Srpska

–усиЉа + Ћепота + ќдговорност

††††

ƒок Ље била заокупЪена предвоРеЬем —авеза —овЉетских —оциЉалистичких –епублика, –усиЉа ниЉе била претерано популарна у нашим богословским круговима. –уско богословЪе Ље деловало некако сентиментално и ефемерно, удаЪено од суштинских проблема, док се ставови и понашаЬе –уске цркве нису чинили претерано занимЪивим. Ќи за време £еЪцина ниЉе било ништа боЪе. Ўтавише, –усиЉа Ље била „приклоЬена «ападу“ те Ље Ьена „погнута глава“ Љош маЬе импоновала него раниЉеЕ ј онда се однекуда поЉавио човек. ќнакав каквог дуго ниЉе било. ќнаЉ коЉи Юе после пар децениЉа власти добити почаст да седне у царски трон Ц ни маЬе ни више него Ц цркве светогорског ѕротата. –усиЉа Ље „дигла главу“ и „ударила шаком о сто“, а цео свет се поприлично узбудио.  олективно узбуРеЬе Ље, наравно, тешко мерити, али ако би постоЉала нека направа коЉом се ово може, не треба сумЬати да би у —рбиЉи Ц по питаЬу –усиЉе и Ьеног возрождениЉа Ц показивала наЉвише броЉчане вредности. Ќико се томе данас не може чудити: Ъуди су биЮа страха и дрхтаЬа, и онда када се стариЉи, снажни брат-заштитник поврати из кôме, осеЮаЉу се сигурниЉе.

ѕошто, елем, богословЪе спада у хуманистику, што подразумева да се богослови и баве и обраЮаЉу другим Ъудима, онда ни они нису могли остати равнодушни на ову врсту емотивних и космолошких потреса. Ќе треба далеко трагати да би се иновациЉе у расположеЬу српског богословЪа очитале Ц довоЪно Ље пажЪивиЉе погледати насловну страницу интернет часописа “еологиЉа.нет (на читаочевоЉ десноЉ страни): док су се некада само наЉвеЮи меРу русофилима, или бароколози коЉи истражуЉу путеве поуниЉаЮеног богословЪа (на пример), могли занимати за ”краЉину, данас она Љедина има „банер“ на овом веб-саЉту. Ќаравно, дата поставка Ље сасвим оправдана, пошто ”краЉину потреса озбиЪна црквена криза, али Љедно питаЬе се не може избеЮи: да ли би се ико бавио оваквом кризом када би дошло до неспоразума ÷ариграда са, на пример, “билисиЉем? £асно нам Ље да се овом, као и другим руским темама данас тако опсесивно бавимо управо због нашег великог и снажног словенског брата, коЉи може макар мало Ц макар на тренутак Ц да ублажи осеЮаЬа страха и дрхтаЬа, коЉа Ъуде и заЉеднице неумоЪиво утапаЉу у трагични сплин сопствене безначаЉности.[1]

јли, чиме Юемо се бавити у тренуцима када страх и дрхтаЬе попусте? “ачниЉе, шта радити ако овакви тренуци постану нешто више од неухватЪивих наговештаЉа? ј шта бисмо, наЉзад Ц онаЉ ко има жеЪу сме се запитати куда га та жеЪа води Ц радили када би нам се оствариле неЉаке детиЬе жеЪе, те и ми постали снажни/значаЉни као што Ље наш стариЉи/крупниЉи брат, а периоди без страха и дрхтаЬа постали Љако дугачки? ѕошто нам Ље, наравно, овакво стаЬе данас тешко замислити, Љедино што преостаЉе Ље консултоваЬе са учитеЪицом живота. ЌеЮемо се, меРутим, бавити ониме што Ље —рбиЉа радила када Ље била Љача. £ер, иако смо то углавном веЮ научили напамет, некако се ипак нисмо решили хистериЉе и незадовоЪства. ”осталом, то се не може ни очекивати: ниЉе лако критички сагледавати сопствену историЉу и извлачити мудре поуке из Ье, нарочито онда када прошлост постаЉе златно доба коЉе се никада неЮе вратити. «апитаЮемо се, стога, за промену Ц присеЮаЉуЮи се колико нам Ље стало до свог великог словенског брата Ц шта Ље –усиЉа чинила онда када ниЉе било страха и дрхтаЬа? Ўта Ље –усиЉа чинила када Ље престала да буде безначаЉна?

