Srpska

” чему Ље заблуда патриЉарха ¬артоломеЉа?

ќ суштини, узроцима и путевима за превладаваЬе савремене кризе у односима измеРу ÷ркава

„∆урнал ћосковске патриЉаршиЉе“ наставЪа разговор о кризи у меРуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима ѕатриЉарха цариградског ¬артоломеЉа. ” априлском броЉу за 2019. годину упознали смо читаоце с историЉском фабулом. ” Љедном од чланака доктор црквене историЉе, магистар историЉских наука свештеник јлександар ћазирин обЉашЬава у чему се, по Ьеговом мишЪеЬу, састоЉе заблуде актуелног поглавара ‘анара и зашто канони не даЉу никаква ексклузивна права цариградским патриЉарсима. „ланак Ље обЉавЪен у „∆урналу ћосковске патриЉаршиЉе“ (бр. 5, 2019) (PDF верзиЉа).

—тоЉте и држите се предаЬа... (2 —ол. 2:15)

” току последЬих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно ниЉе било од времена ¬еликог раскола од пре хиЪаду година. ќчигледна Ље сличност измеРу ових догаРаЉа. »сто као и онда водеЮа катедра (тадашЬа –имска, а данас ÷ариградска) претендовала Ље на искЪучивост свог положаЉа и првенство власти над другим ѕравославним ÷рквама, што Ље за православну свест неприхватЪиво. “ада Ље то довело до отпадаЬа римских папа од православЪа, а данас Ље тим путем кренула ÷ариградска патриЉаршиЉа.

ѕрви без Љеднаких?

”краЉинско црквено питаЬе коЉе се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значаЉ. ќно Ље открило проблем изузетних размера и показало Ље таква извртаЬа еклесиологиЉе од стране ‘анара коЉа се тешко могу квалификовати другачиЉе осим као Љерес.

††††

÷ариградски патриЉарх Ље отворено прогласио себе главом свих православних патриЉараха и поглавара, при чему то више ниЉе приватно мишЪеЬе, веЮ више него званично Ц у “омосу о „дароваЬу аутокефалиЉе“ такозваноЉ ЌаЉсветиЉоЉ ÷ркви ”краЉине. “врдеЮи по давнашЬем угледу на римске папе да стоЉи на челу све ѕравославне ÷ркве, коЉе место цариградски патриЉарх оставЪа ’ристу  оЉег Ље ÷рква од апостолских времена исповедала за своЉу √лаву (≈ф. 1: 22)?

ѕроглашаваЉуЮи себе за поглавара све ѕравославне ÷ркве патриЉарх ¬артоломеЉ мисли да може да учини да се ниЉе десило оно што се десило (да укине предаЉу  иЉевске митрополиЉе ћосковскоЉ патриЉаршиЉи коЉа се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостоЉеЮе постоЉеЮим (да безблагодатну лажну хиЉерархиЉу украЉинских расколника Љедним потезом пера учини благодатном).

††††

ѕримаЉуЮи у „постоЉеЮем чину“ расколнике-полусамосвЉате[i] 1) и даруЉуЮи им „атуокефалност“ патриЉарх ¬артоломеЉ истовремено игнорише канонску ”краЉинску ѕравославну ÷ркву коЉа притом не превазилази све локалне аутокефалце заЉедно, веЮ и саму ÷ариградску патриЉаршиЉу. ѕритом се ово чини у очигледноЉ противречности са ставом осталих ѕомесних ÷ркава и с категоричним одбиЉаЬем да питаЬе изнесе ради решаваЬа на нивоу целог православЪа.

