Srpska

” одбрану изгубЪеног √рада (постмодерна моЮ ÷ариградске патриЉаршиЉе)

††††

ћоЮ успоставЪа „чиЬенице“. ¬иЉест да Ље и јтинска архиепископиЉа („ѕравославна ÷рква ’еладе“) одлучила да призна тЉ. прихвати у заЉедништво „ѕравославну ÷ркву ”краЉине“ ниЉе занимЪива нити трагична само због Ьене важности унутар тренутне драме распада ѕравославне ÷ркве каквом смо Ље до сада познавали на дневно-црквено-политичком нивоу. ќна се донекле и очекивала и ниЉе изненадила познаваоце прилика и односâ у ѕравославЪу Ц када се односи измеРу ћоскве и ÷ариграда поставе у раван расне солидарности, теориЉа крви и тла, ’еленâ и варварâ, сукоба моЮи, више мора да нас изненади да нека врста обзирности ниЉе сасвим уклоЪена до сада. јли оно што се полако назирe Љесте не само прекид у општеЬу измеРу хеленофоних и славофоних помЉесних ÷ркава и не само литургиЉско-канонска стабилизациЉа геополитичких подЉела православног свиЉета веЮ Ц и то Ље наЉтемЪениЉа и наЉдалекосежниЉа подЉела Ц траЉна подЉела у Љезику, поЉмовима, значеЬима и тумачеЬима коЉа се све више назире и за коЉу Ље тешко реЮи да ли Юе се и када превазиЮи.

£ер јтина ниЉе признала да Ље под политичким утицаЉем и (можда) због сопствених етноцентричних фобиЉа од „руске напасти“ прихватила да учествуЉе у проЉекту дезинтеграциЉе руског идентитетског наратива унутар кога Ље  иЉев неотуРиви дио полицентричности „¬елике, ћале и ЅиЉеле –уси(Ље)“ (било да таЉ иденитетски наратив поистовЉетимо са идеологиЉом „руског свиЉета“ или не). ќна ниЉе ни саопштила сопствену вазалност у односу на геостратешке центре моЮи, вазалност коЉа би ЉоЉ била каква-таква апологиЉа. ќна Ље у суштини саопштила само Љедну темеЪну и утемеЪуЉуЮу чиЬеницу, херменеутички кЪуч на основу кога можемо да разумиЉемо стварност Ц она се позвала на „право ¬асеЪенске ѕатриЉаршиЉе да додиЉели аутокефалиЉу“ на основу кога Ље и јтина одлучила да призна „аутокефалиЉу ѕравославне ÷ркве независне –епублике ”краЉине“. Ќаравно, и у самоЉ ’елади, као и у циЉелом православном свиЉету постоЉаЮе дисонантни гласови коЉи Юе актуелизовати безброЉна питаЬа, од коЉих Ље можда оно о апостолском преЉемству „ѕ÷”“ наЉчешЮе поставЪено. јли оно што данашЬу црквену кризу разликуЉе од свих раниЉих нису геостратешка дубина подЉела ни слабост унутрашЬег Љединства ѕравославне ÷ркве, коЉа никако да успостави начин живог оствариваЬа сопственог Љединства (мимо пасивних концепциЉа канонског и литургиЉског општеЬа, коЉе нам саопштаваЉу коЉе заЉеднице нису унутар Ьега, али не и како се односи измеРу свих помЉесних ÷ркава заиста остваруЉу Ц ако бисмо у маниру комунистичких парола рекли да Ље начин оствариваЬа Љединства свих помЉесних ÷ркава могуЮе поиствовЉетити са саборношЮу, тиме Юемо само разобличити чиЬеничност одустаЉаЬа од тог начела у стварности ѕравославне ÷ркве: ако смо све-саборна ÷рква Ц гдЉе су нам редовни сабори свих помЉесних ÷ркава?) ќно што Ље данас видЪиво Љесте да су ÷ариград и помЉесне ÷ркве коЉе су пристале или Юе пристати на Ьегово виРеЬе начина постоЉаЬа ѕравославне ÷ркве узвеле Љедан посебан приступ стварности, Љедну у суштини постмодерну визиЉу ÷ркве, тачниЉе: оствареЬе идеЉе примата у постмодерном кЪучу и контексту.

