Srpska

–азмишЪаЬа, запажаЬа и гноме о неким садашЬим и овдашЬим црквено-народним темама

£ер ишчилеше као дим дани моЉи,
кости моЉе као топионица огореше.
ƒани су моЉи као сен коЉи пролази,
и Ља као трава изсахнух (ѕсалам 101, 4, 12).

јваЉ мени!
£ер сам као кад се обере летина,
као кад се пабирчи после браЬа виноградскогаЕ (ћихеЉ 7, 1).

ѕредговор

Ќаша размишЪаЬа, запажаЬа и гноме на теме по избору и по важности, везани су првенствено за личну савест и одговорност коЉу нам налаже служба у ÷ркви. ƒогаРаЉи ради коЉих се оглашавамо по сили преплиЮу се и условЪаваЉу, и Ьима због актуелности време не намиче вео бледила, нити вео заборава. ѕре би се рекло да их оно стално враЮа у центар нашег интересоваЬа. £ош би се могло реЮи да су неке од ових тема, односно дешаваЬа, граничне линиЉе коЉима су као браздама изорана плеЮа нашег црквено-народног организма. «ато се и поставЪа питаЬе: како наЉпре ублажавати, а затим зацеЪивати и уклаЬати трагове сеЉане и утискиване дуж тих плеЮа?  ако убудуЮе избегавати ствараЬе и загаРеЬе рана коЉе се мораЉу лечити?! » да се притом не уплашимо, како псалмопевац каже, од мноштва народа коЉи нас около нападаЉу Е од безакоЬа коЉа су превазишла наше главе, коЉа су нас као тешко бреме оптеретила Е постала кадра да у нама изазову сваковрсна растакаЬа.

ќ медиЉима

√лас народа вапиЉуЮег у пустиЬи

ќнако како су некада £удеЉци гунРали на ’риста када Ље рекао: £а сам хлеб коЉи сиРе с неба, и ќн им одговорио: Ќе гунРаЉте меРу собом, Е £а сам хлеб живи коЉи сиРе с неба; ако ко Љеде од овога хлеба живеЮе вавек; и хлеб коЉи Юу Ља дати тело Ље моЉе, коЉе Юу Ља дати за живот света Е, и како су се £удеЉци препирали меРу собом говореЮи:  ако може оваЉ дати нама тело своЉе да Љедемо?Е а √оспод им рекао:  оЉи Љеде моЉе тело и пиЉе моЉу крв у мени пребива и Ља у Ьему Е, те многи од ученика Ьегових, чувши то, да су казали: ќво Ље тврда беседа.  о Ље може слушати? Е па отидоше натраг, и више не иРаху с Ьим Е (£н. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни, рекло би се, новоЉудеЉци по духу у помесним ѕравославним ÷рквама (па и у —рпскоЉ Ц неки свештени пастири, монаси и лаици Ц и од Ьих незнатни и незнавени, у меРувремену изопштени из —рпске и осталих ѕравославних ÷ркава) препиру о литургичком ѕредаЬу: теориЉи и пракси Ц меРусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитеЪима. ќви дакле, готово новоЉудеЉци по духу, радиЉе се измештаЉу из ѕравославних ÷ркава (из —рпске такоРе) у изолациЉу и парасинагогу, и радиЉе се одваЉаЉу од своЉих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознаЉу православну литургичку теориЉу и праксу, и у Ьихове се ризнице Ц ризнице неисцрпивог светодуховског богатства, доброте и красоте укЪуче, и погрузе. ј наЉстариЉи и наЉекстремниЉи и наЉнеразумниЉи меРу овим добровоЪним отпаРеницима (у —рпскоЉ ÷ркви) започели су пут свога опадаЬа, па и помрачеЬа, наЉпре као митингаши, па наставили као збораши и завршили као неразумни зилоти. ќни су дакле завршили у некоЉ врсти антицрквеног и медиЉског андерграунда као изопштеници, самозвани и чемерни борци за веру и медиЉска заморчад, новинарски букачи, клеветници и хулитеЪи. ƒок Ьихове капоЬе, у меРувремену устоличене на медиЉским порталима јмерике и ≈вропе, хушкаЉу своЉе послушнике, рецимо попут пустопашне дружине Novinar-а de. и гериле Ѕораца за веру.

ƒакле дигитално медиЉско подземЪе у —рбиЉи доприноси стропоштаваЬу у пакао Љавног српског мЬеЬа, а злоЮи Ьегове крви доприноси броЉ острвЪених пискарала и зановетала коЉи би многе црквене главе да претворе у своЉу ловину.

јко би требало додати Љош нешто, па никада више, то би биле речи идентификациЉе: да су они свесни и несвесни послушници коЉи делуЉу из заседе, и опет по наруЯбини прекоморских, Љеднако тако и немачко-шваЉцарских налогодаваца. » то са задатком да делуЉу: кад као медиЉски батинаши, каткада као ружитеЪи или инструктори за разапиЬаЬе православних епископа и клирика, каткада опет као расписивачи потерница за свима Ьима. » свагда правеЮи партиЉашку селекциЉу: себе самих као старотараца, других као нечистих и новотараца, треЮих по нечиЉем, то Љест по сопственом укусу.

»наче сва пустопашност код идентификованих и лоцираних моралних катара и чистунаца, црквених беземЪаша и ловаца на главе потиче само од Ьихове неспремности да лично напусте своЉу незнавеност и одбаце своЉе суЉете, узму на себе крст хришЮанског и богословско-литургичког ѕредаЬа Ц теориЉе и праксе, и да поРу за, и са своЉим народом ка неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода литургичкога, за коЉим сав наш народ толико чезне, и има за Ьега непогрешиво духовно чуло.

ѕосле свих диверзиЉа хушкачке медиЉске камариле у нас, да се констатовати чиЬеница да Ље Ьихов случаЉ попримио и пословичан исказ: —тално у чколу идеду, а зулум свему народу чинеду.

—таротарци су и новотарци

—авремене хришЮане овде, пробуРене за литургичко богословЪе, као и ревнитеЪе за вишевековну литургичку праксу и предаЬа, неке незнавене Ъудекаре и анонимуси упорно тиранишу. ќни су себе овластили да свима издаЉу признанице о православности. ѕа би и да примораваЉу Ъуде, као што су некада гониоци приморавали таЉне хришЮане, да се потаЉно окупЪаЉу у импровизованим катакомбама ради литургиЉских јнафора. Ќекада Ље то бивало тако због крволочних гонитеЪа, а данас бива због неразумних, и повремено крволочних ревнитеЪа, фарисеЉа и самопроглашених старотараца, и наравно, „бораца за веру“. ƒок сви они у ствари, ноторни су новотарци.

Ўто се жртава за —вету ЋитургиЉу наше епохе тиче, у Ьих свакако треба уврстити покоЉног Љеромонаха ƒавида, сабрата ÷рноречког манастира, а у исповеднике: Љеромонахе, преподобног —ерафима из Ѕудисаваца и преподобног аву —офрониЉа из ≈секса.

ћедиЉска клоака

ƒанас Ље самопроглашеним борцима за веру тесно у редовима са свим осталим борцима за веру. ќни би све друге да претворе у издаЉнике вере и да их тако победе, па да све венце победе себи присвоЉе. јли борба прса у прса ниЉе Ьихов начин борбе. ќни бираЉу лак и Љефтин и безбедан начин: по директиви, да устима као клоаком гаРаЉу из потаЉе, па кога погоде, и где га погоде.

ћи наЉдобронамерниЉе подсеЮамо нахушкане и самохушкане домаЮе медиЉске Љастребове и макаЬу на катастрофу коЉа Ље задесила —едму силу у целини: да се Љедан Ьезин део и у планетарном, и у домаЮем опсегу изметнуо у —едму нечисту силу. ѕоследице? ѕример: ЌаЉскупЪа, и наЉкрвавиЉа цена српском крвЪу плаЮена! «бог CNN-фантазиЉа, ћаркала, –ачка, режираних кампова са албанским избеглицама; одмах затим почетак бомбардоваЬа —рбиЉе и ÷рне √оре због наводног одбиЉаЬа —рбиЉе да сараРуЉе: лаж!, а не сарадЬе —рбиЉе са меРународном заЉедницом да не би биле бомбардоване: истина!; па —ребреница у коЉоЉ су сахраЬени убиЉени, али ради што веЮег броЉа и давно умрли, као и живи коЉи данас ходаЉу по ≈вропи; па наводне логорске жице и ограде снимане са унутрашЬе стране према споЪа са окупЪеним групама Ъуди; бомбардоваЬа —араЉева, наводно, без —рба цивила у Ьему; па ’ашка апокалипса над —рбима; ∆ута куЮа у јлбаниЉи; ’оливуд и —рби-лоши момци, Е та маните!  о Юе све режиране лажи толиких наших усреЮитеЪа излистати?!  о Юе болан, те и такве чини, урокЪивог и уклетог магичног ока камере окренутог спроЮу нас, и избеЮ?! £ер, то окце не зна ни за стид, ни за срам, а без душе Љесте!

ќ —тароЉ —рбиЉи/ осову и ћетохиЉи

ћноги и многи од нас с правом су узнемирени, и саблажЬени темама разграничеЬа и граница —рбиЉе(Ьиховим значеЬима и моделима), а затим дарвиноманиЉом на месту светом.

«ато поРимо редом.

—адашЬи и будуЮи такозвани унутрашЬи, наЉсвеобухватниЉи диЉалог, те народно изЉашЬаваЬе или референдум о  осову и ћетохиЉи, разграничеЬу и новим границама

ѕрва —тара света —рбиЉа, залог цара ƒушана —илног, териториЉално Ље отуРена од себе и од народног српског корпуса, и —рби су Ље прежалили: дакле у –епублици (да ли будуЮоЉ ЌовоЉ, —еверноЉ, √орЬоЉ, ¬ардарскоЉ, —ловенскоЉ, —копскоЉ, »линденскоЉ,  рушевскоЉ или Е ипак —еверноЉ ћакедониЉи од скораЕ?!) незванично постоЉе —рби у веЮини, али су они помакедончени и побугарашени, као што су то и тамошЬи √рци, док су сви званично преплавЪени јлбанцима и јрнауташима, и зато су малоброЉни.

ƒруга —тара света и мученичка —рбиЉа, или ¬елика —рбиЉа ƒинастиЉе  араРорРевиЮ, раскупусана Ље од стране масонства и стаЪинизма, титоизма и комунизма; наЉзад, од стране корпоративног либерализма и финансиЉског хегемонизма.

“реЮа —тара света —рбиЉа, —тари –ас са ѕолимЪем, и ƒежевом у срцу, празни се од —рба незванично, док фактички постаЉе —анЯак; она као да Ље у целини муслимански и арнауташки вилаЉет и дуЬалук, са маЬином —рба у себи, но коЉа ипак располаже веЮинском териториЉом.

„етврта света —тара —рбиЉа/ осово и ћетохиЉа не постоЉи de facto него de jure, и она териториЉално нестаЉе насиЪем светских сила, док присуством малога постотка —рба она ипак постоЉи, и за сада опстаЉе. ќстанком постоЉеЮих —рба и урачунаваЬем повратника она би донекле могла да оЉача, и таква да остане у границама –епублике —рбиЉе. » то под следеЮим условима: да сви ми —рби, налазеЮи се свуда ~ издржимо све притиске, и одбиЉемо све нападе уперене против нас, како своЉе унутрашЬе, тако и туРе споЪашЬе.

ј све то опет под сличним условом: да ни Љедан од нас —рба не пристане на отуРеЬе —таре свете косовско-метохиЉске —рбиЉе ради евро-атлантских интеграциЉа! ќтуРеЬе путем сецесиЉе, поделе, прекраЉаЬа, замене териториЉа, корекциЉа границе или независности, и то на апсолутну корист Ўиптара или јрнауташа или јлбанаца, а само на привидну штету, односно привидну корист свих —рба, данашЬих и будуЮих!!! ≈то зашто споЪашЬим и унутрашЬим факторима и оверивачима нашега битоваЬа не треба дозволити да они по ко зна коЉи пут заваде —рбе у —рбиЉи; због Ьиховог циЪа: да се —рби опет искоЪу, да опет добиЉу ракете по глави, и буду отровима запрашени у своЉим генима и по своЉоЉ зеленоЉ трави; затим да буду окупирани, и да на краЉу изгубе преостале делове своЉе отаЯбине.

—ви ми, ~ колико год нас има, ~ и где год се налазили расеЉани по «емЪином шару, а битуЉуЮи у опасностима од пропасти коЉа се као многоглави и многоруки √олиЉат надвила над нама, ~ треба да се заклиЬемо речима светог пророка и цара ƒавида:

јко заборавим тебе, £ерусалиме,

~ —тара света —рбиЉо  осовско-ћетохиЉска ~

нека ме заборави десница моЉа (ѕс. 137, 5).

»нако, сва наша браЮа ~ преосвеЮени архиЉереЉи —рпске ѕравославне ÷ркве ~ веЮ су се заветовала у ЅожиЮноЉ ѕосланици за 2018. годину. ѕотписали су Ље поЉединачно и саборно, па су Ље неустрашиво и упутили своЉ своЉоЉ духовноЉ деци, широм васеЪене, и даЪе ~ до —ветих Ќебеса, и до —вете Ќебеске —рбиЉе. » све досад они при тоЉ одлуци као на бранику стоЉе.

Ќаставак и разрада епопеЉе нашег досадашЬег потираЬа и даЪег нестаЉаЬа

Ќа сва даЪа геополитичка настоЉаЬа америчко-европске, политичко-воЉне јлиЉансе да се —рбиЉа даЪе понижава, комада и пЪачка, требало би —рби да покрену сама Ќебеса, Љер они то могу. Ќа краЉу краЉева, када им Ље бивало наЉтеже они су само Ьима вапиЉали за помоЮ, и помоЮ Ље стизала.

— тим у вези, апстраховаЬе, па и изругиваЬе наЉсветиЉег српског црквено-народног ѕредаЬа:  осовског завета и ÷арства ЅожЉег, или проглашаваЬе српских светиЬа митовима из прошлости: могло би —рбе да кошта губитка идентитета. —ада када су нам Ќебеса насушно потребна, све гарнитуре намештеника на власти коЉе одлучуЉу о свему, и коЉе Юе одлучивати, не би требало да протеруЉу света Ќебеса у митологиЉу прошлости без везе са стварношЮу. ћа откуда то Ьима?! ќчигледно се заборавЪа, или се не жели чути: да Ље корен —рпског народа на Ќебесима, и да се сви неувенЪиви плодови Ьегови пружаЉу ка земЪи, и по ЬоЉ. «ато нас сваки пут и зачуди путаЬа стреле прогреса при помену —рпског народа, поготово када она лети кроз историЉски контекст, са циЪем да у Ьему сами стрелци оставе своЉ траг. јли зар то не сведочи чиЬеницу да нико ниЉе имун на митове и митологиЉу. Ѕригу за историЉу српски народ неЮе никоме оспорити у будуЮности, али небригу око духовне вертикале, око срца —рпског народа итекако хоЮе ~ срце коЉе Ље итекако на небесима, због чега се народ и даЪе нада и веруЉе да Юе и —вета  осовска и ћетохиЉска земЪа остати тамо где ЉоЉ Ље досад било место.

«ато се треба чувати мундиЉалистичког модернизма и прерастегЪивог прагматизма у разговорима о виталним интересима —рпског народа.

Ўта би нам непогрешиви силогизам показао:

—ве заветно у —рба непролазно Ље и користи будуЮности —рпског народа.

 осовски завет и ÷арство ЅожЉе нису пролазне вредности, и зато оне користе како садашЬости —рбиЉе, тако и ЬеноЉ будуЮности.

ѕрема томе, све заветно у —рба нема пролазну вредност, веЮ траЉни залог Ьихове будуЮности и, коначно, вечности.

«апитаЉмо се Љош, шта по питаЬима овог актуелног и насушног силогизма треба да чине делатници државе —рбиЉе у сваком времену?

