Srpska

јрхимандрит —офрониЉе (—ахаров) о Љереси цариградског неопапизма у светлости православне триЉадологиЉе

√лава ¬асеЪенске ѕравославне ÷ркве Ље ’ристос

††††

“ренутно се налазимо у фази заоштраваЬа унутрашЬег црквеног проблема коЉи се може назвати „самополагаЬе“ ÷ариградске патриЉаршиЉе за наводну главу ¬асеЪенске ѕравославне ÷ркве. «аправо, оваЉ проблем постоЉи веЮ више децениЉа и има корен дубоко у историЉи ÷ркве. Ќаравно, повезан Ље са општом склоношЮу човека према греху гордости с коЉим се непрестано води борба, коЉа се понекад поЉачава кад човек прими свештени чин. —трашно искуство £уде коЉи Ље “аЉну вечеру, као и многе друге трпезе делио са ’ристом представЪа истакнути пример за све векове и народе. ѕо сведочанству мноштва светих отаца грех гордости представЪа корен сваког пада у грех. » оваЉ грех наноси изузетно велику штету црквеном телу, свем народу ЅожиЉем, на чиЉем челу у ствари стоЉи —ам наЉсмирениЉи и наЉкроткиЉи √оспод наш »сус ’ристос.

»деЉу савременог богословског поимаЬа света ÷ариградске патриЉаршиЉе о патриЉарху ÷ариграда као о „глави свих православаца“ разобличаваЉу велики свеци из раниЉих времена Ц поглавари ове катедре. ƒа, сваки патриЉарх Ље управо „поглавар“, а не „глава“ ÷ркве. —ветитеЪи √ригориЉе Ѕогослов и £ован «латоусти позиваЉуЮи се на —вето ѕисмо сведоче о томе да имамо Љедног √лаву ÷ркве Ц ’риста 1). „ћи представЪамо Љедну ÷ркву, складно саставЪени чланови Љедне √лаве“ Ц √оспода »суса ’риста 2).

»деЉа неопапизма у ’’ веку

јрхимандрит —офрониЉе (—ахаров) јрхимандрит —офрониЉе (—ахаров) ††††

” ÷ариградскоЉ ÷ркви су се идеЉе источног неопапизма активирале у ’’ веку. £ош 1950. године, пре скоро 70 година, архимандрит —офрониЉе (—ахаров) Ље сведочио да постоЉе опасне тенденциЉе у ÷ариградскоЉ патриЉаршиЉи коЉе се поЉачаваЉу:

„“ренутно се у самим недрима наше —вете ÷ркве поЉавила велика опасност од извртаЬа догматског учеЬа о ЬоЉ, дакле опасност од извртаЬа Ьеног биЮа, зато што Ље догматска свест органски повезана са свим током унутрашЬег духовног живота. ѕромените било шта у догматскоЉ свести и неизбежно Юе се у одговараЉуЮоЉ мери променити и обличЉе вашег духовног биЮа. » обрнуто: скретаЬе од истине у унутрашЬем духовном животу довешЮе до промене у догматскоЉ свести. √убитак догматске истине Юе за своЉу обавезну последицу имати губитак могуЮности истинске спознаЉе Ѕога, чиЉа Ље пуноЮа дата ÷ркви... »звртаЬе било чега поЉединачног одразиЮе се и на целину. јко сад изврнемо учеЬе о ÷ркви, дакле... и обличЉе Ьеног постоЉаЬа, како она може да послужи своЉим синовима као пут ка »стини? ”питаЮете у чему се сад види ово извртаЬе? ќдговарамо: у цариградском неопапизму коЉи из теориЉске фазе покушава да брзо преРе у практичну 3).

 ао што истиче архимандрит —офрониЉе, „папистичке тенденциЉе“ су сасвим нормалне у палом свету. ѕритом, нажалост, „нису своЉствене само старом –иму, веЮ и »стоку, где су се више пута зачиЬале у ¬изантиЉи. ћеРутим, Ѕог Ље до сада чувао »сточну ÷ркву и ове тенденциЉе су се гасиле не реметеЮи дубоки мир ÷ркве“ 4).

 ао пример опасног „варничеЬа“ у животу коЉи изазива грех гордости може се навести давнашЬи спор о томе да ли поглавар ÷ариградске ÷ркве може носити титулу „васеЪенски“! «а слабе покушаЉе да се оваЉ термин коЉи припада своЉ црквеноЉ пуноЮи припише поглаварима Љедне од помесних ÷ркава захваЪуЉуЮи идеЉе о „васеЪени“ као православноЉ империЉи, односно ¬изантиЉском царству, нема нимало озбиЪних потврда.