јли, (не)стрпЪиви читалац, несклон да повЉеруЉе било чему што у наслову и тексту подразумиЉева разметаЬе похабаним жаргонским поштапалицама хуманистичких дисциплина (меРу коЉе „пост-модерна“ и „пост-модерни“ одавно спадаЉу), пропустиЮе да увиди да овдЉе ниЉе по сриЉеди „ушминкаваЬе“ Љедног теолошког текста. ”право супротно: оваЉ спис не пишем да би био „постмодеран“ веЮ да бих указао на то да Ље без приступа бар елементарним идеЉним поставкама постмодерне немогуЮе схватити понашаЬе ÷ариградске патриЉаршиЉе.

” чему се огледа пост-модернизам црквене драме коЉа Ље започела (или се актуелизовала) одлуком ‘анара да се „ѕ÷”“ наЉприЉе подари „аутокефалиЉа“, а да се затим таЉ чин додатно легитимише акциЉом у коЉоЉ Юе остале помЉесне ÷ркве воЪно-невоЪно (солидарношЮу или приЉетЬом) прихватити таЉ чин.

ѕоЉмови не значе оно што значе. £една од одлика пост-модернизма Љесте вЉероваЬе у испразност поЉмовности као такве: како моЮ успоставЪа читаЬе, Љезик не располаже очигледношЮу. —лика сломЪеног свиЉета унутар кога не постоЉи стабилност коЉа и сама ниЉе привремени производ моЮи и конвенционалности подразумиЉева да Ље моЮ та коЉа не само налаже како Юемо тумачити чиЬенице веЮ и поЉмове. ƒобро и зло, истина и лаж Ц све су то конструкти, стварности релативне попут било коЉе друге. »спражЬени од значеЬа, поЉмови тако могу бити потпуно лишени релевантности. ƒеконструисани, они могу бити изнова конструисани као своЉа супротност: нечиЉа истина Ље туРа лаж.

 акве везе ово има са теологиЉом ÷ариградске патриЉаршиЉе? ЌаЉнепосредниЉе могуЮе. ѕогледаЉмо “омос о аутокефалиЉи издат „ѕ÷”“:

„Е ”з горе речено, обЉавЪуЉемо да јутокефална ÷рква у ”краЉини за своЉу главу познаЉе ЌаЉсветиЉи јпостолски и патриЉаршиЉски ѕресто, управо као и остали патриЉарси и предстоЉатеЪи, и има, са другим канонскм обавезама и одговорностима, као своЉе наЉпревасходниЉе послаЬе (= мисиЉу) очуваЬе наше православне вЉере неокрЬеном као и ненарушеног канонског Љединства и заЉедништва са ¬асеЪенским ѕатриЉархатом и другим помЉесним ѕравославним ÷рквамаЕ ” случаЉу веЮих питаЬа црквене, догматске или канонске природе, Мегово Ѕлаженство ћитрополит киЉевски дужан Ље да се, у име —ветог —инода Ьегове ÷ркве, обрати нашем наЉсветиЉем патриЉаршиЉском и васеЪенском ѕрестолу, тражеЮи Ьегово ауторитативно мишЪеЬе и поуздано разумиЉеваЬе, док Юе права ¬асеЪенског ѕрестола над ≈гзархатом и свештеном ставропигиЉом бити неокрЬена.“

ќвдЉе веЮ долазимо до Љедног проблема конструкциЉе стварности: иако Ље ¬артоломеЉу јрхондонису сасвим Љасно да ѕресто на коме сЉеди остали „патриЉарси и предстоЉатеЪи“ не признаЉу као своЉу „√лаву“, он сматра да у избору измеРу чиЬеничности коЉа Љесте и конструкциЉе Љедне нове стварности коЉа Ље у суштини лажна он има моЮ да лаж констатуЉе као истину, те да сасвим изокрене поредак вриЉедности. ќва моЮ да се игнорише онаЉ други ниЉе пост-модерна. ќна лежи у основи идеЉе римског примата унутар коЉе „ѕетров наслиЉедник“ врши своЉу „службу“ чак и над помЉесним ÷рквама и Ъудима коЉи му то не признаЉу и не желе. ћеРутим, док Ље први –им морао да легитимише сопствене тежЪе бар низом историЉских фалсификата (од коЉих Ље  онстантинова дароваоница наЉпознатиЉи), ƒруги –им своЉе претензиЉе пост-модернистички не заснива толико на документима колико на тумачеЬима (сходно ничеанском начелу да не постоЉе чиЬенице него тумачеЬа). ј ако се „чиЬеничност“ успоставЪа из тумачеЬа, Љасно Ље да чиЬеничност као таква не значи ништа.

