Srpska

£едан дан са ≈пископом далматинским

††††

-£а сам научио да сам —рбин из ƒалмациЉе. Ќационално и завичаЉно упоредно постоЉе у мени, каже владика Ќикодим.

ѕремда Ље прошло двадесет осам година, Љасно се сЉеЮам кад Ље заправо престало вриЉедити све што сам дотад знао о ЪудскоЉ природи. ѕрипиЉен сам стаЉао уза зид код —тудентског клуба у «адру, гледаЉуЮи како се избезумЪена руЪа ваЪа улицама, разбиЉа излоге и помамно граби конзерве, цигарете, ципеле, кошуЪе, постеЪину, завЉесе, пегле, столице, лустере, чак и, за не вЉеровати, кЬиге. Куди су трчали опиЉени од радости носеЮи у наручЉима таЬуре, лонце, хаЪине, телевизоре, телефоне, зимске саламе, укисеЪену циклу, виЬаке, бомбониЉере, грамофонске плоче и тепихе. ƒо сЪедеЮег Љутра опЪачкано Ље више од деведесет српских дуЮана и кафиЮа.

ƒвЉестотиЬак метара од мене, у тадашЬоЉ улици Ќиколе “есле, данас —томорици, тога Ље топлог свибаЬског поподнева деведесет прве Љедан српски малишан вирио кроз прозор, иако га Ље маЉка упозоравала да Ље опасно и да се одмакне. Ќисам тада знао за Ьега, али да сте ме упитали што Ље касниЉе било од Љеднога коЉи Ље веЮ са десет година непосредно свЉедочио националистичком дивЪаЬу каква Ље била ноторна задарска  ристална ноЮ, рекао бих вам да таЉ ниЉе имао особите шансе постати разумна особа. ѕа опет, владика Ќикодим  осовиЮ Ље насмиЉан, благ и помирЪив мушкарац, црквени угледник коЉи се, сасвим несвакидашЬе за црквене угледнике у нашим краЉевима, не дружи с осуРеним ратним злочинцима, веЮ с глумцима, кошаркашима и треЮеразредним новинским пискаралима. —Љедимо у сЉени под одрином у епархиЉском двору у Ўибенику, а уреРаЉ за снимаЬе на столу биЪежи наш разговор, звонке додире шалице и таЬуриЮа и гласаЬе Љедне гугутке негдЉе горе меРу чемпресима. Мегово преосвештенство ≈пископ далматински говори полако, приЉатним радиЉским баритоном, с достоЉанством и отмЉеношЮу коЉи се ваЪда уче у посебном колегиЉу на богословним факултетима, а због коЉих стално заборавЪам да Ље он Љеданаест година млаРи од мене.

“ƒЉетиЬство и то доба и не памтим баш много. ѕолако ми се враЮаЉу сЉеЮаЬа откако поновно живим у ƒалмациЉи. ¬рате ме у прошлост мириси хране, кад неко градела рибу, на примЉер, па роба коЉа се суши измеРу куЮа, изнад глава пролазника, сЉети ме како смо као мали трчали по «адру по каменим калама. „итав нам Ље центар био као двориште. ∆ивЉели смо умЉерено, скромно, животом средЬе класе. ќтац Ље радио у ќточанки, а маЉка у Ѕорису  идричу. ќна Ље била побожна и редовно, сваке недЉеЪе нас водила у цркву, а ако Ље било црвено слово, црквени празник, обично смо имали школу. —вештеник коЉи Ље тада био у «адру, отац ∆арко јничиЮ, становао Ље близу и моЉи су се дружили с Ьим, сестра и Ља играли смо се с Ьеговом дЉецом. “ата Ље такоРер био вЉерник и ишао би с нама недЉеЪом, али би остао испред цркве.  ад сам упитао зашто он не улази с нама, обЉаснили су ми да у нас мушкарци кажу ‘идем код цркве’, а жене ‘идем у цркву’.”

††††

“Ќешто слично и Ља памтим из ƒоЬег ѕролошца, на мису су веЮином одлазиле жене, док су мушкарци остаЉали вани под стаблима.  ао да Ље некако брига за спас душе, заЉедно с кухаЬем и праЬем веша, била женски посао.”

“»стина, мушкарци имаЉу своЉе бриге. ƒок се жене моле, они у дворишту разговараЉу о политици. ѕослиЉе нам Ље о томе обичаЉу у богословиЉи у —ремским  арловцима причао и професор —ветозар Ѕорак, коЉи Ље био из ових краЉева, прави ƒалматинац. ѕредавао нам Ље два предмета, српски и латински, али сваку Ље лекциЉу некако окренуо на некакву шаЪиву причу о ƒалмациЉи те су сви у школи знали за топониме по ƒалмациЉи, неке догаРаЉе из хисториЉе ƒалмациЉе и народа, а нарочито за —иму ћатавуЪа и за догодовштине Ьегових Љунака.

