Srpska

ћитрополит јнтониЉе ’раповицки (1863-1936)

ќве године, 10 августа се навршава 75 година од упокоЉеЬа Љедног од наЉистакнутиЉих теолога краЉа 19 и прве половине 20. века, некадашЬег ректора “реЮе руске ƒуховне академиЉе, учитеЪа многих генерациЉа теолога, меРу коЉима и истакнутих личности ѕравославЪа (—вЉатЉеЉших ѕатриЉараха —в. “ихона, —ергиЉа, —рпског ¬арнаве), кандидата за —веруског ѕатриЉарха (1917), ѕрвоЉерарха –уске «аграничне ÷ркве, ЅлажеЬеЉшег ћитрополита киЉевског и галицког јнтониЉа (’раповицког 1863-1936).

ѕотиче из древне новгородске племиЮке лозе, и роРен Ље на породичном имаЬу ¬атагино (Ќовгородске губерниЉе) 17. марта 1863. године. Ќа крштеЬу Ље добио име јлексеЉ (у част —в. јлексеЉа „човека ЅожиЉег“). ѕородица ’раповицки Ље ускоро прешла у Ќовгород. ¬ладика јнтониЉе Ље често помиЬао своЉе дечЉе утиске о величанственим богослужеЬима у древним светиЬама овог града, где Ље 863. године створена прва руска држава.«атим породица прелази у —анкт-ѕетербург, где јЪошу мимо Ьегове воЪе уписуЉу у гимназиЉу. ћеРутим, одмах по завршетку гимназиЉе јлексеЉ ’раповицки остваруЉе своЉу жеЪу и уписуЉе се на ѕетроградску ƒуховну јкадемиЉу. £ош као бриЪантни гимназиЉалац, он постаЉе члан многих религиозних кружока, посеЮуЉе Љавна предаваЬа, учествуЉе активно у „диспутима“ на филозофске и верске теме. ЌиЉе случаЉно да га Ље читав живот пратила легенда да Ље он уствари прототип јЪоше  арамазова ‘. ƒостоЉевског (што Ље скромни ¬ладика увек негирао).

—амо четири дана по завршетку јкадемиЉе (1885.) јЪоша прима монашки постриг са именом јнтониЉе (у част —в. јнтониЉа –имЪанина, новгородског чудотворца) и као млади Љеромонах постаЉе исте године професор богословиЉе у граду ’олм, на западу –усиЉе. ќва „провинциЉска“ богословиЉа имала Ље огроман значаЉ, Љер Ље била у жаришту борбе против униЉаЮеЬа православног живЪа. ћлади теолог јнтониЉе показао Ље веЮ тада своЉ сЉаЉни говорнички дар, запаЬуЉуЮу ерудициЉу и несаломивост у одбрани ѕравославЪа. ѕошто Ље убрзо написао магистарски рад („ѕсихолошки аргументи у корист слободне воЪе и моралне одговорности“), 1886. постаЉе доцент у своЉоЉ матичноЉ јкадемиЉи. ѕовратак у престонички ѕетроград пружа му прилику да ближе упозна многе значаЉне личности свога времена: —ветог £ована  ронштатског, филозофа и кЬижевног критичара (блиског ƒостоЉевском) ќреста ћилера, филозофа и песника ¬ладимира —оловЉова, младог писца ƒимитриЉа ћерешковског и многе друге. ¬еЮ први педагошки кораци младог о. јнтониЉа одмах су открили Ьегов став: треба „осваЉати“ младе теологе, упуЮивати их да се рукополажу или примаЉу монашки постриг, Љер су раниЉе генерациЉе свршених богослова масовно одлазиле из ÷ркве на „уносниЉе“ послове. «бог таквих своЉих ставова и подршке студентима премештен Ље 1889. године за ректора ћосковске ƒуховне јкадемиЉе, где затиче истакнуте научнике: историчара ÷ркве, £евгениЉа √олубинског, филозофа ¬иктора  удрЉавцева, историчара ¬асилиЉа  Ъучевског.  ао ректор и педагог о. јнтониЉе Ље и у ћоскви из корена променио однос професора и студената. ¬рата Ьеговог ректорског стана била су стално отворена за све коЉима Ље био потребан савет, коЉи су носили у себи неку сумЬу или недоумицу, или Љедноставно проблеме материЉална природе. ”з скромно послужеЬе (чаЉ и комад хлеба) пружано им Ље „оно, Љедино на потребу“Ц богатство умне трпезе, искреност учитеЪа, ненаметЪиве поуке и подробна обЉашЬеЬа, уз изузетно поштоваЬе саговорника, ма како он био млад и можда „необразован“. “аЉ однос према омладини, па и према свим невоЪницима, ¬ладика јнтониЉе Ље сачувао до краЉа свог овоземаЪског живота, о чему могу и дан -данас посведочити стари карловачки богослови.