ќва питаЬа нас доводе до Љедне теме коЉа Ље и пре описаног (емотивног) препорода била врло популарна у српском богословЪу, а тиче се периода покрштаваЬа –усиЉе. „увена приповест, сачувана у подЉеднако чувеном Ќесторовом летопису, наиме, говори о томе како Ље руски кнез ¬ладимир, онда када Ьегова кнежевина Љесте постала значаЉна, одлучио да преузме веру неке од тада доминираЉуЮих светских култура. √отово да нема богослова коЉи данас не зна начин на коЉи су кнежеви емисари описали своЉе утиске, пошто су се вратили са мисиЉе коЉа Ље требало да одлучи о крштеЬу  иЉевске –усиЉе. ќно што Ље препознато као кЪуч Ьиховог извештаЉа, и одлуке коЉа Юе уследити, Ље богослужеЬе Ц византиЉска литургиЉа. ”шавши Љедном на литургиЉу у цариградску цркву —вете —офиЉе, посланици напросто више нису знали Љесу ли „на небу или на земЪи“, те Юе из овог узвишеног стаЬа изаЮи са (последичном) одлуком: „више не можемо живети овде у паганству“.[2]ƒакле, оно што Ље одлучило о крштеЬу –усиЉе ниЉе некаква богословска теориЉа веЮ Ц како Юе здушно закЪучити савремено православно богословЪе Ц литургиЉска пракса. ƒругим речима, –усиЉа данас Љесте наша велика православна узданица пре свега захваЪуЉуЮи богослужбеном искуству: –усе Ље крстила литургиЉа.

ћеРутим, ако Ље ваРеЬе историЉских (у овом случаЉу литерарних) података из контекста неопходно како би се из мôра детаЪа издвоЉили/нагласили они коЉи су у датом тренутку посебно важни, онда Ље Ц у некоЉ следеЮоЉ фази истраживаЬа Ц враЮаЬе у контекст исто тако важно, како се наша сазнаЬа не би претворила у „пароле што лепо звуче“. Ќаиме, осим тога што указуЉе на моЮ византиЉског богослужеЬа да претвори цркву у „земаЪско Ќебо, у коЉем Ќаднебески Ѕог обитава и ходи“,[3] оваЉ средЬовековни документ садржи Љош неке интерпретативне потенциЉале коЉи нису нимало занемарЪиви. »звештаЉ руских емисара даЉе врло интригантно обЉашЬеЬе разлога због коЉих су ову базичну претпоставку византиЉског богослужеЬа доживели на тако Љасан и недвосмислен начин. Ќаиме, не треба заборавити да су емисаре и ћуслимани („Ѕугари“) и Ћатини („Ќемци“) водили на своЉа богослужеЬа. «ашто, меРутим, тамо нису имали проблем да схвате Љесу ли „на небу или на земЪи“? —реЮом, за одговор на ово питаЬе не морамо се домишЪати Ц записан Ље доста Љасно у Ќесторовом летопису. ћеРу неколиким сликовитим и погрдним описима муслиманског богослужеЬа, спрам потреба ове расправе издваЉа се мисао: „(Е) код Ьих нема радости, само туга и смрад велики“.[4] Ћатинско богослужеЬе су –уси очигледно озбиЪниЉе схватили, пошто му нису доделили сликовите описе какве нису штедели у претходном опису. ћеРутим оваЉ недостатак речи Юе бити речит по себи: „Ѕили смо код Ќемаца и видели у храмовима различите службе, али лепоте [красоты] не видесмо никакве“.[5] £едан недостатак Ље био довоЪан за одлуку: недостатак лепоте! «бог чега Ље управо лепота –усима била толико важна биЮе Љасно тек пошто пажЪивиЉе саслушамо шта су емисари испричали о ономе што су доживели у ÷ариграду.

