Александар Гезалов. Сашка

Давно смо се упознали са Сашком: ускоро ће бити десет година како се познајемо. Али, наше познанство је почело на чудесан начин – због тога сам ја избегавао сусрет са њим, иако сам знао, да сам се захваљујући њему упознао са својом будућом супругом Аном и стекао породицу, децу, веома сам стрепео од тога. Он је подигао место, на којем сам се ја упознао са својом Аном, активно узевши учешће у решавању мог статуса нежење…Сашка и његови пријатељи су обновили храм, који је нестао у совјетско време, као и хиљаде храмова по целој земљи. На основу тога смо се «повезали» са Сашком– нашли у истом круг, односно, упознали се.

Колодозеро

А све се десило овако. Три добра московска друга – Миша, Аркадиј и Сашка, жељни авантуре у пустоловниј Карелији, кренули су једном у потрагу за њом. Као и многи Московљани, дошли су у северне крајеве да се одморе и потпуно искључе из буке и метежа Москве. Да лове рибу, возе се кајаком, окупају се у древном топлом купатилу, како би се рекло – да искусе други живот, да би се поново вратили у метро, саобраћајне гужве и ужурбаност канцеларије. Али за последње путовање, пошто су овај крај већ обишли и посетили све знаменитости Карелије, су решили да покушају да пронађу место, где се може видети нешто ново. Сашка је раширио карту, затворио очи, и дотакао прстом само њено средиште – срце Севера, и испало је да ће путовати у Пудошки рејон, у село Колодозеро. Ту се једино лети могло стићи преко језера, или непријатним копненим превозом. Село је забачено и налази се на граници Архангелске области са Карелијом. Тихо и удаљено од путева, оно је у својој тишини одлазило Богу. Неке куће су већ биле пусте, као и у већини карелских села. Истина, у том селу се још увек несхватљиво како, осетила топлина живота, чак је постојала и школа, али су млади масовно одлазили да студирају и живе у градовима. Понеко је чувао стоку и држао своје имање. Али посла у селу није било, иако је то некада био богати колхоз, со својом земљом и приходима. Сада је сеоце ишчезавало… Тако се оно и нашло на путу Московљана. Ни сада оно не стоји чврсто на ногама, њише се на ветру заједничких проблема. Али се држи. Зашто су баш у овом селу, а не у неком другом, момци решили да изграде храм, нико се више ни не сећа. Некако је сама по себи изникла жеља за обнављањем храма Рождества Пресвете Богородице, спаљеног у совјетско време. Тако су се три младића задржала у селу, и судбина сваког од њих, не само да се из корена изменила, него је изменила и околину.

О. Аркадиj

Храм је грађен из Сашкиних средстава: он је имао добру зараду и целу је давао на изградњу: плаћао је материјал, рад градитеља итд. Мишка је био нешто као управник, а Аркадиј је учествовао у самој изградњи, старао се за исхрану и хигијену. Ни Мишка, ни Аркадиј, ни Сашка нису били ожењени. При томе, Сашка се није посебно ни трудио да пронађе жену, потпуно се посветио процесу изградње храма, мада за њега, високог и маркантног, није било тешко наћи животну сапутницу.

Мештани су све то пратило као неку забаву: Московљани би негде да потроше новац - нека граде, а често су и заобилазили градилиште и изградњу пратили са стране. Да, и однос према Московљанима је различит у различитим регионима, али их углавном не воле, сматрајући, да многи проблеми у Русији постоје због њих. Наводно, сав новац тече према њима, и више се не враћа. Момци су се потрудили да одрже контакт са локалним становништвом, чак су неке мештане позвали и да помогну. Изградња храма у области која је удаљена од путева и цементара није једноставна. Свака активност је три пута скупља, него што би била изградња храма у близини великог града. Уз Божију помоћ, храм је растао и привлачио пажњу, не само мештана, него и оних, који су о изградњи читали на интернету. Захваљујући сајту многи су помогли изградњу храма, пријавили се за волонтирање. О томе, да Сашка и пријатељи граде храм, су говорили и многи који су долазили из Петрозаводска у Каргопољ: да наводно, три младића на обали реке граде храм, да су купили неке пусте куће, након чега су цене кућа значајно порасле. Сада више нема напуштених кућа.

Загрузить увеличенное изображение. 700 x 467 px. Размер файла 120422 b. Храм в Колодозере

Једном, када сам се попео на звоник, у току изградње храма апостола и јеванђелисте Јована Богослова, у близини интерната за глувонему децу, радници су повикали, да ме тражи неки високи младић са брадом. Људи са брадом сам се тада плашио, јер још увек нисам био крштен и нисам разумео црквени живот. Иако је та изградња била под старатељством оца Константина Савандера, он ми мудро није наметао размишљање о крштењу, него се једноставно односио према мени као према себи равном. И напрасно неки брадати мушкарац , нешто хоће. Привикнут на то да многи иду и нешто траже, извукао сам се и од Сашке. Са звоника сам весело посматрао, како он некуда одлази. Али, Сашка се показао као прави Московљанин и свакако ми «доскочио» – лежао је у заседи у близини зграде. Интересовао га је систем грејања, који смо увели у храм који градимо. Погледао је нашу грађевину и срдачно ме позвао у Колодозеро у госте – да видим како код њих тече изградња.

Нисам се одмах упутио у госте у Колодозеро, јер је била оштра јесен, пароброди по Оњеги више нису пловили, а нисам желео да пола дана путујем аутобусом. Мој први долазак је био просто упознавање. Тада су момци већ много урадили: не само што су обновили зидове, него су и кров покрили даскама – обновили су храм у првобитном облику, према нацртима који су чудом остали сачувани. Како се испоставило, Сашки мој савет није ни био потребан, он је само пролазио поред и свратио да види како теку радови код нас. И тако, савладавши лењост и друге неспоразуме, допутовао сам на Рождество у госте и у углу храма видео девојку, која је седела са великим руксаком. Тако сам се упознао са својом супругом Аном, која је такође допутовала у Колодозеро на Рождество… из Москве.

После неког времена, Аркадиј је рукоположен у чин свештеника, а Мишка је трагично погинуо на путу за Москву. Опело му је држао отац Аркадиј. Сашка се оженио и за то време добио троје деце. Уз све то, Сашка нема свој стан и са породицом живи у изнајмљеним становима.

Сада у Колодозеру већ живе нови житељи, који су ту дошли из целе Русије. Са великом вољом граде нову капелу, парохијски дом, покрећу ситну производњу. Много сеоске деце трчи по дому у којем живи и не брине о живини баћушка Аркадиј, који служи и у околним селима. Из димњака кућа иде дим, чак и из оних, које су некада биле напуштене. Сашка са женом и децом, сваких шест месеци долази у Колодозеро. Каже да временом жели да се скроз пресели ту. Ту, где је њега и његова два пријатеља некада послао Господ, Рождества нашега ради.

А недавно су у храму живописана небеса.