Srpska

∆итиЉе —ветог ¬еликомученика Ћазара, цара —рпског - ¬идовдан

Cветосавски свенародни идеал и програм: ''—ве за ’риста - ’риста ни за шта", нико ниЉе у такоЉ потпуности остварио као свети ¬еликомученик ÷ар Ћазар. ќн Ље то свенародно остварио определивши се за ÷арство Ќебеско и приневши себе на  осовску жртву, и са собом сав народ —рпски. » то учинио са чисто еванРелских разлога, изложених у народноЉ песми:

«емаЪско Ље за малена царство,
ј Ќебеско увек и довека.

 ада у —рпскоЉ земЪи цароваше силни цар —тефан ƒушан (1331-1355. г.) он око себе имаРаше многе благороднике и великаше; меРу Ьима беше и знаменити великаш Ћазар ѕрибац ’ребеЪановиЮ. ѕрибац беше из града ѕрилепца краЉ Ќовог Ѕрда и имаРаше троЉе деце, две кЮери и Љедног сина - овога блаженог и славног Ћазара, чиЉе житиЉе и страдаЬе желимо овде да изложимо.

Ћазар се родио око 1329. године у споменутом граду ѕрилепцу код Ќовог Ѕрда. £ош из детиЬства он беше благе нарави, оштроуман и добродушан. ¬аспитан би он од родитеЪа у хришЮанскоЉ вери и побожности. „исте нарави, кроткога ума, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредоваше у сваком добру и мудрости. ѕодарене му од Ѕога дарове он богато умножаваше и ревносном побожношЮу свог подвижничког живота дивно увеличаваше. “ако даровит, он не само што брзо претече своЉе вршЬаке, него и привуче на себе пажЬу цареву и стече Ьегову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у —копЪу, и убрзо затим уведен у државне послове.

Ћазарева стариЉа сестра би удата за челника (воЉсковоРу) ћусу, чиЉа област беше на горЬем »бру (у «вечану). ƒрагиЬа и ћуса родише синове: —тефана и Ћазара (браЮа ћусиЮи), а по смрти мужа ƒрагиЬа се замонаши и доби монашко име “еодосиЉа. —а своЉим синовима, Ћазаревим сестриЮима, она Ље подигла манастир ѕресвете Ѕогородице код Ѕрвеника, где по смрти би сахраЬена и она и Ьени синови. ћлаРа Ћазарева сестра би удата за воЉводу хвостанског јлтомана, по коме бише названи познати јлтомановиЮи. —а јлтоманом она доби сина »ваниша, коЉи по смрти своЉоЉ би сахраЬен у манастиру ƒечанима.

Ќа двору цара српског —тефана ƒушана млади Ћазар постаде убрзо веома славан и од свих воЪен и уважаван због своЉе честитости, витештва и искрене побожности. ”скоро он постаде и зет царски, Љер му цар ƒушан даде за супругу своЉу племениту роРаку ћилицу, Юерку великог кнеза ¬ратка, од лозе ЌемаЬиЮа. Ћазар се вери са ћилицом, по народном казиваЬу, у манастиру £ошаници, и по женидби би убрзо узведен у достоЉанство кнеза (''ставилца"). ќво би око 1353. године. Ћазар по стаде и воЉвода у ƒушановоЉ воЉсци, Љер беше веома вичан у воЉноЉ вештини и воЉеваЬу, као некада славни краЪ српски свети £ован ¬ладимир (празнуЉе се 22. маЉа).

Ћазар и ћилица се веома воЪаху и Љедно друго у честитости и побожности подстицаху. Ѕог им даде наЉпре пет кЮери: ћару, ƒрагану (или ћариЉу), £елену, “еодору и ќливеру, а затим и три сина: —тефана, ¬ука и ƒобровоЉа (коЉи умре веома млад).  олико то беше честита породица наЉбоЪе се види по томе што отац, маЉка и наЉстариЉи син бише од Ѕога прославЪени као Мегови —ветитеЪи.