—ви они заЉедно, не изузимаЉуЮи никог од садашЬих и будуЮих, не смеЉу дозволити, нити поспешивати туРинчеву неумоЪиву одлуку да нам он, туРин, меЬа и промени етос и идентитет! »дентитет —рпског народа:

≈тос —ветосавски у протестантски, светолазарички у лутерански,  осовски завет у ћамонов, и мамона новца!

ƒа ли нам Ље потребан известан вид разраде или поЉашЬеЬа или поговора, сада и овде изнетих теза и ставова?

јко их ставимо у следеЮи поредак, свакако.

»зЉедначаваЬе славне српске црквено-народне историЉе са апстрактном митологиЉом, а себе као намештеника и делатника изЉедначаваЬе са историЉским личностима митских размера, отвара питаЬе:  ако неко ко се сада заветовао, и коЉи Юе се и у будуЮности заветовати на верност служеЬу —рпском народу, може да апстрахуЉе суштину српске народне историЉе и народног завета?!

ћожемо се и радикалниЉе запитати: ќни коЉи у принципу не желе личности и вредности српске свештене историЉе у свом делокругу и програму, зар веЮ не губе право на Ьу? ѕа откуда им идеЉа да се сами у Ьу смештаЉу, и то запамЮени по имену, делу и заслугама? ¬еруЉемо да им Ље усаРена чиЬеница да Ље народ све оне коЉи су пристаЉали на позициЉу бескореновиЮа назвао репом без корена?! ј то ниЉе лако поднети.

—трелу прогреса треба пажЪиво одапиЬати према —тароЉ —рбиЉи/ осову и ћетохиЉи, да она не би пала у трЬе политичко-финансиЉских замешатеЪстава и честара. » Љош бринути о целовитоЉ —рбиЉи, да она не би постала полигон глобалне стреЪане и раскрсница глобалних воЉски.

—рпска дедовина и бабовина и потомство са свим ликовима и догаРаЬима светим, честитим и миломе Ѕогу приступачним, са свима подобним, подобиЉима и подобштинама, никада не сме бити доведена у питаЬе, нити анулирана. —амо у ЬоЉ таквоЉ онда може бити места, и може бити вакта за свенародно исправЪаЬе и покаЉаЬе, Љунаштво и славу; односно данас за суживот са свима Ъудима ~ што Ље √осподу, веруЉемо и знамо, угодно. “о би другим речима био смисао оног нашег обраЮаЬа земЪе Ќебесима за помоЮ; обраЮаЬа кога смо се претходно били сетили као оног насушног и у овоЉ, баш као и у свакоЉ другоЉ свенародноЉ прилици и неприлици; наравно, увек заЉедно са актуелним, и са свима будуЮим старешинама наше —рбиЉе-раЉске бакче.

–еферендуми, односно историЉско-митски √азиместани држани у турбулентним месецима скреЮу пажЬу на чиЬеницу да они коЉи нису са народом од Ьеговог искона, него су са Ьим од оточ, па неки и без косовског заветног етоса, неЮе бити препознати од народа као Ьегови доброжелатеЪи. “ако, сви они коЉи не знаЉу довоЪно, или не желе да знаЉу о живом, незастаривом предаЬу и вредностима —рпског црквеног народа и Ьегове —рпске ÷ркве него га индоктринизуЉу, у опасности су, понавЪамо, да му меЬаЉу идентитет и етос и онтологиЉу. ј после тога би, не даЉ Ѕоже, било тешко, ако не и немогуЮе, одбранити се од свих бодила коЉима бисмо сви ми неумитно и перманентно бивали излагани. » тако без кончине, односно до наше кончине!!!

„иЬенице сведоче да Ље наша —тара —рбиЉа/ осово и ћетохиЉа окупирана териториЉа, и да се она не може трампити ничим своЉим за своЉе, него да се мора чувати, и сачувати!

“ако опет пред свима нама неумитно искрсава питаЬе:  оЉем Юемо се царству приклонити(?!) «емаЪском ли, коЉе Ље замалена, или оном коЉе Ље увек и довека?! ј будемо ли се приклаЬали наЉпре оном Ќебеском, ми Юемо опстати и у овом земаЪском.

 ада Ље испуштен наш жезал?

ќпредеЪивати се увек за —тару —рбиЉу или  осово и ћетохиЉу, да! ~ јли Ље то требало чинити и на време! ~  ад нас Ље тамо било много више, када Ље требало, и када се могло тамо и остати. Ќаравно да треба мислити о томе и сада у невремену и избеглиштву. ќтуда су неоправдане критике да нам наши садашЬи захтеви за повратак изгледаЉу нереални и узалудни. ќни су итекако оправдани, и смислени, и ургентни.

Ѕило да Ље све у сагласности са нашим жеЪеним, било у супротности са нашим реалним стаЬем, сада као да нам, сходно чиЬеницама недостаЉе храбрости, трпеЪивости и сталне молитве √осподу —ведржитеЪу и ∆ивотодавцу. ћолитве примеЬиве на наше садашЬе свенародне невоЪе и муке; велике, вишекратне и вишеслоЉне молитве. –ецимо попут ове молитве косовско-метохиЉског новомученика у савести, ѕатриЉарха ѕавла:

«а милост ЅожЉу нама недостоЉним слугама Меговим, да сачува све нас од мржЬе и злих дела и да усели у нас Ъубав несебичну, по коЉоЉ Юе сви познати да смо ученици ’ристови, народ ЅожЉи, као и свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду ÷арства небескога, √осподу се помолимо.

«а све оне коЉи учинише неправду ближЬима своЉима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржЬом узвративши на мржЬу, да им Ѕог подари покаЉаЬе, просветли ум и срце и обасЉа душу светом ЪубавЪу и према неприЉатеЪима, √осподу се помолимо.

√осподе, како Ље много неприЉатеЪа коЉи воЉуЉу против нас и говоре: Ќема им помоЮи ни од Ѕога ни од Ъуди. √осподе, “и нам пружи руку —воЉу да останемо народ “воЉ и по вери и по делима. јко морамо да страдамо, нека то буде на путу правде “воЉе и истине “воЉе ~ не допусти да буде због неправде наше или мржЬе ма према коме. –ецимо сви усрдно, √осподе, помилуЉ.

£ош се молимо Ѕогу, —паситеЪу свих Ъуди, и за неприЉатеЪе ~ да их √оспод човекоЪубиви одврати од насиЪа над православним народом нашим; да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убиЉаЉу и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покаЉаЬа, правде и спасеЬа. –ецимо сви усрдно, √осподе, помилуЉ.

” поговору о будуЮности —таре свете —рбиЉе или  осова и ћетохиЉе, каква год да Юе она бити, и ми ЉоЉ радо подаЉемо своЉ прозбени одушак са надом:

√осподе »сусе ’ристе,  оЉи си воЉевао за све Ъуде, и победио грех, смрт и Равола, помози и нама, народу “воме (—рпском) да се одбранимо од свих неприЉатеЪа наших, видЪивих и невидЪивих, а да руке своЉе не огрешимо.

–еч “воЉа кад изаРе из уста “воЉих к нама, √осподе Ѕоже —ведржитеЪу, да се не врати празна, него да саврши оно на што Ље пошаЪеш; да нас води у миру, да покори моЮнике, а замке коЉе су они замислили и разапели да би нас заробили, сама ќна, –еч “воЉа да разори. јмин.

ѕриродно Ље прозбу закЪучити речима:

—ви —вети рода нашега православнога, помозите нам да се не одрекнемо своЉе православне душе и вере, косовско-метохиЉске земЪе и светиЬа, и да нам не будете супарници на —трашном —уду ’ристовом.

ѕодриваЬе —рпског престола

ѕоуздани знак да су велике и моЮне државе настаЉале и опстаЉале на штету малих и насилно смаЬиваних држава видимо на примеру “урске и јустро-”гарске, Ќемачке, »талиЉе и —овЉетског —авеза, па јмерике, с Љедне стране, ~ и —рбиЉе, на пример, с друге стране.

ƒок су се поменуте велике државе у свом опстанку и развоЉу по сваку цену крепиле савезима државно-религиЉским, често помоЮу метода и поступака коЉе не бисмо могли назвати часним, дотле се наш мали национ крепио поштеЬем и ¬идовданом.

ј када би —рби применили коЉи од метода туРих Ьеговом етосу, укЪучуЉуЮи унутрашЬе и династичке борбе за Љедан те исти, увек подривани државни престо, они би губили и своЉу садашЬост, и своЉу будуЮност. «бог тих губитака —рбиЉа се у наставку редовно смаЬивала. “ако Ље она пропуштала своЉе прилике да се конституише, и тако да стане на своЉе ноге! МоЉ дакле вапаЉно недостаЉу слога и Љединство!

«ато ЉоЉ Ље такав и садашЬи ерзац и субститут, такав кобац и прут. ƒакле, свако ко жели да има своЉе неприкосновено место у историЉи, мора да држи уЉедначен, и истраЉан корак у ходу и трци са Ьом.

” супротном: se laisser faire (с лесе фер Ц пристати на све, не опирати се). Ќародним Љезиком речено: ѕиши пропало!

—таре и нове боЪке

ѕрадедове су нам уништиле династичке распре, инати и обрачуни.

ƒедове су нам уништиле страначке распре и обрачуни.

ќчеве нам Ље уништио државни, ЉеднопартиЉски комунизам и Ьегове унутрашЬе и споЪне чистке.

—инове нам Ље уништила меРурепубличка и меРудржавна либерална економиЉа и корупциЉа.

”нуке нам Ље уништило глобално тржиште, глобални криминал и наркоманиЉа.

ѕраунуке нам уништаваЉу корпорациЉе, глобална наркоманиЉа, мундиЉални медиЉи и видови демонизма Е

 о Юе од нас, и како опстати Е запитаЉмо се, и просудимо наЉразложниЉе?!

јутосрбоцид

–езултати српске унутрашЬе и споЪне политике су ови, и овако устаЪени:

 ада Ље нека национална маЬина коЉа живи меРу —рбима у питаЬу, па ЉоЉ Ље потребно да прерасте у народ, узима се од —рба: коЉи Юе ЉоЉ чак помоЮи у томе?!

 ада иста маЬина, или сада веЮ нациЉа, жели сопствену териториЉу на српскоЉ териториЉи, —рби Юе и Ьу дати, и у томе Юе ЉоЉ помоЮи?!

 ада Ље нека друга религиЉа, или друго вероваЬе у питаЬу, —рби Юе и за то дати пристанак, па Юе и у томе помоЮи?!

 ада неко, или исти они коЉима Ље чиЬено добро, планираЉу холокауст и геноцид над —рбима под условом да —рби о томе Юуте, —рби Юе и то дозволити, и на то Юе пристати?!

 ада се —рбима нареди да потисну етнониме и топониме своЉих историЉских териториЉа и области, као што Ље то било на пример са —таром —рбиЉом и ¬оЉводином: прво, са териториЉама српских краЪева и царева, односно манастирских имаЬа  осова и ћетохиЉе; друго, са териториЉама Ѕачке и ЅараЬе, —рема и Ѕаната, Е (о чему Ље епископ бачки »ринеЉ снажно говорио у више наврата), —рби Юе и на такав однос и третман пристати.

ј када се —рби ретко сете да затраже своЉа права и поставе питаЬе свог опстанка, места у меРународноЉ заЉедници и степена интегритета, опет Юе то —рбима бити забраЬено, замерано, и они Юе се са тим, наравно, помирити?!

“ако су —рби за све друге око себе мед и млеко, па пчелица и кравица и плазмица! ~ ƒок према себи самима и меРусобно, они су као: Е!

√уске у магли

—рби су вековима избегавали униЉу са «ападом чиЉа Ље конституанта сами ¬атикан —теЉт, а данас хрле у ≈вропску ”ниЉу, и све Ьене законе унапред прихватаЉу, и то опет када Ље ¬атикан итекако присутан у ЬоЉ.

јко —рби то веЮ чине, зар они по Ьеним законима тако веЮ и не живе? „ему онда улазак у гвоздени загрЪаЉ закона коЉи их унапред, и веЮ увелико окива?

Ќе чини ли се то можда да би се огласила српска самопредаЉа са каматом, и да би то било обзнаЬено?

Ќису ли то питаЬа коЉа наводе на помисао да се —рби доводе у ситуациЉу да се понашаЉу као гуске у магли? “о Љест да су веЮ постали конзументи Ѕриселског гео-политичког сплина и спина?!

*

—вет се толико изменио да се ни √арашанинов, ни “итов ни јлександров концепт не могу данас применити. ¬аЪа осмислити нешто ново и прилагодЪиво суровом свету данашЬице. »ма ли српски народ таквог сина?, свима нам поставЪа питаЬе проф. –адош КушиЮ (Nedeljnik, 368), наш познати историчар, инако носилац ордена —ветог —аве ѕрвог степена. ћи бисмо му одговорили да —рпски народ свакако има сина и у оваквом времену, али би овога требало слушати, уважавати и поштовати. “аЉ син Ље увек ѕатриЉарх —рпске ѕравославне ÷ркве: онаЉ ѕредстоЉатеЪ —рпске ÷ркве коЉи Ље преЉемник у ƒуху и служитеЪ »стине, коЉи се труди да следуЉе првом српском ѕрвоЉерарху —ветом —ави («. ѕ.).

ѕретходник нашег садашЬег ѕатриЉарха »ринеЉа, ѕатриЉарх ѕавле, посаветовао Ље —рпкиЬе као своЉе кЮери да не врше абортус да не бисмо ишчезли као народ, али Ље он био дочекан од Ьих на нож! » садашЬи ѕатриЉарх »ринеЉ саветуЉе —рбе и моли их као своЉу децу да буду Љединствени и сложни да их заваРене не би задесила пропаст, али и он бива од истих дочекиван на нож! ѕоставЪа се овакво питаЬе: ”колико би (масе) данашЬих —рба коЉи Љедним оком гледаЉу на ¬ашингтон а другим на ћоскву, и сам —вети —ава покушао да уразуми, постоЉи ли боЉазан да би и он доживео фиЉаско. ЌиЉе онда ни наЉмаЬе чудно што садашЬи ѕатриЉарх »ринеЉ —рбе пропагандном машинериЉом заведене да изазову балканско пролеЮе за рачун Ќато-налогодаваца подсеЮа на оно шта им Ље чинити. ƒа ли ишта више закЪучивати сада када нам Ље више пани него стани? »пак можемо закЪучити тако што Юемо репликовати професору –адошу КушиЮу: да —рпски народ има сина, али да син нема Е?! ѕогаРаЉмо кога.

ƒве наЉвеЮе српске недоумице

 ада други сатиру —рбе путем геноцида и холокауста, свет Юути, као да Ље то сасвим природна ствар. ƒок сами —рби за то као да слабо, или недовоЪно маре. ћеРутим, Љедна друга ствар би —рбима требало да буде такоРе саблажЬива: када сами они сатиру себе кроз аборшн-цид и мемори-цид! ќ томе пак —рби наЉрадиЉе Юуте, и опет поступаЉу тако као да о томе не би требало да се зна, и да се говори! ѕитамо се: какве су то Љедначине, какво Ље то србоваЬе своЉоЉ штети у рачун?!

*

“реба нагласити Љош Љедну чиЬеницу: ¬еЮина —рба Љавно говори о  осову и ћетохиЉи као о своЉоЉ земЪи, док Љедан део Ьих са  осова и ћетохиЉе и Љавно и таЉно, вишеструко продаЉе своЉу имовину, односно бабовину.  ога ту све онда прозивати, а кога кривити и осуРивати за све што нам се збило и збива, питаЬе Ље сад?!

*

„ича ћироЪуб £евтиЮ, проф. ѕолитикологиЉе религиЉе на ‘ѕЌ-у поседуЉе непогрешиво чуло за косовско-метохиЉску апокалипсу; у вези са Ьом опет, он поседуЉе чуло за сеизмологиЉу дубоке државекоЉом господаре циЉаши на челу са донедавним евангелистом, религиЉске маскоте на челу са радикализованим исламистима и оним секташима коЉи не веруЉу у оваплоЮеЬе Ћогоса ЅожЉег.