“ако ј. ¬.  арташов наводи „сведочанство јнастасиЉа Ѕиблиотекара (IX в.) коЉи Ље такоРе био апокризиЉар папе у ÷ариграду“ о томе да се у ¬изантиЉи примена термина „васеЪенски“ кад су цариградски патриЉарси у питаЬу оправдавала тиме што Ље значеЬе термина сужавано на „источно-царски, свегрчки, свевизантиЉски“ 5). ћеРутим, по мишЪеЬу самог  арташова коЉи Ље истицао неоправданост датог „сужаваЬа“ пракса примене титуле „васеЪенски“ за патриЉархе директно Ље повезана „с тенденциЉом узвишаваЬа“ 6). ЌиЉе случаЉно што наводи историЉска сведочанства о несагласности, чак и о негодоваЬу светитеЪа √ригориЉа ¬еликог поводом прихватаЬа и утврРиваЬа овакве праксе на »стоку. £ер само £еванРеЪе нам говори о васеЪени управо као о целом свету у коЉем треба да буде проповедано: „» проповедаЮе се ово ЉеванРеЪе о ÷арству по свему свету (ἐν ὅλῃ τῇ οἰκουμένῃ)“ (ћт. 24, 14).

” светоотачким делима термин „васеЪенски“ се углавном не користи у уском смислу „византиЉског“ света, веЮ за означаваЬе целог Ъудског света. “ако светитеЪ  ирил £ерусалимски у своЉим „Ѕеседама оглашенима“ каже да Ље „»сус преузео на —ебе грехове васеЪене“ 7), док Ље првосаздани јдам своЉим грехом привукао „смрт у целом свету“ 8). —абори коЉи се називаЉу „васеЪенским“ и коЉе Ље ÷рква признала као такве нипошто нису били чисто „византиЉска“ поЉава, веЮ су имали, данас имаЉу, и увек Юе имати управо светски значаЉ, пошто представЪаЉу наЉвиши орган власти с Ъудске стране наше ÷ркве!

ƒакле, уколико Љедна помесна ÷рква присвоЉи титулу коЉа одговара своЉ пуноЮи —аборне ÷ркве (Љедно од своЉстава —аборне и £едне ’ристове ÷ркве Љесте да Ље ¬асеЪенска) то се не може тумачити другачиЉе осим као узурпациЉа од стране Љедне црквене „ипостаси“, Љедне помесне ÷ркве оног своЉства коЉе припада свим црквеним ипостасима заЉедно, иако у суштини представЪа природно, а не ипостасно своЉство. ќву линиЉу узурпациЉе општих црквених своЉстава поЉединачне помесне ÷ркве касниЉе су прихватили римокатолици и присвоЉили своЉоЉ помесноЉ ÷ркви свецрквену титулу „католички“, односно саборни.

ƒанас Ље титула „васеЪенски“ коЉа се (у суштини незаконито) задржала код поглавара помесне ÷ариградске ÷ркве постепено почела да се претвара од чисто титуларне у смисаону, коЉа лицима коЉа Ље поседуЉу наводно даЉе право на првенство ауторитета и власти.

ƒогмат о —ветоЉ “роЉици као основа учеЬа о ÷ркви

£едан од одговора на активираЬе сличних тенденциЉа представЪа чланак архимандрита —офрониЉа „£единство ÷ркве угледу на £единство —вете “роЉице“. ” ЬеноЉ основи се налази тврдЬа да основу учеЬа о ÷ркви Ц православне еклесиологиЉе Ц представЪа учеЬе о —ветоЉ “роЉици Ц православна “риЉадологиЉа. „—аборни принцип ѕравославне ÷ркве Ље битиЉе по угледу на Љедносушну и нераздеЪиву “роЉицу,“ 9) Ц ово Ље главна мисао архимандрита —офрониЉа. „иЬеница да аутор у први план истиче триЉадолошки аспект изазвана Ље опасношЮу од подела и повреда тела ’ристове ÷ркве коЉу са собом доноси неопапизам.

„ѕуноЮа догматског живота ÷ркве, Ц пише о.—офрониЉе, Ц никад се не прекида и не смаЬуЉе у суштини. ћеРутим, у различитим историЉским епохама оваЉ или онаЉ аспект Љединственог, органски-целовитог догматског учеЬа ÷ркве долази у центар пажЬе због опасности коЉа прети у виду губитка истине у целини због губитка у поЉединачном.“ 10)

√убитак догматског виРеЬа, предаваЬе позициЉа коЉе се одражава на историЉско обличЉе ÷ркве далеко од савршенства на коЉе Ље позвана, дешава се због оскудице Ъубави. „»згубили смо Ъубав и отуда потичу наше поделе и нехришЮанске тежЬе ка власти над браЮом,“ 11) „зато смо неспособни да дубоко спознамо своЉу свеЪудску Љедносушност и Љеднакост“ 12).

 ао што Ље нешто пре архимандрита —офрониЉа о савременим реалиЉама црквеног живота говорио атонски аскета и богослов Љеросхимонах “еодосиЉе  аруЪски (Ж 1937): „ атоличанску истину сад не треба да дефинишемо по садашЬоЉ, нажалост, разливеноЉ ‘општецрквеноЉ свести’, чиЉа нам Љасност данас ‘толико недостаЉе’, веЮ на основу ‘општецрквеног предаЬа’ коЉе Ље у складу с древном ÷рквом“ 13).