„» доРосмо у земЪу √рка, и одведоше нас тамо где они служе Ѕогу своме, и не знадосмо Ц Љесмо ли на небу или на земЪи: Љер на земЪи таквог призора и такве лепоте [красоты] нема, и не знамо како то да искажемо Ц знамо само да тамо Ѕог пребива са Ъудима, и да Ље Ьихова служба боЪа него у других народа. ћи не можемо заборавити такву лепоту [красоты той], зато што сваки човек, када окуси (нешто) слатко, после тога неЮе узимати (нешто) горко; тако и ми, више не можемо живети овде у паганству.“[6] ƒок су мотиви слатког и горког коришЮени како би се, у закЪучку, направио метафорички контраст измеРу описаног стаЬа и дотадашЬег животног искуства, кЪучни термин коЉи се понавЪа у обе реченице коЉе описуЉу оно што су мисионари доживели Ље Ц лепота. ќно чега Ље потпуно (контрастно) недостаЉало код Ћатина, „√рци“ су поседовали у изобиЪу: лепоту. јко пажЪиво и отворено ишчитавамо оваЉ текст, онда Ље Љасно да руски емисари схватаЉу/доживЪаваЉу да у византиЉскоЉ литургиЉи „Ѕог пребива са Ъудима“ управо због тога што „на земЪи таквог призора и такве лепоте нема“. ЌаЉзад, из истих разлога желе и да се крсте: зато што напросто не могу „заборавити такву лепоту“. ј пошто им Ље кнез ¬ладимир очигледно поверовао, онда неЮемо претерати ако кажемо да Ље лепота одиграла кЪучну улогу у крштеЬу –усиЉе. “ачно Ље да богословске спекулациЉе нису одлучивале о крштеЬу –усиЉе, такоРе Ље тачно да литургиЉско искуство Љесте одлучивало о крштеЬу –усиЉе, али Ље подЉеднако тачно и то да Ље лепотаодлучуЉуЮа сазнаЉна категориЉа коЉа Ље ово искуство довела у срца оних коЉи су доносили одлуке о крштеЬу коЉе Юе променити историЉу.

«алуду Юемо данас правити схоластичке акробациЉе коЉима бисмо могли оспорити ову Љедноставну претпоставку и запис коЉи Ље недвосмислено поставЪа пред нас. ”колико бисмо били ултра-критични, па сугерисали да Ље извештаЉ из летописа могао напросто настати као плод кЬижевне маште, онда би Ьегова валидност за нашу расправу била Ц заправо Ц Љош и веЮа. ” том би случаЉу изнесени описи били производ колективне, митолошке свести у чиЉим би оквирима употребЪене категориЉе и описи имали неупоредиво веЮу сазнаЉну тежину од тежине Љедног историЉског записа. —а друге стране, уколико запис Љесте историЉски, он данас свакако више ниЉе само Љедно пуко сведочанство о осеЮаЬима неколицине путника коЉи су пропутовали средЬовековну ≈вропу, веЮ Ље одавно постао део колективне свести –уског (па и осталих православних) народа. ”место, дакле, да неке податке проглашавамо ефемерним, а неке есенциЉално важним Ц у зависности од трендова коЉе желимо да пратимо или диктирамо Ц можда би било боЪе покушати са Ьиховим разумеваЬем и обЉашЬаваЬем. “ек тада Юе чиЬенице можда задобити оно што им самима по себи, без обзира да ли предствЪаЉу литерарно или историцистичко сведочанство (или пак обоЉе), заправо недостаЉе Ц значеЬе. «апитаЉмо се, стога, због чега су се оваЉ кЬижевни извештаЉ и византиЉско богослужеЬе могли препознати управо по питаЬу коЉе би се данашЬем —рбину, православцу, на први поглед могло учинити сасвим ефемерним: питаЬу лепоте?

ѕреживевши тешку кризу иконоборства, византиЉско богословЪе Ље Ц како се чини Ц дефинитивно спознало да Ље Ъудска способност категоризоваЬа стварности на суштинске и ефемерне теме Љедна врло опасна интелектуална играчка. “ачниЉе, Љедно врло опасно интелектуално оружЉе, какво се не би смело свакоме „давати у руке“. ѕроглашаваЬе неких тема за ефемерне Ц илити недовоЪно есенциЉалнеЦ лако доводи до Ьиховог „избациваЬа из игре“ на путу потраге за спасеЬем. “ако се очас могло доЮи до занемариваЬа: тела у односу на дух, осеЮаЬа у односу на разум, природе у односу на личност, или иконеу односу на евхаристиЉу Ц како су то у богослужбеном контексту покушали да учине иконоборци. £едан од Ьихових кЪучних покушаЉа дискредитоваЬа руком сликаних икона се, наиме, заснивао на претпоставци да искЪучиво евхаристиЉа има ту привилегиЉу да представЪа истинску (есенциЉалну) икону ’риста.[7] „ƒопустити да благодат буде посредована безброЉним иконама чинило се [иконоборцима] као разводЬаваЬе до оне тачке на коЉоЉ Ље ова напросто престаЉала да деЉствуЉе (Е) »коноборци су тежили ка томе да строго ограниче приступ обожуЉуЮоЉ благодати на оне еклисиЉалне канале коЉе су покривали свештенство и евхаристиЉа.“[8] ћеРутим, православно богословЪе Ље стало на становиште да оваква врста резова по ткиву стварности Ц резова коЉи подразумеваЉу да Ље реторска вештина довоЪна за стигматизоваЬе неких аспеката Ъудског живота као не-битних (и за Ьихову следствену осуду на одумираЬе) Ц ниЉе ни побожна, нити паметна, те понаЉмаЬе православна.

