Srpska

ќ неважеЬу хиротониЉе украЉинских расколника и неканоничности Дѕравославне цркве ”краЉинеУ

††††

 оментари —екретариЉата —инодалне библиЉско-богословске комисиЉе –уске ѕравославне ÷ркве.

£еднострани поступци ÷ариградске патриЉаршиЉе у ”краЉини коЉи су се завршили потписиваЬем у Љануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос воЪи епископата, клирика, монаха и мирЉана ”краЉинске ѕравославне ÷ркве изазвали су оштру полемику у црквеноЉ средини. јнализа публикациЉа о овоЉ теми показуЉе да Ље за многе учеснике у дискусиЉи украЉинско питаЬе директно повезано с кЪучним поЉмовима за православну еклесиологиЉу као што су: апостолска наследност, икономиЉа и Ьене границе, устроЉство ѕравославне ÷ркве на васеЪенском нивоу, саборност и првенство. ќснована забринутост за очуваЬе апостолске наследности у ÷ркви због тога што Ље —инод ÷ариградске патриЉаршиЉе примио у евхаристиЉско општеЬе лица коЉа немаЉу закониту хиротониЉу, запажа се у радовима читавог низа аутора, укЪучуЉуЮи и оне коЉи пишу на грчком Љезику.

 Ъучне тезе коЉе ÷ариградска патриЉаршиЉа наводи како би образложила своЉе поступке у ”краЉини —инодална библиЉско-богословска комисиЉа Ље веЮ детаЪно размотрила у коментарима на писмо обЉавЪено од стране ÷ариградске патриЉаршиЉе, а коЉе Ље патриЉарх ¬артоломеЉ упутио јрхиепископу албанском јнастасиЉу 20. фебруара 2019. године. »маЉуЮи у виду да се украЉинско црквено питаЬе и даЪе разматра меРу епископима, клирицима и мирЉанима неких помесних ѕравославних ÷ркава, —екретариЉат  омисиЉе обЉавЪуЉе своЉе коментаре на наЉважниЉе теме у полемици.

1. ѕроблем апостолске наследности код расколничких „Љерарха“

¬еЮи броЉ „хиротониЉа“ епископата „ѕравославне цркве ”краЉине“ потиче од бившег ћитрополита киЉевског и целе ”краЉине ‘иларета ƒенисенка, коЉем Ље 27. маЉа 1992. године забраЬено свештенослужеЬе на јрхиЉереЉском сабору ”краЉинске ѕравославне ÷ркве, а коЉи Ље 11. Љуна 1992. године на јрхиЉереЉском сабору –уске ѕравославне ÷ркве лишен чина.  ако се монах ‘иларет ниЉе покаЉао, веЮ Ље наставио расколничку делатност, измеРу осталог, на териториЉи других аутокефалних ÷ркава на јрхиЉереЉском сабору –уске ѕравославне ÷ркве коЉи Ље одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен Ље из ÷ркве изрицаЬем анатеме. Ѕез обзира на то што Ље више пута подносио апелациону жалбу ѕатриЉарху цариградском, Ьегову осуду су признале и поткрепиле документима ÷ариградска и друге помесне ѕравославне ÷ркве.

ƒенисенко и бивши председник ѕорошенко ƒенисенко и бивши председник ѕорошенко ††††

” октобру 2018. године ÷ариградска патриЉаршиЉа Ље неочекивано изЉавила да разматра Љедну у низу апелациЉа монаха ‘иларета и рехабилитовала Ље у чину и достоЉанству „бившег ћитрополита киЉевског“. ѕритом се ƒенисенко ниЉе покаЉао, а одлука —ветог синода ÷ариградске патриЉаршиЉе ниЉе била условЪена новим разматраЬем материЉала из Ьеговог предмета и оптужница коЉе су против Ьега истакнуте. ѕет месеци након издаваЬа „томоса о аутокефалности“ ћ. ј. ƒенисенко се заЉедно с неколико „епископа“ одвоЉио од „ѕравославне цркве ”краЉине“ коЉу Ље ÷ариград признао и обЉавио Ље да се обнавЪа „ иЉевска патриЉаршиЉа“ за коЉу Ље рукоположио нове епископе.

