говоримо о Ьима. ѕри таквим историЉским сведочанствима и повреРеношЮу Љеретичким учеЬем и папиним заблудама, да ли се паписти праведно надимаЉу умишЪеним достоЉанством римске цркве? ƒа ли праведно понижаваЉу ѕравославну ÷ркву, коЉа своЉу непогрешивост заснива не на неком лицу, веЮ на учеЬу £еванРелском и јпостолском, на правилама и одлукама седам ¬асеЪенских —абора и девет ѕомесних —абора? Ќа овим —аборима су присуствовали богонадахнути и свети мужеви из целе васеЪене, и установили све оно што се тиче духовних потреба ÷ркве, сагласно са —ветим ѕисмом. ƒа ли онда правилно поступаЉу паписти, коЉи ради световних циЪева поставЪаЉу личност свога папе изнад правила ¬асеЪенских —абора, сматраЉуЮи свог папу непогрешивим?

«бог свих наведених разлога, —аборна »сточна ÷рква Ље прекинула општеЬе са римском црквом, као црквом коЉа Ље отпала од истине и од правила —аборне ѕравославне ÷ркве. –имски епископи, како су започели гордошЮу, Ьоме и завршаваЉу. ќни се напрежу да докажу да Ље тобож ѕравославна —аборна ÷рква отпала од Ьихове помесне цркве. “о Ље неистина, па чак и бесмислица. »стина сведочи да Ље римска црква отпала од ѕравославне ÷ркве. »ако паписти ради умишЪене истине, истичу да Ље Ьихова патриЉаршиЉа у време Љединства са —аборном ѕравославном ÷рквом, меРу пет била прва и наЉстариЉа; али то само због царског –има, а не по некаквом духовном достоЉанству или власти над другим патриЉаршиЉама. Ќеправедно су они своЉу цркву назвали  атоличанском тЉ. —аборном. ƒео се никада не може називати целином; римска црква Ље до свог отпадаЬа од ѕравославЪа саставЪала само петину Љединствене —аборне ÷ркве. ѕосебно се римска црква не треба називати саборном, из разлога што Ље одбацила одулке ¬асеЪенских —абора, следуЉуЮи своЉим лажним умоваЬима.

Ќекима се у очи баца броЉност и свуда присутност следбеника латинске цркве, и зато они коЉи нетачно мисле, сматраЉу: зар латинска црква због тога ниЉе дужна да се назива ¬асеЪенском или —аборном? “о мишЪеЬе Ље веома погрешно, Љер се нигде у —ветом ѕисму посебно духовно право не приписуЉе мноштву и многоброЉности. √оспод Ље Љасно показао да се признак »стинске —аборне ÷ркве не закЪучуЉе у мноштву и броЉности, када у £еванРеЪу говори: „Ќе боЉ се, мало стадо, Љер би воЪа ќца вашега да вам даде ÷арство.” (Ћк. 12, 32). ѕостоЉи и примеру —ветом ѕисму коЉи не иде у корист мноштву. Ќакон —оломонове смрти, за време Ьеговог сина, ÷арство »зраиЪево се поделило; —вето ѕисмо десет колена представЪа као отпале, а два колена, коЉи су остали верна свом дугу, као колена коЉа нису отпала. «ато се узалуд латинска црква труди да докаже исправност своЉу мноштвом, броЉношЮу и свуда присутношЮу. ѕризнак ¬асеЪенске ÷ркве на ¬асеЪенским —аборима означен Ље сасвим другачиЉе од стране —ветих ќтаца, тЉ. саборно Ље утврРено: веровати у £едну, —вету, —аборну и јпостолску ÷ркву, а не просто у васеЪенску или свуда раширену цркву. –имска црква иако и свуда по васеЪени има своЉе следбенике, пошто не чува свето саборне и апостолске одлуке, веЮ се уклонила у новотариЉе и лажна мудроваЬа, никако не припада £едноЉ, —ветоЉ и јпостолскоЉ ÷ркви.