Ѕогословски залог оваквога становишта Ље заправо врло врло крупан: моЮ одлучиваЬа о томе шта Ље суштинско а шта ефемерно Ље Љедна фино упакована вариЉанта моЮи одлучиваЬа о томе шта Ље битно а шта небитно, шта траЉно а шта пролазноЕ те у краЉЬоЉ линиЉи и о томе шта Ље добро а шта лоше. „овеку Ље таква моЮ заиста дата, али Ље она Ц као што знамо из загонетних библиЉских извештаЉа о паду Ц у врло тесноЉ вези управо са Ъудским падом. ” оноЉ мери у коЉоЉ Ље било заиста ЉеванРеЪски утемеЪено, православно богословЪе Ље знало да се овом врстом моЮи мора врло пажЪиво располагати, Љер она заправо наЉчешЮе не показуЉе склоност да се повинуЉе Ц ни природним нити ЅожиЉим законима. “о Ље она иста засеЬуЉуЮа и Ц како се показало Ц изузетно заводЪива моЮ, коЉа Ље некада давно додеЪена човеку као биЮу задуженом да именуЉе и возглавЪуЉе створени свет.[9] ћоЮ на коЉу смо се превише често „саплитали“ да би нам било неЉасно како она напросто „ ниЉе за свачиЉе руке“. ѕовереЬе за употребу ове моЮи се, ако разговарамо као хришЮани, заправо може дати само онима коЉи су до те мере смирени да такву моЮ у потпуности схвате из перспективе личне одговорности. ќдговорности пред заЉедницом, одговорности пред сваким поЉединцем, пред оним кога знамо и пред оним кога не знамо, одговорности пред сваком животиЬом, сваком биЪком, пред оном наЉмаЬом травком, од коЉе се Ц у своЉ ЬеноЉ ефемерности Ц „ни —оломон у своЉ слави своЉоЉ“ ниЉе успео лепше оденути (ћт 6, 29). “ек уз ослаЬаЬе на такву врсту одговорности може се допуштати одлучиваЬе о томе шта Ље више а шта маЬе важно. “ачниЉе, тек таква врста одговорности допушта одлучиваЬе о томе шта Ље на коЉи начин важно, пошто тек тада све постаЉе важно и све може бити добро Ц макар у извесноЉ мери наликуЉуЮи начину на коЉи “ворац све сагледава.

»з богословске перспективе гледано, однос према лепоти би се, следствено, могао схватити као нека врста наЉосетЪивиЉег коректива постоЉаЬу ове врсте базичне ЉеванРеЪске одговорности. ” супротном, —едми васеЪенски сабор бисмо лако могли прогласити окупЪаЬем ЪубитеЪа сликарства, са циЪем да се Ц на пример Ц обезбеде повоЪниЉи услови за друштвену промоциЉу културе и уметности. —едми васеЪенски сабор, меРутим (ако теми приступимо озбиЪниЉе), доноси ѕобеду православЪа тиме што га спашава од опасности коЉу носи игнорисаЬе естетских аспеката црквеног живота. ћа како то парадоксално звучало, естетика се показала као наЉпрефиЬениЉи детектор неконтролисаног буЉаЬа воЪе за моЮ Ц макар када Ље хришЮански однос према свету у питаЬу. £ер онога коЉи се одлучи да незасито Љеде „с дрвета од знаЬа добра и зла“ наЉлакше Ље препознати Ц а како другачиЉе (?) Ц по томе што суверено влада знаЬем о томе шта Ље битно а шта небитно. ј онда када се, пак, „овлада“ оваквим знаЬем, тада може почети сазнаЉна чистка у коЉоЉ се наЉпре дефинишу ефемералиЉе, а потом поЉединци или друштва ослобаРаЉу од онога што ниЉе важноуправо због тога што (Ља/ми мислим/о да) ниЉе важно. ” таквоЉ Ље поставци лепоту, са свом Ьеном пословичном пролазношЮу, свакако наЉлакше прогласити за ефемерност. £ер, поседоваЬе „знаЬа“ (добра и зла) се може потврРивати и експлоатисати само на истинама коЉе се могу прецизно формулисати и премерити. “врдити да се знаЬе и истина могу исказивати у тако флуидним „оквирима“ као што су они естетски, заправо, подразумева имплицитно одрицаЬе од воЪе за моЮ. ”право у томе лежи таЉна оне ѕобеде православЪа коЉу Ље донео —едми васеЪенски сабор: високо естетизовани богослужбени препород коЉи Ље ова победа покренула подразумева препуштаЬе човека Љедном начину комуникациЉе коЉи успева да субвертуЉе сазнаЉну расподелу на важно и неважно, као и (следствену) кондензациЉу моЮи око оних коЉи ту расподелу контролишу.[10]