Ўто се фразе и синтагме безгрешно зачеЮе тиче, коЉу Ље ча-ћироЪуб употребио у свом новинском обраЮаЬу читаоцима, ми му добронамерно скреЮемо пажЬу на следеЮу чиЬеницу: он као признати научник коЉи се бави политикологиЉом религиЉе (гео-политиком, социологиЉом, историЉом, Е) требало би да се искобеЪа из ове одреднице и да Љу не употребЪава без наводника и обЉашЬеЬа, Љер у ствари, она Ље заврзлама римокатоличке ћариологиЉе, и не води нигде другде до у хулу и Љерес. ƒок, уместо Ье треба употребЪавати израз бесемено, односно девствено зачеЮе, и девствено роРеЬе (свети √ригориЉе ѕалама-Ѕеседа на —ретеЬе 24), Љер оно има сасвим друго значеЬе, и одраз Ље правилног исповедаЬа догматске истине ѕравославне ÷ркве о ќваплоЮеЬу Ћогоса од ƒуха —ветога и ћариЉе ƒЉеве; и наравно, гарант Ље остаЉаЬа на путу спасеЬа.

” оне коЉи се климаЉу по питаЬу других ствари, ча-ћироЪуб убраЉа и оне коЉе он назива врхунскимсрпским теолозима Ц дарвинистима.

ќ дарвинизму

ѕозадина дарвинистичке афере

ƒарвинова философско-космолошка теориЉа еволуциЉе и Ьена планетарна проповед, коЉе су, обе, Ьегови следбеници претворили у лжеучеЬе и хулу на Ѕога, временом су постали основа за дилему морала и неморала; правде и неправде и жртве и злочина; протегнули су се од саме еволуциЉе, преко мутациЉе до деградациЉе; слободе и колониЉализма; братоЪубЪа и братоубиства; империЉализма и расизма, нацизма и геноцида, с Љедне стране, и човекоЪубЪа с друге; затим сврхе и бесмисла; Ѕога “ворца, и оца лажи Равола.

ќдносно ескалационизованих, то су сви они, ѕапом ѕиом ƒванаестим (≈нциклика Humani Generis ~ ќ ЪудскоЉ раси) подстакнути; дакле сви у делу хришЮанског света прелашЮени атеизмом и богоборством, па погинули у агностицизму и нихилизму.

«аглибЪеност у искушеЬе дарвинизма и покушаЉи самооправдаЬа

 ао што смо чули и видели на нашем претпрошлогодишЬем јрхиЉереЉском —абору, у перипетиЉу са дарвинизмом уплела се и група професора ѕЅ‘-а у Ѕеограду. —ами потписници јпела за улазак у Ьу, ту перипетиЉу, понудили су га исти на потписиваЬе и јрхиЉереЉима —ѕ÷-е. јли таЉ чин ниЉе уродио плодом. ѕретходно пак, истом покушаЉу биле су изложене и све неутралне колеге ѕравославног богословског факултета, али су се и оне одржале, држеЮи се по страни.

ќ самоизвиканим младоумним свезнадарима

—вим дарвинистима и свима прелашЮеним дарвинизмом и болеЮивим на дарвинизам требало би наЉпре сугерисати упуЮиваЬе молитве светом ѕраоцу јдаму: да им он опрости што су због силне жеЪе, рецимо за титулом васеЪенских богослова, остали без тачног и лепог православног умоваЬа, расуРиваЬа и обазривости. —угерисати им молитве да им он, ѕраотац јдам сада помогне да се ману ƒарвиновог планетарног племена и уЉдурме и Љереси! ƒа се у ту заврзламу поготово богослови, презвитери и епископи не упетЪаваЉу, и да не постаЉу перЉанице те пропале и обрукане ствари.

*

“еолози и коментатори коЉи су гадЪиви на јдама и ≈ву као на конкретне личности апстрахуЉу библиЉска казиваЬа о ѕрародитеЪима у –аЉу сладости; они дакле апстрахуЉу саме тамошЬе личности-протагонисте и саговорнике. јли судеЮи по томе, зар они не апстрахуЉу и све свете црквене тумаче, химнографе и зографе раЉске епопеЉе, и зар их ипак не сврставаЉу у (Ѕоже опрости!) Е схизофренике! £ер сви ови свети црквени ерминевтичари ~ дало би се закЪучити по схватаЬима дарвиниста и нетрезвених заговорника дарвинистичке перипетиЉе ~ да не знаЉу довоЪно шта говоре, пишу, певаЉу и проповедаЉу; уопште, у шта то они коначно веруЉу?!

ѕркосни дарвинофили коЉи не маре за библиЉска казиваЬа

јко за дарвинофиле праотац јдам ниЉе историЉска, веЮ само символичка и фигуративна сподоба, чак живуЪка, дакле никако не христолика личност, онда им ни ќткривеЬе и ѕредаЬе, па сви библиЉски извештаЉи о свима и свему тамошЬем нису довоЪно исторични, ни есхатолошки убедЪиви као адути? » то адути протолошки и онтолошки! «ар им напослетку и сав ƒомостроЉ —пасеЬа неЮе бити потпун, и по себи несавршен?!

”нутрашЬа сведочанства о ѕрародитеЪима и ѕотомцима, –одослови и “аЉне, пансведочанства ~ литургиЉске јнафоре, Е? ѕа све и сва у ÷ркви?! Ўта реЮи о ономе што Ље у апсолутноЉ вези са свиме што се догодило у самоме –аЉу?!

ƒарвинов Раволак-паклени богослов дакле, данас поново куца на врата свих лакоумних, знаЉуЮи их као неутврРене у вери! ќнако како Ље своЉевремено сам применио чешагиЉу за ушеса афтоидолима, неизлеченим зоистима и сотировцима: еротоманима, неокартезиЉанцима и библистима-православним протестантима. »стом чешагиЉом Ље он и код броЉа православних богослова на меридиЉанима ѕравославЪа пронашао подобне за безрезервно следбеништво и епигонство богословствуЉуЮима на придумку.

” праву су они коЉи се бусаЉу у прса слоганом да све што ниЉе христолико, ниЉе ни православно ни спасоносно! “ако Ље, и тако Љест! ~ јли где Ље онда у стварима еволуциЉе моментална реакциЉа, непоколебива одбрана прашног јдама (?), створеног Ѕогом по образу и подобиЉу ЅожЉем! Ќе дакле еволуциЉом по моделу примата, нити по развоЉноЉ еволутивноЉ инерциЉи и хазардерству!

≈во крунских исказа против свих двоЉаца, троЉаца или троЉанаца, па против епигона, те измечади и прочих дарвино-маниста:

„овек, земЪанко (1.  ор. 15, 47), животиЉе, ниЉе створен наЉпре као прах па затим као животиЬа или живуЪка, да би временом еволуирао у јдама као лично биЮе, да би му се Ѕог рецимо, могао обратити као личности, почаствованоЉ ЅожЉим обличЉем, па у односу и општеЬу са Ьим уготовити све оно о чему читамо у  Ьизи ѕостаЬа да се догодило, и ушта смо сви ми поверовали (ѕостаЬа 1, 26-29. 2, 7-8, 15-25. 3, 1-24. 5, 1-2). јдам Ље добио своЉе име у дану ствараЬа (ѕостаЬа 5, 3), и оно Ље придевска, описна именица, баш као и сва друга библиЉска имена, почев са √осподЬим, и опет завршив са оним »суса ’риста. ЌиЉе дакле било интермеца измеРу чинова ствараЬа од праха и оживотвореЬа по имену (само недоучке и преучеЬаци умеЮу чин оживотиЬеЬа пре јдамова оличноснеЬа), Љер се тада збивао сами стваралачки акт човека јдама, те Ьегове другиЬе –ебре, односно ≈ве-∆иване, коЉа Ље настала од биЮа јдамова (од ребра му), а да ни она сама ниЉе имала животиЬску фазу. ‘азу коЉу нам лига дарвиниста и дружина дарвиноманичних подмукло и упорно подмеЮе на верификациЉу.

Ѕог Ље дакле општио са јдамом и ≈вом као са словеснима и личноснима и у –аЉу, и по изгнаЬу из –аЉа: као са савесним и одговорним биЮима, никако пак са бесловесним; Ьима су се и очи отвориле да виде да су обнажени од благодати. “о Љест, да су се огрешили, и огреховЪени постали, па да су и покаЉнички заплакали. “о Ље од кЪучне важности; сведочанство нераскидиво повезано са ƒомостроЉем —пасеЬа и са ’ристом, а  ога лига дарвиниста ипак несвесно и потмуло не воли, него га ружи, и намере Ље да против Мега смишЪа нове тактике на штету библиЉског богословЪа.

Ќеко нас дакле утеруЉе у сопствену беду: прво библиЉскога казивача ѕостаЬа, па самога ’риста ~ носиоца ƒомостроЉа! јли утериваЬе бива у схизофрениЉу и сумЬу! ƒа сами они нису знали: ћоЉсиЉе шта пише, ’ристос шта говори и ради?!

≈то како се ѕакао продубио и проширио за Љош Љедан беочуг! ƒарвинов беочуг!

—ве и да Ље постоЉала еволутивна фаза, и (не)одреРени период „животиЬареЬа“ ѕрародитеЪа, а нису постоЉали ни таква фаза, нити такав период, ЅожЉа благодат нас Ље конкретно ~ известила о томе да су два словесна прабиЮа била недовоЪно приЉемчива за Ьу (!) ~ а не хипотетички ~ да су две праживуЪке могле имати претприЉемчиву фазу (!). ќпет се дакле чудимо како чешЪарима ушеса ни целокупна домостроЉитеЪска црквена мисао ниЉе била довоЪно афирмативна, сажета и чиЬенична за Ьихово поимаЬе праве предаЬске вере о ствараЬу јдама по икони и подобиЉу ’ристовом и ЅожЉем!

≈во опет  Ьиге ѕостанка као доказа да Ље Ѕог створио Ъуде, у дан када Ље ќн створио јдама по лику и обличЉу своме, односно ’ристовом, да их Ље створио мушко и женско и благословио их (ѕостаЬа 5, 1-2; 9, 6), а да су се деца јдамова раРала по обличЉу јдамовом за Ьегова живота-живота коЉи Ље траЉао 930 година или преко 9 векова. “ако: „ Е поживе јдам сто и тридесет година, и роди сина по обличЉу своме, као што Ље он, и надену му име —ит. ј родивши —ита поживе јдам осам стотина година, раРаЉуЮи синове и кЮери (дакле синове и кЮери, не живуЪке или еволуциону недоношчад!-н. п.). “ако дакле поживе јдам свега девет стотина и тридесет година, и потом умре.“ (ѕостaЬа 5, 3-5).

—ве лепо пише, али се написано не чита, па се зато не тумачи ваЪано!!!

 рунски доказ против дарвиниста

ќваплоЮени Ћогос »сус ’ристос, Ќови јдам, приликом свог оваплоЮеЬа ниЉе узео тело маЉмуноликог примата, коЉи као антрополошки метаморф ниЉе тада ни постоЉао, нити Ље постоЉао икада после тога, као што ни у будуЮности никада неЮе постоЉати, него се ќн оваплотио у прашЬаво тело свога претка и земаЪског праоца старог јдама чинеЮи га нетрулежним; а јдама Ље сам ќн био, и Љесте потомак. ѕотомак му Ље била и Мегова мати ѕресвета Ѕогородица, коЉа Ље такоРе носила тело од истог праха од коЉег и Ьен предак, праотац јдам, односно Ьен √оспод и син, Ќови јдам и ≈мануил, наЉавЪиван преко пророка.

ƒекодираЬе ’ристовог лика

ќно што произилази из читаЬа омилиЉе —ветог ¬асилиЉа ¬еликог ѕротив савелиЉанаца и јриЉа и аномеЉаца а што се дотиче иконе (4-6), Љесте утисак да дарвиноманични Ъуди настоЉе да у православно библиЉско богословЪе учитаЉу врсту декодизациЉе ’ристовог лика или иконе. £едноставно, они као да настоЉе да докажу следеЮе: јко Ље и било ствараЬа јдама по лику, ниЉе га било на самом Ьеговом почетку него у потенциЉи, и са одоцнеЬем, и то после иживЪеЬа примордиЉалне, животиЬске фазе Ьегове (јдамове), коЉоЉ Ље ето последовала фаза иконичка, када се он коначно и иконизовао као сподоба.

—ве и да Ље наш предак «емЪанко, наЉпре анонимна и неидентификована особа, односно збирна именица за Ъудски род, постао личност тек када Ље створен по лику, Ѕог Ље опет, са Ьим/Ьом разговарао, а не са приматом из друге врсте биЮа-врсте животиЬске. јдаму Ље дакле као личности Ѕог рекао да даЉе имена животиЬама, он да обраРуЉе –аЉ, он да буде глава жени, Е «бог тога треба овде нагласити важеЬе правила име Ље ознака. £ер, ради се о случаЉу преименоваЬа тафтолошке ознаке земЪанка и јдама у лично име јдам; или, поистовеЮеЬа ознаке и означеног у тафтономасиЉи, односно библиЉскоЉ ономатологиЉи.

√еографске и климатске, историЉске и генетске чиЬенице утицаЉа на Ъудски лик при том су само условне, сингуларне и толерантне: дакле и онда, када пред собом имамо зверолику сподобу у чиЉу припадност Ъудском роду при Ьеном крштеЬу нисмо сигурни, ми Ље третирамо као Ъудску личност. “о Љест, ми Ьу само условно третирамо као Ъудску личност, и оставЪамо могуЮност да Ље само у том случаЉу дошло до неке врсте оживотиЬеЬа датог биЮа, али да оно долази од родитеЪа Ъудског порекла. “о нам пак никако неЮе служити као хипотеза и аргумент да порекло човека изводимо из животиЬе коЉа Ље некада наводно еволуирала у човека. — обзиром на оваЉ редак феномен, некоме би могла пасти на памет инверзна аналогиЉа: да из човека изводи порекло животиЬе. јли упркос томе, таЉ опет не би одмакао у унапреРеЬу ове ствари. » то због небивалих ординарних скокова из врсте у врсту.

¬ратимо се у епицентар теме. ЅиблиЉска историЉа нам нуди Љош Љедан крунски доказ о централноЉ улози христоликог човека и Ьегове заЉеднице са припадницима истог рода, и то на почетку друге епопеЉе човечанства. “ако нам библиЉска историЉа нуди доказ о поновЪеном антропосу и Ъудима као о Љош Љедном од наших предака, а не о примату-животиЬи и чопорима. –еч Ље наЉпре о нестанку Ъуди и живих биЮа у ѕотопу са лица планете «емЪе, сем патриЉарха по имену ЌоЉе, и свег дома Ьеговог (супруга, синови, кЮери, снаЉе; заЉедно са примерцима свих животиЬа и живих биЮа поЉединачно и по врстама: ќд сваке животиЬе чисте узми себи седам (и) седам, мушко и женско, а од животиЬа коЉе су нечисте, по двоЉе, мушко и женско Ьегово. “акоРе од птица небеских седам (и) седам, мушко и женско, да живи семе по лицу све земЪе ( Ьига ѕостаЬа 7, 1-3; о истом, ст.: 8-9; о истом: 14-16; о истом: гл. 8, 16-20). «атим бива реч о Ъудима из чиЉег рода Юе произаЮи ново човечанство (тамо: 9, 1-2). ѕосле ѕотопа дакле човеку и ЪудскоЉ врсти Юе опет бити дато родоначелништво, а не примату и чопору, колико год ови изгледали хуманоидно (тамо: 9, 2, 7-10).