“£едном сте ми казали да сте из националистичке обитеЪи и то ми се свидЉело Љер сам и сам сличног подриЉетла, из Љедне, не богзна како дрске и гласне, али ипак националистичке обитеЪи, сумЬичаве према ЉугославенскоЉ држави и Ьезиним вриЉедностима, особито према братству и Љединству. ѕретпоставЪам и да национализам ваших ниЉе био другачиЉи.”

“Ќе бих рекао да Ље то био национализам коЉи се неприЉатеЪски поставЪао према нечему. Ѕио Ље то здрав национализам, да то тако кажем...”

“ƒопустите, оче Ќикодиме, не вЉеруЉем да постоЉи нешто такво као што Ље здрави национализам.”

“ћени се чини да постоЉи. ¬оЪети своЉ народ, а не мрзити друге, то би ваЪда требало да буде позитивно. ћоЉи стричеви, па и моЉ отац, више су се бавили са културом српског народа, са постоЉаЬем и опстанком наших Ъуди, коЉа Ље наша будуЮност у овим краЉевима. »з тих разлога кажем да су били националисти. ћене су успели да задоЉе са таквим национализмом, национализмом са коЉим волим своЉ народ и бринем се за Ьега, али поштуЉем и друге, посебно оне са коЉима диЉелимо улице и тргове, земЪу, па и зрак коЉи дишемо, а нарочито сиЬе море и дивне риЉеке. » зато и сматрам да се треба воЪети своЉ народ и да то не треба да буде проблем, али уЉедно и поштовати другога и другачиЉег.

††††

ј онда опет, живеЮи у иностранству, школуЉуЮи се у √рчкоЉ и »талиЉи, меРу народима коЉи су изузетно националистички настроЉени, схватио сам да ми овдЉе и нисмо тако острашЮени како се мисли. £едан моЉ приЉатеЪ коЉи тренутачно живи у »талиЉи зна понекад за неког “алиЉана у шали реЮи: ‘ќн Ље из Љедне дивне, римске, хришЮанске, фашистичке породице.’ »ако се нас овдЉе на Ѕалкану оптужуЉе да смо националисти, Ља сматрам да нисмо другачиЉи од других. ∆ивеЮи меРу другима, освиЉестио сам да сам —рбин и да се не стидим тога, али и немам потребе да то некоме намеЮем. Ќаучио сам, надаЪе, да сам —рбин из ƒалмациЉе и да ми Ље регионална припадност веома битна. Ќационално и завичаЉно успоредно постоЉе у мени и заЉеднички ме одреРуЉу. ƒалматински су —рби значаЉно доприниЉели култури, како ових простора тако и уопЮе српском народу. ќвих дана Ље настао проблем око преименоваЬа «адарске улице у Ѕеограду. —тановници те улице обратили су ми се, као далматинском епископу и роРеном «адранину, са писмима гдЉе кажу да су поносни што се Ьихова улица тако зове Љош од времена кЬаза ћилоша ќбреновиЮа, слажем се са Ьима и Ља Юу им свакако покушати помоЮи Љер с Ьима диЉелим понос да су у Ѕеограду Љош у деветнаестом виЉеку поштовали «адар и «адране.”

Ќо, прилике су се очито промиЉениле. ” Ѕеограду немаЉу више потребе за «адарском улицом, можда и зато што у «адру ниЉе остало много —рба. ≈пископ Ќикодим Љедан Ље од оних коЉи су отишли, убрзо након пустошеЬа описаног на почетку. Мегови су се преселили прво код очевог брата у Ѕенковац, а затим у —рбиЉу, у село ЎуЪковац код £агодине, тадашЬег —ветозарева, у непознати шумадиЉски краЉ, код родбине коЉу су дотад само телефонски познавали. ѕети разред основне дЉечак Ље уписао у селу ƒрагоцвет код £агодине.