ќдносно, ни из далека не треба „опште“ или политички ангажовано мишЪеЬе, веЮ црквено предаЬе да постане критериЉум истине за нас у свим сложеним питаЬима данашЬице.  ао што каже ¬. Ќ. Ћоски, ово Ље потребно да би се „католичанска веродостоЉност актуализовала“ 14) у свести хришЮана коЉи све више губе парадоксално црквено мишЪеЬе, сразмерно оскудеваЬу Ъубави, као што Ље у £еванРеЪу и предсказано.

ѕреподобни —ергиЉе –адоЬешки Ље учио наше претке: „√ледаЬем у —вету “роЉицу превладава се мрска неслога овога света.“ ѕревладаваЬе неслоге и распада може се остварити само у ÷ркви, чиЉе виРеЬе у светлости догме о “роЉици омогуЮава Ъудима да мисле, живе и чуваЉу црквено Љединство по угледу на “риЉедино ЅитиЉе. ” недокучивом савршенству “роЉичног ЅитиЉа по мишЪеЬу архимандрита —офрониЉа ми видимо „утврРиваЬе у ЉеднакоЉ божанствености, ЉеднакоЉ царствености, Љеднаком господству... ЉеднакоЉ апсолутности “ри Ћица —вете “роЉице“ 15). » као што у животу унутар “роЉице нема „ни сенке потчиЬаваЬа, субординациЉе“ 16), тако и односи измеРу ѕомесних ÷ркава коЉе су призване да се угледаЉу на “риЉедино ЅитиЉе, искЪучуЉу било какву меРусобну доминациЉу.

ƒогма о —ветоЉ “роЉици сведочи о савршеноЉ Ъубави, „коЉа искЪучуЉе сваку врсту власти Љедног Ћица над другима“. «ато ÷рква одбацуЉе „све облике субординационизма исповедаЉуЮи о —ветоЉ “роЉици: „Ќишта (у МоЉ) ниЉе веЮе и ништа ниЉе маЬе: веЮ су целе три ипостаси, меРусобно увек постоЉеЮе и Љеднаке“ 17). “риЉадолошки субординационизам, истиче о.—офрониЉе „коЉи Ље пренет на структуру ÷ркве претвара се у облике папизма коЉи представЪа паралелу овог или оног облика триЉадолошког субординационизма. ƒакле, римски папизам, коЉи узводи римског епископа на степен коЉи га одваЉа од свег осталог тела ÷ркве, коЉи га чини не само веЮим, веЮ и »Ќќ—”ЎЌ»ћ, представЪа пример еклесиолошког субординационизма коЉи одговара онтолошком аспекту ариЉанског триЉадолошког субординационизма“ 18). ” коначном, римокатоличко филиоквистичко богословЪе Ље довело до „своЉеврсног христоцентризма“ кад —вети ƒух „губи —воЉу Љеднаку апсолутност са ќцем и —ином постаЉуЮи само ’ристова сила, сила коЉа Ље предата власти и нахоРеЬу римског епископа“ 19).

ќ Љереси цариградског неопапизма

ƒакле, Љош средином ’’ века архимандрит —офрониЉе нас Ље упозоравао да се цариградски неопапизам, без обзира на то што се налазио у стаЬу зачетка, врло брзо развиЉа. ќн Ље „веЮ много пута променио своЉе лице и зато га ниЉе могуЮе Љасно окарактерисати“ 20). Мегове присталице су „прво прогласиле да ÷ариград има предност права ЉурисдикциЉе ‘зато што има првенство у ¬асеЪенскоЉ ÷ркви’. «атим су почели да тврде да ÷ариград има право као наЉвиша апелациона инстанца у ¬асеЪенскоЉ ÷ркви заборавЪаЉуЮи на вишевековну борбу против претензиЉа –има на ово право; заборавЪаЉуЮи да су управо ове претензиЉе –има довеле до велике и коначне поделе ÷ркава (1054)“ 21). ѕристалице цариградског неопапизма су такоРе заборавиле да Ље на ‘ирентинском сабору 1439. године –им на сличан начин покушавао да издеЉствуЉе да му »сток призна „право наЉвише апелационе инстанце у ¬асеЪенскоЉ ÷ркви“ 22). ћеРутим, канони васеЪенских и помесних сабора негираЉу да било коЉа помесна ÷рква има овакво право. » сама ÷ариградска ÷рква се чврсто придржавала овог православног става у борби против претензиЉа –има.

„ѕрихвативши римокатолички принцип развоЉа, Ц наставЪа о.—офрониЉе, Ц они су обЉавили да ÷ариград има искЪучиво право на сву православну диЉаспору у свету, негираЉуЮи такво право другим аутокефалним ÷рквама у погледу своЉе диЉаспоре. ЌемаЉуЮи за то никакве основе ни у канонском устроЉству ÷ркве, ни у ЬеноЉ вишевековноЉ пракси, они су попут првог –има почели да тврде да ова права немаЉу на основу канона, веЮ на основу заповести ‘—амог Ѕога’“ 23).