ѕатриЉарх ¬артоломеЉ и Ьегови апологети отворено обЉавЪуЉу и спроводе у живот учеЬе о томе да меРу поглаварима ѕравославних ÷ркава он ниЉе први меРу Љеднакима, веЮ први без Љеднаких (primus sine paribus)[ii] 2). ѕритом изЉавЪуЉу да узрок Ьеговог првенства ниЉе ÷рква, веЮ он лично, попут Ѕога ќца и ѕресвете “роЉице 3).[iii] Ўта Ље то ако не еклесиолошка Љерес?[iv] £ерес коЉа се додатно продубЪуЉе извртаЬем православног учеЬа о Ѕогу-“роЉици, пошто се историЉски условЪени променЪиви односи измеРу помесних ÷ркава у овом лажном учеЬу пореде с ванвременским односима унутар “роЉице приписуЉуЮи им елемент субординациЉе (сапотчиЬености)[v], што веЮ представЪа корак ка ариЉанству.[vi]

«а образложеЬе наводних искЪучивих права цариградских патриЉараха они се позиваЉу на 9. и 17. правило IV ¬асеЪенског сабора. ” Ьима се каже да ако „некога увреди Ьегов митрополит“, може да се суди преко ÷ариградског престола. ћеРутим, по тумачеЬу наЉугледниЉих канониста (треба истаЮи да су грчки) овде се не ради ни о каквоЉ светскоЉ ЉурисдикциЉи овог престола и цариградски патриЉарси апелациЉе од „увреРених“ клирика могу да примаЉу само у границама своЉе канонске териториЉе коЉа се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава ѕонтиЉском, јзиЉском и “ракиЉском облашЮу (то Ље углавном териториЉа данашЬе “урске).

“ако Ље £ован «онара (XII век) Љасно писао да „цариградски патриЉарх ниЉе судиЉа над свим митрополитима без изузетка, веЮ само над онима коЉи су му потчиЬени“. «атим Ље обЉаснио да сириЉски митрополити подлежу суду патриЉарха антиохиЉског, ѕалестине Ц Љерусалимског, ≈гипта Ц александриЉског.[vii] ѕреподобни Ќикодим —ветогорац (XVIII-XIX век) Ље у свом тумачеЬу „ѕидалиона“ (грчке „ рмчиЉе“) апсолутно недвосмислено писао да Ље „цариградски поглавар први и Љедини судиЉа над митрополитима коЉи су му потчиЬени Ц али не над онима коЉи се потчиЬаваЉу осталим патриЉарсима“.[viii] ƒакле, канони цариградским патриЉарсима не даЉу никаква ексклузивна права.

“реба истаЮи да се у истом овом 17. правилу IV ¬асеЪенског сабора на коЉе фанариоти толико воле да се позиваЉу, говори и о максималним роковима за покретаЬе епископских спорова о границама канонске териториЉе Ц 30 година. ”колико су цариградски патриЉарси имали било какве жалбе на московске у вези с  иЉевском митрополиЉом, требало Ље да их поднесу пре 300 година. » апсолутно апсурдно звуче изЉаве о томе да ‘анар може да „одузме“ аутокефалиЉу ћосковскоЉ патриЉаршиЉи коЉа Ље саборно потврРена Љош у XVI веку.

ѕретпоставке и предисториЉа настале кризе

»ако пре годину дана тешко да Ље ико могао да замисли тако брзо погоршаваЬе ствари у светском православЪу, настала криза ниЉе случаЉна и нипошто се не своди на став патриЉарха ¬артоломеЉа. ћоже се реЮи да Ље он зрео децениЉама, па чак и столеЮима. ѕретпоставке за Ьегов настанак делимично имаЉу етнофилетистички (даваЬе предности националним интересима у односу на општецрквене Ц ред.), а делимично геополитички карактер. ” овоЉ ствари и корупциЉа има свог удела.

ЌаЉдубЪи фактор коЉи се поЉавио готово на самом почетку, а коЉи подрива црквено Љединство Љесте културно-религиозни шовинизам коЉи Ље своЉствен неким грчким делатницима, коЉи они узвишено називаЉу Љелинизмом. Ќаравно, нико не може негирати величину византиЉске хришЮанске културе или игнорисати чиЬеницу да су и кЬиге —ветог ѕисма Ќовог «авета и веЮина светоотачких дела и наЉважниЉа дела црквене кЬижевности настала на грчком Љезику. ќд свог настанка ’ристова ÷рква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога Ље преузела од Ьега.