«ашто дакле стрепети због божанског промислитеЪног фаворизоваЬа Ъудског капацитета и потенциЉала? £ер, тако стрепе дарвинисти у своЉоЉ планетарноЉ фарси и Љереси. „ак укЪучиваЬем неке врсте примата: неандерталца и хомосапиенса у крунску аргументациЉу дарвиниста, дарвинисти и дарвиноманични ништа неЮе добити на своЉим теразиЉама или на талону! » тада Юе неки други фактори бити примарниЉи: географско и климатско поднебЪе, генетика, болести, аномалиЉе, инцести, идолопоклонства, магиЉе Е ќтуда Юе дакле и каквоЮа Ъудског изгледа произилазити. ƒанас, и у овом тренутку доказ за то су разнолики уроРеници коЉи се стално откриваЉу по забитима ѕланете. Ќо они су по правилу и оригиналу Ъуди, и Ъудског су порекла; чак и тада када су одрасли са животиЬама, и оне их биле однеговале.

ƒублет: приЪежно читаЬе ЅиблиЉе, ваЪано разумеваЬе ове

ѕотом рече Ѕог: Ќека земЪа пусти из себе жива биЮа по врстама Ьиховим, стоку, гмизавце и звери земаЪске по врстама Ьиховим. » би тако. » створи Ѕог звери земаЪске по врстама Ьиховим, и стоку по врстама Ьеним, и све гмизавце на земЪи по врстама Ьиховим. » виде Ѕог да Ље добро. (ѕостаЬа 1, 24-25).

(ќчевидно да Ље и примат-маЉмун врста живог биЮа створеног од земаЪског праха).

ѕотом рече Ѕог: ƒа начинимо човека по своме лику, себи слична, коЉи Юе бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земЪе и од свих гмизаваца што гмижу по земЪи.

» створи Ѕог човека по лику своме, према лику ЅожЉем створи га, мушко и женско створи их.

» благослови их Ѕог, и рече им Ѕог: –аРаЉте се и множите се, и напуните земЪу, и владаЉте Ьом. » будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериЬа што гмиже по земЪи. (ѕостаЬа 1, 26-29).

(„овек и жена су створени ЅожЉом силом, и Ьима Ље дато да владаЉу и врстама маЉмуноликих биЮа).

ј створи √оспод Ѕог човека од праха земаЪскога, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. » засади √оспод Ѕог врт у ≈дему на истоку, и онде настани човека, кога створи. (ѕостаЬа 2, 7-8).

» узевши √оспод Ѕог човека настани га у врту едемском, да га ради и да га чува (ѕостаЬа 2, 15).

(√оспод Ѕог Ље створио човека од праха земаЪског и у Ьега удахнуо своЉ животворни дах, и утиснуо му ѕрволиков лик, чиме Ље он постао душа жива коЉа Юе живети у раЉу, радити у Ьему и чувати га).

» рече √оспод Ѕог: ЌиЉе добро да Ље човек сам. ЌачиниЮу му друга (помоЮника) према Ьему. £ер √оспод Ѕог створи од земЪе све звери поЪске и све птице небеске, и доведе их јдаму да види како Юе коЉу назвати, па како јдам назове коЉу животиЬу онако да ЉоЉ буде име. » јдам надену име сваком живинчету и свакоЉ птици небескоЉ и свакоЉ звери поЪскоЉ, али се не наРе јдаму друг (помоЮник) према Ьему (ѕостаЬа 2, 18-20).

(√оспод Ѕог Ље дао јдаму знаЬе да и примату-маЉмуну и врсти маЉмуна надева имена.

√оспод Ѕог јдаму ствара другу, ≈ву! ƒакле √оспод, а не еволуциони процес у коме би се овде и Ьено омаЉмунеЬе од примата временом преокретало у Ьено очовечеЬе).

» √оспод Ѕог створи жену од ребра, коЉе узе јдаму, и доведе Ље јдаму. ј јдам рече: √ле, ето кост од моЉих кости, и тело од мога тела. Ќека ЉоЉ буде име ∆ена (∆ивана), Љер Ље узета од човека. (ѕостаЬа2, 22-23).

(» жена Ље дакле створена од човековог ребра и ЅожЉим животним дахом, никако не од примата приматизациЉом).

ЅиблиЉска антропологиЉа спрам асиметриЉе и скоковитости

≈волуционисти и уЉедно материЉалисти имаЉу засторе па не виде истину у библиЉском извештаЉу о ствараЬу човека; при свом исповедаЬу Љереси о еволуциЉи примата у човека; при суксцесивном сЉедиЬеЬу душе и тела код човека; при чиЬеници нееволуираЬа тела примата и нееволуираЬа квалитета Ьегове душе у тело и душу човека!

*

—личан изглед зигота и ембриона човека и животиЬе, рецимо маЉмуна, никако ниЉе априоран доказ порекла човека од животиЬе коЉе би се, само то порекло заметало на начин миксоваЬа Љош у утроби, а да би изван Ье следио само готов доказ еволуциониста за Ьихову тврдЬу.

*

—ва створена твар претходи јдаму као наЉава ствараЬа Ьега ради Ьеног возглавЪеЬа и цароваЬа Ьоме, никако пак не јдама као Ьезиног еволутивног изданка суи генерис. —твараЬе јдама Ље троЉични свечан и посебан чин; то Ље ствараЬе од праха земаЪског и са иконичким и омиотичким потенциЉалом, а никако не преобликоваЬе «емЪанка од приматовог телесног састава са еволутивном потенциЉом. ѕотрага и потера дарвиниста за еволутивном везом или кариком примата-претка и праоца јдама-антропоса остаЮе добровоЪни, уклети или —изифов посао научника, да они као леви разбоЉник до конца времена раздиру ’ристов лик са предЬе и са средишЬе стране јдамове главе. Ќаравно, без успеха! » све тако до конца самога тога неостваривог и неблагочестивог циЪа. «ато Ьима само Љедно треба предочавати. Ќикада се у будуЮности неЮе, све док буде постоЉао Ъудски род у овом стаЬу, ма и Љедан Љедини маЉмун преобразити у човека, као што се ни до сада ниЉе преобразио, нити Юе се ма и Љедан човек икада у будуЮности преобразити у маЉмуна, као што се ни до сада, ни потенциЉално ни реално, ниЉе преобразио. Ќего Юе свако остати на своме месту и у своЉоЉ врсти, и у односу са оваплоЮеним Ћогосом,  оЉи Ље —ам осмислио врсте свих живих биЮа и природа, и  оЉи Ље све своЉе односе засновао са Ьима.

ќ самом том нашем човеку вели ѕсалмопоЉац: «аметак моЉ видеше очи “воЉе Е (ѕс. 39, 16). £а сам личност у “ебе од мога почетка, и замишЪен сам таквим кад Љош ниЉе било ниЉеднога мога дана.

ј свети пророк «ахариЉа би на то: ,,√овори √оспод коЉи Ље разапео небеса и основао земЪу, и створио човеку духa коЉи Ље у Ьему“ (12, 1).

ѕромена матрице

ќпет и опет читамо из  Ьиге ѕостаЬа: √оспод Ѕог начини јдаму и ЬеговоЉ жени кожне хаЪине и одену их у Ьих Е » √оспод Ѕог одасла га из раЉа сладости, да обраРуЉе земЪу, од коЉе Ље узет Е ј јдам позна ≈ву жену своЉу, и зачевши роди  аЉина Е (ѕостаЬа 3, 21, 23. 4, 1).

—ве до истериваЬа јдама из ≈демског врта однос јдама и Ѕога био Ље благодатан, и са повеЮаваЬем или променом степена облагодаЮености код ѕраоца. ѕрема томе, никакав меРучин измеРу ствараЬа, наводно, безличног човека, како би еволуционисти хтели да Ље било, и након, наводно, опет по баснословЪеЬу и хтеЬу истих, еволуциЉе примата у човека, па у наставку дефинисаЬа јдама ликом и подобиЉем да би он постао душа жива односно духовна, таЉ меРучин не налази себи ни места, ни корена у реалности!

ѕромена матрице јдама из стаЬа благодатног тропоса ипарксеос у стаЬе психофизичке травматизованости и плегматичности, неуролошких, хематолошких, хемиЉских, физиолошких и полних промена, порива, нагона, комплекса и карактера, односно деобе на области логикона, тхимикона и тхимитикона испоЪиЮе се, и почети да доминира у ƒЌ  сетовима тек у јдамовом новом свету Ц ексориЉи или у изгнанству, што Ље еквивалент за оваЉ свет.

»споведаЬе православне онтолошке антропологиЉе против дарвиниста

ѕочетак биЮа ми Ље

по “воЉоЉ наредби.

£ер “и усхтеде

да ме од непостоЉаЬа

у живо биЮе приведеш,

од земЪе ми тело саздав

и —воЉим божанским

и животворним надахнуЮем

да ми душу подариш, и Љеси.

«ато —паситеЪу

у земЪи живих,

и под кровом праведних

упокоЉ слуге “воЉе.

(Ќа —тиховЬу, —лава гл. 6, —уботе месопусне на вечерЬу ѕосног “риода).

„овек јдам из јнафоре

” молитви светог ”зношеЬа јнафоре светог ¬асилиЉа ¬еликог свештеник приклоЬене главе над дискосом вели: (Е) створио си човека узевши прах од земЪе и почаствовавши га ликом твоЉим, Ѕоже, настанио си га у раЉу сладости, (Е) изагнао си га праведним судом твоЉим, Ѕоже, из раЉа у оваЉ свет, и вратио га у земЪу од коЉе Ље био узет, (Е). ћи указуЉемо на чиЬеницу да Ље овде реч о Љедном и истом човеку, створеном од праха земЪиног и настаЬеног у раЉу сладости, и изагнаног из раЉа и враЮеног у земЪу од коЉе Ље био узет; и опет, да Ље таЉ исти човек био почаствован ликом ЅожЉим, коЉег он исти никада ниЉе изгубио. «ар ови искази, коЉи су заузели своЉе траЉно место у ЋитургиЉи-наЉизворниЉем богословЪу ÷ркве-, оставЪаЉу место за псевдонаучни волунтаризам дарвиноваца-еволуциониста и манипулатора епопеЉом првосазданог човека? » то човека кога Ље Ѕог не само створио, него га и личношЮу учинио! „име Ље и сваку помисао на примата-човековог наводног претка, коЉи се наводно намерачио, да у наводном неодреРеном временском периоду наводно еволуира у човека-земЪанка. ј ко Ље таЉ човеков примат, ми наводно, Љош не знамо, Љер су научници наводно изгубили карику за коЉу су га држали чврсто везана. » опет, када Юе Ље они наЮи, то баш нико на свиЉету не може да зна?!

÷рквене консеквенце коЉе део хришЮана и део Ъуди сноси за хулу на Ѕога у вези са ЅожЉим ствараЬем света и ƒомостроЉем спасеЬа

” —инодику ѕравославЪа (ћолебану у ЌедеЪу ѕравославЪа за обраЮеЬе оних коЉи су заблудели и отпали од ѕравославне ÷ркве) ми

први јнатематизам изричемо:

ќнима коЉи поричу ЅожЉе постоЉаЬе, и тврде да Ље свет самопостоЉеЮи, и да су све ствари у Ьему настале случаЉем, без ѕромисла ЅожЉег;

пети јнатематизам изричемо:

ќнима коЉи одбацуЉу благодат и искупЪеЬе проповедано £еванРеЪем као Љединим средствима нашег оправдаЬа пред Ѕогом;

девети јнатематизам изричемо:

ќнима коЉи се одричу —абора —ветих ќтаца и Ьиховог ѕредаЬа, коЉе Ље у сагласности са Ѕожанским ќткривеЬем, и побожно Ље чувано од стране ѕравославне —аборне ÷ркве;

десети јнатематизам изричемо:

ќнима коЉи вреРаЉу и хуле на свете иконе, коЉе ÷рква прима у спомен дела ЅожЉих и оних коЉи су му угодили да би оне коЉи их гледаЉу надахнуле побожношЮу и подстакле их да се угледаЉу на Ьихове примере, и онима коЉи кажу да су оне идоли.

ƒо коЉих резултата нас доводи анализа селектованих††анатематизама, повезаних са страним и домаЮим дарвинистима и еволуционистима? «а шта су они одговорни, односно виновни?

ѕрема првом они су нихилисти, периптосиолози или казуисти;

према петом секташи христоборци;

према деветом неправославни хришЮани, по конфесиЉи протестанти;

према десетом иконоборци.

≈схатолошки доказ против еволуциЉе и дарвинизма, као и против Ьихових заговорника

—ходно црквеном ѕредаЬу и библиЉскоЉ хронологиЉи, Љедног ћарта, пролеЮног месеца, у будуЮности, седам тисуЮа петстоте године од ствараЬа света, √оспод Юе покренути свеопште васкрсеЬе, сазвати —веопшти —уд и васпоставити потпуно и неуништиво стаЬе целокупне твари. ѕружимо овде хипотетичку могуЮност и животиЬама да се и све оне по врстама или приматима и у паровима поЉаве у постваскршЬоЉ стварности; исто то да важи и за маЉмуна-примата, на кога иначе еволуционисти, наслоЬени на ƒарвина, упиру прст као на човековог претка. Ўта би се тада могло догодити? “о, да ѕраотац јдам угледа живуЪку чиЉу Ље он таЉну као биЮа веЮ созерцавао и именовао у –аЉу; док ми Ъуди да угледамо свога претка јдама, од кога иначе водимо своЉе Ъудско порекло, а он из ЅожЉег стваралаштва да нам буде познат из чина званог антхропопиисис и адамопиисис. Ќа хипотетичко питаЬе: шта Ље са меРуврстом на релациЉи маЉмун-човек и човек-маЉмун Ц не би било одговора, Љер се такав процес еволутивног преласка из врсте у врсту: животиЬе у човека никада ниЉе ни догодио у историЉи настанка живих биЮа, него само то да Ље свако остао у своЉоЉ врсти неокрЬен, маЉмун-примат и четвороножац у своЉоЉ, човек двоножац у своЉоЉ. «ар све до овога часа ниЉе тако?! ƒа!, и да свако наставЪа да пребива у своЉоЉ врсти; маЉмуни наводном еволуциЉом у човека, не смаЬуЉуЮи се броЉчано ни за Љедног свог представника, Ъуди наводном еволуциЉом од маЉмуна, не повеЮаваЉуЮи се броЉчано ни за Љедног свог представника! ≈то како би ова ствар стаЉала у хипотетичкоЉ ситуациЉи, и како би еволуционисти-дарвинисти у ЬоЉ опет и опет остали кратких рукава.

*

ѕарафразираЉмо младог научника европских размера ћ. ƒ., коЉи расуРуЉе да посезаЬе за дарвинизмом ниЉе ни из каквог научног мотива. Ќего, да Ље социЉалдарвинизам и принцип да велика риба прождире малу рибу гесло неолибералног капитализма коЉи еколошки уништава планету.

*

Ќагласимо да Ље Љош Љедан наш научник, редовни професор на  атедри за ѕравославну догматику ѕравославног богословског факултета у »сточном —араЉеву, проф. др «дравко ѕено, меРу првима у нас стручно, и наЉсавесниЉе деконструисао основне идеЉе и поставке теориЉе и дарвинизма и еволуциЉе, показавши да се тамо ради о прелести и Љереси! ЌашоЉ богословско-патролошкоЉ савременоЉ баштини он прилаже два своЉа бриЪантна сочиЬениЉа:

  1.  ритика учеЬа теолога дарвиниста.
  2. ѕротив теолога Ц дарвиниста аргументима светог ћаксима »споведника (јпел на апел Ц наставак. Ѕеоград, 2017 год.).

*

ƒарвинизам? ≈волуционизам? ћи? Ќе померати меРе и границе ќтаца! Ќишта не чинити исхитрено! Ќипошто заступати полуистину и полулаж, Љер су оне материЉал за сваРу; с обзиром да он изазивача сваРе на краЉу одводи у Љерес Ц а Љерес доводи до распада свега, свих и свуда.

*

ƒок „арлсу ƒарвину, и упорним дарвинистима неко може и трикратно да одбруси: јнатема!!!, свима осталим упалим у антрополошку и христолошку уЉдурму, и до коЉег степена и у Љерес дарвинизма?! Ц баш због Ьихове незнавености и лаковерности и научног помодарства као недоучених и преучених, требало би, руководеЮи се братоЪубЪем и бригом за спасеЬем Ъуди, упутити позив да даЉу исповедаЬе вере визави саме дарвинистичке Љереси, и Љош да се неизоставно покаЉу за саблазан коЉу су произвели у своЉим срединама, па и шире!!! ”колико би се установило да су они у прелести и да упорно хуле на ƒуха —ветога, требало би им одузети, рецимо црквеним учитеЪима и наставницима: право на мисио каноника! ѕраво да предаЉу богословске науке и предмете, а онда редом, Е и тако до краЉа!