ѕатриЉарх јтинагора ѕатриЉарх јтинагора јрхимандрит —офрониЉе са чуРеЬем наводи Ьихове речи по коЉима им Ље „Ѕќ√ (?) заповедио“ „да чуваЉу не само Љединство вере и благодатних установа, не само Љединство у Ъубави, веЮ и нераскидиво £≈ƒ»Ќ—“¬ќ свете хиЉерархиЉе и ÷– ¬≈Ќќ√ ”ѕ–ј¬КјМј како у ÷≈Ћќ£ ¬ј—≈К≈Ќ», тако и на сваком месту где постоЉи ÷рква“ 24).  олико далеко може отиЮи слична мисао и где се налази граница тврдЬи овакве врсте, не говоримо више о догматскоЉ граници, али макар о моралноЉ, просто ЪудскоЉ?

ѕо речима архимандрита —офрониЉа „римски папизам Ље хиЉерархиЉско устроЉство довео ‘до краЉа’ издвоЉивши из целог тела ÷ркве Љедног епископа као Љединственог носиоца непогрешивости и самим тим Ље у битиЉу ÷ркве изгубио слику битиЉа —вете “роЉице, Мене Љедносушности и равноправности »постаси“ 25). »стим путем Ље кренуо цариградски неопапизам коЉи Ље наЉистакнутиЉи израз нашао у „ќкружноЉ посланици“ патриЉарха јтинагоре коЉа Ље издата 1955. године. Ћогика посланице Ље Љедноставна:

„јко Ље први –им отпао, на Ьегово место долази други –им, с истим правима и аргументациЉом“ 26).

ќвом посланицом се припадност ¬асеЪенскоЉ ÷ркви доводи „у директну зависност од везе с ÷ариградом“ Ц другим –имом. ƒа, ÷ариград „Љош не тврди да се Ьегова суштина разликуЉе од других аутокефалних ÷ркава, али их веЮ сматра маЬима од себе: ÷ариград Ље све, ќн Ље ¬асеЪенска ÷рква, а друге су делови и само у оноЉ мери у коЉоЉ припадаЉу ¬асеЪенскоЉ ÷ркви, колико су повезане с ÷ариградом“ 27).

„“реба ли говорити Ц пита о.—офрониЉе Ц о томе да оваЉ облик папизма такоРе представЪа еклесиолошку Љерес као и римски папизам? ƒа ли треба говорити о томе да Юе уколико се оствари у животу ÷ркве неизбежно довести до извртаЬа целог духовног облика нашег постоЉаЬа? ѕовезуЉуЮи, попут првог –има искЪучива права на власт и наставништво у ÷ркви с локалним моментом (а кад се ради о ÷ариграду треба додати и расним Ц грчким) 28), он нас враЮа временима за коЉа читамо у £еванРеЪу: ‘ќци наши клаЬаху се Ѕогу на гори овоЉ, а ви кажете да Ље у £ерусалиму место где се треба клаЬати.’ (£н. 4, 20) 29).

ќ томе да Ље ÷ариград прекршио принцип аутокефалиЉе

”колико говоримо о садашЬем времену лаж црквено-политичких амбициЉа истамбулских кроЉача црквено-политичке карте света посебно се запажа у томе што наводно штитеЮи право других ÷ркава на аутокефалност ÷ариград, изашавши ван граница, како канонског, тако и догматског поЪа, грубо крши ово право, пошто своЉим поступцима руши сам принцип аутокефалности. “ако откриваЉуЮи Љедан од наЉбитниЉих момената из ≈нциклике патриЉарха јтинагоре архимандрит —офрониЉе говори о очигледноЉ тенденциЉи „подриваЬа принципа Љеднаког достоЉанства аутокефалних помесних ÷ркава“, другим речима, ради се о борби ÷ариграда против „принципа аутокефалности“ 30).

»стичуЮи да ÷рква не мисли и не веруЉе тако о.—офрониЉе пише: „£една ÷рква Ље пре свега —вета ÷рква... £единство ЅожиЉе и Љединство ÷ркве и √оспода представЪа извор Љединства ÷ркве. ÷рква Ље Љедна и због тога што има Љединствени извор —воЉе светости и не може да не буде Љединствена због —воЉе светости...  ад апостол ѕавле говори о Љединству ÷ркве он га не доводи у зависност од потчиЬаваЬа ЉединственоЉ управи, веЮ од причешЮиваЬа Љедним хлебом “ела и  рви √осподЬе (1  ор. 10, 14-17) и од тога да ÷рква има Љедну √лаву Ц ’риста (≈ф. 4, 15-16)“ 31).

