Колевка Русије: Свето-Троицка Сергијева Лавра

Пре 665 година у шумском честару северно од Москве синови ростовског бојарина, Стефан и Варфоломеј, истесали су келију-брвнару и „црквицу малу“, посвећену Светој Тројици. Тако је утемељена Светотроицка Сергијева Лавра, која је, као и све велико, почела од малог и неприметног дела.Тешко да би неки савременик, нашавши се на том месту, могао наслутити да се иза тесарског труда браће крију силуете будућег манастира, једне од главних светиња Православног света!

Страшне, непроходне шуме окруживале су тада Москву. Једино су ветар и каткада дивље звери, парали ваздух хуком и завијањем, које се пробијало између густих стабала. И нису случајно ростовска браћа изабрала то место на брежуљку Маковец...

Слично томе како је Господа и претечу његовог Јована у различито време Дух сместио у пустињу, где су постили трпећи ђаволска искушења, тако је, несумњиво, и Стефана са Варфоломејем водио Свети Дух, показавши им место на коме се „...древни виђаху (...) и пре него се светлост, већ ини огањ и ини благоугодни мирис осећао“.

Није каменита пустиња Јудејска, већ непригодни за живот шумски честар, постао уточиште двојици пустињака, који су свесно тражили неблагодатну земљу како би у условима, у којима је најтеже опстајати, победили искушења сталним напрезањем свих физичких и духовних снага. Није прошло тако много времена и брат је, не издржавши одрицања, оставио брата, отишавши у Москву, у Богојављенски манастир. А Варфоломеј је одлучио да се замонаши, што је ускоро и учинио под именом Сергиј.

„Радоњешким чудотворцем“, „Игуманом земље руске“ називају оснивача Свето-Троицке Сергијеве Лавре, повезујући са његовим именом наде у заузимање и молитву пред Богом. И не пресахњују чудеса, која твори Преподобни Сергиј. И до данас исцелења и утеху добијају припадајући му по вери. Још за живота Сергијевог његовим трудом и молитвом стварано је нешто што се и дан-данас тиче сваког ко живи у Русији, независно од тога ком племену и којој вери припада. Преподобни Сергиј, инспиратор уједињења разбијених у XIV веку руских земаља око Москве, благословио је, подржао и указао на прави пут кнезу Дмитрију Ивановичу уочи Куликовске битке, која је почела двобојем Троицког монаха Александра Пересвета са татарским витезом Темир-Мурзом. Уместо позлаћеног шлема Пересвет је био обучен у испосничку кукуљицу са крстом на врху, који му је био и једина заштита. „Брате мој, Андреј Ослајаба, моли Бога за мене!“ – обратио се он другу, који је дошао са њим из Троицког манастира, и кренуо усусрет страшном Татарину. Они су се сударили укрстивши копља свом снагом, и пали мртви на земљу.

Победом руске војске завршена је битка на Куликовом пољу. „Народ, навикнут да дрхти и при самом помену имена Татарина, - пише В.О.Кључевски, - устао је на поробљиваче, (...) насрнуо на непријатеље несаломивим бедемом, сахранивши их под својим вишехиљадитим костима...“

Минули су векови. И поново се на преломној етапи историје манастир нашао у центру догађаја. Када је почетком XVII века Лажни Дмитриј Други био на прилазима Москве, када је даље постојање руске државе, захваћене метежом, изнурене непријатељем и поривима ка власти бојара, доведена у озбиљно искушење, Троицки монаси и становници околних села и насеља, који су се склонили иза манастирских утврђења, шеснаест месеци су одолевали одредима Сапеге и Лисовског, који су до тада већ разорили Переслављ и Суздаљ, Јарослављ и Ростов Велики. Непрекидна ватра и јуриши, сплетке и уходе, који су слати да сеју издају, лишавање дотока воде опкољенима, глад и епидемије – ма шта се догађало и ма шта не предузимали Пољаци, манастир се чврсто држао све дотле, док из Нижњег Новгорода није пристигла помоћ од војводе Скопина-Шујског. Иако, како је истицао Троицки самостански економ Аврамиј Палицин, који је детаљно описао опсаду, браниоци тврђаве „нису били начисто шта им је чинити: или мртве саахрањивати, или зидине градске бранити“. Али су се сетили завета Преподобног Сергија, Пересвета и Ослјабе: „Будите храбри, као војници Христови! Дошло је време за ваше искупљење!“ – монаси XVII века.

Са мачевима назубчаним,

У светој одежди ђакона,

Са панцирима поцепаним,

Са шлемовима, и капицама

Сву ноћ мразовиту су они

Све до зоре ране

У руци претећој држали

Крстове или секире

(А.К.Толстој „Ноћ уочи јуриша“)

А скоро сто година касније управо је из манастира Преподобног Сергија прве своје кораке начинила петровска Русија. Два пута су Троицке зидине скривале млађаног владара од побуњених стрелаца. Овде, у манастиру, Петар је потом судио присталицама принцезе Софије, која је желела да самостално управља земљом и предузела неуспешни покушај освајања власти. А испред манастирских врата извршена је казна над осуђеним.

Може се рећи да је овде, у манастиру Преподобног Сергија, Петар поставио један од првих камена у темеље нове државе. Овде је Петар, после гушења првог Стрелецког бунта и заточења Софије у Новодевичјем манастиру, постао једини владар, свестан да од тог тренутка једино на њему и његовим плећима лежи бреме влсти и одговорности за земљу.

Када су у XX веку по целој Русији порушени храмови и манастири, Свето-Троицка Сергијева Лавра не само да је одолела, него се временом и пролепшала. Рестаурираним храмовима враћен је првобитни облик, порушене су касније доградње уз старинска здања. Није страдао Троицки манастир ни у годинама Великог отаџбинског рата. У Великом Новгороду сачувано је предање: када са крста сабора Свете Софије нестане голуб, пашће и Новгород. Тако се и десило: фашистичким пројектилом погођена је птица, и Немци су убрзо град сравнили са земљом.

«Бео као голуб» - каже о Троицком манастиру сиријски путописац из XVII века Павел Алепски. Управо као голуб на крсту, подигнутим над Русијом, - тако је тесно повезана судбина манастира са судбином руске државе, настале уз учешће Преподобног Сергија. И не једном, када се решавала судбина земље, када се одживело старо спремало да замени наилазећим новим, његова обитељ налазила се у епицентру догађаја, не просто као посматрач са стране, већ активни учесник, који утиче на ток догађаја. И ко зна, може се десити да ишчезне Лавра, а онда ће ишчезнути и Русија, чувана молитвом и заузимањем Преподобног Сергија, брижљиви чувар јединства руских земаља, снаге и независности руског народа. Надаћемо се да тај белоснежни голуб, кога је над Светом Русијом подигао Преподобни Сергиј, неће напустити своје место.