Tих година у центру пажЬе младог научника о. јнтониЉа су догматика и пастирско богословЪе. 1891. године он покреЮе и сам уреРуЉе часопис Ѕогословски весник коЉи веома брзо постаЉе Љедан од наЉугледниЉих православних часописа у теолошком свету. јли он не прати само црквени, веЮ и друштвени, културни живот –усиЉе. “о су године замаха „толстоЉевштине“. ќ. јнтониЉе проучава Ьегове наЉновиЉе списе (нпр. „” чему Ље моЉа вера“ и др.), полемише са истакнутим писцем, чак га и посеЮуЉе у московскоЉ куЮи (у улици ’амовники). ќстао Ље запис “олстоЉевих речи, да га разуме Љедино јнтониЉе. Мегов духовни ауторитет, Ьегов огроман утицаЉ не само у црквеним круговима, Ьегова велика борба за повратак институциЉе патриЉарха (коЉу Ље 1721. године цар ѕетар I незаконито укинуо, одредивши да ÷рквом управЪа —инод, на челу са оберпрокуратором Ц цивилним лицем!) све Ље то сметало конзервативним црквеним и државним круговима. ѕрво Ље „склоЬен“ из ћоскве и поставЪен за ректора јкадемиЉе у граду  азаЬ, а 1887. г. изабран за ≈пископа и убрзо хиротонисан за ≈пископа у граду ”фа на ”ралу.

“ако Ље ставЪена тачка на петнаестогодишЬи педагошки рад младог професора и ректора јнтониЉа, коЉи Ље не само –ускоЉ, него и другим ѕравославним ÷рквама даровао близу 50 епископа, стотине и стотине монаха и свештено-служитеЪа. ј отпочео епископски период живота ¬ладике јнтониЉа коЉи Ље траЉао 36 година, до упокоЉеЬа у —рбиЉи.

–ад у сиромашном краЉу на обронцима ”рала показао Ље и велике мисионарске способности ¬ладике јнтониЉа: за кратко време броЉ парохиЉа у ≈пархиЉи се удвостручио. ” време Ьеговог првог „епископоваЬа“ због суше и неродице завладала Ље, широм –усиЉе, глад. » тада се испоЪила у пуноЉ мери Љош Љедна дивна особина ¬ладике јнтониЉа, коЉа Юе га красити целог живота: милосрРе и непрекидна жеЪа да се помаже свим невоЪницима.  ад Ље завладала глад, ≈пископ јнтониЉе Ље наредио парохиЉским свештеницима, а нарочито монасима да обилазе наЉугрожениЉа места и деле храну из манастирских резерви! “о Ьегово безгранично милосрРе остало Ље упамЮено и у —рбиЉи, где Ље ¬ладика јнтониЉе провео последЬих 15 година свог овоземаЪског живота. ћожда Ље сад прилика да, прескочивши двадесетак година, испричамо Љедну познату анегдоту везану управо за ту особину ¬ладике, коЉу су често знали и да злоупотребе.

