Srpska

Ќови степен раскола

”ручиваЬе ДтомосаУ ”ручиваЬе ДтомосаУ
††††

ƒан 6. Љануар 2019. године уЮи Юе у историЉу ѕравославне ÷ркве као Љедна од трагичних страница. ѕатриЉарх цариградски ¬артоломеЉ задао Ље нову рану ’ристовоЉ ÷ркви, начинио Ље Љош Љедан корак ка продубЪиваЬу раскола измеРу бивше православне ÷ариградске ÷ркве и “ела ¬асеЪенског ѕравославЪа. —аслужуЉуЮи с лажним „митрополитом“ киЉевским ≈пифаниЉем, тачниЉе, световним човеком и расколником —ергеЉем ƒуменком, ¬артоломеЉ Ље са свим своЉим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начиЬену од два украЉинска раскола („”ѕ÷ ѕ“ и „”јѕ÷“), чиЉе Ље осниваЬе лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке ÷ариградске патриЉаршиЉе и личног учествоваЬа Ьеговог представника ћитрополита галског ≈мануила. ÷ентар искЪучиво политичког и русофобског раскола од сада ниЉе резиденциЉа Љедног од украЉинских воРа раскола ƒенисенка и ћалетича или новоЉавЪеног лажног поглавара —÷” („—вете цркве ”краЉине“) ƒуменка.

ќваЉ центар Ље сада бивши православни храм светог √еоргиЉа у истамбулском реЉону ‘анар. «ашто бивши? «ато што се више не може сматрати храмом место оскрнавЪено светогрдном „литургиЉом“ коЉа Ље обавЪена у саслуживаЬу шизматика коЉи нема свештенички чин. ќво тешко пада православном срцу. јли зар Љош више нас, децу –уске ѕравославне ÷ркве не боли чиЬеница скрнавЪеЬа велике општеруске светиЬе Ц киЉевског храма —ветог ¬ладимира, коЉи су 1992. године запосели ‘иларетови расколници?

ќсим тога, званични документ коЉи указуЉе на нераскидиву и органску везу измеРу руског раскола и Ьеговог новог воРе, ¬артоломеЉа јрхондоноса, представЪа сам безакони „томос“ о осниваЬу наводно аутокефалне —÷”, коЉи Ље ≈пифаниЉу ƒуменку уручен истог дана, 6. Љануара 2019. године. ¬еЮ Ље много написано о томе како оваЉ „томос“ украЉинским расколницима не даЉе статус аутокефалности, веЮ их доводи у положаЉ строге потчиЬености истамбулском епископу митрополиЉе. » ово Љасно сведочи не само о подметаЬу и превари од стране ¬артоломеЉа у оквиру игре коЉа Ље од самог почетка била прЪава, веЮ и о томе да Ље ѕатриЉарх цариградски на таЉ начин документовано потврдио своЉу чврсту везу с расколом и да Ље стао на Ьегово чело. ЌиЉе само реторички тачна, веЮ Ље и канонски проверена изЉава председника ѕатриЉаршиЉске прес-службе оца јлександра ¬олкова: ¬артоломеЉ „подржава и чак веЮ предводи раскол“.

≈вхаристиЉско општеЬе с расколницима у коЉе су ступили ¬артоломеЉ и Љерарси ÷ариградске патриЉаршиЉе коЉи су служили заЉедно с Ьим, светим и богонадахнутим канонима ѕравославне ÷ркве се класификуЉе као тежак канонски преступ. “ако 10. апостолско правило каже: „јко се неко помоли с оним ко Ље изопштен од црквеног општеЬа, чак и ако би то било у куЮи: нека буде изопштен.“ £еданаесто апостолско правило гласи: „јко се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ ƒруго правило јнтиохиЉског сабора гласи: „јко се неки епископ или презвитер, или Ракон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општеЬа: нека и сам буде ван црквеног општеЬа, Љер изазива замешатеЪство у црквеном чину.“ „етврто правило јнтиохиЉског сабора гласи: „јко се неки епископ, коЉем Ље сабор одузео чин, или презвитер или Ракон коЉем Ље чин одузео епископ, усуди да служи било коЉу свету службу... таквом се нипошто не дозвоЪава да учествуЉе на другом сабору, нити има наду у враЮаЬе претходног чина, нити да му буде дозвоЪено да се оправда. ¬еЮ Юе и сви они коЉи с Ьим саучествуЉу, бити изопштени из ÷ркве, а тим пре ако се знаЉуЮи за осуду коЉа Ље изречена горе поменутима, усуде да опште с Ьима.“ ƒевето правило  артагинског сабора гласи: „јко неки епископ, или презвитер, прими у општеЬе праведно изопштене из ÷ркве због своЉих злочина: нека и сам буде подвргнути истоЉ осуди...“