ћеРутим, без обзира на све то ÷рква Ље од апостолских времена увек исповедала да у ’ристу нема ни £елина, ни £удеЉца, ни —кита ( ол. 3: 11). ЌиЉедан народ, без обзира на то какав траг да Ље оставио у црквеноЉ историЉи, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришЮанским народима и Ьихово потчиЬаваЬе. Ѕез обзира на то, било Ље и има таквих претензиЉа од стране грчких духовних воРа (не свих, наравно).

√ласност Љелинских претензиЉа на црквену владавину пре свега Ље условЪена политичком ситуациЉом. £асно Ље да Ље након што су “урци освоЉили ÷ариград, кад Ље –усиЉа постала Љедина православна држава, чиЉем заступништву су √рци стално били принуРени да прибегаваЉу, ‘анар у односима с –уском ÷рквом хотимице или нехотице морао да обуздава своЉе амбициЉе. ѕремда су други православни народи на териториЉи ќсманског царства истовремено врло добро искусили Љарам, не само турски, веЮ и фанариотски.

√одине 1917. свргнута Ље православна монархиЉа у –усиЉи после чега Ље –уска ÷рква према коЉоЉ Ље држава имала покровитеЪски однос постала жестоко прогоЬена. ѕрактично у исто време “урска Ље доживела тежак пораз у ѕрвом светском рату, а √рци су се нашли на победничкоЉ страни надаЉуЮи се да Юе ускоро моЮи да оваплоте у живот „¬елику идеЉу“ препорода некадашЬе величине своЉе државе с престоницом у ÷ариграду. ” званичним издаЬима ÷ариградске и јлександриЉске патриЉаршиЉе обЉавЪивани су патетични чланци о томе да Юе „грчка нациЉа бити среЮна и поносна да види“ како ÷ариград „напокон постаЉе центар православЪа, а Ьегов епископ се уздиже изнад нациЉа и племена, и постаЉе видЪиви глава и карика коЉа повезуЉе све православне федеративне ÷ркве“.[ix]

ѕосебне наде у смислу коначне победе над “урцима √рци су тада повезивали с ¬еликом ЅританиЉом и да би оЉачао савез с Ьом ‘анар Ље покушавао да се максимално зближи с јнгликанском ÷рквом изражаваЉуЮи спремност да пристане на разноразне уступке. ѕо сеЮаЬима енглеског бискупа коЉи Ље преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „јко ≈нглеска успе да нам освоЉи —вету —офиЉу са задовоЪством Юемо признати сваку Ьену хиротониЉу и сложиЮемо се практично с било коЉим учеЬем.“[x]

ћеРутим, ≈нглеска им ниЉе помогла у критичном тренутку. Ѕезумни поход грчке воЉске на ћалу јзиЉу (с покушаЉем да освоЉи континенталну јнкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. ѕосле тога се поставило питаЬе да ли Юе ÷ариградска патриЉаршиЉа уопште задржати своЉе историЉско седиште. «а ‘анар Ље почело време, с Љедне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзиЉе по целом свету с покушаЉем да надомести губитак црквеног удела на своЉоЉ канонскоЉ териториЉи стичуЮи га на другим местима и за рачун других помесних ÷ркава, пре свега за рачун –уске ÷ркве коЉу су прогаЬали боЪшевици.

–уски –уски "обновЪенци" ††††

” таквоЉ ситуациЉи лако се може обЉаснити кокетираЬе ‘анара с расколницима-обновЪенцима коЉи су се 1922. године поЉавили на рускоЉ сцени. ѕравославни народ у –усиЉи Ље са своЉе стране осеЮао одвратност према новим расколницима видеЮи у Ьима помагаче богобораца. ћеРутим, за ‘анар су обновЪенци били занимЪиви по томе што су, с Љедне стране, били спремни да подрже Ьегове претензиЉе на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Мегове —ветости патриЉарха “ихона против коЉег су се расколници борили), а с друге, преко Ьих су лако могли да се обрате боЪшевицима за помоЮ, пошто ови не само да су у своЉим рукама држали власт у –усиЉи, веЮ су чак стекли одреРени утицаЉ на присталице  емала јтатурка коЉи су победили у “урскоЉ. ÷рквени модернизам коЉи су обновЪенци декларисали такоРе Ље био занимЪив ‘анару у ситуациЉи започетих реформи помоЮу коЉих Ље ѕравославна ÷рква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.).