—ад морамо споменути Љедну личност, коЉа Ље неодвоЉива од имена јнтониЉа. “о Ље Ьегов монашки слуга Ц келеЉник “еодосиЉе, бивши искушеник  иЉево-ѕечерске Ћавре, ‘Љодор (ћеЪник), популарни владичин ‘еРа, потоЬи јрхимандрит и старешина ÷арске Ћавре ¬исоки ƒечани.  ад се он вратио из рата (где Ље био артиЪерац), додеЪен Ље као келеЉник, а више као физичка заштита у злохуда времена граРанског рата, тада веЮ ћитрополиту киЉевском јнтониЉу, да остане уз свог јвву двадесетак година, до краЉа Ьегова живота, као монах, па игуман и јрхимандрит.

£едне недеЪе, пред ЋитургиЉу у —ремским  арловцима, ¬ладика прекоре “еодосиЉа што се узмувао па никако да крену у цркву, а ‘еРа Юе на то, да не може да наРе своЉе нове чизме, што беху у предсобЪу. «буЬени ћитрополит поче нешто о неком сиромашку, што доРе синоЮ такореЮи бос... “ако одоше нове ‘еРине чизме!

≈пископ јнтониЉе ни у ”фи ниЉе остао дуго. ≈нергичан, бриЪантан полемичар, изузетно образован Ц био Ље потребан у западним краЉевима –усиЉе, па Ље 1902. године поставЪен за ≈пископа волинског и житомирског (са седиштем у граду ∆итомир), где остаЉе пуних 12 година (од 1906. као јрхиепископ). “е године су можда наЉплодниЉе у Ьеговом животу: он успешно организуЉе верски живот на огромноЉ териториЉи своЉе ≈пархиЉе (преко 3 милиона становника), обнавЪа велику светиЬу из 13. века Ц ѕочаЉевску Ћавру, оживЪава рад ∆итомирске богословиЉе, организуЉе и руководи радом мисионарских сабора, а уз све то Љош и интензивно пише, полемише са униЉатима, бори се за васпоставЪеЬе ѕатриЉаршиЉе у –усиЉи, инсистира на канонизациЉи неких великих руских светитеЪа (ѕатриЉарха-мученика √ермогена, £оасафа Ѕелгородског, јне  аширске, —ветог —ерафима —аровског и др., некима од Ьих саставЪа службе и акатисте). “ада му излазе и —абрана дела у три тома (1911). ѕо избиЉаЬу ѕрвог светског рата премештен Ље у ’арков, где остаЉе до крвавих трагичних догаРаЉа 1917. године.  ао бескомпромисни борац за —вету ÷ркву, он Ље опасан за нове „револуционарне“ властодршце, па га протеруЉу из ’ракова. ¬ладика јнтониЉе одлази у древни ћанастир ¬алаам, где припрема велики —веруски ÷рквени —абор, коЉе Юе почети са радом на ¬елику √оспоЉину (1917. године). ћора се нагласити да Ље јрхиепископ јнтониЉе наЉистакнутиЉа личност тог —абора, те ниЉе ни чудо што Ље постао први кандидат за новог руског ѕатриЉарха. Ќа првом гласаЬу он добиЉа 168 гласова (према четрдесетак осталих кандидата), али се доноси одлука да од три кандидата ѕатриЉарх буде изабран жребом. » на поновном гласаЬу буде исти резултат, али ЅожиЉа промисао одлучи, те слепи старец јлексиЉе извуче из путира цедуЪу са именом ћитрополита московског “ихона, а ¬ладици јнтониЉу додели значаЉну улогу у окупЪаЬу и одржаваЬу у вери милионе несреЮника –уса, прогнаника после ќктобарске трагедиЉе. —абор га бира за ћитрополита харковског (од марта 1918. киЉевског и галицког, уместо зверски убиЉеног ћитрополита ¬ладимира). ЌесаломЪиви и ауторитативни јнтониЉе ниЉе пожеЪан у  иЉеву, у том древном руском граду, „маЉци руских градова“, те га у децембру 1918. године интернираЉу у униЉатски ћанастир Ѕучан, где уз свакоЉака понижаваЬа и физичка злоставЪаЬа проводи преко пола године, да би био пуштен после протеста меРународне Љавности. » отада почиЬу године избегличких скитаЬа, а места у коЉима он борави зависе од промена на фронтовима граРанског рата. –еРаЉу се –остов на ƒону,  иЉев, £екатеринодар, Ќовочеркаск... ” Љедном критичном тренутку повлачеЬа Ѕеле армиЉе, на превару га одводе у ÷ариград (позван Ље на брод да га наводно освешта). »з ÷ариграда одлази у јтину где Ље дочекан уз велике почасти, држи предаваЬа (на јкадемиЉи наука), затим одлази на —вету √ору јтонску и помишЪа да тамо и остане у неком манастиру. јли га последЬи заповедник –уске Ѕеле армиЉе генерал ѕетар ¬рангел замоли да се врати и помогне да се достоЉанствено поднесе катастрофа пораза. Ќа основу указа —ветог ѕатриЉарха “ихона о организациЉи црквеног живота у деловима –усиЉе коЉи су одвоЉени од московске управе (од 7 до 20 новембра 1920. године), стаЉе на чело ¬ише црквене управе на Љугу –усиЉе, да би се у истом месецу поново нашао у ÷ариграду, сада заувек отргнут од ƒомовине.