£ер све ово било би предузето, под услом да буде предузето, ради даЪег изграРиваЬа —рпске, и уопште, ѕравославне ÷ркве, а против Ьеног разараЬа, коме Ље фанатични дарвинизам и код нас у —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви веЮ почео да доприноси!!!

Ќасушне еклисиолошке теме

≈клисиолошки модел Љедан и многи

≈клисиолошки модел Љедан и многи одржив Ље само под Љедном претпоставком: останка у оквирима еклисиологиЉе, и Ьеног непресликаваЬа на триЉадологиЉу. ” противном случаЉу, у случаЉу поистовеЮеЬа еклисиологиЉе са триЉадологиЉом, и обрнуто, поистовеЮеЬа триЉадологиЉе са еклисиологиЉом зарад афирмациЉе управо тог модела-модела Љедан и многи, Ьегове заговорнике Юе неминовно одвести у Юорсокак; тамо где се поистовеЮуЉу икономиЉска и теолошка триЉада; када се и незадрживо поЉавЪуЉе и субординациЉа унутар триЉадолошког догмата.

ј тада би ќтац био Љедан по власти, а —ин и —вети ƒух би били остали по части. “о би узрочно-последично проузроковало рушеЬе и Љедног и другог догмата Ц и даЪе страхоте Ц страхоту укидаЬа божанског ЉедносуштиЉа, Ц догматског поЉма пар екселанс, ради коЉег су наши —вети ќци ÷ркве водили ратове против Љеретика, страдали од Ьих, али их и побеРивали! ƒакле сви они коЉи буду даЪе доводили у питаЬе неприкосновеност богословских догмата и канониолошких категориЉа, и неподобштинама своЉим експериментисали на месту светом, вргнуЮе себе у семи-гностицизам, и касниЉе, у фул-гностицизам!!!

«адубимо се у оваЉ процес. ћонархиЉу Ѕога ќца пресликати на интеграциЉе цариградског ѕрвопрестолника, коЉи се и у улогу ћилет-баше расколних ”краЉинаца веома уживио, па фанариотску еклисиологиЉу моделовати према гео-политичком тренду ¬ашингтона уз асистенциЉу маЉдановаца-униЉата, Е за велики ЅожЉи аЉтар, ниЉе ли ово дело онога кога су наши —вети ќци назвали ¬еликим умом, а блаженопочивши ѕатриЉарх ѕавле  усим?!

»наче, промоциЉи идеЉе првенства ÷ариградског црквеног “рона над осталим патриЉаршиЉским “роновима ѕравославне ÷ркве са изЉедначаваЬем поЉмова по части и по власти, те са истицаЬем поЉма субординациЉе коЉи садржи ознаке фаворизоваЬа ѕрвог “рона наспрам осталих црквених “ронова, могао Ље присуствовати сваки од нас коЉи се наЉкасниЉе 2001-2. године нашао на предаваЬу на ову тему ћитрополита £ована «изЉуласа у јтини, у задужбини √уландри ’орн. »ста ова гледишта су затим понавЪали Ьегови епигони по ≈вропи и у теолошким школама, што и даЪе чине, све до овога часа. — друге стране, како онда на предаваЬу у поменутоЉ задужбини, тако и данас, ово мишЪеЬе коЉе има амбициЉу да прерасте у догму, ниЉе имало, и нема приЉема код веЮине; ни ад хок, ни апостериори! јли тамо где Ље оно наишло на приЉем не престаЉе да делуЉе разорно!

Ќе треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари закЪучио да увоРеЬе еклисиолошког примата у триЉадологиЉу с описаним ознакама и Љеретичким тринама, ма од чиЉе стране, и циЪано долазио (на пример ради теоретског и догматског и практичног уздизаЬа ÷ариградског и ¬асеЪенског трона у статус и са ингеренциЉом и по власти), неизбежно доводи црквени ÷ариград Ц ƒруги –им до пада у вишестрану Љерес Ц свеЉерес; као што Ље рецимо, своЉевремено био довео у папоцезаризам, па у свеЉерес, и ѕрви –им! «а почетак, ÷ариграду или ƒругом –иму прети, и у Ьега се увлачи источни папизам! ” наше дане та се пошаст дакле и обистиЬуЉе на васеЪенском нивоу Љер се беспоговорно протежира од стране првог меРу Љеднакима, те од стране свих Ьегових лобиста, односно теолога-корифеЉа! «аЉедно са тим ми постаЉемо сведоци Љош Љедне поЉаве: синдрома другог плуЮног крила Ц синдрома коЉи Ље проистекао из несреЮне синтагме, лансиране од стране Љедног недавно умрлог –имског папе —ловена Ц коЉи иначе ниЉе волео православне —ловене! ƒо тог степена их ниЉе волео да Ље Љавно заговарао и бомбардоваЬе —рба и —рбиЉе од стране Ќј“ќ-крсташа, коЉе се 1999. године и збило!

»скушеЬа у ¬еликоЉ ÷ркви или како се то у ѕрвоме меРу Љеднакима унизила ѕравославна ÷рква

«латна епоха православне неопатристичке еклисиологиЉе »стока и «апада 20. века, аваЉ, завршила се у наше дане расколничким испадаЬем првоЉерарха ÷ариградске ѕатриЉаршиЉе из зглобова Љуначке деснице и колена. ќпет у ÷ркви коЉа Ље давала запажено сведочанство вере на свим меридиЉанима света и наше епохе, а не само епоха прохуЉалих.

Ќакон аРорнамента коЉи су неки фанариотски богослови постигли и на «ападу и на »стоку 20. и 21. века, првоЉерарх ¬елике ÷ркве и икуменикос, храбрен политиком камариле саветника и аРорнаме(н)тЪиваца, посрЪао Ље у опасност да диктира убрзано отуРеЬе од своЉе домалопреРашЬе Љедноверне браЮе!

—ви патриЉарси-Љеретици коЉи су седели на трону ÷ариградске ¬елике ÷ркве били су и запажени богослови. Миховим путем разараЬа ÷ркве, нерадо питамо: ЌиЉе ли кренуо и актуелни ѕатриЉарх ¬артоломеЉ ѕрви?! » то наЉпре:

теориЉом о свом ултимативном двоЉном ауторитету првога меРу црквеним престолима како по части, тако и по власти (коЉи Ље и политички и императорски узето, став васеЪенски, и као такав доминантан и на —веправославном  ритском —абору 2016. године. —матрамо да се баш зато он тамо и оглушио о Љедногласни став веЮине предстоЉатеЪа ѕравославних ÷ркава у вези са неприхватаЬем другог брака свештеника. «ато им Ље он и гласно одмаздио изЉавом да Юе лично дозволити други брак свештеницима у границама своЉе ЉурисдикциЉе, Ц што Юе реЮи у границама васеЪенским.

ѕодЉеднако се он оклизнуо и о Љединствен став првоЉерараха о неугрожаваЬу црквеног поста. » опет Љедно од Ьегових огрешеЬа коЉе се тицало услова под коЉима Ље ƒелегациЉа Љерараха —рпске ÷ркве пристала да учествуЉе на свеправославном —абору на  риту: «ахтев да се за расправу уврсте теме и проблеми јутокефалиЉе, јутономиЉе и ƒиптиха у ƒиЉаспори ѕравославних ÷ркава, Е ”место тога кован Ље у таЉности план да ƒиЉаспора ѕравославних ÷ркава, меРу Ьима и —рпска, изгуби самосталност своЉих епархиЉа!  ако?! ‘амозним лоцираЬем ових унутар ¬асеЪенског црквеног комонвелта! “еоретски и де факто ставЪаЬем копуле или везника ЦуЦ на месту коЉе припада присвоЉном придеву! Ќа пример: епископ у  анади (а не као до сада: епископ канадски), епископ у «ападноЉ јмерици (епископ западноамерички), епископ у јустралиЉи и на Ќовом «еланду (епископ аустралиЉско-новозеландски), епископ у јустриЉи и ЎваЉцарскоЉ, (епископ аустриЉско-шваЉцарски), епископ уЅудимпешти (епископ будимски), епископ у ЌемачкоЉ (онда епископ ‘ранкфурта и целе Ќемачке, сада епископ диселдорфски и немачки) Е

ќваЉ став ÷ариградског ѕатриЉарха и Ьегове експертске комисиЉе саветника, те други ставови коЉе нисмо поменули, рецимо онаЉ у вези са еклисиЉалношЮу неправославних конфесиЉа, затим агресивност нотара коЉи су искамчивали потписе мени учеснику —абора на  риту, допринело Ље да лично, пркосеЮи притисцима поменутих нотара, не ставим нити Љедан своЉ потпис руком на званичне документе —абора или на Ьегове јкте. ћеРутим, то ми ниЉе помогло! ћоЉ потпис се нелегално, и без личног пристанка~нашао у јктима —абора, и то откуцан електронским путем. ƒакле без мог знаЬа, иодобреЬа! ѕо личном запажаЬу, неприхватЪиво Ље било гросо-модо навиЉаЬе воде ѕредседаваЉуЮег на сопствену воденицу, подЉеднако и покушаЉи да се учесници преведу жедни преко воде. “о запажеЬе се стекло утиском наметаЬа разних решеЬа, а претходно без довоЪних саборских расправа.

*

«а разлог пак неуврштаваЬу теме јутокефалиЉе и ƒиптиха у ƒиЉаспори у агенду овога —абора сазнаЉемо ових дана: 6. Љануара 2019. године. ÷ариградски ѕатриЉарх Ље на основу свог недавно (краЉем 2018 г.) самопрокламованог потенциЉалног права да подеЪуЉе аутокефалиЉу унутар ЉурисдикциЉа свих осталих ѕравославних ѕатриЉаршиЉа, јрхиепископиЉа и јутономиЉа, исто то право активирао у  иЉеву, потписуЉуЮи расколницима у ”краЉини своЉ волшебни “омос о јутокефалиЉи.

ЌаЉновиЉе разараЬе саборности, чиме и Љединства ѕравославне ÷ркве (увоРеЬем и озакоЬеЬем безаконог источног папизма на ЅадЬидан?!) уследило Ље по диктату ¬ашингтона, давнашЬег политичког центра и налогодавца, коЉи се аваЉ!, не поЉавЪуЉе први пут као неко ко хоЮе, и сматра да сме судбински да утиче на савремени живот и токове историЉе ÷ариградске ѕатриЉаршиЉе! ј преко Ье, наравно, и на савремене историЉске токове целокупног ѕравославЪа!

*

ќ маЮехинском опхоРеЬу матере ѕрвопрестолне ÷ркве спрам своЉе кЮери-÷ркве  иЉевске или ћосковске или целе –усиЉе уверавамо се хронолошким континуитетом. »здаЉства сопствене кЮери од стране матере имаЉу своЉу дугу историЉу: издаЉство ”нионистичким —абором ‘ераро-‘лорентинским ÷ариграда и –има (15. век); издаЉство колаборациЉом ÷ариградске ÷ркве са руским живоцрковницима и обновЪенцима-комсомолцима против ћосковске ѕатриЉаршиЉе и –уског народа (19-20 век); у овом тренутку издаЉство наЉгрубЪим канонорушилачким уплитаЬем ¬артоломеЉа ѕрвог предстоЉатеЪа и “роноуседелца, у канонску ЉурисдикциЉу ћосковске ѕатриЉаршиЉе над/са ”краЉинском јутономном ÷рквом (21. век) Е

*

¬асеЪенски ѕатриЉарх ¬артоломеЉ ѕрви иначе, пред братом му  ирилом ѕатриЉархом ћосковским и све –усиЉе, рекао Ље Ъутито да исповеда само Љедан Љедини страх: само страх од Ѕога! —вакако да се он боЉи! —амо, питамо се, од коЉег бога? ƒа ли онога коЉи седи у ¬ашингтону?!

*

—абором нечестивих расколника у  иЉеву председавао Ље актуелни ћитрополит галски. ћи не веруЉемо да Ље са Ьима био Ѕог, веЮ веруЉемо да са Ьима Ѕог ниЉе био! £ер да Ље Ѕог био са Ьима благочестивиактуелни митрополит галски и неблагочестиви ”краЉински расколници са копредседаваЉуЮим —абора ѕредседником државе ”краЉине и краЪем чоколаде ѕорошенком, не би своЉим збороваЬем оскрнавили  иЉевску —вету —офиЉу. ÷елокупно то богохуЪеЬе добило Ље наЉшири оквир и одЉек галиматиЉаса или жалосног спектакла, опет у цркви —вете —офиЉе у  иЉеву, 3/21 Љануара, у недеЪни данЦдан спомена —ветог ћарка ≈феског, а ради устоличеЬа наводног митрополита ≈пифаниЉа за предстоЉатеЪа тзв. Ќове украЉинске ÷ркве. » опет у присуству актуелног благочестивог ћитрополита галског, благочестивих представника неких светогорских манастира и наравно, поглавара √рко-католичке цркве —вЉатослава Ўевчуке и Ьегове пратЬе. Ќескривено или прикривено, тек, ето нашоЉ браЮи ”краЉинцима и –усима ¬атикана на левоЉ обали ƒЬепра!

 ако ли се само благочестиви ћитрополит галски осеЮао у епизоди помиритеЪа —ветог ћитрополита ефеског ћарка и √рко-католичког ѕоглавара —вЉатослава у овом режираном спектаклу, питаЬе Ље сад!? Ќе умаЬуЉмо сензациЉу! «ар ниЉе требало да благочестиви ћитрополит галски на оваЉ начин измири —ветог ћарка »споведника-Ќовог £ерарха, с Љедне стране, и ¬атикан, с друге, еда би –имски папа могао тек сада да узвикне: —ада смо све учинили! Ц и да коначно одахне?! јко Ље благочестиви ћитрополит галски сакао франачку смокву, добио Ље франгосику. јли то ниЉе све са Ьим у вези.

*

Ќаредни саблажЬив корак ƒругог –има на Ѕосфору могао би бити повоРеЬе за ѕрвим –имом у аферама “рилатерале и Ѕилдерберговаца против човечанства. — обзиром да се ≈пископ  онстантинопоЪа сада у питаЬима гео-политике поводи за ≈пископом –има, ко би се од цариградских митрополита могао Љавно придружити кардиналу и државном секретару ¬атикана ѕЉеру ѕаролиниЉу на следеЮем самиту  лубаша, питаЬе Ље сад?! ѕретпоставЪамо да Юе та персона бити ћитрополит из катафигиона, ако поживи, и ако се после украЉинске афере, чиЉи Ље и он спиритус мовенс и Љедан од архи-сценариста, буде усудио даЪе да крши Љеданаесту ЅожЉу заповест о неупетЪаваЬу! »ли Юе таЉ среЮник опет и опет Е бити, нико други до актуелни благочестиви ћитрополит галски?! £ер он Ље неко ко обеЮава, он Ље лакокрилати делатник на Ьиви украЉинскоЉ, он Ље отправник мисиЉских послова, он Ље критски грифон!