ƒа Ље, уосталом, ЅожиЉи промисао пратио ону врсту (Ъудске) „логике“ (илити, прецизниЉе: „воЪе“) коЉа игнорише неке теме само зато што нису (прокламоване за) есенциЉално важне Ц онда оваплоЮеЬе другог лица —вете “роЉице у Ъудском, смртном телу, и Ьегово страдаЬе у Љедном тренутку Ъудске историЉе, не би ни имало потребе да се догоди. »з другог, апостериорног угла гледано Ц да ниЉе било овога конкретног оваплоЮеЬа и овога конкретног страдаЬа, све остале Ъудске поЉединачне историЉе и Ъудска поЉединачна тела би напослетку могли остати да занавек таворе у домену ефемерног. —реЮом, свест о Ѕожанском кеносису Ље била тако дубоко записана у кодовима византиЉског богословЪа, да ширеЬе Ѕожанске благодати по свим аспектима литургиЉског и ван-литургиЉског живота ниЉе могло бити „забраЬено“ чак ни царским декретима.

”лазеЮи у коштац са иконоборством, византиЉско богословЪе Ље Ц ваЪало би напослетку закЪучити Ц досегло до оних дубина на коЉима Ље спознало да Ље управо лепота Љедна од оних „ефемерних“ ствари без коЉих (богослужбени) живот нема никаквог смисла.[11] ƒошавши до ове спознаЉе, постиконоборачка ÷рква Ље спровела незауставЪиви естетски развоЉ богослужеЬа коЉи Ље породио ону непоЉмЪиву лепоту од коЉе руски емисари нису могли доЮи себи. Ќису, дакле, –уси одреаговали на лепотувизантиЉског богослужеЬа зато што нису разумели византиЉско богословЪе, веЮ управо зато што су га на прави начин разумели. £ер чудесна креациЉа коЉу су наЉвеЮи византиЉски духовници, наЉвеЮи византиЉски мислиоци и наЉвеЮи византиЉски уметници вековима заЉедно обликовали у оно што данас зовемо литургиЉом Ље чудесна управо по томе што из себе ништа не искЪучуЉе, веЮ у себе све укЪучуЉе. ј оваква се чудесна „порука“, без спознаЉе Ьене лепоте Ц коЉа омогуЮуЉе апофатичко залажеЬе иза поделе на битно и небитно Ц напросто не може „разумети“.

”кратко: лепота ниЉе била додатак, веЮ темеЪни богословски садржаЉвизантиЉског богослужбеног живота. ќдавде више не може деловати као историЉска произвоЪност чиЬеница да Ље управо ова врста богословског садржаЉа била савршено довоЪна да би се средЬовековни –уси и ¬изантинци уЉединили у вери. ќдавде, пак, до ƒостоЉевског, коЉи уверено каже да Юе лепота спасити свет, само Ље Љедан корак. ј хоЮе ли српска ÷рква и српска култура, наЉзад Ц у ретким тренуцима када наступа предах од страха и дрхтаЬа Ц осврЮуЮи се занесено измеРу маЉчинске ¬изантиЉе и братске –усиЉе, гледати на лепоту као на незанимЪиву ефемералиЉу, или као на нешто што Юе спасити свет Ц остаЉе да видимо. ” меРувремену, сасвим Ље у реду дивити се онима коЉи су Ц попут браЮе –уса или средЬовековних —рба, на пример Ц умели да се диве лепоти, и из овог дивЪеЬа да ствараЉу културу коЉа живи/траЉе.