„им Ље настала самовоЪна „ЌаЉвиша црквена управа“ обновЪенаца, главни боЪшевички координатор раскола Ћ. ƒ. “роцки Ље обавештен да Ље московски представник ÷ариградске патриЉаршиЉе архимандрит £аков (ƒимопуло) пожурио да саопшти обновЪенцима да би „‘Ьегов господар Ьегова светост васеЪенски патриЉарх’ (ћелетиЉе ћетаксакис Ц аут.) могао да допутуЉе на сабор у ћоскву, да призна ЌаЉвишу црквену управу, учествуЉе у суРеЬу патриЉарху “ихону, Љедном речЉу, да учини све што Ље ЌаЉвишоЉ црквеноЉ управи потребно, укЪучуЉуЮи свргаваЬе “ихона ‘по свим канонским правилима’. ќн Ље ставио на знаЬе колико то укупно кошта: враЮаЬе до доласка у ћоскву ‘Ьегове светости’ зграде цариградског патриЉарха и 10.000 турских лира“.[xi]

ћожемо претпоставити да патриЉарха ћелетиЉа лично у овоЉ ствари ниЉе привлачио новац и зграда бившег подворЉа ÷ариградске патриЉаршиЉе коЉа Ље постала општинска и коЉу Ље она раниЉе користила као извор прихода, веЮ управо могуЮност да целом свету покаже да може да суди ѕатриЉарху московском и да Љедном заувек утврди примат своЉе власти.

ћелетиЉе (ћетаксакис) ћелетиЉе (ћетаксакис) ††††

ћеРутим, други представници ‘анара у складу са своЉом традициЉом нису заборавЪали ни на материЉалну страну. “ако Ље наследник ћелетиЉа (ћетаксакиса) патриЉарх √ригориЉе VII 1924. године потписао “омос о аутокефалиЉи ѕоЪске ÷ркве (разуме се без било какве сагласности на то –уске ÷ркве) због тога што Ље поЪска влада платила ‘анару 12 хиЪада фунти стерлинга у доларима. ѕоЪски премиЉер ¬. √рабски се распитивао „да ли се благослов може добити ЉефтиниЉе“, али му Ље обЉашЬено да Ље „у сличним ситуациЉама раниЉе ‘анар тражио много веЮе износе“.[xii] ѕритом Ље 12 хиЪада фунти плаЮено само за копиЉу томоса коЉи Ље предат поЪском амбасадору. —ам документ Ље требало свечано донети у ¬аршаву, што Ље било учиЬено идуЮе године и што Ље додатно поЪску државну благаЉну коштало приличан износ коЉи Ље потрошен на приЉем и поклоне члановима високе грчке делегациЉе.

„етрдесетих година ’’ века политичка ситуациЉа се поново битно променила услед ƒругог светског рата. —овЉетско руководство Ље одустало од раниЉег уништаваЬа –уске ѕравославне ÷ркве и чак Ље помало почело да помаже ЉачаЬу Ьеног споЪашЬег положаЉа. ÷ариградска патриЉаршиЉа више ниЉе могла да Ље игнорише као 1920-1930-их година.