ѕравославЪе ¬ашингтона и Ќј“ќ-а

јко настане (?!) ¬ашингтона и Ќј“ќ-а ѕравославЪе унутар ѕатриЉаршиЉа, јрхиепископиЉа, јутономних ÷ркава и ≈гзархиЉа: ÷ариградске, –умунске, £ерусалимске, јлександриЉске, потенциЉалне либанске и сириЉске унутар јнтиохиЉске, па јлбанске са –ашко-призренском епархиЉом у свом саставу, јтинске, јтонске √оре, Ѕугарске, ‘инске, ≈стонске, —ловачке, ћаРарске, ”краЉинске, потенциЉалне Ѕесарабске или ћолдавске, потенциЉалне “урске или √агаузиЉске, потенциЉалне  атарске, расколничке ћакедонске, садашЬих парасинагога: ÷рногорске, –ашко-призренске у егзилу, планираних: Ѕосанске, парасинагоге у ’рватскоЉ, Ћекоф-а, «ападно-≈вропске јрхиепископиЉе, —упер ѕравославне лиге расколника одметнутих од свих ѕравославних ÷ркава са центром у Ћисабону и јмерици Е ), паралелно са Ьим-са ¬ашингтоном и Ќј“ќ ѕравославЪем, с Љедне стране настаЉали би и истински православни исповедници, мученици и новомученици, (по)страдали од Ќј“ќ и ¬ашингтонских православаца, с друге стране. — том неизбежном чиЬеницом се треба суочити, и са Ьом одмах почети рачунати, па и у одбрану кренути!

ћладоумници и педарогерондес

—индром »лиЉевих синова

ƒовоЪно Ље ученику да буде као Ьегов учитеЪ. јко ученику то ниЉе довоЪно, онда са обоЉицом, учитеЪем и учеником ниЉе све како ваЪа и требуЉе; у том случаЉу бисмо имали ову ситуациЉу: дакле, нити Ље учитеЪ био прави, нити Ље ученик био прави, него су обоЉица били слепи. ј ако слепац слепца води, зар неЮе обоЉица у Љаму пасти? јко ли се опет ученик оглушуЉе о савете Љедног и више своЉих учитеЪа, зар тада неЮемо имати пример више достоЉних учитеЪа и само Љедног недостоЉног ученика?

јли ако учитеЪи из неког разлога, рецимо разлога тела и крви, а не богонадахнуЮа, Юуте и трпе да Ьихови ученици у ÷ркви изругуЉу светиЬу, зар се код Ьих неЮе поЉавити синдром »лиЉевих синова ќфниЉа и ‘инеса?! —инова коЉи су Ѕогу приносили отуРено и оскрнавЪено житиЉе (в.: ”торник ѕрве седмице ¬еликога ѕоста на ѕовечерЉу ѕокаЉног  анона преподобног јндреЉа  ритског, ѕосни “риод, 103). ƒакле због неразумне болеЮивости, мекуштва и заслепЪености првосвештеника и свештеника и судиЉа спрам деце коЉа саблажЬаваЉу народ и наносе му душевну штету и ране, данашЬи ‘илистеЉи би могли да потуку духовне »зраиЪце и да им одузму ковчег завета православног богословЪа библиЉског, отачког и предаЬског (упоредити са ѕрвом —амуиловом 2, 22-25, 33-35, 4, 17-18).

јко ли опет духовни »зраиЪ сасвим застрани, суд Юе кренути од ЅожЉе куЮе, а десница √осподЬа Юе, знамо, бити тешка. «ато Ље наЉтрезвениЉе покаЉати се одмах, и престати чинити безакоЬе у православном богословЪу: православноЉ еклисиологиЉи, православноЉ догматици, етиколошком, канонском, иконолошком предаЬу, Е устроЉству ѕравославне ÷ркве.

ѕокаЉати се и изаЮи из прелести, да, свакако! ј тражити оправдаЬа за грехе, нипошто! ƒакле, треба се покаЉати за грехе учиЬене спрам:

—ветог ѕисма (ќваплоЮеног Ћогоса Ќовог јдама, ѕраоца јдама, ѕраматере ≈ве, јпостола ѕавла Е ),

—ветог ѕредаЬа и —ветих ќтаца (√ригориЉа ЌисиЉског, ћаксима »споведника, ћакариЉа ¬еликог, £ована Ћествичника, —имеона Ќовог Ѕогослова, √ригориЉа ѕаламе, —ветог —аве, ¬ладике ЌиколаЉа, аве £устина ОелиЉског Е),

—ветих таЉни (игнорисаЬe „ина ѕроскомидиЉе у саставу «латоустове ЋитургиЉе Е),

ЅиблиЉско-отачког и светотаЉинско-химнолошког поЉма душе и благодати и игнорисаЬа истих Е ,

Ѕити или не бити нашег човека по ЅожЉем лику и подобиЉу срЪаЬем у неразговетне и двосмислене изЉаве о томе, или у Љерес дарвинизма, или у прелест дарвиноманиЉе, сексуалног напредЬаштва и назадЬаштва, и притом скриваЬа себе иза нечиЉег прста, рецимо популарних и медиЉски фреквентних митрополита и лаика теолога),

—ветих икона (изласка из освештаног канона црквеног сликарства ради помодарског срЪаЬа у колористичка натуцаЬа експериментатора коЉи увелико плаЮаЉу данак фолклористичком и наивном религиЉском сликарству попут оног париског ала сан-—улпис, или квази есхатолошког, али сада и на терену —рпске ÷ркве! £ер таква религиозност, видимо, нигде не подстиче на молитву и ЉеванРелске подвиге, осим што естетиком романтичарских и вуколичких чежЬи привлачи неподвижне душе). “ако, неки, некада давно православни иконописци, Е никако да изаРу из своЉе експерименталне фазе. «ато они, упркос личном активизму и сликарским мисиЉама по свету нигде (осим код своЉих фанова —рба!) не успеваЉу да у ÷ркви православне хришЮане молитвено повежу са небесима.

ЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ..

ќпипаваЬе пулса светима

 ада пожар почне да прети куЮи, никакав евентуални приговор паликуЮе да Ље ватра случаЉно, или без зле намере подметнута, не може бити важеЮи, па тако ни подсеЮаЬе других на ѕсалам: ако √оспод буде гледао на безакоЬе, ко Юе о(п)стати?! “резвеност се дакле огледа у томе да спречимо пожар и епидемиЉу, не да се од Ьих лечимо. ѕоготово када Ље наша куЮа уреРена, и освештана, и на камену вере утврРена.

“ражити од ѕраоца јвраама (—ветог —аве —рпског) да нам пошаЪе ћоЉсиЉа да би нам лично он посведочио о томе шта Ље било када Ље бивало да Ље он подеЉствовао на легалности јутокефалиЉе и самосталности —рпске ÷ркве, (клевета уперена против —ветог —аве каже да Ље он аутокефалиЉу издеЉствовао за —рпску државу а не за —рпску ÷ркву, и то на недоличан начин), само су натукнице и мудролиЉе младоумних, коЉи не познаЉу унутрашЬе и споЪашЬе доказе легалног добиЉаЬа аутокефалиЉе од стране оба чиниоца: ÷ара и ѕатриЉарха! (¬идети: ƒимитриЉе ЅогдановиЮ, ѕреображаЉ —рпске ÷ркве, у: »сториЉа —рпске ÷ркве I, друго издаЬе, Ѕеоград 1997, 315-327. »стог, —вети —ава, у: —абрани списи 2, ѕросвета — «, Ѕеоград, 1988, 9-28. “еодосиЉе, ∆итиЉа, ѕросвета — «, Ѕеоград 1988, 5/I, 195-212. Ѕ. √ардашевиЮ,  аноничност стицаЬа аутокефалности —рпске цркве 1219 године, —вети —ава Ц —поменица 33-77; Ѕ. ‘ерЉанчиЮ, јвтокефалност —рпске цркве и ќхридска архиепископиЉа, —ава ЌемаЬиЮ Ц —вети —ава 65-72). ћладоумни опет, као да су се упрегли у кола суманутог кочиЉаша коЉи Ље кренуо да извози расколничке револуциЉе по ѕравославним ѕатриЉаршиЉама и помесним ÷рквама да би нам се утерала памет у главу да постоЉи неко ко Ље први и по власти?! Ўто се нас тиче, како би се пословично рекло на ћетохиЉи: јнатема га било! ќн ниЉе од Ључе да не би знао колико нас скупо коштаЉу франачка смоква и вашингтонска торта! ј и ми остали нисмо макаЬе коЉе Љош увек нису окусиле трновитост и коштичавост и опорост франгосике у устима, и пластичност и прашЬивост вашингтонске торте у очима! »текако смо све то искусили! ћа осим тога, ми ни не излазимо из минских поЪа!!!

ј расуРиваЬе?

«а Љедну те исту особу коЉа Љеданпут као борац води добар рат, а други пут као путник хода по узаном путу, треба да важе иста правила: и проценити са коликом воЉском располажеш за боЉ, и како да стигнеш до краЉа пута. » опет, никако заметати кавгу па се скривати иза леРа светих, о коЉима Љеданпут ригорозно судиш ти и твоЉи саговорници, а други пут се упореРуЉеш са светима по броЉу Ьихових, и твоЉих фиктивних прогона и страдаЬа и накнадних признаЬа. Ќа краЉу краЉева, свако ко изграРуЉе црквену заЉедницу одговоран Ље самоЉ заЉедници за своЉе поступке. ј Љош више су ЉоЉ одговорни они коЉи су ЉоЉ се колико Ључе заветовали да Юе Ље изграРивати; док се данас веЮ више не сеЮаЉу датих ЉоЉ завета. Ѕесмислено Ље дакле призивати зло да доРе на нас, да би нам дошло добро.

ћрзост опустошеЬа на месту светом

 ада недобронамерна наука и философиЉа

потисну веру и Ьене чиЬенице

ѕод велом теологиЉе и науке, философиЉе и уметности фигурираЉу носиоци Ьихових застава, и они су различито настроЉени. Ќеки теолози, на пример —ава јгуридис и ѕанаЉотис “рембелас, нису подносили речи о ЅожЉоЉ благодати, нити су уважавали светитеЪе попут √ригориЉа ѕаламе и —имеона Ќовог Ѕогослова~изразито облагодаЮених личности, баш зато што су ови ќци описивали своЉа боговиРеЬа и благодатна искуства. »сту аверзиЉу према благодати данас осеЮаЉу, и то сами не преЮуткуЉу: двоЉци, па и троЉанци, уз пратЬу своЉих епигона. ƒа ствар буде Љош бесловесниЉа, неки познати богослови, попут покоЉног презвитера £ована –оманидиса и донекле живог протоРакона-наше горе листа, размишЪали су и говорили о проналаску хипер осетЪивих сензора помоЮу коЉих би било могуЮе регистровати благодатне енергиЉе (?!).

*

Ќеки теолози и епигони, коЉима Ље философиЉа овога света веома омилила, мргоде се на ƒобротоЪубЪе или на ≈нциклопедиЉу Ќиптичких или “резвеЬских отаца: на Ьихове духовне подвиге и богомудриЉе и благодатна созерцаЬа. Михов општи став резервисаности, па и противЪеЬа гласи да Ље у ƒобротоЪубЪу или ‘илокалиЉи заложено сувише платонизма, ако не и сав платонизам. «ато они и као монаси, и као ученици, и плагиЉатори целокупног мисаоног система своЉих учитеЪа не помиЬу духовне заповести, подвиге и врлине; а то иде дотле да чак ни монашку броЉаницу више не могу да отрпе. јли зар наши ќци нису христиЉанизовали платонизам, плотинизам, и све изме Ц све до последЬег Ц даЉуЮи им своЉ жеЪени смисао?! Ќекима од нас Ље преко савремених ќтаца: —илуана, —офрониЉа и ѕавла грануло сунце покаЉаЬа и богопознаЬа, а молитва »сусу Ље постала утабана стаза нашег боготражитеЪства и христоитхиЉе!

— друге стране, да би себи нашли баланс, и с обзиром да су монашке подвиге поодавно прогласили необавезуЉуЮим и излишним, ови либерални теолози увелико развиЉаЉу инополитиЉу, и у ту сврху, будуЮи обавезани законима робе и новца, уливаЉу силну новчану масу. £ер све ексклузивно мора ексклузивно скупо и да кошта!

*

ќпипавати пулс —ветим ќцима, а притом не знати лично каквога си духа, да ли уопште Ьиховога, или нечиЉег другог?! ѕа Љош изрицати коначну оцену о Ьиховом свеукупном делу, а да лично ипак ниси ваЪано одмакао у стварима црквених ќтаца Е?!  ада дакле неко предаЉе млаРима светоотачку науку, наЉпре треба сам да буде свестан чиЬенице да главна одлика Ьегових учитеЪа ниЉе та да их други подозреваЉу, чак да их уваЪуЉу у грех самообмане и обмане! ќвде треба да се ради о ученицима истински повезаним са —ветитеЪима, када су веЮ читави народи повезани са Ьима (на пример народи, наЉпре —рпски, па други хришЮански и нехришЮански у вези са —ветим —авом јрхиепископом —рпским). ј зар светитеЪ —ава као ЅожЉи сасуд ниЉе разумевао ЅожЉу воЪу?! » зар народи идуЮи за —ветитеЪима нису ишли управо за ЅожЉом воЪом?!

*

ѕоЮи од максимологиЉе, па преко есхатолошке квазииконографиЉе, дарвинизма са заштитним знаком примата, либералног полног волунтаризма, петЪаЬа са новим календаром, спремности да се са све епархиЉом ускочи у самртнички загрЪаЉ ‘анара, иЮи ка савоборству и наставити са паламизмом (sic)? Ўта Юе нам донети следеЮи научни несташлук, хаЉде да сачекамо па да видимо?! ѕроблем ли одласка крава у раЉ, или веЮ Е ?!

*

£едан од бивших професора библиЉског богословЪа на ѕравославном богословском факултету сматрао Ље описе многих необичних поЉава у ∆итиЉима хришЮанских светитеЪа преувеличаваЬима, баЉкама и легендама, и то Ље тако он износио пред своЉе студенте.

—ве и да у ∆итиЉима има необичних описа, зар Ље ’ристу било немогуЮе да их учини могуЮим, и уобичаЉеним?! —ве оно што Ље Ъудима немогуЮе зар Ѕогу ниЉе било, и Љесте могуЮе (?!), и то у складу са вером. ”кажимо на потврдан пример, на пример ЉавЪаЬа братиЉи —ветог ¬асилиЉа по ЬеговоЉ добровоЪноЉ смрти. ѕретходно пак, он се као ученик ѕреподобног “еодосиЉа ¬еликог, Љедног од родоначелника општежитеЪног монаштва, добровоЪно приЉавио да умре. ј све са циЪем да ѕреподобни “еодосиЉе потврди постоЉаЬе живота душе после смрти (ќхридски пролог 22 Љануар, –асуРиваЬе, стр. 60. “акоРе Ћука 20, 35-6).

»сти оваЉ бивши професор ниЉе могао да одоли искушеЬу да и ѕраоца јдама ословЪава само збирном именицом; дакле не и конкретном личношЮу, па га студенти и по томе памте. «ато богословска Љавност и Ьега, као и неке покоЉне протоРаконе библисте Е сматра наставЪачима процеса протестантизациЉе библиЉског богословЪа код нас —рба. ƒок претечама и пропутитеЪима дарвинизма воЪним и невоЪним у нас ми сада можемо сматрати и неке пензионисане, и неке активне професоре и протоЉереЉе Е «ато и питаЬе поставЪамо: ƒа ли су можда воЪни и невоЪни плодови таквог обделаваЬа библиЉске и светоотачке Ьиве узрочници гадЪивости неких Ьихових млаРих колега, понавЪамо, гадЪивости на Ќебеску лествицу —ветог £ована Ћествичника? ƒа ли тиме и на ниптичку или трезвеЬску мисао светих ќтаца? £ер нас стаЬе ствари у нас баш у то уверава!

¬анземаЪци хибриди

Ќе стоЉи теза да испод шлема мозга нема. » опет, не стоЉи теза да су лабораториЉе места намеЬена искЪучиво ствараЬу наше среЮе. «дружене: воЉна, научна и магиЉска технологиЉа раде на ствараЬу генетски модификованих уЪеза типа антихрист, коЉи би у свему и по свом нахоРеЬу сами стварали нови свет, како из нечега, тако и ни из чега; они би дакле градили своЉе технолошке мутанте-алиЉене (он/она/оно), своЉу технолошку астрално-земаЪску популациЉу и живе уметнине-коЉе би подсеЮале на светове демона, рептилиЉанаца и животиЬа. » све то по принципу два модела и две природе: палоанРелским и земаЪским; и под Љедним паноптикумом: Љаства, имиЯа и сподобе.