 ао потврда служе речи професора —. ¬. “роЉицког:

„ƒобиЉаЉуЮи своЉе освеЮеЬе непосредно одозго од ƒуха ЅожиЉег свака помесна ÷рква остаЉе сама себи довоЪна, али пошто Ље оваЉ извор освеЮиваЬа Љедан, она уЉедно остаЉе и Љединствена ÷рква. Ќе може постоЉати никакав заЉеднички земаЪски центар коЉем треба да буду потчиЬене све помесне ÷ркве, Љер би постоЉаЬе оваквог центра уз постоЉаЬе заЉедничког небеског центра, уносило дуализам у ÷ркву и реметио би Љединство“ 32).

„ак и ако се допусти да се ÷ариград „заиста може назвати ћаЉком свих ÷рква... свеЉедно Юе, Ц истиче о.—офрониЉе, Ц извоРеЬе потчиЬаваЬа из чиЬенице историЉског материнства Ц представЪати одступаЬе од православне триЉадологиЉе по коЉоЉ ќчинство или —иновство не укида пуноЮу Љеднакости. ќно што се раРа из суштине Ље Љеднако ќноме што раРа. “о Ље мишЪеЬе светих отаца.“ 33)

–ади Љош веЮе потврде наведене мисли архимандрит —офрониЉе наводи пример £ерусалимске ÷ркве коЉа Ље „Љедина неспорна ћаЉка свих ÷ркава, не искЪучуЉуЮи и први –им“ 34). ќна представЪа очигледан пример за то „да се у животу ÷ркве чиЬеница материнства ниЉе сматрала за основу не само власти, веЮ чак ни части“ 35).

„–им се хвали ѕетровим гробом. ” £ерусалиму Ље ЌаЉсветлиЉи √роб —амог —паситеЪа света. –им се хвали ‘Љарко црвеном крвЪу’ ѕетра и ѕавла. ” £ерусалиму Ље —воЉу божанску  рв пролио »скупитеЪ света. –им се хвали славом ‘вечног града’. ” £ерусалиму Ље учио, страдао и васкрсао ¬елики ÷ар —лаве Ц √оспод. “амо, на ћаслинскоЉ гори ќн Ље благословио ученике и у слави се вазнео на небо. “амо, у —ионскоЉ горЬоЉ одаЉи —вети ƒух Ље сишао на апостоле и Ъуде коЉи су били с Ьима, односно на ¬асеЪенску ÷ркву. “амо Ље протекао живот ЌаЉсветиЉе ЅогомаЉке. “амо Ље одржан први јпостолски сабор под председаваЬем £акова, брата √осподЬег. » без обзира на све то, у периоду до ѕрвог ¬асеЪенског сабора он Ље изгубио чак и своЉу самосталност и потчиЬавао се митрополиту  есариЉе палестинске.“ 36)

Ќема ничег чудног у томе што Ље ÷ариград започео борбу с аутокефалношЮу помесних ÷ркава, Љер Ље „таква природа сваког папизма“ 37). »стакавши да римокатолицизам не може да се помири с „аутокефалношЮу“ архимандрит —офрониЉе се ради веЮе очигледности позива на речи римокатоличког богослова, свештеника —. “ишкевича:

„” ÷ркви Ље дозвоЪено поЉачаваЬе и слабЪеЬе ‘централизациЉе’, у зависности од услова времена и места; али нипошто ниЉе дозвоЪена потпуна аутокефалност помесних ÷ркава: ÷рква би постала поликефална, вишеглава, што Ље незамисливо с тачке гледишта Ьене богочовечанске природе... ” ÷ркви може постоЉати само Љедна хиЉерархиЉа; федерациЉа неколико потпуно самосталних хиЉерархиЉа се коси са Ьеном суштином.“ 38)

¬идимо да се у оваквоЉ парадигми устроЉство ÷ркве не предлаже по угледу на —вету “роЉицу, веЮ по потпуно земаЪскоЉ слици у чиЉоЉ основи се налази идеЉа о административном центру попут „непогрешивог ¬атикана“ чиЉе апологете изЉавЪуЉу:

„Ќикад немоЉмо заборавити да измеРу Ѕога и нас постоЉи нешто што нас повезуЉе, то што нас повезуЉе Ље –им.“ 39)

»стом идеЉом одише „ѕосланица“ првосвештеника „другог –има“, као и црквена политика Ьегових наследника коЉи инсистираЉу на „вези с ÷ариградском катедром и потчиЬаваЬу истоЉ као обавезном услову за пребиваЬе у ¬асеЪенскоЉ ÷ркви“ 40).