“реба истаЮи да Ље изазиваЬе раскола био Љедан од главних, али не и Љедини разлог за свргаваЬе ‘иларета. Ќа ƒелима суда —абора од 11. Љуна 1992. године измеРу осталог су наведена следеЮа Ьегова злодела: „ауторитарне методе управЪаЬа... потпуно игнорисаЬе саборног гласа ÷ркве“, „кршеЬе заклетве“, „свесно извртаЬе стварних одлука јрхиЉереЉског сабора“, „Љеднострано присваЉаЬе саборне власти“. ќчигледно, ÷ариградски синод Ље без разматраЬа одбио тачност ових оптужби, али их Ље ускоро доказао сам ‘иларет коЉи Ље овога пута изазвао раскол у новоствореноЉ структури, односно, учинио Ље исто оно због чега Ље био лишен чина пре скоро тридесет година. ƒакле, Љедини Љерарх бивше „ иЉевске патриЉаршиЉе“ коЉи Ље своЉевремено имао канонску хиротониЉу, напустио Ље нову „аутокефалну цркву“ и Љавно Ље одбацио такозвани „томос о аутокефалности“.

“акоРе, у „епископат“ „ѕравославне цркве ”краЉине“ Ље у потпуности укЪучена хиЉерархиЉа такозване „”краЉинске аутокефалне православне цркве“ чиЉу окосницу чине „хиротониЉе“ коЉе су 1990. године обавили бивши ≈пископ житомирски £ован Ѕоднарчук (1989. године Ље лишен чина по одлуци —ветог синода –уске ѕравославне ÷ркве) и бивши Ракон ¬иктор „екалин (1988. године Ље лишен чина због неморалних поступака), самозванац коЉи се представЪао као епископ, али у ствари никад ниЉе имао чак ни расколничку епископску хиротониЉу. ѕокушаЉи расколника да помоЮу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да Ље у хиротониЉи првих „епископа“ ”јѕ÷ наводно, осим Ѕоднарчука учествовао Љош Љедан архиЉереЉ, темеЪно су проучени на основу архивских материЉала и испоставило се да су у потпуности лажни.

ƒео „хиЉерархиЉе“ „”краЉинске аутокефалне цркве“ поново Ље рукоположио ‘иларет ƒенисенко, али од „чекалинског“ рукоположеЬа Љош увек потиче „хиротониЉа“ неких „епископа“ из ове структуре, укЪучуЉуЮи и „хиротониЉу“ ћакариЉа ћалетича коЉи Ље „хиротониЉу“ за епископа такоРе добио од „чекалинске“ хиЉерархиЉе. »ако чак ни формално ниЉе имао наследност од апостола, бивши протоЉереЉ ЌиколаЉ ћалетич Ље од стране ÷ариградске патриЉаршиЉе „рехабилитован“ у чину „бившег ћитрополита лавовског“. ќва чиЬеница потврРуЉе да Ље —вети синод ÷ариградске патриЉаршиЉе донео одлуку да оправда обоЉицу лидера заЉедно с Ьиховим „хиЉерархиЉама“ не проучивши околности Ьиховог одласка у раскол, Ьиховог осуРиваЬа и питаЬа наследности расколничких „хиротониЉа“ Ц и да чак ниЉе био упознат с главним чиЬеницама из Ьихове биографиЉе.

2. √ранице примене принципа икономиЉе

ѕрви и апсолутно неопходан услов за примену икономиЉе приликом примаЬа расколничких епископа или клирика у ÷ркву Љесте Ьихово покаЉаЬе. —вети ¬асилиЉе ¬елики у свом ѕрвом правилу заповеда „онима коЉи се налазе у самовоЪним скуповима да се поправе доличним покаЉаЬем и обраЮаЬем и да се поново сЉедине с ÷рквом“ и сведочи да „чак и они коЉи се налазе у црквеном чину, одступивши заЉедно с непокорнима, кад се покаЉу, често се примаЉу у исти чин“. Ќа потребу за покаЉаЬем у своЉим тумачеЬима наведеног правила сложно указуЉу троЉица угледних византиЉских познавалаца канона: £ован «онара, “еодор ¬алсамон и јлексеЉ јристин [1]. ќсмо правило I ¬асеЪенског сабора, посвеЮено примаЬу у чин Ъуди коЉи се враЮаЉу из новациЉанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да Юе се у свему придржавати одлука  атоличанске ÷ркве. Ќапокон, VII ¬асеЪенски сабор Ље примио у општеЬе епископе-иконоборце тек кад Ље сваки од Ьих прочитао да се одриче некадашЬих заблуда (ѕрво дело VII ¬асеЪенског сабора).