«авршни ударац свим хришЮанима спрема се од стране аналогиЉе: хришЮани у своме —имволу вере исповедаЉу од ƒуха —ветога и ћариЉе ƒЉеве, а хуманоиди-алиЉени у своме символу: од духа нечистог и оног што Юе изаЮи из лабораториЉе и бордела: копиле у скафандру, са скиптром у канЯама и мачем о пасу.

ѕри свему томе, двоЉица последЬих преговарача о деоби власти на нашоЉ ѕланети и владаЬу Ьоме биЮе римски ѕонтифекс и копиле  усог, са напоменом да Юе  опиле имати проРу у ¬атикан-шатлу, и статус части верног сина вечнога √рада на седам шатл-брежуЪака. » то само зато да би се ¬атикан и тада питао о свему; он као Љедини и последЬи бастион властодрштва-сваштаства на планети «емЪи!

*

Ќеки богослови коЉи су тек искочили из Ъуске неверЉа и млаковерЉа, упетЪаваЉу се у мисаоне и вербалне авантуре коЉе режираЉу воЉне елите употребом наЉвиших технологиЉа са циЪем да се проЉекат апсолутне контроле планетарних новчаних токова подвласти ради елиминациЉе четвртог неприЉатеЪа човечанства, а због кога оне ето мораЉу да прибегаваЉу космичком наоружаваЬу. ѕоред –уса, терориста и треЮег света ту Ље дакле и четврти Ьихов неприЉатеЪ: ванземаЪци, коЉих се инвазиЉа на човечанство очекуЉе, и она се плански припрема. Ќо познато Ље (преко ¬орнер ¬он Ѕрауна и  ерол –осин,) да ванземаЪци неЮе доЮи из —вемира, него из воЉних база (Nevada, Area 51, Е), атеЪеа за технологиЉу и девиЉантну уметност (Legacy Effects, C.E.R.N., Ridley Scott), био-лабова (мутанти и демони у проЉекту прегнациЉе). “аквим дакле сподобама неки наши српски богослови и свештеници, али и неки од римокатоличких и протестантских, спремаЉу дочек! ј спремаЉу им га ЉеванРелским проповедима, катихизациЉом и покрштаваЬем?!

Мегова превасходна богословска екселенциЉа Ц Юути!

«а све ово време одмакле псевдоморфозе, савременог, православног, српског богословЪа и Ьеговог етоса, псевдоморфозе коЉа у нас узима све више маха, човек коЉи Ље изговорио неброЉено беседа, написао безброЉ разноврсних текстова, штампао кЬига наизглед више него сви српски богослови заЉедно, Ц Юути?!  ао заливен Юути! Ц ќн поодавно веЮ све пропушта, без лимита веЮ све толерише, и опет Юути! Ўта ли се догодило овоЉ богословскоЉ громади и непоткупЪивоЉ савести, коЉа Ље бдила и онда када ЉоЉ Ље било потребно иоле одмора! » опет одмора сопственом биЮу-богословскоЉ екселенциЉи коЉу Ље свети ава £устин ОелиЉски сматрао наЉпревасходниЉом у нас! ѕревасходниЉом и у односу на Ьега самога! £устина?!

«ато се питамо: Ўта се данас догодило овоЉ човечини?!

ƒа га нису уценили?! ћогуЮе Ље!

ƒа се ниЉе уплашио?!  ога и чега, када Ље смрт бежала од Ьега док Љу Ље он Љурио, и то не Љеданпут! ќн и своЉе дугогодишЬе физичке болове презире, и ниушта их урачунава! ѕа ипак Е

ƒо недавно смо сви потписивали све оно што Ље оваЉ океан слова и текстова избацивао на обалу читалаца, но не и што Ље збором зборио. ќд данас ми лично више не потписуЉемо ни оно што он пише, ни оно што он збори!

Ќиски ударци намеЬени браЮи

ћедиЉи употребЪени од стране брата да би се оклеветао, оцрнио и злоупотребио други брат или браЮа у вери, не могу донети ништа друго до злоупотребу самих медиЉа са братом-медиЉумом у позадини. » колико се ту уопште ради о стицаЬу предности над медиЉски немоЮниЉима? “у работу треба Љедноставно назвати нечасним добитком, па и медиЉским линчоваЬем другог као брата и браЮе од стране разбрата. » то помоЮу, понавЪамо, деловаЬа медиЉумских духова овога света-света коЉи дефинитивно лежи у злу! “о деловаЬе коЉе годинама инсценира наручилац харанги и Љефтиних афера против браЮе, меЉкер ексклузивних молитвених осмина и атрактивних ифтара, алармантно Ље дело; оно не прочишЮуЉе односе са браЮом и другима као браЮом, него их загаРуЉе; оно, докторантски речено: блокира насушни однос са другим као ’ристом.

–азорно деловаЬе унутар хришЮанске етике и у вези са Ьом, деловаЬе браЮе-разбраЮе, наравно да не доноси плодове покаЉаЬа. Ќего оквирно, секуларизациЉу унутар епархиЉе, и то сада преко медиЉских фаулова и кабаретске лежерности паракмичких ликова. Ќаравно да перформанси пред другима приЉаЉу, али како одбранити места до коЉих се у принципу само заслугом, и некористоЪубивошЮу доспева?††

*

—ужена црквена свест ниЉе у стаЬу да чини другачиЉе до да све друго и све друге мери собом, односно да све смаЬуЉе и обогаЪуЉе по сопственом аршину. ј када прекраЉаЬе и обогаЪиваЬе постане искЪучивост, носилац те свести Юе се неминовно и сам урушити, па се и угасити. “ако рецимо, до догмата као тврде хране не може стиЮи неко ко ниЉе прошао кроз моралну или практичну догматику, и у ЬоЉ се усталио. јко умишЪено испитуЉеш нешто свето и неког светог, што ÷рква не потребуЉе од тебе, а да к томе ти то чиниш неблагочестиво, сам се тада спреми за последице свога несмиреЬа и испразне знатижеЪе: за кошмаре и психиЉатриЉу; па и да Юеш за дуго бити препуштен своЉоЉ самовоЪи.

ЅратоЪубива молба

МеговоЉ богословскоЉ ≈кселенциЉи

ѕоштовани у √осподу брате, и саслужитеЪу, и бивши учитеЪу!

ћере ќтаца су прекорачене! ÷рквена побожност деце Ље проблематична, и сада веЮ, увелико непоуздана, и унакараРена. ”боЉи по Ьима грозе да преРу у Ъуте ране. ЌемаЬе страха ЅожЉег прети потираЬу. ƒуше нечуЉно вапиЉу за руком помоЮи, за гласом доброга пастира и оца. —абери децу своЉу, покрени ¬еликог “и јлександринца ! ќпомени, покараЉ, предочи! ≈да би нам гранула весна ваистину отачког, и смиреног богословствоваЬа и заЉедничеЬа, од чега нема милиЉег!!!

»з “воЉих руку √оспод Юе тражити душе “воЉе деце.

“ебе моли “воЉ забринути млаРи брат и саслужитеЪ-убоги архиЉереЉ од  рушевца града!

√рдне грешке у корацима

Ќи шиЉа ни врат него исти комад

ќни коЉи раздваЉаЉу етику од онтологиЉе и обрнуто, онтологиЉу од етике, укидаЉу и онтологиЉу, и етику, те остаЉу и без морала, односно доброте, и без онтологиЉе, односно нису више битни. ƒакле бесмислено Ље огоЪавати ’риста до биЮа и битиЉа када Ље ќн ƒобар, и ƒобри ѕастир,  оЉи душу своЉу битиЉно полаже за своЉе овце. ќн дакле ниЉе ƒобрица и ƒобриЮ, него Ље ƒобар, и ƒобри ѕастир  оЉи £есте. ј слику о Мему као таквом чува и показуЉе само —вето £еванРеЪе. ќно као Љедино кадро да и нашем савременом човеку дадне одговоре на сва Ьегова питаЬа! ƒа му расветли све Ьегове недоумице! “ако Љесте, а не да оно само, £еванРеЪе (баЉаги) ниЉе дорасло проблемима савременог човека?!  акав ли би таЉ савремени проблематични човек, и Ьегов враг требало да буду, па да им £еванРеЪе коначно постане достатно, и по узвишености непревазидиво ?!

ƒакле ултимативно не уважавати и не примеЬивати хришЮанску етику када Ље неко други у питаЬу а не ти сам, а опет, радикално Ље укидати када си ти сам у питаЬу као ономатолатра-онтолог?! Е Ўта то може друго да значи до фарисеЉско лицемерство и охолост и охлаРену побожност. ј и какво би то богословЪе било коЉе би било само твоЉе, и кЪучеве од Ьегових ризница само ти и твоЉ алтер егодржали?! » то тако да другима упорно не буде дозвоЪавано да тамо ступе другачиЉе до само под кЪучаревим условима?! јко Ље то тако, зашто онда ти сам избегаваш да богословствуЉеш у складу са наЉчистиЉим изворима?!

Ќеки доктори теологиЉе, задоЉени неокартезиЉанством и фразеологиЉом изанРалих фанариократа и атинских еротомана навелико криЉумчаре реч онтологиЉа; од Ье су они и своЉу опиЉум-теологиЉу начинили; па се онда они Ьоме и наркотизуЉу! ј круг се око Ьих, све докле кружница засад допире, све више херметички затвара!

*

—вима Ьима треба нагласити: —мрт Љесте последица греха, но грех ниЉе последица смртности! » Љош им се вели да Ље одлика неблагочешЮа када неко нечиЉи теолошки исказ или теологуменон протежира толико да га сматра општеобавезуЉуЮом догмом!!!

—ве и да су Ъуди запали у стаЬе природног битоваЬа преступаЬем заповести Е Љеданпут непостоЉеЮи па постали, сада као постоЉеЮи у времену па подлегли пропадЪивостиЕ а како се растачу тако и да бораве у смрти и прахуЕ и по природи као створени ни из чега, у складу са Ьом истом да су смртни Е (видети.: ќ очовечеЬу Ѕога Ћогоса 4, 15-25, свети јтанасиЉе ¬елики), Е смртни су они постали делатно и фактички зато што су се огрешили о заповест ЅожЉу и уклонили себе од благодати, а не зато што су по природи били створени ни из чега.

«ато следи Љедини могуЮ закЪучак: ѕрвостворени човек и човечица јдам и ≈ва створени су и облагодаЮени дахом √оспода и Ѕога ƒуха —ветога. ј Ьихова смртна невоЪа наступила Ље по Ьиховом личном огрешеЬу о заповест, чиме Ље тада наступило и Ьихово уклаЬаЬе од благодати! ЌаЉзад, и постепени, и незауставЪиви губитак благодати, те огрешеЬе о ЅожЉу заповест, и улазак смрти у светкоЉа Юе произаЮи завишЮу Равола! “ом тврдЬом као нагласком свети јтанасиЉе завршава своЉ исказ о узаЉамноЉ вези греха и смрти, но не о узаЉамноЉ вези смрти и греха! (ѕремудрости —оломонове 2, 23-24). (”поредити са: ΕΠΕ Μéγας Αθανáσιος, Ε–√ј 1, Θεσσαλονήκη, 1973, 235-239, на грчком).

≈пископу о души, макар напослетку

Ўта год били наша милост и наш принос на «адушницама по приносу хлеба и коЪива, вина, воштанице и уЪа, дакле поменик и свеЮа, залогаЉ и коЪиво, убрус, вео, покривало или новац, све Юе бити знак Ъубвене енергиЉе коЉа стиже до душе нашег покоЉника или до сабора упокоЉених чланова ÷ркве; и биваЮе Ьима на утеху и олакшаЬе, Љер им то прослеРуЉе наша Ъубав коЉу подржава сама божанска благодат. “ако √оспод онда све Ьих на таЉанствен начин закриЪуЉе и теши, и баш све ово и овако ћу Ље угодно да чине Ьегова деца у ÷ркви. ќнда и све претходно постаЉе обЉашЬиво као таЉна; таЉна о томе како остати жив, и саборан и Ъубвен, макар био упокоЉен и уснуо у √осподу. ќбЉашЬеЬе да са нама бива то да нам смрЮу преостаЉе само Љедан део мозаика ’ристовог лика и наше уснуле душе, и опет да нам Ље тада преостао само утишани дах животворног даха Меговог и ƒуха —ветог Е таквих доказа и о томе у историЉи ÷ркве има на претек. —амо треба то поштовати, и до тога држати.

“акоРе о онтологиЉи

јкадемска теологиЉа код нас, и Ьен наметани субститут Ц академска онтологиЉа, не говоре о потреби покаЉаЬа, нити Ље изискуЉу. ј не изискуЉу Ље зато што се не баве срцем и душом, због чега Ље ни не познаЉу, па Љу ни не спомиЬу. «ато Ље сувишно преподобног ћаксима »споведника проглашавати корифеЉем такве, академске теологиЉе и онтологиЉе; и као наводно таквог беспоговорно га апсолутизовати. —хватимо, Ьиме ниЉе почела, нити се окончала теологиЉа ÷ркве, него Ље благодареЮи и Ьему грандиозноме она Љош Љеданпут само достигла Љедан од своЉих зенита, и Љедну од своЉих синтеза. ЋаЉт-мотив Ьегове теологиЉе дакле ниЉе искЪучиво онтологиЉа ума, и притом у огоЪености од душе и срца, греха, покаЉаЬа и подвига, него Ље то Ъубав коЉу носи личност, покреЮе воЪа а испоЪава енергиЉа. » то у дефинисаном, логосном систему подвижног покаЉаЬа. Мегово полазно и завршно вЉеруЉу Љесте Ћогос, али оваплоЮен и Ъубвен и евхаристичан. Мегов полазни и завршни став Љесте ко-шта, и, како-доклебитиЉа. » опет, стално кружеЬе у загрЪаЉу биЮа, какво-биЮа и докле-биЮа. ƒок Ље став о битиЉу и биЮу овде етосно интониран: добро-битиЉем и зло(аваЉ)-битиЉем, или опет вечним-добробитиЉем ивечним(аваЉ)-злобитиЉем. £едноставниЉе пак речено, наше Љестество почиЬе биЮем, у покрету, ка животу у ’ристу.

*

ƒа ли би нама било дозвоЪено да потпуниЉе скицирамо богословски лик црквеног великана, преподобног ћаксима »споведника?

Ќаш свети Ље препознатЪив по овом профилу, и по овим богословским дужима: Ћогоси биЮа у спрези са природним законима воде нас ка врлинама коЉе нам пружаЉу могуЮност да се благодаЮу креЮемо и преображавамо од биЮа ка добробиЮу и од добробиЮа ка вечном добробиЮу, док нас промена логоса биЮа преко злоупотребе енергиЉе води од биЮа ка злобиЮу и од злобиЮа ка вечном злобиЮу. ’ристовим оваплоЮеЬем омогуЮено нам Ље богоопштеЬе у причешЮу “елом, а  рвЪу излазак на —уд и нама и свету пре —уда-коЉег ми ѕричешЮем веЮ партиципирамо. Ўтавише, ми смо Ьиме веЮ прешли из смрти у живот, па нам само Ъубав преостаЉе да се Ьоме домогавамо будуЮег блаженства по наЉпотпуниЉем благоизвоЪеЬу ЅожЉем у вези са нама на коЉима се проЉавЪуЉу две природе, две воЪе и две енергиЉе Мегове као £едног и Љединственог Ћогоса оваплоЮеног, и евхаристиЉски —ладчаЉшег Љер Ље ќн Ъубав.