„ о Юе од истинских хришЮана коЉи се клаЬаЉу ‘у духу и истини’ прихватити ову реч? Ц пита о.—офрониЉе. Ц ј ако, претпоставимо да, због ове или оне катастрофе с лица земЪе нестану први и други –им, зар Юе свет остати без истинске везе с Ѕогом, зато што су нестале карике коЉе нас повезуЉу с Мим? Ќе, то Ље туРи глас (£н. 10, 5). “о ниЉе наша хришЮанска вера.“ 41)

√овореЮи против неопапизма коЉи се поЉавио у недрима —вете ÷ркве архимандрит —офрониЉе истиче:

„ћи одбацуЉемо сваки ‘–им’: и први, и други и треЮи, уколико се ради о уношеЬу принципа субординациЉе у биЮе наше ÷ркве. » римски, и цариградски, и московски, и лондонски, и париски, и ЬуЉоршки, и сваки други папизам одбацуЉемо као еклесиолошку Љерес коЉа изврЮе хришЮанство.“ 42)

¬еродостоЉно исповедани принцип аутокефалности у чиЉоЉ основи се налази свест о Љедносушности говори нам о Љеднаком достоЉанству помесних ÷ркава, по угледу на Љеднако достоЉанство Ћица —вете “роЉице:

„Ќи место, ни титула, ни расно порекло у ÷ркви не даЉу предност у смислу власти или наставништва у односу на друга места и народе.“ 43)

“о Ље догматско виРеЬе и осмишЪаваЬе принципа аутокефалности коЉе нам у есхатолошкоЉ перспективи, у свом последЬем оствареЬу омогуЮава да говоримо „о заЉедничкоЉ нади да не само свака помесна ÷рква, веЮ и сваки Ьен поЉедини члан, свака поЉединачна личност-испостас, треба да буду носиоци —¬≈  ј“ќЋ»„јЌ— ≈ ѕ”ЌќО≈ црквеног битиЉа по угледу на —вету “роЉицу, где Ље свака »постас носилац све апсолутне пуноЮе Ѕожанског ЅитиЉа; разуме се, не захваЪуЉуЮи укидаЬу или апсорбоваЬу других Ћица-»постаси, веЮ кроз пребиваЬе у пуноЮи и целовитости Љединства суштина“ 44).

¬идеЮи звезду-водиЪу чувамо се од грешке да снизимо и умаЬимо предвечну замисао Ѕога о човеку, о МеговоЉ ÷ркви. Ќаравно, постаЉуЮи сведоци онога што се дешава морамо видети „како Ље далеко обличЉе историЉског живота ÷ркве коЉе видимо споЪа од оног савршенства на коЉе смо позвани...“ 45) »пак, превладаваЬе „мрске неслоге овога света“ сваког члана ’ристове ÷ркве подстиче на то да у саборном Љединству тражи од Ѕога заповеРено Љединство по речима —паситеЪа: „ƒа сви буду Љедно“ (£н. 17, 21), и савршенство: „Ѕудите савршени као што Ље савршен ќтац ваш Ќебески“ (ћт. 5, 48). ќво савршенство по угледу на Ѕожанско “риЉединство у историЉи и животу ÷ркве испоЪава се у „саборности и аутокефалности“, односно „у слободи саборне Ъубави и Љеднакости Љедносушности“ 46), што служи као потврда нераскидиве везе измеРу православне еклесиологиЉе и православне триЉадологиЉе.

ќ догматском виРеЬу и црквеноЉ свести

” контексту савремених догаРаЉа Љош Љедном се уверавамо у то у коЉоЉ мери догматско виРеЬе одреРуЉе духовну, канонску и сваку другу област живота ÷ркве. » без обзира на то што „проЉекциЉа нетрулежног, благодатног начела ÷ркве у условима нашег земаЪског, палог битиЉа неизбежно поприма извесну условност, због чега канонско устроЉство ÷ркве не представЪа апсолутну правну норму“, оно увек без промене увек чува своЉе дубоке корене, своЉу суштину, и не може противречити нашоЉ догматскоЉ свести“ 47), као што учеЬе о ÷ркви не може противречити учеЬу о —ветоЉ “роЉици.

”колико то применимо на данашЬу ситуациЉу можемо видети како се присталице „украЉинске аутокефалиЉе“ труде да нивелишу управо догматски аспект питаЬа покушаваЉуЮи да га „реше“ ван црквеног поЪа и разматраЬа. «ато, без обзира на аргументе коЉе наводе како би своЉе првенство образложили они коЉи га желе и коЉи покушаваЉу да га остваре Ц све Ље то у суштини, испоЪаваЬе фарисеЉства, лицемерног поступаЬа против Ъубави, а то значи греха коЉи не представЪа само обично ремеЮеЬе етичке норме, веЮ злочин против ќчеве Ъубави.