ќд принципиЉелне Ље важности то да Ље примена принципа икономиЉе према расколницима могуЮа само уз поштоваЬе другог древног принципа по коЉем канонску забрану може да укине само онаЉ субЉект црквене власти коЉи Ље ову забрану донео. ѕето правило I ¬асеЪенског сабора гласи да се „у вези с онима коЉе су епископи из сваке епархиЉе удаЪили од црквеног општеЬа, да ли припадаЉу клиру или мирЉанима, у расуРиваЬу треба држати правила коЉим Ље одреРено да оне коЉи су Љедни изопштили други не примаЉу“ (в. такоРе “ридесет друго апостолско правило VI јнтиохиЉског сабора). ѕритом по ƒругом правилу VI ¬асеЪенског сабора коЉи Ље одобрио одговараЉуЮе одлуке  артагинског сабора онаЉ ко Ље изопштен на сабору своЉе ÷ркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патриЉарха било коЉе друге ÷ркве. ƒакле, позитивну одлуку о питаЬу укидаЬа забране расколницима и Ьиховог примаЬа у постоЉеЮем чину позитивно може да донесе или она ÷рква коЉа Ље ову забрану донела, или ¬асеЪенски сабор, али уз обавезно учествоваЬе и узимаЬе у обзир става помесне ÷ркве коЉа Ље непосредно пострадала од делатности расколника.  арактеристичан пример представЪа преседан примене икономиЉе према епископима-мелетиЉанцима коЉи су изазвали раскол у помесноЉ јлександриЉскоЉ ÷ркви. ќваЉ случаЉ Ље разматрао ¬асеЪенски сабор. ћеРутим, одлука сабора Ље донета уз непосредно учествоваЬе и узимаЬе у обзир става ≈пископа александриЉског јлександра коЉи Ље, као што Ље забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. ” новиЉоЉ историЉи на сличан начин Ље почело исцеЪеЬе раскола у ЅугарскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви на —веправославном сабору у —офиЉи 1998. године, коЉи Ље због икономиЉе у постоЉеЮем чину примио расколничке Љерархе након што су се покаЉали и поново сЉединили са своЉим законитим поглаваром ѕатриЉархом бугарским ћаксимом.

ƒакле, Љеднострана одлука ÷ариградске патриЉаршиЉе о примаЬу у постоЉеЮем чину украЉинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономиЉе, пошто нису испуЬена два наЉважниЉа услова за Ьену примену: покаЉаЬе расколника и Ьихово помиреЬе с ÷рквом, од чиЉег Љединства су отпали и коЉа им Ље ставила забрану.

ќд суштинске важности Ље то што Ље у току целе своЉе историЉе ѕравославна ÷рква у свим случаЉевима примене икономиЉе према расколницима долазила у додир с лицима чиЉа хиротониЉа Ље макар формално кроз сукцесивност рукополагаЬа потицала од епископа коЉи су некада имали канонско рукоположеЬе. »сториЉа не познаЉе преседане примаЬа у „постоЉеЮем чину“ лица чиЉа хиротониЉа потиче од самозванаца коЉи никад нису имали епископско рукоположеЬе. ” вези с тим Ље, кад Ље у питаЬу веЮина „Љерарха“ такозване „”краЉинске аутокефалне православне цркве“ о коЉоЉ Ље раниЉе било речи, чак и само поставЪаЬе питаЬа примене економиЉе апсолутно немогуЮе.

3. ќдсуство легитимитета „ѕравославне цркве ”краЉине“

” историЉи ѕравославне ÷ркве (укЪучуЉуЮи и новиЉу историЉу) познати су случаЉеви непосредног учествоваЬа државе и политичких власти у питаЬу проглашаваЬа аутокефалности. ”право тако Ље у XIX веку Ц почетком ’’ века створена веЮина савремених аутокефалних ÷ркава. ќви процеси су, по правилу, представЪали последицу настанка суверених националних држава (√рчке, Ѕугарске, –умуниЉе, —рбиЉе) и разматрани су као елемент националне изградЬе. Ћегитимитет нове аутокефалне ÷ркве Ље подржавала огромна веЮина становништва.