ƒушан беше моЮан владар коЉи —рпску државу прошири на многе области грчке земЪе, и зато се прогласи за цара у своЉоЉ новоЉ престоници —копЪу 1346. године. “ом приликом он уздиже —рпску архиепископиЉу на степен патриЉаршиЉе. —а тим се сагласише многи епископи и светогорски монаси, али не и ÷ариградски патриЉарх. «бог овога касниЉе настадоше немале невоЪе, коЉе Юе тек оваЉ блажени и свети Ћазар, када постане српски владар, потпуно отклонити. ÷ар ƒушан беше ожеЬен £еленом, сестром бугарског цара £ована јлександра (1331-1371. год), и са Ьом имаРаше сина коЉи се зваше —тефан ”рош. ” то време беше запретила свим хришЮанима и владарима на Ѕалкану велика опасност од наЉезде иноверних хорди “урака, коЉи све чешЮе упадаху у ≈вропу из ћале јзиЉе. ƒушан крете на Ьих са своЉом воЉском, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. “ада неЉаки цар ”рош прими у наслеРе очево царство (1355-1371. г.), али се неки од српских великаша не хтедоше Ьему покорити него стадоше меРу собом делити и цепати велику ƒушанову царевину. ѕрви се од ”роша одвоЉи Ьегов стриц —имеон - —иниша и узе под своЉу самосталну власт области у √рчкоЉ ≈пир и “есалиЉу. «атим се неЉаком цару ”рошу поче насилно наметати моЮни великаш ¬укашин ћрЬавчевиЮ, коЉи ускоро постаде и наЉмоЮниЉи човек на српском двору. ” Ьегове руке ускоро преРе потпуна власт над Љедним делом царства. £ер ¬укашин се 1365. године прогласи за краЪа и владаше у краЉевима од ¬ардара са престоницом у граду ѕрилепу. ќко тога настаде не мали метеж и несугласице у земЪи.

ƒа би помогла своме неЉаком сину ”рошу маЉка му £елена узе да управЪа —ерском облашЮу у ћакедониЉи, али тако да признаваше врховну царску власт свога сина. ќна мудро управЪаше овим краЉевима царства, но ускоро се замонаши и доби име £елисавета.  ао монахиЬа и царица она настоЉаваше да помири —рпску ÷ркву и државу са ÷ариградском патриЉаршиЉом и зато с ЪубавЪу и поштоваЬем прими на своЉ двор у —еру цариградског патриЉарха  алиста, коЉи лично беше дошао у —ер ради мира и Љединства, Љер добро схваташе каква велика опасност прети свим хришЮанима од јгарЉана. Ќо свети патриЉарх  алист убрзо се разболе и умре ту у —еру (20. Љуна 1363. године), као што Ьему беше прорекао преподобни ћаксим  апсокаливит. Ќо измиреЬе —рпске и ÷ариградске патриЉаршиЉе остаде неизвршено. ÷арица £елена-£елисавета ускоро узе себи за савладара деспота £ована ”гЪешу ћрЬавчевиЮа, кога ожени чесном девоЉком £еленом, Юерком Юесара ¬оЉихне, господара ƒраме, касниЉе познатом као монахиЬа ≈фимиЉа. ”скоро затим царица-монахиЬа повуче се сасвим са власти из —ера и отиде на двор сина свог цара ”роша, а власт у тим краЉевима преузе деспот ”гЪеша. ќн беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да измири две патриЉаршиЉе. “о он одмах и постиже (1368. године), али се ово измиреЬе односило само на пределе —ерске области коЉом Ље он тада управЪао. ”гЪеша беше богоЪубив и човекоЪубив и помагаше многе Ъуде, а особито свете цркве и манастире, и то не само у своЉоЉ области веЮ нарочито на —ветоЉ √ори јтонскоЉ. «а Ьегово време и Ьеговим настоЉаЬем бише обновЪени многи манастири у —ветоЉ √ори. “ако, ''благочестиви деспот £ован ”гЪеша" обнови и изгради манастир —имонопетру на високоЉ стени Љугозападне обале —вете √оре, а затим и манастир —ветог ѕавла. ћанастиру ¬атопеду он поклони манастир —пилеотисе у области ћелника.

ѕосебну бригу улагаше деспот ”гЪеша да хришЮане у своЉоЉ земЪи и на читавом Ѕалкану заштити од наЉезде нечестивих јгарЉана, и зато се поче припремати за одлучну борбу са Ьима. Ќа ту борбу за одбрану хришЮана он призиваше и многе друге великаше и владаре, али се нико не одазва осим Ьеговог брата ¬укашина ћрЬавчевиЮа. Ќо по несреЮи и гресима српским “урци изненада разбише Ьихову воЉску код места „ерномена на реци ћарици (26. септембра 1371. године), где оба ова српска великаша погибоше. “ада настаде тешко стаЬе за све хришЮане тих краЉева, коЉе овако описуЉе тадашЬи светогорски монах »саиЉа: ''“олика нужда и зло Ъуто обли све градове и краЉеве западне (тЉ. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. ј по убиЉаЬу овог храброг мужа деспота ”гЪеше просуше се »змаилЮани, полетеше по своЉ земЪи као птице по ваздуху, и Љедне од хришЮана мачем клаху, друге у ропство одвоРаху. ј оне коЉи су остали смрт прерано поже. ќни коЉи су од смрти остали глаРу погубЪени бише. £ер таква глад би по свим краЉевима, каква не би од постаЬа света, ни потом таква, ’ристе милостиви, да буде. ј оне коЉе глад не погуби, ове допуштеЬем ЅожЉим вуци ноЮу и даЬу нападаЉуЮи ждераху. јваЉ, Љадан призор би да се види! ќста земЪа од свих добара пуста: и Ъуди, и стоке, и других плодова. £ер не би кнеза, ни воРе, ни наставника меРу Ъудима ни да их избавЪа ни да спасава, но сви се испунише страхом измаиЪЮанским, а срца храбра Љуначких Ъуди у наЉслабиЉа срца претворише се. » уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне коЉи су раниЉе умрли".