“акоРе, веома погрешно расуРуЉу Ћатинима благонаклони, коЉи, прво, мисле да након отпадаЬа западних од ѕравославЪа, у —аборноЉ ÷ркви нешто недостаЉе. Ўтета Ље одавно отклоЬена премудрим ѕромислом Ц осниваЬем ѕравославне –уске ÷ркве на северу. ƒруго, као да ради преРашЬег старешинства и ради броЉности римске цркве, ѕравославна ÷рква има потребу за сЉедиЬеЬем са Ьом. »пак, Љедно Ље суд човечиЉи, а друго суд ЅожиЉи. јпостол ѕавле Љасно говори: „какву заЉедницу има свЉетлост с тамом?” (2.  ор. 6,14) Ц тЉ. да се светлост истине ’ристове никада не може помешати са тамом Љереси. Ћатини не желе да оставе своЉу Љерес, и упорни су, како о Ьима сведоче, у стварности веЮ вековима испуЬене речи ¬асилиЉа ¬еликог: „истину они не знаЉу и не желе да знаЉу; са онима коЉи им истину ЉавЪаЉу, споре и сами утврРуЉу Љерес“, како Ље речено горе.
Ѕлагонаклони према Ћатинима уместо тога требало би да боЪе расуРуЉу о реченом у псалмима: „Ќенавидим цркву лукавих“ (ѕс. 25,5) и да жале о Ъудима, коЉи су ради власти и среброЪубЪа, и других светских циЪева и удобности, узмутили скоро целу васеЪену уз помоЮ инквизициЉе и лукавих Љезуитских сплетки, а и до сада смуЮуЉу и жалосте ѕравославне у “урскоЉ преко своЉих мисионара. Ћатински мисионари се не брину да у хришЮанску веру обраЮаЉу “урке староседеоце, веЮ се стараЉу да са истинитог пута уклоне православне √рке и Ѕугаре, употребЪаваЉуЮи за то свако злонамерно средство и превару. «ар то ниЉе лукавство, и зар ниЉе злобно лукавство? «ар Ље мудро тражити Љединство са таквим Ъудима? ƒа ли због тога треба да се дивимо умишЪеноЉ ревности и умишЪеном самоодрицаЬу тих делатника, тЉ. латинских мисионара и сестара милосрРа? “о су без сумЬе жалосни подвижници. ќни се стараЉу да обраЮаЉу и приводе Ъуде не ’ристу, веЮ свом папи.

Ўта Љош реЮи на питаЬа: да ли се латинска црква и друга исповедаЬа могу називати Ќовим »зраиЪем и ковчегом спасеЬа? » како разумети евхаристиЉу садашЬе римске цркве? Ќовим »зраиЪем се може називати само ÷рква ѕравоверуЉуЮа, а црква повреРена Љеретичким мудроваЬем не може. —вети јпостол £ован Ѕогослов говори: „ќд нас изиРоше, али не биЉаху од нас; Љер да биЉаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас”. (1 £н. 2, 19). ј —вети јпостол ѕавле говори: “Љедан √оспод, Љедна вера” (≈ф. 4,5) тЉ. само Ље Љедна вера истинита, а ниЉе свако вероваЬе добро, како неразумно мисле они коЉи су се одвоЉили од Љедине истините ÷ркве, о коЉима —вети јпостол £уда пише: „да Юе се у посЪедЬе вриЉеме поЉавити ругачи коЉи Юе ходити по своЉим безбожним жеЪама. ќво су они коЉи ствараЉу раздоре, чулни су и ƒуха немаЉу” (ст. 18, 19). јко су туРи ƒуху истине, како се називаЉу Ќовим »зраиЪем? »ли како некоме могу да буду спасаваЉуЮе пристаниште, када и Љедно и друго не може бити без благодати —ветога ƒуха. ” ѕравославноЉ ÷ркви се веруЉе да се хлеб и вино у “аЉни ≈вхаристиЉе претвараЉу призиваЬем и силаском —ветог ƒуха. ј латини, како Ље горе речено, сматрали су непотребним оваЉ призив, и то искЪучили из своЉе литургиЉе. » тако, онаЉ ко разуме Ц нека тако мисли о евхаристиЉи латинскоЉ.

» питаЬе: ако Ље, како Ље речено, осим £едне, —вете, —аборне и јпостолске ÷ркве каквом се назива и каква Љесте ÷рква ѕравославна, тако сумЬиво спасеЬе других вероисповести: зашто се у –усиЉи отворено не проповеда ова истина? Ќа то Ље одговор веома Љедоставан и Љасан.

” –усиЉи Ље допуштена толеранциЉа вера и иноверни Љеднако као и православни заузимаЉу важне дужности: начелници образовних установа су у наЉвеЮем делу иноверни; начелници губерниЉа и градова често су иноверни: команданти пукова и батаЪона Ц неретко су иноверни. „им духовно лице почне да отворено проповеда да ван ѕравославне ÷ркве нема спасеЬа, иноверни на положаЉу се вреРаЉу. «бог таквог положаЉа, руско духовништво као да Ље и задобило навику и укореЬену особину да говори о том предмету увиЉено. ј може бити, неки су, из тог истог разлога, и од свагдашЬег обраЮаЬа иновернима, а Љош више од читаЬа Ьихових дела, почели да снисходЪиво мисле у вези са надом спасеЬа и других вероисповедаЬа.

”пркос духу кротости и мироЪубивости и трпЪеЬа ѕравославне ÷ркве и Ьених пастира и следбеника, на «ападу се у протеклим вековима следбеницима различитих хришЮанских вероучеЬа, а и сада веома издаЉе толико мноштво кЬига против учеЬа »сточне ÷ркве, да би их тешко било прочитати, а камоли оценити Ьихову вредност.