÷ариградски патриЉарх ниЉе учинио легитимном шизму, веч Ље сам постао нелегитиман. Ќису расколници постали део ’ристове ÷ркве, веЮ Ље ÷ариградска патриЉаршиЉа отишла у раскол. ѕритом ово ниЉе нови раскол, веЮ Ље део веЮ постоЉеЮег чиЉу Ље црквену осуду раниЉе признавао и сам ¬артоломеЉ, потпуно слободно и без икакве принуде. ≈во, на пример, каква Ље била реакциЉа ÷ариградске патриЉаршиЉе на свргаваЬе бившег ћитрополита киЉевског ‘иларета ƒенисенка (1992. г.) и на Ьегово изопштаваЬе (1997. г.): „Ќаша —вета ¬елика ’ристова ÷рква признаЉуЮи пуноЮу искЪучиве надлежности ¬аше —вете –уске ÷ркве по овом питаЬу, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „ƒобивши обавештеЬе о поменутоЉ одлуци, пренели смо то хиЉерархиЉи нашег ¬асеЪенског ѕрестола и молили Ље да убудуЮе нема никакво црквено општеЬе с поменутим лицима.“ «аиста, „због своЉих речи биЮеш оправдан и због речи своЉих биЮеш осуРен“ (£еванРеЬе по ћатеЉу, 12: 37).

£ош Љедан нови правац, не само у развоЉу фанариотско-украЉинског раскола, веЮ и у еволуциЉи Љеретичког учеЬа источног папизма представЪа сам текст „томоса“ ѕатриЉарха цариградског. ” Ьему Ље изразио многоброЉне претензиЉе на статус поглавара целе ÷ркве, на посебна права власти и овлашЮеЬа над помесним ÷рквама. ” овим претензиЉама се углавном понавЪа оно што Ље су веЮ изЉавЪивали сам ¬артоломеЉ и неки Ьегови претходници, фанариотски аутори коЉи су створили ову доктрину туРу црквеном предаЬу. ћеРутим, има Љедно место у „томосу“ коЉе показуЉе потпуно нови степен у претензиЉама „источног папе“. “о Ље део о специЉалноЉ судскоЉ апелационоЉ власти ÷ариградске катедре у ѕравославноЉ ÷ркви. Ќа први поглед, текст понавЪа стару претензиЉу. ћеРутим, приликом пажЪивиЉег читаЬа видимо да постоЉи битан помак позициЉе ‘анара према ЉачаЬу сопствених властоЪубивих амбициЉа: „...остаЉе право свих архиЉереЉа и другог клира на апелационо обраЮаЬе ѕатриЉарху васеЪенском коЉи има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних ÷ркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцаЬу око коЉе се дигло много буке, у ствари се ради о 17. Ц ј. Ќ.) светим каноном IV ’алкидонског ¬асеЪенског сабора.“ ќвде привлаче пажЬу два аспекта.

1. ƒок су раниЉе фанариотске апологете изЉавЪивале да наводно право да прима апелациЉе од епископа других помесних ÷ркава има само ѕатриЉарх цариградски, сад се судске одлуке овог патриЉарха званично проглашаваЉу Љош и „безапелационима“. ќво Ље потпуно нова реч у папистичкоЉ доктрини ‘анара, коЉа Ьегове претензиЉе Љош више претвара из антиканонских у Љеретичке управо догматски. Ўта то значи, да на судске одлуке ÷ариградског престола према клиру свих помесних ÷ркава не може бити поднета никаква апелациЉа? “о значи да у уобразиЪи фанариота нико и ништа, чак ни —веправославни и ¬асеЪенски сабори немаЉу право да поново размотре одлуку цариградског патриЉарха. Мегова судска власт се сматра вишом од ¬асеЪенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учеЬем римокатолицизма о папству, коЉа Ље изражена у догматском уставу I ¬атиканског сабора „Pastor Aeternus“: „ћи учимо и такоРе обЉавЪуЉемо да Ље он (папа) врховни судиЉа верних и да се у свему што се тиче црквене ЉурисдикциЉе може упутити апелациЉа Ьеговом суду. Ќе постоЉи никаква власт изнад —уда —ветог ѕрестола, нико не треба да доводи у сумЬу и нико нема права да осуРуЉе Ьегове одлуке. «ато с пута истинске вере скреЮу они коЉи тврде да Ље дозвоЪено упутити апелациЉу ¬асеЪенском сабору поводом одлука ѕапе римског, као да оваЉ —абор ужива веЮи углед од папе“ (√лава 3).