Мегов огроман углед у ѕравославном свету помаже –ускоЉ ÷ркви у избеглиштву да сачува Љединство, па чак и неку врсту самосталности (прво на тлу ÷ариградске ѕатриЉаршиЉе, а затим и у —рбиЉи, куда ћитрополит јнтониЉе прелази у фебруару 1921. године).

“о Ље почетак „српског“ периода у Ьеговом животу, коЉи Юе потраЉати 15 година, све до блаженог упокоЉеЬа 1936. године.

ќвих последЬих година живота ћитрополит Ље окружен изузетном пажЬом регента (краЪа) јлександра, ѕатриЉарха ƒимитриЉа, скопског ћитрополита ¬арнаве (потоЬег ѕатриЉарха српског), ≈пископа нишког ƒоситеЉа (¬асиЮа, сада свештеномученика ћитрополита загребачког), и многих, многих других —рба, коЉи не заборавЪаЉу шта Ље –усиЉа учинила за —рбиЉу 1914. године, —рба, коЉи су се школовали тамо, коЉи Љедва чекаЉу да узврате Ъубав и пажЬу.

ћитрополит јнтониЉе Љедно време борави као гост ѕатриЉарха ƒимитриЉа у згради старе ћитрополиЉе, често служи у „рускоЉ парохиЉскоЉ цркви“ тЉ. у свечаноЉ сали “реЮе мушке гимназиЉе код оснивача и старешине цркве протоЉереЉа о. ѕетра Ѕеловидова, а затим прелази у ѕатриЉаршиЉски ƒвор у —ремске  арловце, коЉи постаЉе Ьегово стално боравиште, одакле он путуЉе у Ѕеоград и у друга места где су велике колониЉе руских избеглица (Ќови —ад,  икинду, ѕанчево, «агреб, ћанастир ћиЪково, Ћондон и другде). «а Ьегов боравак у Ћондону (1931. године) везана Ље Љош Љедна симпатична анегдота. ¬ладика Ље примЪен са великим почастима, па су му у чувеном зоо врту показали „наЉвеЮег лава на свету“ Ц симбол ¬елике ЅританиЉе. Мегов ‘еРа, онако висок преко 190 цм. са огромном брадом, замоли јвву да се склони и пусти да и он види то чудо.  ад се “еодосиЉе нагло приближио кавезу, лав се уплаши и повуче у дубину кавеза, а ћитрополит изговори гласно на енглеском и руском: „¬от сила ѕравослави€!“

ћитрополит јнтониЉе председава на ѕрвом —везаграничном сабору –уске ÷ркве у изгнанству (20. новембар Ц 3. децембар 1921. године), постаЉе председник —инода, а од 1922. године и ѕоглавар (рус. ѕервоиерарх) –уске «аграничне ÷ркве. ” заграничним руским црквама се и даЪе помиЬе законити поглавар ѕатриЉарх “ихон, а после Ьегове загонетне смрти 1925. године Ц мЉестобЪуститеЪ патриЉаршиЉског трона ћитрополит  рутицки ѕетар. “име се Љасно указивало да «агранична ÷рква сматра себе и даЪе делом –уске ÷ркве, али оним делом коме Ље, владавином безбожне, богоборачке власти онемогуЮено друго општеЬе са ћатицом осим духовног.