—вакоме здраворазумски резонуЉуЮем човЉеку са пристоЉним познаваЬем православног богословЪа упада у очи да се у исто вриЉеме спомиЬе аутокефалиЉа (потпуна црквена незавинсот од споЪашЬег утицаЉа) док оно што се у ствари „даруЉе“ ѕ÷” Љесте нешто маЬе од аутономиЉе. „итав томос би, у смислу формалне логике, могао бити посматран као бесмислица (реченица: „”з горе речено, обЉавЪуЉемо да јутокефална ÷рква у ”краЉини за своЉу главу познаЉе ЌаЉсветиЉи јпостолски и патриЉаршиЉски ѕресто“ [Προσεπιδηλοῦμεν τοῖς ἀνωτέρω ὅτι ἡ ἐν Οὐκρανίᾳ Αὐτοκέφαλος Ἐκκλησία γινώσκει ὡς κεφαλὴν τὸν Ἁγιώτατον Ἀποστολικὸν καὶ Πατριαρχικὸν Οἰκουμενικὸν Θρόνον] представЪала би врхунац тог бесмисла и противрЉечности). јли ова бесмисленост ниЉе случаЉна: она Ље постмодерна Ц аутокефалиЉа ниЉе оно што аутокефалиЉа Љесте веЮ оно што ÷ариград нуди као аутокефалиЉу. «начеЬе Љедног поЉма се не успоставЪа ни унутар Ьега самог, ни унутар досадашЬе рецепциЉе, веЮ унутар онога што Ље ÷ариграду (ЬеговоЉ аутентичноЉ самозаЪубЪености и геополитичким налогодавцима) потребно као значеЬе. ќно може бити бесмислено, али смисао не постоЉи инхерентно веЮ се ситуационо успоставЪа сваки пут изнова, према потреби. “у, заправо, и постоЉи Љедна не-случаЉна симбиоза, политичка и херменеутичка, лабавих и Љош не-готових идентитета и ÷ариграда Ц не само историЉске чиЬенице веЮ и институциЉе могу и мораЉу бити подвргнуте диктатури нових, наметнутих значеЬа, значеЬа коЉа постоЉе и коЉа су релевантна (само) у моменту док их успоставЪа —ведржитеЪ моЮи. » зато Ље оно за шта се ÷ариград побринуо Љесте суштинска моЮ Ц а то ниЉе (банална) моЮ да се фанарски епископи питаЉу о расподЉели новца меРу киЉевским архиЉереЉским намЉесницима веЮ моЮ да се располажетумачеЬем чиЬеница и институциЉа: ѕ÷” Юе тако заувиЉек остати херменеутички клиЉент „ћаЉке ÷ркве“.