*

—вака врста употребе енергиЉе с наше стране начином коЉим она, налазеЮи се претходно у склопу логоса и природе одЉедампут меЬа сами своЉ начин деловаЬа одвешЮе злоупотреби, или диверзиЉи, или катастрофи. —вака промена словесног и усклаРеног начина деловаЬа природе и енергиЉе (ката фисин) у начин несловесни (пара фисин) и первертовани, учиниЮе нас биЮима опакЪеним.  ада у овом правцу размишЪамо, ми на видику имамо наЉпре оне коЉи су огрезли у абортусу и наркоманиЉи, хомосексуализму и ратоваЬу, Е

*

јкадемска онтологиЉа per se ниЉе у стаЬу да изнедри исказе вере коЉи би били насушни у нашем спасеЬу; односно оне коЉи би били кЪучни за нашу прихватЪивост од стране ’риста-оваплоЮеног Ћогоса- оЉи се умилостивЪуЉе жртвама Ъубави и заЉедничеЬа. ÷рквеноЉ, хришЮанскоЉ етици Ље дато да Љесте, и како да Љесте; етици, коЉу затим у стопу треба да прати и Ьен академски интерпрет, академска етика; ако ли нам Ље она недовоЪно наглашена, и у животу занемарЪива категориЉа, поЉачаЉмо Ље: онто-етиком, и решиЮемо све амбигве односно недоумице у вези са Ьом. Ќаравно, лажна дилема: онтологиЉа или етика одмах Юе нестати!

ƒакле реалног исказа вере ево потврда:

ѕоверена ми беше земЪа живота

из коЉе одсуствова грех,

али Ља грех посеЉав,

и класЉе лености српом пожЬех,

па у рукохват везав снопЪе моЉих починстава

али их на гумно покаЉаЬа не допремив.

«ато “ебе Ѕоже молим

превечног делатника нашег:

¬етром ЪубоблагоутробиЉа свога

развеЉ плеву моЉих починстава,

и као пшеницу подари

души моЉоЉ опроштаЉ,

затвараЉуЮи ме у “воЉу небеску житницу,

и спаси ме.

(¬идети: ѕосни “риод, ЌедеЪа блудног сина, —тихира гласа првог, у —уботу на ¬ечерЬу).

“акоРе о пастирствоваЬу

 ако некоме приближити нешто што би по природи службе требало да му буде блиско? ”станова хорепископа или викарног-помоЮног епископа Ље прастара установа. —ами ’ристови ученици-јпостоли беЉаху Мегови, условно речено, по благоизвоЪеЬу хорепископи и викари. Мих Ље ќн слао на све стране по два и два да проповедаЉу, подижу од немоЮи, исцеЪуЉу, васкрсаваЉу, изгоне демоне из Ъуди. јпостоли су такоРе имали своЉе верне помоЮнике: ѕавле “имотеЉа, Ћуку, “ита, ƒионисиЉа, ‘илимона и ќнисима, јристовула, Е ѕетар и ¬арнава ћарка, £ован ѕрохора Е » патриЉарси и епископи тако поступаху, и поступаЉу до данашЬег дана; они имаЉу своЉе хорепископе, све са циЪем потпуниЉег пастирствоваЬа и лакшег спасаваЬа Ъуди-све до Љедног.

”станова викарног епископа траЉе и претраЉава у ÷ркви због потребе изграРиваЬа саме Ье, а не ради тога да би Љедном канонском епископу био потребан алтер его. јко дакле феномен викарног епископа у постоЉеЮем стаЬу ствари изазива негодоваЬе, али и помирЪивост са чиЬеницом да Ље Ьегово постоЉаЬе неопходно, тада се епископ Љедне епархиЉе у своЉоЉ пуноЮи налази у тескоби: прво, због немогуЮности да буде епископ само Љеднога града Ц идеал коме теже епископи Ц и примораности да у ÷ркви моли за помоЮ Љер га обавезе и набреклост живота просто растржу; односно, да он тражи начина да умири своЉу пастирску савест. — обзиром на оваЉ проблем као на реалан и општи, у ÷ркви се данас не преза ни од изналажеЬа решеЬа у лику архиЉереЉског заменика, колико год таЉ поЉам био рогобатан, или апсурдан.

јко Ље овде достигнута краЉЬа тачка пастирске растегЪивости и икономиЉе, и ако нам то смета, ми можемо благоизолети да се у потпуности реши оваЉ данашЬи проблем!  ако? ƒеобом митрополиЉа и епископиЉа по Љединицама све до величине и простираЬа ових саобразно физичким и менталним снагама и способностима сваког од будуЮих активних митрополита и епархиЉских архиЉереЉа тих црквених области!

„ак и до тада, односно до сада све у ÷ркви благоустроЉено Љест; па онда и у вези са поЉавом и постоЉаЬем службе викара или намештеника. ќн иначе не чини ништа без благослова ÷ркве и мимо свог првог Ц канонског епископа, него кроз Ьега, што за нас представЪа утешну чиЬеницу. ”тешна Ље чиЬеница и та да се он везуЉе за еклисионим Љедне Ц било коЉе и било када и било где постоЉеЮе епархиЉске или митрополитанске Љединице, диЉецезе, коЉа баш тако и претраЉава, заЉедно са историЉским сеЮаЬем на паству: некада постоЉеЮу у Ьеним реалним историЉским оквирима, а данас у вези са чиЬеницом да постоЉеЮе становништво, ако не православно, а оно рецимо муслиманско траЉе, што викару или титуларном епископу пружа могуЮност да мисионари унутар Ьега самог. Ѕаш тако Ље Љедан титуларни епископ, тЉ. митрополит, инако почасни доктор теологиЉе ѕЅ‘-а у Ѕеограду своЉевремено као лаик обЉаснио оправданост црквеног положаЉа Ц викарног Ц односно у случаЉу сопственог титуларног митрополитства. ќн Ље том приликом правилно нагласио своЉу спремност да се као митрополит одмах, по датим условима, настани у ѕергаму, у свом историЉском црквеном средишту. ј то би поред руковоРеЬа конкретном, са Ьим придошлом паством, подразумевало и додатан, мисионарски рад меРу “урцима; и опет, би подразумевало храбреЬе криптохришЮана ћале јзиЉе да изаРу на светло дана.

Ќаставимо са расуРиваЬем о установи викарног епископа: он би био црквена, условЪена и функционална личност у транзициЉи, на путу ка свом пуном еклисиолошком идентитету и статусу канонског епископа. Мегово опхоРеЬе би дакле подразумевало стрпЪеЬе попут стрпЪеЬа свих око Ьега, и то до прилике када би он спонтано прешао у своЉ пуни регуларни статус-статус епархиЉског архиЉереЉа, односно архиепископа или митрополита; зашто не и патриЉарха?

»наче, установа викарног епископа се да упоредити са проплазмом у иконографиЉи, без коЉе црквени уметник не може ни да започне, ни да заврши икону коЉу Ље намерио да наслика. ќн се налази у ситуациЉи икономисаЬа измеРу овога како Љесте у икони и онога како би требало да буде у истини или стварности; Љош Ље он у кретаЬу постигнуЮа сопственог Љединства простора, времена и литургисаЬа.

÷рква и у овом дешаваЬу постиже своЉу чудесну виталност: све преображава и уграРуЉе у себе а да ништа не губи, него Љош задржава трагове историЉских перипетиЉа поЉединаца и Ъуди; тоЉест трагове рана од клинова на свом богочовечанском телу.

” ÷ркви Љош бива све на хармоничан начин: она се шири или сабира по потреби, и стално. £еднако тако бива и са Ьеним “ипиком,  анонима, проповеРу, “аЉнама Ц све у задатом складу и равнотежи икономиЉе и акривиЉе!

Ќа службу помоЮника-викара или титуларног епископа и митрополита требало би сада гледати као на функционалну, службу, са перспективом и намером да Юе у Љедном тренутку доЮи до Ьиховог очекиваног Љединства и поклапаЬа времена, простора и службе. ј до тога времена нам преостаЉе да запажамо како се символ и сема, кин и гнома, поента и проплазма, поентилизам и слика-фотографиЉа преображаваЉу у своЉе идеално стаЬе; да прелазе пут од стаЬа иконе у стаЬе пуне еклисиЉалне личности коЉа истинуЉе. £еднако тако нам и сами предукус иконе и истине неЮе остати недоступан и непричесан.

†† » за то, баш као и за све друго у ÷ркви неопходни су нам проповед £еванРеЪа, расуРиваЬе и поступаЬе по Ьему; све то опет ради инкултурациЉе Ьега, £еванРеЪа у живо народно ткиво, када се и пуноЮа евангелизациЉе постиже.

Ќародним Љезиком речено

Ќе допуштаЉуЮи могуЮност да од стране самопрокламованих елитних учеЬака стигну забране да им нико и никада неЮе моЮи да држи придике и лекциЉе о стварима коЉе, рекло би се по ЬиховоЉ научеЬачкоЉ нестрпЪивости и насртЪивости, само Ьима припадаЉу, и по превасходству само Ьима приличе, а да Ље логореЉа све што други говоре и пишу, ми поступно закЪучуЉемо своЉа досадашЬа лична размишЪаЬа, запажаЬа и гноме речима и самог народног Љезика. £ер, тим Љезиком Ље давно веЮ о свему и о свима нама, баш све речено.

»зреке с ћетохиЉе

»ма памет да те спршти, и срце да те превари.

Ќе добацише ни недоучка ни прекоучка.

 ао учитеЪи подбацише, као учеЬаци не добацише.

√ладни каЉ вуци на просенац.

»спразнили срца, напунили главе.

Ќе иду мудро, погинуЮе лудо.

ƒанас им у око не стаЉе ѕавле, сутра им у срце неЮе стаЉат ’ристос.

ѕодигли пету, оборили црквени ваган.

–одио си децу а она каЉ да несу твоЉа.

Ўто ли си их раРао кад ти не држеду име.

ƒаЉу готовину за вересиЉу.

Ќеко Ље слика а неко буника.

—вираЉу, за поЉас не задеваЉу.

ћаЉко покри се, дете срами се, попе покаЉ се.

“уРе Ље на глас, макар и отровно било.

ќнаЉ коЉи чини и овако и онако, пуца из празне мартинке.

» √рк иде на добош и у апсу.

ƒва ока у глави Юе ти завадит.

Ќемиран и на роРеЬу и на умору, млого Ље.

ƒижи руке од онога коЉи све зна, и све каже и све сме, а ништа не прихваЮа.

”ведеш га у куЮу, а он ти куЮу растура.

¬рашке мисли врашка посла.

ƒо Ључе им сметао Ѕог, данаске им сметаЉу свеци.

ЌаЉгрРе Ље ни наши ни Ьиови.

јко ти наука и памет поЉеду све, неЮе ти остат место за веру.

Ќе даЉте умЪе за безумЪе, да не рекну: мртви били по свету.

Ѕахате се и размеЮу вером каЉ своЉом прЮиЉом.

ќ ÷ркво млого сам те кудио, о синко млого сам те била.

“ешки старци расту.

—ве су изели, Љош ЅожЉу кишу несу.

 ад те твоЉ лаже, други Юе те убит.

Ўта би премудри —оломон рекао

у вези са нашим садашЬим и овдашЬим

црквено-народним темама, збиваЬима

и о неким протагонистима

коЉима смо покушали да приРемо?

¬еруЉемо да би он рекао оно

што Ље у своЉим ѕричама казао

≈во Юу вам изнети изреку даха мога, и научиЮу вас речи моЉоЉ.

ѕошто позивах и не послушасте, и продужавах речи и не внимасте, него савете моЉе отметасте, и на моЉа изобличаваЬа не внимасте, зато Юу се и Ља (Е) подсмехнути, Е

и када изненада доРе на вас метеж, и низвраЮеЬе подобно бури када доРе, и када вам печал и градоразореЬе доРу Е

ЅиЮе да вас неЮу послушати када ме призовете Е

£ер премудрост возненавидесте, и не изабрасте реч

√осподЬу, нити хтедосте да внимате на моЉе савете, но се Љош ругасте моме обличеЬу (1, 23-30).

≈пилог

—тавове личности коЉе су мислима и речима, оглашаваЬима и наступима испоЪиле способност посредног или непосредног разараЬа биЮа —рпског народа, живог ткива ѕравославне ÷ркве ицрквеног високошколства Ц ми наЉоштриЉе осуРуЉемо! » уопште, све оне коЉи стоЉе у истом строЉу са Ьима!!! ј сада када се о црквеним делатницима и Ьиховим ставовима ради, ми се боЉимо да Ље део Ьих усео на ћоЉсиЉеву столицу богословЪа попут фарисеЉа, кЬижничара и старешина! ћи првенствено мислимо на оне коЉи на светом месту православног богословЪа проузрокуЉу мрзост опустошеЬа!  реЮуЮи се ето у широком луку од почетка до краЉа, ми стижемо и да закЪучимо да наЉпре суЉетни и самопрокламовани хиперправославци не могу бити наша узданица нити Ъуди од повереЬа, макар они за узврат, или нама за инат, и мртве васкрсавали!!!

Postscrip

Ќамеру и одважност да наша размишЪаЬа, запажаЬа и гноме изаРу на читалачко светло дана и у мЬеЬе препознали смо у пориву коЉи се ЉавЪао спонтано и дуготраЉно; пориву коЉи Ље обавештавао да би било поштено и од ваЉде да се и сами огласимо на неке од толиких насушних тема; тема коЉе формираЉу и кодификуЉу нашу српску, народно-црквену свакодневицу.

¬ероватно Ље таЉ залогаЉ опет, био превелик за нашу моЮ, моЮ прераде и артикулациЉе утисака и осведочаваЬа. Ќо, ако нужда закон меЬа, онда се и нуждавани закону повиЬава, зар не?! ” томе Ље само Љедно било, и остало битно: Ќе уплашити се стварности, па ни онда када Юе нас она терати тамо где Юе се на нас пуцати; то Љест приморавати нас да и у сама минска поЪа залазимо. ј управо то нас, укЪучуЉуЮи и покушаЉе киднаповаЬа, досад ниЉе мимоилазило.

—ада када смо се веЮ легитимисали, наставЪамо даЪе према самом краЉу.

ќбичаЉ лепог и истраЉног читаЬа захтевао би од читаоца да он све написано, пре него што га буде дочекао на Љедан од читалачких уобичаЉених и расположивих начина, укЪучуЉуЮи и презир и оштрицу и нож, ипак прочита и дочита! ќвде се, као и у случаЉу сваког другог текста ради да се и текст, баш као свака птица, раскрили, и узлети. ј затим, да ЉоЉ се допусти лет. ƒаЪа судбина текста, односно птице зависиЮе од посматрача, самог стручЬака за праЮеЬе лета; дакле од голубара па преко ловаца до Ьихових оруРа: птичарских замки, стрела, праЮки, пушака, крлетки или кавеза.

ƒокраЉчимо наш текст о размишЪаЬима, запажаЬима и гномама. ЅиЮе оне проблематичне за ушеса, наравно, али су проблеми ту ради решаваЬа. ћожда Юемо имати и ситуациЉу да Юе се неко при читаЬу окретати, како би рекли наши  осовци и ћетоЉчани: као црево на жару, или: као да Ље жар на трбу, али, Е  о Ље до сада успео да изаРе на краЉ са мишЪу, речЉу и текстом?! »зашао Ље само онаЉ коЉи Ље знао да извуче поуку; онаЉ коЉи Ље при читаЬу запазио и добру намеру.

«ато ово, и овакво обраЮаЬе свим читаоцима: онима добре, као и онима другачиЉе воЪе, све док се у некоЉ другоЉ прилици или неприлици сви опет сусретнемо, и сучелимо; и то благодареЮи средствима савремених комуникациЉа.

Ѕуде ли се десило да неке читаоце овог текста обузму ЪутЬа и бес због овог или оног исказа у нашим, баш оваквим размишЪаЬима, запажаЬима и гномама, па и да им се омакну речи од сувишка Љезика, ми Юемо их подсетити на поуку блаженопочившег ѕатриЉарха ѕавла:

 о се Ъути због нечиЉег мирног изношеЬа ставова, ниЉе избегао суЉету!

—ачинитеЪ ових редова пак биЮе наЉблагодарниЉи онима коЉи буду потрошили своЉе драгоцено време ради читаЬа истих, Љер су они све до Љеднога писани по савести. ќдатле Юе потицати и наше спокоЉство.††††††††

Ќа преподобномученике —аваите ≈пископ крушевачки ƒавид

2/20 марта 2019. год.

≈пархиЉа крушевачка

10 / 04 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0