“Ќаравно да ми Ље таЉ период био горак и да сам био Ъут због одласка, а ко не би био Ъут у тим годинама и након таквих догаРаЉа. —ви коЉи смо то прошли били смо раЬени, али ране временом некако зарастаЉу. ƒа не зарастаЉу, наЉвероЉатниЉе ми данас не бисмо разговарали о свему томе. ѕресеЪеЬе у ЎумадиЉу Ље био културолошки шок. ƒругачиЉи краЉеви, другачиЉа средина, другачиЉа клима, другачиЉи Ъуди. ƒобри Ъуди, али са другачиЉим обичаЉима. ” «адру сам одрастао у старом ¬арошу на полуотоку, море нам Ље било готово испод прозора. »стрчали бисмо из куЮе и скочили у Ьега. ј тамо су нас дочекали зелени брежуЪци, као у “оскани, и шЪивици, коЉе они зову шЪивари, плодна поЪа, дивЪе Љагоде у шуми, киЮеЬе ограда цвиЉеЮем и мирис читавог села о неким празницима, свадбе па и сахране и све што то носи, значи разиграност, веселост, али и туга Љедног живог села. »ли Ље бар тада било веома живо. Ќисам одавно био и не знам како Ље данас. ” вриЉеме кад смо ми били, сва дЉеца би се уЉутро окупила и заЉедно кренула у школу два километра, у сусЉедно село, гдЉе Ље била школа од петог до осмог разреда.

“ребало Ље времена навикнути се на нову средину. «а почетак, ништа живо нисмо разумЉели, збуЬивао нас Ље акценат и изоставЪаЬе падежа. ѕотом, народ Ље веома израван. Ќико никоме не персира, ни стариЉи ни дЉеца. ƒобро, у школи би учитеЪу говорили ви, али и ту би им понекад излетЉело ти. ќнда, бабе сЉеде испред куЮа и питаЉу гдЉе идеш, шта радиш, ко вам Ље данас дошао, шта Ље мама кувала...? —ве испитуЉу, ко инспектори, и све се у селу, наравно, зна. Ќапокон, многима од Ьих ниЉе било Љасно ко смо ми, откуд —рби у ’рватскоЉ? »пак, све у свему, Ъуди су на селу били добри, изузетно гостоЪубиви. ќстали су ми у веома лиЉепом сЉеЮаЬу.  ад смо тек стигли, сваки дан су долазили, доносили нам храну, бринули су се о нама са наЉвеЮом ЪубавЪу, али кад смо преселили у град, у £агодину, тамо су понеки знали да буду и неприЉатни. јли све у свему, имам Љако лиЉепа сЉеЮаЬа на таЉ краЉ.”

“–одитеЪи су се у избЉеглиштву запослили?”

“Ќису, мама се ускоро разбоЪела, отишла у болницу у —ланкамен и тамо деведесет треЮе умрла. “ата Ље умро двиЉе године иза Ье, деведесет пете. ћлади су обоЉе отишли, она с педесет двиЉе, он с педесет шест. Ќису могли да преживе ван свог завичаЉа, тако Ља некако мислим о томе. ќсушили су се од туге.  ако било, тада сам схватио да ниЉе увиЉек наЉгоре кад изгубиш куЮу и завичаЉ, веЮ и да од горег увиЉек постоЉи горе.”

“ќстати прво без дома, а затим и без родитеЪа, сам меРу непознатима у туРем свиЉету, претпоставЪам да такви ударци судбине побожне учине Љош побожниЉима. ” тешким тренуцима даде вам утЉеху да у свему бесмислу, неправди и окрутности има неки виши смисао, правда и милосрРе.”

“Ќе знам колико ми Ље вЉера давала утЉеху, колико сам Ља то као диЉете могао да схватим...  ад год сам био напуштен, наЉвише сам осЉеЮао присуство ЅожЉе. ќсЉеЮао сам да ме нешто дотиче. Ѕог се трудио да ми ублажи моЉу тугу и усамЪеност. “ешко Ље то обЉаснити. “о Ље Љедан лични, приватни доживЪаЉ и, дозволите, ниЉе ми драго говорити о Ьему.”

“ ако сте се одлучили на богословиЉу?”

“Ѕила Ље то татина жеЪа пред смрт. ќн Ље умро у априлу, а Ља сам у септембру отишао на богословиЉу. Ќа почетку, у првом полугодишту првог разреда, било ми Ље тешко да се навикнем на интернатски режим, али веЮ кад Ље почело друго полугодиште, било Ље боЪе. Ќосим лиЉепе успомене из тога времена. «а вЉечност сам, да не кажем до гроба, стекао неке приЉатеЪе. ” то вриЉеме било Ље много културних дешаваЬа у —ремским  арловцима, а и Ќови —ад и Ѕеоград су близу. ќдлазили смо у кино и позориште, на —аЉам кЬига, обилазили фрушкогорске манастире. ƒружили смо се са млаРим монасима, коЉи су жеЪели разговарати с нама богословима. —ве у свему, имали смо Љедан испуЬен и весео живот, иако Ље систем био строг и премда су то била времена велике жалости и патЬе народа. Ќакон ќлуЉе много Ље избЉеглица дошло у —рбиЉу, тешко се живЉело. »сто тако, доста рано осЉетио сам призив да будем монах, одем у манастир, живим Љедним другачиЉим животом од онога што се живи у свиЉету, Љер ми хришЮани свакако нисмо од овога света. ¬еЮ у другом разреду богословиЉе сам се одлучио за монаштво, негдЉе у души и у срцу сам то схватио, али нисам о томе говорио. ƒржао сам то за себе.”