 раЉ историЉе: сЉеЮаЬе коЉе се укида » зато Ље моЮ коЉу ÷ариград тражи за себе у суштини постмодернистички демонска. ќна тражи непрекидну флуидност, Љедно постоЉаЬе унутар кога све може бити и не мора, а шта Љесте успоставЪа само £едан –асполагач тумачеЬима. »ако ћосква има и воЉну, и демографску и црквено-политичку и финансиЉску моЮ коЉа Ље често неделикатна и сирова, бЪештава и одвеЮ самоувЉерена, она у суштини остаЉе банално мала спрам захтиЉева коЉи успоставЪа ‘анар. ќна тражи да се Ьена величина препозна некако самоочигледно као моЮ, али она нема амбициЉу да успостави сталну флуктациЉу чиЬеница и институциЉа унутар коЉе би остала само способност £едног да успоставЪа и убиЉа друге у оном достоЉанству коЉе £едном одговара. »деЉа да су веЮ остварене аутокефалиЉе —ѕ÷, Ѕѕ÷, –умунске ѕ÷ итд ствар и сама подложна измЉени и тумачеЬу, да се можемо договорити да ли Ље приЉе 800 година —вети —ава добио аутокефалиЉу или Ље она успоставЪена тек 1879 Ц тако нешто неЮете чути било гдЉе осим у постмодернистичком наративу ‘анара. јли значеЬе историЉе се не успоставЪа уназад, из данашЬег ангажованог тумачеЬа ка самим чиЬеницама само када су у питаЬу давно прошли догаРаЉи. —пецифичност цариградске постмодерне идеологиЉе Љесте у томе да Ље она у стаЬу да нам сугерише да Ље ћоЮ “умача = ћаЉке ÷ркве таква да може да успостави наше колективно сЉеЮаЬе на догаРаЉе од прошле године. ‘анар нам данас сугерише да Ље ”краЉина одувиЉек била Ьегова канонска териториЉа, да исти човЉек Ц патриЉарх ¬артоломеЉ Ц ниЉе и сам потврРивао анатеме ‘иларету ƒенисенку итд. ќпет: ту се она нашла на заЉедничком тлу са новоствореним иденитетским проЉектима.  ао што се данас нико у  иЉеву више не сЉеЮа времена када су на ’решчатику 9.маЉа парадирали ветерани ÷рвене армиЉе (чиЉе Ље антифашистичко наслиЉеРе бар до ≈вромаЉдана жеЪела да наслиЉеди и ”краЉина) а не ветерани ќ”Ќ ”ѕј, тако се и данас нико у ÷ариграду не сЉеЮа себе из времена приЉе Љесени 2018. године. “аЉ наркотични доживЪаЉ флудине стварности унутар коЉе нема идентитета (= истости) ни са самим собом подразумиЉева Љедно лудачки непрекдино и неселктивно бираЬе измеРу (квази) реализма и имагинарног.

» ту долазимо до постмодерне инструментализациЉе „реалног“ и „имагинарног“. ƒо Љош Љедног парадокса. Ќаиме, када, рецимо, ‘анар успоставЪа политичку реалност ”краЉине као разлог за даваЬе „аутокефалиЉе“, он успоставЪа легитимитет питаЬа о политичкоЉ реалности као таквоЉ као критериЉума за црквено организоваЬе. јко Ље политичка реалност Љедини или чак одлучуЉуЮи критериЉум, онда Ље проЉекат украЉинске аутокефалиЉе оправдан у истоЉ мЉери у коЉоЉ Ље оправдано становиште према коме ÷ариград Љесте »станбул, град у –епублици “урскоЉ. ќвако: „имагинарни“  онстантинопоЪ повлачи „црквено-мисиЉске“ потезе воРен „реалношЮу“ независности ”краЉине. “раЉност се чува за себе Љер, и поред свега ругаЬа историЉи када изврЮе чиЬенице, ћоЮ ниЉе спремна да преда своЉе утемеЪеЬе релативизму са коЉим посматра све око себе. „Ќови –им“ стоЉи и траЉе и када га нема: ”краЉина, као и све остало, ту су у епизодним историЉским улогама. »сториЉа Ље поЪе на коме они коЉи траже потврду у данашЬем ÷ариграду/‘анару/Ќовом –иму могу добити само епизодне улоге. ћоЮ Ље систематски херменеутички непоштена, али она за то не мари, Љер себе доживЪава као ћоЮ Ц она нам каже да се можемо договорити шта се десило 1219, 1767 или 1879, можемо чак пристати на масивну халуциЉациЉу, паралелну стварност у коЉоЉ она ниЉе промиЉенила став 2018. у односу на 2017, али она никада неЮе дозволити да се запитамо: гдЉе Ље стварност из 1453?

ѕостоЉи своЉеврсна демоничност пост-модернистичког подухвата. ќн Ље добро погодио колико Ље Ъудско биЮе трагично подЉеЪено у палом свиЉету у коме бивствуЉе, колико су све везе и институциЉе подложне промЉенама. јли постмодерна Ље од палости начинила религиЉу, од фрагментараности палог свиЉета Ц преЮутно мЉерило и норму, подсмиЉаваЉуЮи се свакоЉ норми из цЉелине. ƒеконструишуЮи „наративе моЮи“ она се таЉно клаЬала моЮима ћоЮи, насиЪу над човЉеком. » зато Ље она демонска. » зато Ље она само-укидаЉуЮа.