ƒа би суд ÷ариградске катедре био безапелациони у размерама ¬асеЪенске ÷ркве он би требало да буде суд ¬асеЪенске ÷ркве, последЬи суд. ѕошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, Љер у ÷ркви не може бити институционално предвиРена могуЮност усваЉаЬа грешака, неправедности и неистинитости, пошто Ље ѕуноЮа ÷ркве света и непогрешива. “о значи да наЉвиша и неоспорна судска власт над целом ÷рквом, у ÷ркви и у име ÷ркве треба да буде институционализована у конкретноЉ катедри, по мишЪеЬу фанариота Ц ÷ариградскоЉ. јли онда из овога следи да ова катедра треба да поседуЉе одреРена своЉства коЉа припадаЉу целоЉ ¬асеЪенскоЉ ÷ркви.  ад се ради о судскоЉ власти Ц —ветост (непогрешивост) и —аборност (католичност, васеЪенскост). » ово такоРе звучи врло слично Ц не подудараЉуЮи се у свим детаЪима, разуме се Ц с римокатоличком Љеретичком доктрином папства, коЉа учи да папа у одреРеним питаЬима поседуЉе „ову непогрешивост коЉу Ље Ѕожански »скупитеЪ изволео да дâ —воЉоЉ ÷ркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4).

2. ƒруги аспекат коЉи посебно привлачи пажЬу у цитираном делу „томоса“ о осниваЬу расколничке —÷” Ље ширеЬе непосредне ЉурисдикциЉе апелационог суда над помесним ÷рквама, на коЉе претендуЉе новоЉавЪени источни папа. ƒок Ље раниЉе било речи о епископима, сад се веЮ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и Раконима.  арактеристично Ље то да Ље оваква претензиЉа чист производ самосталних измишЪотина фанариотских „богослова“, коЉи су се потпуно ослободили чак и раниЉих неуспешних покушаЉа да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке.

Ўта се има у виду? Ќезаконито приписиваЬе ÷ариградском престолу права на наЉвиши апелациони суд према епископима других помесних ÷ркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачеЬа 9. и 17. правила IV ¬асеЪенског сабора. ќва правила помиЬу право епископа, незадовоЪних судом обласног митрополита да се обраЮаЉу или суду егзарха диЉецезе или суду ѕатриЉарха цариградског. ѕод егзарсима диЉецеза у канонима се подразумеваЉу управо егзарси диЉецеза, односно низа великих црквених округа за коЉе одлуком IV ¬асеЪенског сабора признато да припадаЉу ÷ариградскоЉ катедри. Ћажно тумачеЬе неких цариградских канониста састоЉи се у поистовеЮиваЬу ових егзарха с другим патриЉарсима, дакле, у приписиваЬу ÷ариграду права да се меша у суРеЬе епископима других помесних ÷ркава. ћеРутим, чак ни ова погубна погрешна тумачеЬа никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патриЉараха према било коме осим епископа других помесних ÷ркава, пошто се у одговараЉуЮим деловима поменутих правила ’алкидонског сабора говори само о епископима.

Ќакон што Ље, не базираЉуЮи се више ни на чему, ¬артоломеЉ по сопственом каприцу проширио своЉа непостоЉеЮа судско-апелациона права на туРе свештенике и Раконе, позиваЬе у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV ¬асеЪенског сабора изгледа просто као отворено ругаЬе, по принципу: па требало се позвати на нешто! ќвакво самовоЪно ширеЬе наводних „права“ такоРе све више приближава учеЬе источних паписта доктрини западних паписта коЉи уче о „потпуноЉ и врховноЉ ЉурисдикциЉи над целом ÷рквом“ ѕапе римског, о ЬеговоЉ власти, „обичноЉ“ и „непосредноЉ“ „над свим ÷рквама и сваком поЉединачно, као над свим и сваким поЉединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). £асно Ље да се учеЬе ‘анара Љош увек ниЉе у потпуности открило као учеЬе –има. ћеРутим, правац и тенденциЉа су очигледни.  ао и то да се ради о две врсте Љедне исте папистичке Љереси, коЉе Юе се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида Ьихово сродство и типолошко Љединство.

Ќа шта Юе се Љош одлучити бивши први по части патриЉарх православног света? “ешко Ље било шта прогнозирати, тим пре што Ьегово понашаЬе постаЉе све више волунтаристичко и непредвидиво. » сасвим сигурно нема никакве везе с ’ристовом ЉеванРеЪском »стином коЉу обЉавЪуЉе ÷рква.

ѕротоЉереЉ јндреЉ Ќовиков
—а руског ћарина “одиЮ

–уска народна линиЉа

24 / 01 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0