” то време се ‘анар у потпуности преориЉентисао на —ЉедиЬене јмеричке ƒржаве коЉе су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа јтинагору (—пиру). ќн Ље пред генералним конзулом —јƒ у »стамбулу отворено изЉавио да као „камен-темеЪац“ своЉе делатности као патриЉарха „види у пропагираЬу америчких идеала“. јмерички дипломата Ље чак био шокиран таквом отвореношЮу и написао Ље свом —теЉт департменту: „Ѕио бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патриЉарх у свом потпуно обЉашЬивом проамеричком настроЉеЬу користио тананиЉе изразе и да наше будуЮе односе с Ьим градимо толико деликатно да избегнемо Ьегово превише блиско асоцираЬе с нама“.[xiii] ћожда Ље ‘анар после тога почео да користи „тананиЉе“ речи, али никуд ниЉе нестало Ьегово асоцираЬе с америчком владом.

††††

 ао што видимо, патриЉарху ¬артоломеЉу и Ьеговом окружеЬу се у току последЬих година учинило да Ље геополитичка ситуациЉа постала веома повоЪна за реализациЉу давнашЬих тежЬи ‘анара да утврди своЉу хегемониЉу у светском православЪу. ѕрво Ље предузет покушаЉ да се то учини „милом“ преко  ритског сабора, чиЉи смисао се, наравно, ниЉе садржао у потписиваЬу неколико наЉавЪених декларациЉа, веЮ у потврРиваЬу новог модела управЪаЬа ѕравославном ÷рквом с васеЪенским патриЉархом коЉи нема Љеднаких на челу.

Ќакон што Ље по милости ЅожиЉоЉ оваЉ покушаЉ пропао ‘анар Ље прешао на борбу за своЉу потпуну власт „силом“ користеЮи курс «апада у правцу изолациЉе –усиЉе и тежЬу украЉинског руководства да раскине последЬе преостале везе измеРу  иЉева и ћоскве. ѕритом Ље апсолутно очигледно да и сам ‘анар користи силе неприЉатеЪске према ѕравославноЉ ÷ркви како би Ље уништио изнутра.

 ако треба реаговати на неприЉатеЪске поступке ÷ариграда?

–уска ѕравославна ÷рква се не бори за првенство, власт, териториЉу или нешто слично. »деЉа из XVI века да Ље „ћосква Ц “реЮи –им“ не представЪа идеологиЉу –уске ѕравославне ÷ркве коЉа остаЉе аполитична. £ош 1923. године Ље свети патриЉарх “ихон писао да „сви покушаЉи с било чиЉе стране да потичу, да се ÷рква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуРени“.[xiv]

Ќаравно, треба донети организациона решеЬа ради заштите ÷ркве од опасности папизма. £асно Ље да Ље модел меРуправославне сарадЬе коЉа се гради на специЉалним овлашЮеЬима цариградског патриЉарха и на коЉу Ље –уска ѕравославна ÷рква пристала 2016. године уочи  ритског сабора, престао да буде актуелан. ÷ариградски патриЉарх Ље злоупотребио огромно указано повереЬе Ц како би утврдио своЉу еклесиолошку Љерес. —лагати се после тога с Ьеговим искЪучивим правима значи повлаРивати овоЉ Љереси.

“реба бранити чистоту канонског предаЬа коЉе чува ѕравославна ÷рква и одбацивати све покушаЉе Ьеговог папистичког извртаЬа, без обзира да ли оно потиче са «апада или са »стока. “реба детаЪно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензиЉа и поступака ÷ариградске патриЉаршиЉе. “им пре што и сам патриЉарх ¬артоломеЉ одбацуЉе чак и оне коЉи су му некада били потпуно лоЉални (на пример, руску «ападноевропску архиепископиЉу).

†† јко –уска ѕравославна ÷рква буде чврсто стаЉала у ’ристовоЉ истини, сви искрени православни Ъуди, укЪучуЉуЮи и √рке, увериЮе се у вапиЉуЮе погрешне поступке патриЉарха ¬артоломеЉа и Ьегове околине. “ада Юе црквена криза коЉу Ље он изазвао бити превладана.


Ђ÷ерковный вестникї/ѕатриархи€.ru


[i] £едан од оснивача „хиЉерархиЉе“ такозване ”краЉинске православне цркве (”јѕ÷) 1990. г. био Ље авантуриста ¬. „екалин коЉи Ље сам себе прогласио за епископа.