÷ариградска патриЉаршиЉа, у своЉоЉ опиЉености постмодернистичком ћоЮи да успоставЪа историЉу и поЉмове, укида саму себе. » зато Ље врло битно да ЉоЉ се не вЉеруЉе. ƒа се ÷ариград одбрани од себе самог, од постмодерне ангажоване квази-теологиЉе ÷ариградске патриЉаршиЉе. ÷ариград ниЉе ‘анар, ‘анар ниЉе ÷ариград.

Ќа основу чега може ÷ариград да утемеЪи своЉу моЮ да не само координише односе меРу ѕравославним ÷рквама и посредуЉе тамо гдЉе Ље посредник потребан, да предсЉедава као „први меРу Љеднакима“ (што му све по ѕредаЬу припада), веЮ и да буде „први без Љеднаких“ у небулозним фантазиЉама митрополита ≈лпидофора, да додЉеЪуЉе аутокефалиЉе без консултациЉе са било коЉом другом помЉесном ÷рквом и да успоставЪа чиЬенице и Ьихова тумачеЬа? Ќа основу сопственог доживЪаЉа себе самог, на основу хеленске расне солидарности и геостратешке корисности Љедном актуелном проЉекту. ƒа парадокс буде веЮи, унутар своЉих реалних граница валидности, као некадашЬи ÷ариград Ц ова ÷рква постоЉи управо на основу културе сЉеЮаЬа коЉу ÷ариградска патриЉаршиЉа разара сопственом постмодернистичком идеологиЉом. ћи и даЪе препознаЉемо да оне истинске, некривотворене привилегиЉе и прерогативи ÷ариграда потичу из Ьеговог положаЉа Ќовог –има Ц иако одавно нема ÷арства ни града чиЉа би он „¬елика ÷рква ’ристова“ био. ÷ариград постоЉи само у ЉедноЉ колективноЉ, али идентитетски значаЉноЉ „имагинациЉи“ ѕравославне ÷ркве, као мЉесто утемеЪеЬа Ьеног саборског етоса. “а „имагологиЉа“ Ље уЉедно историЉска и есхатолошка Ц историЉска Ље у своЉоЉ билости, есхатолошка Ље Љер очекуЉемо Ц насупрот „реализму тренутног стаЬа“ Ц да Юе се ’ристос поново поЉавити и окупити нас у —воме ’раму, у ’раму Мега као ѕремудрости ЅожиЉе. јли она ниЉе произвоЪна, ниЉе подложна договорном укидаЬу и признаваЬу. јко Ље све подложно „контекстуализациЉи“, саледаваЬу „реалне слике свиЉета“, прва жртва тог баналног реализма био би ÷ариград-кога-нема. ѕа, ипак, Ьега има, ÷ариграда битно другачиЉег од онога какав Ље данас, ÷ариграда коЉи ниЉе опчиЬен расом нити Љесте слаби слуга других него ÷ариград коЉи шаЪе  онстантина ‘илософа и ћетодиЉа, ÷ариград коЉи се етосом преселио у ЌикеЉу и био у стаЬу да братски воли друге. “аквог ÷ариграда и даЪе има свугдЉе осим, изгледа, у ‘анару.

ѕонешто од ове способности ÷ариграда да буде „пупак свиЉета“ призивало га Ље као „хронотоп“ великих савремених романа Ц ≈ковог Ѕаудолина, ѕавиЮевог ’азарског речника, ѕупка свиЉета изврсног ¬енка јндоновског. ÷ариград обЉедиЬуЉе и игнорише вриЉеме и простор. јли само онда када Ље мЉесто траЉности, препун смисла и значеЬа. »спражЬен од Ьих, ÷ариград престаЉе да постоЉи. ќн ниЉе престао да постоЉи 1204, ни 1453. ƒа ли Ље престао да постоЉи 2019?

“еологиЉа.нет

16 / 10 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0