ƒок се све ово збивало на Љугу бивше ƒушанове царевине, у северним краЉевима Ьеним владаше цар ”рош ЌеЉаки (1355 - 1371. г.). Мему тада беше тек 19 година. «бог обести поЉединих српских великаша, цар ”рош, иначе по природи сувише милостив и кротак, не беше у стаЬу да под своЉим жезлом чврсто држи Љединство осталих српских области. £едини коЉи уз Ьега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Ћазар, коЉи остаде на царском двору и беше наЉверниЉи и наЉоданиЉи човек цара ”роша, због чега од Ьега и доби титулу кнеза, и то наЉпре новобрдског и топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Ћазар беше мироЪубац и стално размишЪаше како да уЉедини разбиЉено царство, и на таЉ начин да све —рбе и све хришЮане окупи и припреми за борбу против “урака.  ада ускоро затим умре блажени цар ”рош (4. децембра 1371. г.), Ћазар од тада Љош више настоЉаваше да ову племениту намеру оствари, ради добра свога народа и свега рода хришЮанскога. ƒобивши под своЉу владавину Ќово Ѕрдо, “оплицу и –удник, а затим и области Ѕраничево и ћачву са Ѕеоградом, он ускоро премести своЉе седиште у ћоравску област, у град  рушевац на реци –асини, кога притом сам изгради и утврди. „еститоме кнезу велике невоЪе причиЬаваше непокорни и подмукли великаш Ќикола јлтомановиЮ. ќн нападаше на Ћазареве области и штету им причиЬаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Ћазара, убиЉе га и Ьегове земЪе неправедно потчини себи. ” том циЪу он позва Ћазара као на разговор и то без оружЉа, а када му свети кнез на веру ЅожЉу доРе на разговор онда га Љедан од Ќиколиних слугу потаЉно удари скрнвеним оружЉем у груди, и Ћазар паде као мртав. ћеРутим, промислом ЅожЉим и силом  рста ’ристова, коЉега Ћазар свагда ношаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. £ер златни  рст, коЉи свети кнез имаше свагда о врату, спречи железно оружЉе да му не зада смртоносну рану. “ако будуЮи мученик ’ристов не пострада овога пута, Љер Ьему би одреРено да за ’риста пострада од неверника »смаилЮана (“урака). ѕосле овога догаРаЉа, благоверни кнез склопи братски савез са српским босанским краЪем “вртком I (1353-1391. г.) и победи јлтомановиЮа. ”скоро он под своЉу власт укЪучи и области ’ерцеговине и Ѕаната, те тако постаде ''у ’ристу Ѕогу благоверни и самодржавни господар —рбЪем и ѕриморЉу - —тефан велики кнез Ћазар", а од свег српског народа прозван славни цар Ћазар. „естити Ћазар, иако на царску власт имаРаше законито право, преко своЉе супруге ћилице коЉа беше од владарске лозе ЌемаЬиЮа, ипак ниЉе се хтео наметати, као што то беше учинио дрски краЪ ¬укашин, него све српске кнезове братски поштоваше и братски их умоЪаваше.

” то време благочестиви супрузи Ћазар и ћилица чесно поудаваше своЉе прве четири кЮери за знамените краЪеве и великаше, те и тиме утврдише мир и Љединство хришЮанских владара и народа.  аква пак беше судбина Ьихове наЉмлаРе кЮери ќливере о томе Юемо видети мало касниЉе. ЌаЉстариЉу своЉу кЮер ћару они удадоше за велможу ¬ука ЅранковиЮа (сина севастократора Ѕранка ћладеновиЮа), коЉи владаше на  осову. ƒругу кЮер ƒрагану (или ћариЉу) удадоше у куЮу Ўишмана, бугарског цара у “рнову. “реЮа кЮи £елена би дата за АурРа II —тратимировиЮа-ЅалшиЮа, господара све зетске и приморске земЪе. „етврта, “еодора, удаде се у ”гарску за Ќиколу √аровиЮа, бана ћачванског (касниЉе Ље постала баница хрватско-далматинска).