[ii] ¬.: Ἐλπιδοφόρου, Μητρ. Προύσης. Primus sine paribus: Ἁπάντησις εἰς τὸ περὶ πρωτείου κείμενον τοῦ Πατριαρχείου Μόσχας // https://www.ec-patr.org/arxeio/elp2014-01-gr.pdf.

[iii] ¬.: »сто.

[iv] ≈клесиологиЉа Ље грана хришЮанског богословЪа коЉа проучава природу, своЉства и уреРеЬе ÷ркве: као део догматског богословЪа и као елемент богословЪа ових или оних отаца ÷ркве.

[v] —убординатизам Ље Љерес о неЉеднакости и сапотчиЬености »постаси “роЉице у раноЉ хришЮанскоЉ теологиЉи (II-III в.) по коЉоЉ —ин-Ћогос и ƒух —вети потичу од Ѕога-ќца и потчиЬаваЉу ћу се. ѕоследЬа наЉвеЮа струЉа у хришЮанству коЉа Ље садржала елементе субординатизма било Ље ариЉанство и борба против Ьега Ље представЪала Љедан од главних повода за утврРиваЬе догме о “роЉици, а уЉедно и догме о пуноЮи божанске природе у ’ристу као Ѕогу и —ину ЅожиЉем.

[vi] јриЉанство Ље Љедна од раних Љереси у хришЮанству IV-VI в., коЉа Ље тврдила да Ље Ѕог-—ин прво имао тварну природу, а касниЉе да ниЉе Љедносушан са Ѕогом-ќцем.

[vii] ¬.: ѕравила —в€тых ¬селенских —оборов с толковани€ми. ћ., 2000. —. 213. (–епр. изд.: ћ., 1877).

[viii] Ќикодим —в€тогорец, прп. ѕидалион: ѕравила ѕравославной ÷еркви с толковани€ми: в 4 т. “. 2: ѕравила ¬селенских —оборов. ≈катеринбург, 2019. —. 149.

[ix] Λουκαρᾶς Ἐ. Σημασία ἐκλογῆς Οἰκουμενικοῦ Πατριάρχου // Πάνταινος. 1920. Σ. 31; Ὁμοσπονδία τῶν ὀρθοδόξων ἐκκλησιών // Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια. 1920. 14 νοεμ. Ἀρ. 45. Σ. 424.

[x] „ибисова ј. ј. Ћига ÷ерквей: к вопросу о нереализованном проекте  онстантинопольского ѕатриархата // ¬естник ѕ—“√”. —ери€ II: »стори€. »стори€ –усской ѕравославной ÷еркви. 2019. ¬ып. 87. —. 54.

[xi] »ванов —. Ќ. ’ронологи€ обновленческого Ђпереворотаї в –усской ÷еркви по новым архивным документам // ¬естник ѕ—“√”. —ери€ II: »стори€. »стори€ –усской ѕравославной ÷еркви. 2014. ¬ып. 3 (58). —. 58.

[xii] „ибисова ј. ј. јвтокефали€ Ђпод ключї: некоторые факты из истории автокефалии ѕольской ÷еркви 1924 года // ¬естник ѕ—“√”. —ери€ II: »стори€. »стори€ –усской ѕравославной ÷еркви. 2018. ¬ып. 81. —. 76-77.

[xiii] ≈рмилов ѕ. ¬., диак. ¬хождение  онстантинопольского ѕатриархата в русло внешней политики —Ўј в первые годы Ђхолодной войныї // ѕроблемы национальной стратегии. 2016. є 3 (36). —. 227-228.

[xiv] јкты —в€тейшего “ихона, ѕатриарха ћосковского и все€ –оссии, позднейшие документы и переписка о каноническом преемстве высшей церковной власти, 1917-1943 / —ост. ћ. ≈. √убонин. ћ., 1994. —. 287.

—а руског ћарина “одиЮ

20 / 11 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0