Ќажалост, наЉновиЉи поступци ‘анара су поново довели у опасност очуваЬе мира и црквеног Љединства. ѕатриЉарх ¬артоломеЉ Ље Љеднострано донео одлуку коЉа очигледно носи у себи поделу, не лечеЬе раскола, веЮ Ьегово Љош веЮе продубЪаваЬе. » какве год канонске и историЉске разлоге да наводи за оправдаЬе своЉих поступака, у Ьима нема ни ЉеванРеЪског духа, ни братске Ъубави, веЮ постоЉи само покушаЉ да утврди своЉу власт и надмоЮ у односу на „маЬе“. “ежЬа ка власти коЉа уништава све на земЪи, представЪа резултат испадаЬа из догматске свести и губитка црквеног мишЪеЬа код оних коЉи су, наизглед пре свих позвани да чуваЉу Љединство коЉе нам Ље Ѕог заповедио. ќни своЉевремено нису чули глас Ъуди, коЉи су их, као архимандрит —офрониЉе, позивали да буду свесни „предстоЉеЮих... догматских питаЬа као питаЬа од кардиналног значаЉа у делу спасеЬа“ 48).

÷ариградски патриЉарх ћелетиЉе IV ÷ариградски патриЉарх ћелетиЉе IV јрхимандрит —офрониЉе Ље говорио непосредно о духу властоЪубЪа и тежЬе ка господареЬу, коЉим су били заражени цариградски патриЉарси, коЉи су прво подржали (ћелетиЉе IV) раскол обновЪенчества и задали ударац поглавару Ц светитеЪу “ихону ћосковском у наЉтеже време искушеЬа за –уску ÷ркву, и коЉи су затим наступили (јтинагора) с доктрином о искЪучивим правима цариградског патриЉарха. Михови поступци по дубоком увереЬу архимандрита —офрониЉа нису представЪали само наЉгрубЪе гажеЬе канона, веЮ, пре свега последицу озбиЪне догматске грешке коЉу су учинили поглавари цариградске катедре и Ьихове присталице. ” своЉоЉ тежЬи ка власти и доминациЉи постали су слични кнезовима овога света коЉи седе на „врху пирамиде човечанства“ и владаЉу народима.  ако Ље то туРе духу ’риста  оЉи „ниЉе дошао да ћу служе, веЮ да послужи и да положи —воЉу душу за искупЪеЬе многих“ (ћт. 20, 28). ’ристос Ље, Ц реЮи Юе о.—офрониЉе, Ц „дошао и окренуо пирамиду Ъудског постоЉаЬа“ 49) и зато „они коЉи иду за Мим иду истим путем: силазе доле како би се сЉединили с √лавом обрнуте пирамиде, хришЮанин иде доле, тамо Ц у дубину окренуте пирамиде где се налази концентрациЉа страшног притиска где Ље ќнаЉ  оЉи Ље преузео грех света Ц ’ристос“ 50). “о Ље истинско кретаЬе Ц кретаЬе Ъубави коЉа Ље по мишЪеЬу светих отаца увек смирена. «ато и власт, тим пре власт у ÷ркви, о.—офрониЉе схвата „као служеЬе свима и свакоме, као бригу о наЉслабиЉима“ 51).

” закЪучку Юемо, по угледу на архимандрита —офрониЉа, навести речи патриЉарха јлексиЉа I, коЉе подсеЮаЉу на молитву за Љединство ÷ркве. Мегова мисао се односила на првосвештенство првог –има, али се у светлости данашЬих догаРаЉа у потпуности може прихватити као молитва за првосвештенство другог –има:

„’ристос Ље рекао —воЉим ученицима: ‘ оЉи хоЮе да буде велики меРу вама, нека вам буде служитеЪ. » коЉи хоЮе меРу вама да буде први, нека вам буде слуга’ (ћт. 20, 26-27). Ќека √оспод просветли мислене очи римског (и цариградског) првосвештенства и нека оно, уз помоЮ ЅожиЉу, прими силу ƒуха како би се одрекло частоЪубиве тежЬе да утврди своЉе земаЪско поглаварство меРу свим апостолским следбеницима!“ 52)

—а руског ћарина “одиЮ

01 / 11 / 2019

[1] √ригорий Ѕогослов, свт. —лово 37. Ќа евангельские слова: Ђ≈гда сконча »исус словеса си€...ї // ќн же. “ворени€. ¬ 2-х т. —ѕб.: “ипографи€ ѕ. ѕ. —ойкина, 1912. “. 1. C. 510Ц522, здесь: —. 514.

[2] »оанн «латоуст, свт. Ѕеседы на ƒе€ни€ јпостольские. Ѕеседа 24. 4 // “ворени€ отца нашего, свт. »оанна «латоуста, архиеп.  онстантинопольского в русском переводе. ¬ 12-ти т. —ѕб.: »здание —ѕбƒј, 1898Ц1906. “. 9. „. 1. —. 226Ц235, здесь: —. 234.

[3] —офроний (—ахаров), иером. ≈динство ÷еркви по образу ≈динства —в€той “роицы (ѕравославна€ “риадологи€ как основа ѕравославной Ёкклезиологии) // ¬естник –усского «ападно-≈вропейского ѕатриаршего Ёкзархата. 1950. є 2Ц3. —. 8Ц32, здесь: —. 18Ц19.

[4] »сто. —. 19.