ѕроЉекат ствараЬа аутокефалне ”краЉинске ÷ркве коЉи Ље 2018. године предложио украЉински председник ѕетар ѕорошенко такоРе се ослаЬао на претпоставку да ако не сви, у сваком случаЉу значаЉна веЮина украЉинских верника подржава идеЉу аутокефалности. ” своЉим Љавним обраЮаЬима ѕатриЉарх цариградски ¬артоломеЉ Ље, очигледно имаЉуЮи повереЬа у информациЉе коЉе Ље добио од украЉинских власти, такоРе изражавао увереЬе о томе да Юе се „ЉединственоЉ цркви“ придружити ако не сви, у сваком случаЉу веЮина православног становништва ”краЉине.

ѕорошенко код ¬артоломеjа ѕорошенко код ¬артоломеjа ††††

ћеРутим, касниЉи догаРаЉи су убедЪиво показали да идеЉа „аутокефалне цркве“ не ужива подршку меРу веЮином православаца у ”краЉини. ” састав структуре коЉу Ље створила ÷ариградска патриЉаршиЉа скоро у потпуности улазе представници двеЉу расколничких група. ќд 90 епископа канонске ÷ркве само су двоЉица прешла у нову организациЉу. ”краЉинска ѕравославна ÷рква на челу са митрополитом ќнуфриЉем и даЪе остаЉе наЉвеЮа конфесиЉа у земЪи, како по броЉу епископа, клира и парохиЉа, тако и по броЉу верника. —амим ти Љош Љедном се историЉски потврРуЉу речи из ќкружне посланице источних патриЉараха из 1848. године: „„увар побожности код нас Ље исти онаЉ народ коЉи увек жели да сачува своЉу веру без промена.“

ѕораз на председничким изборима у пролеЮе 2019. године ѕетра ѕорошенка коЉи Ље проглашаваЬе украЉинске аутокефалиЉе обЉавио као Љедну од главних тачака предизборног програма само Ље потврдио неоснованост претензиЉа „ѕравославне цркве ”краЉине“ на улогу националне цркве.

4. »звртаЬе улоге првог епископа у ѕравославноЉ ÷ркви

„ланови и експерти —инодалне библиЉско-богословске комисиЉе су у свом веЮ поменутом  оментару на писмо патриЉарха ¬артоломеЉа детаЪно анализирали тезе коЉе свеукупно потврРуЉу искЪучива овлашЮеЬа власти цариградских патриЉараха у целоЉ ѕравославноЉ ÷ркви. ћеРу овим тврдЬама су:

а) учеЬе о „надграничноЉ одговорности“ цариградског патриЉарха у питаЬима коначног решаваЬа различитих канонских ситуациЉа коЉе настаЉу у другим помесним ÷рквама, односно, право на мешаЬа у питаЬа унутрашЬег живота сваке помесне ÷ркве;

b) учеЬе о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове измеРу помесних ÷ркава, да чак на сопствену инициЉативу „поЉачава“ деЉства поглавара аутокефалних ÷ркава коЉе буде сматрао недовоЪнима;

с) представа о „првенству власти“ ѕатриЉарха цариградског на васеЪенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постоЉаЬе ÷ркве, као што постоЉи првенство власти епископа у ЬеговоЉ епархиЉи и поглавара у границама помесне ÷ркве;

d) право да одреРуЉе и поновно разматра границе помесних ѕравославних ÷ркава, да изузимаЉу епархиЉе, епископат, клир и мирЉане из свете црквене Љедне помесне ÷ркве коЉа Ље строго заштиЮена светим канонима, и да их потчиЬава другоЉ; право да самостално обЉавЪуЉе аутокефалност делова других помесних ÷ркава, чак и против воЪе Ьихове наЉвише црквене власти;

е) право приЉема и доношеЬа коначног суда о апелационим жалбама коЉе подносе епископи и клирици било коЉе аутокефалне ÷ркве.

Ќаведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предаЬем ’ристове ÷ркве, грубо изврЮу светоотачку еклесиологиЉу, Љерархе и богослове ÷ариградске патриЉаршиЉе коЉи их бране доводе до ствараЬа на православном »стоку модела црквене управе блиске средЬовековном папизму. —вети оци православЪа, Љерарси и богослови древних источних патриЉаршиЉа уложили су велики исповеднички труд у борби против идеЉе папства. –уска ѕравославна ÷рква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. ЌеЮе бити наодмет да Љош Љедном наведемо речи ќкружне патриЉарашке посланице и —инодалне посланице ÷ариградске ÷ркве из 1895. године коЉе су веЮ помиЬане у посланици  омисиЉе, а коЉима —вета ÷ариградска ÷рква сведочи о православном схватаЬу првенства коЉе Ље и она прихватала у то време:

„»з овог правила [ƒвадесет осмог правила IV ¬асеЪенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ ÷ариградске цркве и епископи других ÷ркава и да ни у Љедном правилу ни код Љедног од отаца нема ни наговештаЉа да Ље епископ –има Љедини поглавар католичанске ÷ркве и непогрешиви судиЉа епископа других независних и аутокефалних ÷ркава.“

ќву веру Ље –уска ÷рква примила од своЉе ћаЉке, древне ÷ариградске ÷ркве и Ье се придржава не прихватаЉуЮи извртаЬа и новине.

5. ќбуставЪаЬе евхаристиЉског општеЬа

«бог неканонских поступака ÷ариградске патриЉаршиЉе у ”краЉини –уска ѕравославна ÷рква Ље била принуРена да прекине с Ьом евхаристиЉско општеЬе руководеЮи се директним налозима светих канона да се прекине општеЬе с онима коЉи сами буду „општили са изопштенима из општеЬа“ ( ƒруго правило јнтиохиЉског сабора). ”месно Ље сетити се како Ље у току V ¬асеЪенског сабора свети цар £устиниЉан позвао оце сабора да престану да помиЬу папу ¬игилиЉа и да више „не читаЉу Ьегово име туРе хришЮанима у светим диптисима како самим тим не би постали заЉедничари у нечастивости ЌесториЉа и “еодора“. јко Ље наставак општеЬа с лицем коЉе Ље подржало учеЬе осуРено од стране ÷ркве, значило учествоваЬе у ЬеговоЉ нечастивости, каква треба да буде реакциЉа на то што су Љерарси и клирици ÷ариградске ÷ркве примили у општеЬе оне коЉе Ље донедавно сва пуноЮа ѕравославЪа сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? «ар то ниЉе грех против ÷ркве и свете ≈вхаристиЉе?

ѕреставши да помиЬе папу цар £устиниЉан Ље истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо Љединство с апостолским престолом... Љер чак и промена ¬игилиЉа или неког другог нагоре не може да нашкоди миру ÷ркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). «ато се и –уска ÷рква ниЉе одвоЉила и не одваЉа се ни од чега светог и истински црквеног у ÷ариградскоЉ ÷ркви, али не сматра могуЮим да учествуЉе у канонским делима Ьеног поглавара, Љерарха и клирика трудеЮи се да заштити од тога и своЉу верну децу. ƒакле, принудно одрицаЬе од учествоваЬа у таЉнама ÷ариградске патриЉаршиЉе коЉа Ље ступила у потпуно црквено општеЬе с лицима коЉа су лишена апостолске наследности последица Ље свештеног страха пред —ветом ≈вхаристиЉом и немогуЮности да се светиЬа “аЉне чак ни посредно дели с расколницима.

ѕринудни раскид у општеЬу с ÷ариградском ÷рквом изазван Ље бригом за чуваЬе чистоте вере и за строго придржаваЬе црквеног предаЬа.

”зносимо ватрене и усрдне молитве Љедином Ѕогу  оЉи се слави у “роЉици за што бржи прекид смутЬе коЉу Ље изазвала ÷ариградска патриЉаршиЉа, за обнавЪаЬе Љедномислености и Ъубави у ѕравославноЉ ÷ркви.

—а руског ћарина “одиЮ

ѕатриЉархиЉа.ru

11 / 10 / 2019

[1] £ован «онара: Дј они коЉи се налазе у самовоЪним скуповима опет се присаЉедиЬуЉу ÷ркви уколико се обрате с доличним покаЉаЬем и присаЉедиЬуЉу се тако да се често примаЉу у исти чинУ;

“еодор ¬алсамон: Дќни коЉи се окупЪаЉу на незаконите скупове опет се сЉедиЬуЉу с ÷рквом ако се покаЉу на доличан начин, тако да се често примаЉу у претходном чинуУ;

јлексеЉ јристин: Д“акви, ако се поЉаве и поправе доличним покаЉаЬем и обраЮаЬем, опет се сЉедиЬуЉу с ÷рквом, као Љедно телоУ (“умачеЬе ѕрвог правила светог ¬асилиЉа ¬еликог).

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0