††††

Ќакон завршене богословиЉе враЮа се у ƒалмациЉу и годину дана живи као искушеник у Ўибенику на двору код владике ‘отиЉа. ѕоновни сусрет с родним краЉем испунио га Ље, каже, зебЬом. Ѕолно му Ље било гледати спаЪене српске куЮе, села зарасла у шикару, али било му Ље опет драго да Ље ту. Ѕио Ље то повратак коЉи Ље дуго саЬао, као и безброЉне друге српске избЉеглице коЉе, чезнуЮи за своЉим селима у кршу, ваЪаЉу балоте по београдским парковима и картаЉу бришкулу у банатским кафанама. Ќикодим  осовиЮ Ље, истина, поновно отишао, на студиЉ теологиЉе у √рчку, у —олун, па на постдипломске студиЉе у –им, но од 2012. Ље непрекидно ту, прво као игуман манастира, а отприЉе двиЉе године као епископ, и не мисли више одлазити. » кости своЉих родитеЪа прениЉет Юе ускоро из £агодине у обитеЪску гробницу у «адру.

ЎетаЉуЮи с Ьим улицама опазио сам да га Ўибенчани уЪудно поздравЪаЉу, а било Ље и неколико врло срдачних сусрета. ќн има врло разноврсан друштвени живот, дружи се са занимЪивим свиЉетом, госте га скрадинским рижотом, пиЉе сензационална вина. »пак, знам да Ьегова служба ниЉе увиЉек весела. ћного националистичких луРака уоколо слободно лута и извикуЉе гадости. ƒа Ље хтио, оваЉ Ље школовани млади свеЮеник засигурно могао живЉети и радити на угодниЉем мЉесту, службовати у неком приЉатеЪскиЉем, веЮински православном краЉу, уживати много веЮи углед у заЉедници. £ош откад сам га приЉе неколико година упознао, пожелио сам га заправо то питати, шта му Ље било у глави кад Ље дошао у негостоЪубиви далматински завичаЉ, меРу малоброЉну, остарЉелу и сиромашну православну паству, у Љедну риЉеч, Ље ли он нормалан?

“ƒа знате, многи су ме то свих ових година питали”, каже  осовиЮ осмЉехуЉуЮи се. “Ќа почетку им ниЉе било Љасно шта ми Ље требало да се замонашим? Ќиси ништа прошао у животу, говорили су. ѕослиЉе, када сам се вратио овамо са студиЉа, па гдЉе Юеш ту, кажу, у ƒалмациЉи нема никога, то Ље завршена прича, нема ту будуЮности. ћене Ље, иначе, често сусретало питаЬе, да ли сам у своЉим одлукама и изборима нормалан. јли то питаЬе Ље за мене потпуно небитно. ∆ивот хришЮанина у овоме свиЉету одвиЉа се по оним риЉечима апостола ѕавла: ‘проповиЉедамо ’риста распетога, £удеЉима саблазан, а £елинима лудост’. ћи хришЮани нисмо од овога свиЉета, па смо самим тим саблазан и лудост за оваЉ свиЉет. “о Ље за хришЮане одувиЉек било тако.

ј по питаЬу мог повратка овдЉе и шта мислим о опстанку народа, могу да кажем да ми имамо будуЮности. Ќека смо ми овдЉе и заборавЪени од веЮине, као што и Љесмо, нека нас Ље и мало, али мени Ље опет драго када видим моЉ народ коме свака бора одише хришЮанством, древним хришЮанством. » поред свега и након свега, сви су весели и радосни, а то може само неко ко воли √оспода, свЉесно или несвЉесно! —амо неко ко вЉеруЉе и нада се у ¬аскрсеЬе и живот вЉечни. ј то осЉеЮам код мог народа и у томе онда и видим будуЮност.

Ќа краЉу, желим да поздравим наЉрадосниЉим хришЮанским поздравом све Ъуде: оне коЉи нас воле и оне коЉи нас не воле, Љер сви смо ми дЉеца ЅожЉа, за све нас Ѕог Ље претрпио страдаЬа и умро и васкрсао у слави. ’ристос ¬аскрсе - ¬аистину ¬аскрсе.”

јнте “омиЮ

»нформативна служба —рпске ѕравославне ÷ркве

12 / 05 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0