[5] Д ад сам налазеЮи се у ÷ариграду често осуРивао √рке због речи СвасеЪенскиТ и прекоревао их због таштине и гордости они су негодовали говореЮи да патриЉарха не називаЉу васеЪенским Ц икуменикос (што су многи превели речЉу СуниверсалисТ) зато што Ље он епископ целог света, веЮ зато што има власт да руководи Љедним делом света у коЉем живе хришЮани. ќно што √рци називаЉу васеЪеном Ц икумени, код Ћатина означава не само Ссвет (orbis terrarum)Т, од коЉег у смислу СвасеЪенеТ и потиче назив СвасеЪенскиТ, веЮ и Ссвако обитавалиште или настаЬено местоТ. »куменикос Ље овде значило: СкоЉи се односи на источно царство, свегрчки, свевизантиЉскиТУ ( арташев ј. ¬. ¬селенские —оборы.  лин: ’ристианска€ жизнь, 2002. —. 479).

[6] »сто. —. 478.

[7]  ирилл »ерусалимский, свт. ѕоучение огласительное 3. 9 // ќн же. ѕоучени€ огласительные и тайноводственные. ћ.: »здательство Ѕлаговест, 2010. —. 36Ц47, здесь: —. 44.

[8]  ирилл »ерусалимский, свт. ѕоучение огласительное 13. 2 // “ам же. —. 180Ц209, здесь: —. 181.

[9] —офроний (—ахаров), иером. ≈динство ÷еркви по образу ≈динства —в€той “роицы. C. 17.

[10] »сто. C. 16.

[11] »сто. C. 17.

[12] »сто.

[13] √лас са јтона. —ветогорски Љеросхимонах “еодосиЉе  аруЪски о старом и новом календару // http://afonit.info/biblioteka/nasledie-svyatoj-gory/o-novom-i-starom-stile

[14] Ћосский ¬. Ќ.  афолическое сознание. јнтропологическое приложение догмата ÷еркви // ∆урнал ћосковской ѕатриархии. 1969, є 10. C. 74-80, здесь: —. 80.

[15] —офроний (—ахаров), иером. ≈динство ÷еркви по образу ≈динства —в€той “роицы. C. 17.

[16] »сто.

[17] »сто. C. 20.

[18] »сто.

[19] »сто.

[20] »сто.

[21] »сто. C. 20Ц21.

[22] »сто. C. 21.

[23] »сто.

[24] »сто.

[25] »сто. C. 24.

[26] ÷ит. по: исто.

[27] »сто. C. 25.

[28] ƒовоЪно Ље видети тврдЬу актуелног поглавара ÷ариградске ÷ркве о томе да Д—ловени не могу да се помире с првенством наше (грчке) нациЉе у православЪуУ! ¬.: URL: http://nk.org.ua/politika/varfolomey-slavyane-ne-mogut-smiritsya-s-pervenstvom-nashey-natsii-v-pravoslavii-167074 (датум обраЮаЬа 01.12.2018). ƒок Ље Љерес етнофилетизма ÷рква осудила веЮ одавно, на помесном ÷ариградском сабору 1872. године.

[29] —офроний (—ахаров), иером. ≈динство ÷еркви по образу ≈динства —в€той “роицы. C. 25.

[30] »сто. C. 27.

[31] »сто. C. 25.

[32] “роицкий —. ¬. ќ церковной автокефалии // ∆урнал ћосковской ѕатриархии. 1948, є 7. —. 33Ц54, здесь: —. 34.

[33] —офроний (—ахаров), иером. ≈динство ÷еркви по образу ≈динства —в€той “роицы. C. 25.

[34] »сто.

[35] »сто.

[36] »сто.

[37] »сто. C. 28.

[38] »сто. —. 32. ¬.: “ышкевич —. ÷ерковь Ѕогочеловека. Ћьвов: “ипографи€ ¬ар€г, 1993. —. 70, 256.

[39] »сто. —. 32.

[40] »сто.

[41] »сто.

[42] »сто. C. 31.

[43] »сто. C. 30.

[44] »сто. C. 31.

[45] »сто. C. 17.

[46] »сто.

[47] »сто. C. 32.

[48] »сто. C. 17.

[49] —офроний (—ахаров), архим. ƒуховные беседы: ¬ 2 т. “. 2. —в€то-»оанно-ѕредтеченский монастырь, Ёссекс-ћ., 2007. —. 131.

[50] —офроний (—ахаров), архим. ѕреподобный —илуан јфонский. —в€то-“роицка€ —ергиева Ћавра, 2010. —. 266.

[51] —офроний (—ахаров), архим. ѕисьма близким люд€м. ћ., 1997. —. 117.

[52] ƒе€ни€ ћосковского —овещани€ глав и представителей автокефальных православных ÷ерквей в св€зи с празднованием 500-лети€ автокефалии –усской ѕравославной ÷еркви. ћ.: »зд. ћосковской ѕатриархии, 1949. “. 1. —. 90.

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0