» иако су такве кЬиге уопште испуЬене клеветама, баснама, прекорима, очигледним измишЪотинама и лажима, посебно интелектуалним отровним лукавим сплеткама, са очигледним циЪем да се у ≈вропи образуЉе дух, неприЉатеЪски према »сточноЉ ÷ркви, посебно према нашоЉ отаЯбини, да се поколеба вероучеЬе наше ѕравославне ÷ркве, да се уклоне са пута истине Ьени следбеници: оне се издаЉу под примамЪивим називима, у приЉатним облицима, са таквом типографском лепотом, да и невоЪно привлаче радозналост читалаца; тада Юе се наравно и у нашоЉ отаЯбини, где ова издаЬа пролазе мрачним путевима, наЮи не мало оних, коЉи имаЉуЮи површна схватаЬа и предметима хришЮанског учеЬа, не могу, а да се не занесу мислима противним »стини. ѕосебно су се сада против ѕравославних наоружали писци латинске цркве, обЉавЪуЉуЮи власт свога папе и своЉе римске цркве над свим владама и помесним ÷рквама и народима света; претежно су тиме сада заузете Љезуите у ‘ранцускоЉ, коЉи се, користеЮи се распростраЬеношЮу француског Љезика, напрежу да са некаквом грозничавом делатношЮу, помоЮу дела на том Љезику, насаде свуда своЉ начин мишЪеЬа, противан вероучеЬу и ЉерархиЉском устроЉству »сточне ÷ркве Ц не штедеЮи ради тог циЪа и наЉчудовишниЉе измишЪотине, очигледне лажи и несавесна изопачаваЬа историЉских истина. ћноги од образованих православних Ъуди, читаЉуЮи та дела на француском Љезику, а не читаЉуЮи своЉе на руском о вероучеЬу, лако могу да поверуЉу лукаво измишЪеноЉ лажи уместо »стини, коЉу они не познаЉу добро.

ќноме ко жели да детаЪно зна разлоге због кога су паписти тако далеко одступили од ѕравославЪа, корисно Ље да прочита недавно изашло издаЬе о односима римске цркве са другим црквама Ц јвдиЉа ¬остокова.[1] ” тоЉ кЬизи у другом делу, посебно су значаЉна места о заклетви латинских бискупа своме папи и о клеветама паписта за ѕравославне, стр. 49, 60 и 137.

—ветосавЪе.орг

23 / 10 / 2018

     оментари:

    2018-10-26
    14:17
    —аша:
    ЌиЉе наведено када и због чега Ље написан оваЉ текст

    2018-10-24
    00:17
    ЅоЉан:
    ...Ќо не само црквене старешине: и старешине државне у православним земЪама, министри и народни посланици, одувек су прво ишли на призиваЬе —ветога ƒуха па онда отпочиЬали своЉ саборски или скупштински рад. “о исто чиниле су и чине и старешине школске. «нате, да на почетку школског рада они иду са своЉим ученицима на призиваЬе —ветога ƒуха. » —веблаги, —вемоЮни и —вемудри ƒух —вети све руководи, све крепи, све надахЬава: и цркву и државу и просвету. » влада свим у свему, не силом као земаЪски диктатори, него као отац мудрошЮу и ЪубавЪу. ќн и Љесте наш отац кроз крштеЬе коЉим смо крштени. ј ¬и знате, да грчка реч папа и значи отац. ƒакле, у правом, историЉском и моралном смислу ƒух —вети Ље наш отац, наш Ц папа. » на што би онда требао православноЉ цркви Љош Љедан отац, или папа? ЌиЉе ли нас и сам √оспод ’ристос упозорио, да се чувамо земаЪских папа, очуха? ќн Ље пре деветнаест векова заповедио » оцем (читаЉ: папом) своЉим не зовите никога на земЪи; Љер Ље у вас Љедан ќтац коЉи Ље на небесима (ћт. 23, 9). ћир ¬ам и здравЪе од Ѕога.

    2018-10-24
    00:16
    ЅоЉан:
    —¬. Ќ» ќЋј£ ∆»„ » » ќ’–»ƒ— »
    ћ»—»ќЌј–— ј ѕ»—ћј

    48. ѕисмо
    £едном ученом православцу коЉи пита:
    «ашто ѕравославЪе нема свога папу

    ѕа, има. ѕравославЪе има свога папу, стариЉег од свих папа и патриЉараха у свету. »мало га Ље од почетка, и имаЮе га до краЉа времена. “о Ље онаЉ исти папа, кога су призивали и сви апостоли ’ристови. ƒух —вети, ƒух мудрости и разума, ƒух утехе и силе ЅожиЉе Ц ќн Ље прави папа цркве ’ристове од увек и за увек, без смене и промене, без спора и избора, без претходника и наследника. ј да су апостоли признавали ƒуха —ветога као свог врховног начелника и папу, о томе среЮом постоЉи писмен документ, писан Ьиховом руком. Ќа првом свом сабору у £ерусалиму апостоли су записали ове знамените речи: угодно би —ветоме ƒуху и нама, да тако и тако буде (ƒап. 15,28). ќчигледно, апостоли су ставЪали ƒуха —ветога испред и изнад себе. ѕред таЉ и пред сваки састанак они су се Мему молили, Мега призивали, Мему безусловно покоравали. Ќе чине ли тако до данашЬега дана старешине цркве православне?  адгод се састаЉу у саборе они се прво сеЮаЉу свога непогрешног папе, ƒуха —ветога, Мега призиваЉу са страхом и трепетом пре почетка свакога рада, и Мему се безусловно покораваЉу...

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0