“одор ћитровиЮ

“еологиЉа.нет

08 / 07 / 2019

[1] јко су ћаЉка или ћать, ќтаЯбина или –одина, онда Ље граматички свакако исправниЉе звати —рбиЉу и –усиЉу сестрама (на пример), али сам сматрао да Ље популарном и колективистичком контексту, коЉи махом усмерава поменуте промене у (политичком) расположеЬу, ипак ближи маскулини метафорички оквир, пошто на трусном српском подручЉу осеЮаЬа према –усиЉи-заштитници Ц данас као и раниЉе Ц врло често попримаЉу милитантне димензиЉе.

[2] ѕовесть временных лет (по лаврентьевскому списку 1377 года), пер. с древнерус. ƒ. —. Ћихачева, ќ. ¬. “ворогова, —анкт-ѕетербург 2012, 74 (превео “. ћ.; упореди српски превод и у: ѕовиЉест минулих Ъета, или Ќесторов Ъетопис, прев. Ќенад  осовиЮ, Ѕеоград 2003, 68).

[3] —вети √ерман ÷ариградски, »сториЉа ÷рквена и мистичко созерцаЬе, прев. епископ јтанасиЉе £евтиЮ, у: “умачеЬа свете литургиЉе, Ѕеоград 2008, 13.

[4] ѕовесть временных лет, 74. (подвукао “. ћ.)

[5] »сто. (подвукао “. ћ.)

[6] »сто. (подвукао “. ћ.)

[7] ”пореди у: Vladimir A. Baranov, The Doctrine of the Icon-Eucharist for the Byzantine Iconoclasts, у: Studia Patristica 44, Leuven 2010, 41Ц48; Charles Barber, Figure and Likeness; On the Limits of Representation in Byzantine Iconoclasm, Princeton 2002, 77-81; Leslie Barnard, The Theology of Images, у: Iconoclasm; Papers given at the Ninth Spring Symposium of Byzantine Studies(ed. Anthony Bryer, Judith Herrin), Birmingham 1977, 10-13; Stephen Gero, The Eucharistic Doctrine of the Byzantine Iconoclasts and Its Sources, Byzantinische Zeitschrift 68 (1975), 4-22.

[8] Ambrosios Giakalis, Images of the Divine: The Theology of Icons at the Seventh Ecumenical Council, Leiden 2005, 4-5; упореди и у: Peter Brown, A Dark-Age Crisis: Aspects of the Iconoclastic Controversy, у: Society and the Holy in Late Antiquity, Berkeley / Los Angeles 1982, 257-263; Leslie Brubaker, Inventing Byzantine Iconoclasm, London 2012, 32-35.

[9] Ќачин на коЉи Ље искуство поседоваЬа ове врсте моЮи остало похраЬено у српском Љезику се чини посебно изражаЉним: сваки пут када нешто што Ље неважно обележимо речЉу небитно, као да га оваквом категоризациЉом (именоваЬем) Ц насупрот стваралачком Днека будеЕУ (битно) Ц веЮ симболички преусмеравамо из постоЉаЬа ка непостоЉаЬу.

[10] »з ове перспективе се можда не мора сматрати за случаЉност то што Ље –еформациЉа, као први систематично иконоборачки хришЮански покрет после византиЉског иконоборства, породила наЉмоЮниЉе државе (привреде) нашег времена.  олоквиЉално речено, претерано озбиЪно бавЪеЬе естетским проблемима се, напросто, економски уопште Дне исплатиУ.

[11] ¬изантиЉско богослужеЬе Ље, наравно, било у наЉбоЪем смислу речи синестетско искуство, коЉе Ље подразумевало учествоваЬе свих пет чула свакога од учесника Ц другим речима, учешЮе целовитог човека Ц али Ље у овоЉ расправи било неизбежно ослаЬати се превасходно на домете иконобранитеЪског богословЪа, због тога што Ље само у области визуелних уметности (поред, наравно, кЬижевности) византиЉска култура оставила данас доступну медиЉску теориЉу. ƒетаЪниЉе о разлозима оваквог теориЉског развоЉа сам расправЪао у: Ѕез очиЉу нас мудрост напушта [зашто иконе Љесу важне?]; о специфичном односу слике и писане речи, у датом културном контексту, види (са литературом) у: “одор ћитровиЮ, —лике коЉе тумараЉу: ќ раРаЬу иконе из кризе иконичког поретка, ЅогословЪе 77/1 (2018), 160-185.

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0