¬ладика јнтониЉе се читавог живота бавио ƒостоЉевским. » ставЪао га изузетно високо у духовном смислу. £едан од Ьегових ученика бележи Ьегову изЉаву: „ЅиблиЉа Ље изнад свега. «атим црквена правила, а на треЮем месту Ље ƒостоЉевски“Ц „ј где су, ¬ладико, —вети ќци ?“ ѕогледа ме уз осмех и после паузе рече: „»пак, ƒостоЉевски“. ” —офиЉи Ље 1921. године обЉавЪена Ьегова студиЉа коЉу Ље он скромно назвао „–ечник уз стваралаштво ƒостоЉевског“. “амо Ље интересантан цитат коЉи Ље он узео као мото: „Ќе должно отчаеватьс€“ („Ќе треба очаЉавати“). јли Ље ¬ладика повремено управо падао у очаЉ! ѕажЬа и Ъубав коЉи су указивани руским избеглицама, –ускоЉ ÷ркви у изгнанству, и конкретно самом ћитрополиту јнтониЉу, нису могли да ублаже Ьегову тугу. ј зато Ље било више разлога. ѕрви Ље био сурови, крвави богоборачки прогон свештенства и верника у ƒомовини. ƒруги Ц веома рано испоЪена неслога унутар «аграничне ÷ркве, иако ниЉедан од осталих митрополита, архиепископа и епископа ниЉе могао да се упоредити са свеколиким ауторитетом јвве јнтониЉа. ѕрво се одвоЉила јмеричка ћитрополиЉа (коЉа и ниЉе била „избегличка“ веЮ Ље постоЉала од раниЉе) и у коЉоЉ су велики утицаЉ имали цивилни чланови црквених одбора. «атим се издвоЉила и групациЉа око ћитрополита ≈влогиЉа (√еоргиЉевског) у ѕаризу, такоРе под великим утицаЉем цивилних лица у црквеноЉ управи. —ве Ље то доводило ¬ладику јнтониЉа до толиког очаЉа, да Ље више пута изражавао жеЪу да се повуче на —вету √ору. јли то му ниЉе сметало да и у избегличким условима настави своЉу мисиЉу „привлачеЬа младих Ъуди ÷ркви“. »з „јнтониЉевог гнезда“ изаРоше —вети ¬ладика £ован ЎангаЉски (кога Ље он запазио Љош као младиЮа у ’аркову), —хиархимандрит јмвросиЉе духовник ћиЪковски; јрхимандрит  иприЉан ( ерн), професор —вето-—ергиЉевског института у ѕаризу, игуман Ћука ћиЪковски и “умански, протоЉереЉ-мученик ¬ладислав ЌекЪудов, (убиЉен 1949. године у сараЉевским казаматима), јрхимандрит —пиридон (£ефимов), Љеромонаси ћакариЉе, Ћонгин, јндреЉ (потоЬи епископи —рпске ÷ркве), браЮа Ѕартошевичи (потоЬи ≈пископ ЋеонтиЉе и јрхиепископ јнтониЉе), Љеромонах јнтониЉе (—Љенкевич) потоЬи јрхиепископ Ћос-јнРелески, јрхимандрит —илуан (—трижков), протоЉереЉи и професори: Ѕорис ¬олобуЉев, Ѕорис —еливановски, ¬италиЉе “арасЉев, Ѕорис  ритски и многи, многи други. »пак (како сведочи ѕетар Ћопухин, познати црквени публициста, веома близак ¬ладици), он Ље Љедном приликом изЉавио да су му „по духу наЉближи ќтац £ован и ќтац јмвросиЉе“ (—в. ¬ладика ЎангаЉски и духовник ћиЪковски).

¬елику утеху пружао му Ље Мегова —ветост ѕатриЉарх српски ¬арнава. Ќе само што му Ље пружио искрено гостопримство, него Ље дозволио да –уска «агранична ÷рква има, тако реЮи, самосталност на териториЉи —рпске ѕравославне ÷ркве!  олики Ље углед уживао оваЉ руски Љерарх, сведочи и Љедан случаЉ коЉи Ље описао келеЉник ¬ладике јнтониЉа о. “еодосиЉе. £едном приликом, кад Ље у  арловце стигао М. ¬.  раЪ јлександар, затекао Ље у ЉедноЉ од алеЉа у парку ѕатриЉаршиЉе ћитрополита у колицима и ѕатриЉарха ¬арнаву како гура „возило“.  раЪ Ље (мимо свих прописа) прво тражио благослов од ¬ладике јнтониЉа, а после од свог ѕатриЉарха! ”право на инициЉативу ѕатриЉарха, 1935. године, и поред Љаког отпора славЪеника, свечано Ље обележен редак ЉубилеЉ: педесетогодишЬица свештенослужеЬа ћитрополита јнтониЉа. ј веЮ следеЮе године, 10 августа, ¬елики јвва тихо издахну на рукама своЉих верних ученика: јрхимандрита “еодосиЉа и протоЉереЉа ¬ладислава (ЌекЪудова). ќпело у —аборноЉ цркви у Ѕеограду служио Ље лично ѕатриЉарх ¬арнава са великим броЉем епископа, свештенства, уз непрегледну масу поштовалаца тог истакнутог духовника и учитеЪа.

«атим Ље дугачка колона дошла до –уске ÷ркве на “ашмаЉдану, коЉа Ље управо по жеЪи ¬ладике јнтониЉа била посвеЮена —ветоЉ “роЉици (1924. године). ѕосле кратког помена, литиЉа Ље кренула пут Ќовог гробЪа, где Ље у крипти »верске капеле ¬елики јвва нашао своЉ вечити покоЉ.

јлександар ѕушкин Ље у песми „—поменик“ пророчки предсказао да стаза према Ьему неЮе да се изгуби у корову. Ќажалост духовне стазе што треба да воде до тако значаЉне личности, какав Ље био ћитрополит киЉевски и галицки јнтониЉе поприлично су зарасле.

Ќека ово скромно подсеЮаЬе утре пут ка том великом имену васколиког ѕравославЪа.

ѕравославЪе, ЅроЉ 1065-1066, 1067.

25 / 09 / 2011

     оментари:

    2015-01-02
    05:53
    Ninoslav Bircanin:
    Ja sam veliki ljubitelj Ruskog naroda i Ruskog Pravoslavlja i postovalac dela i lika Arhiepiskopa Antonija Hrapovickog,Patrijarha Moskovskog Tihona i naseg Srpskog Patrijarha Varnave.Tekst je izvanredan i hvala vam oce Andrej.Zasto se isto tako ne napise monografija o Ruskim emigrantima u Srbiji njihovom zivotu i radu,jer to je bila citava jedna plejada vrhunskih intelektualaca i stvaralaca.

    2012-12-22
    01:33
    Ќаташа:
    —лава му и милост!*
    ¬ечна памЉат!*
    ≈схумациЉа?*

    2012-03-08
    22:49
    Slobodan:
    Zasto se tako malo pise o ovom izuzetnom arhijereju i duhovniku? Zasto nema dostojnih knjiga i studija o njemu? Ako nisam u pravu, oprostite. I, hocemo li uskoro docekati da citamo na srpskom sva njegova dela. Nemamo ni njegovu studiju o Dostojevskom i ako je jos pokojni prof. Nikola Milosevic najavljivao.

    2012-03-03
    16:47
    Jevrem:
    Hvala Vam na ovom skromnom no ipak impozantnom testu o gorostasu Pravoslavlja, svetjejem Avvi Antoniju, gospodine Tarasjev. S dunim potovanjem Jevrem J-i.

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0