Ѕлагочестиви господар српски Ћазар беше веома христоЪубив, и ту Ъубав своЉу особито испоЪаваше према ÷ркви ЅожЉоЉ, како у своЉоЉ земЪи, тако и свуда где живЪаху православни. ЌаЉважниЉа Ьегова брига беше да одмах измири —рпску и ÷ариградску патриЉаршиЉу, коЉе, као што рекосмо, од времена цара ƒушана беху у неслози и подвоЉености. ÷ариградски патриЉарх беше одлучио —рпског патриЉарха и меРу Ьима не беше општеЬа и Љединства. «ато прва брига Ћазарева беше да исправи оно што се тиче неба и спасеЬа душе Ьеговог народа, Љер виде и сагледа да црквено раздеЪеЬе Љесте ствар штетна и пагубна.  ао веома мудар и богобоЉажЪив он о тоЉ ствари ништа не пренебрегну, и очима своЉим не даде сна док таЉ велики подвиг не оствари. £ер он говораше: »ма ли за земаЪског владара ишта веЮе него да чини оно што Ље Ѕогу угодно? Ќа то га потстицаху и светогорски монаси, Љер они наЉбоЪе осеЮаху како ÷ркве ЅожЉе тугуЉу кад нису у миру и Ъубави. ќни отидоше у ѕеЮ патриЉарху —ави IV (1354-1375. г.) и о измиреЬу му говорише, а он их упути у  рушевац честитоме кнезу. Ќа челу ових монаха беше преподобни старац »саиЉа, родом са  осова, коЉи се раниЉе подвизаваше у манастиру светог £оакима ќсоговског, а сада беше хиландарски монах. ќн уживаше повереЬе Ћазарево и зато, чим он стиже, Ћазар сазва велики црквено-народни сабор у  рушевцу, на коЉи би позвана и стара царица £елена, монахиЬа £елисавета. —абор, са патриЉархом и кнезом на челу (1375 г.), одмах реши да се у ÷ариград пошаЪе старац »саиЉа да од патриЉарха ÷ариградског измоли скидаЬе проклетства са дотле умрлих и свих живих —рба. » чесни старац »саиЉа поРе са неколико монаха пратилаца у ÷ариград код свЉатЉеЉшег патриЉарха ‘илотеЉа (1364 -1376 г.), и благополучно сврши ову богоугодну ствар измиреЬа, као што то жеЪаше благоверни самодржац Ћазар. ќ том важном догаРаЉу ево шта пишу мудри стари животописци, архиепископ ƒанило II и Ьегов ученик (у своЉоЉ кЬизи ''∆ивоти  раЪева и јрхиепископа —рпских"): '' ада тадашЬи патриЉарх царствуЉуЮег града (÷арнграда) васеЪенски кир  алист посла и одлучи цара (—тефана ƒушана) са патриЉархом, тада покаЉа се цар и заиска разрешеЬе за ово зло, и ниЉе га могао наЮи ради достоЉанства (тЉ. титуле царске) и ради градова. » после овога разреши се он од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено. ѕосле овога прими царство Ьегов син ”рош, и благоденствовавши дочека велику беду од своЉе властеле, и мало година царствова, и престави се из овога живота ништа не учинивши о напред реченом злу. ÷арство Ьегово узе Љедан део кнез Ћазар, а други део ¬укашин, коЉи, дрзнувши се на краЪевство, ниЉе се ништа бринуо о проклетству светога —аве. ј грчке краЉеве и градове узе ”гЪеша. » после овога, сакупивши се изиРоше у ћакедониЉу, и од “урака бише побиЉени (на реци ћарици 1371 г.), и тако скончаше. ј наЉчасниЉи старац кир »саиЉа, видевши ово неразрешено зло, распаЪен божанственом ревношЮу, доРе кнезу Ћазару и исприча му о тоЉ ствари. ј кнез Ћазар, богоЪубив и украшен многим врлинама, чувши све ово о споменутом злу паде у велику жалост. ќн посла старца »саиЉу патриЉарху српском —ави, и оваЉ дошавши Љедва га умоли за ово разрешеЬе. » патриЉарх се преклони и замоли старца »саиЉу да поРе у ÷ариград и затражи разрешеЬе о овоме. —тарац се покори овоме и поРе, и дошавши кнезу узе од Ьега довоЪно што Ље на потребу, и тако поРе на пут. ј узе са собом и часнога у врлинама прота —вете √оре кир “еофана, и два Ьегова ученика —илвестра и Ќифона, и са Ьима и Ќикодима тумача речи, и о свему обЉавише целом сабору и староЉ царици кир £елисавети и своЉ властели. «атим дошавши на —вету √ору, и одатле укрцавши се на лаРу, стиже у царствуЉуЮи град, доживевши успут страх и многе беде. ј тада Ље царствовао  алоЉован ѕалеолог и Ьегов син кир ћаноЉло, а патриЉарх Ље био кир ‘илотеЉ, муж пун врлине и премудар. ќдмах се сазнало за долазак старца »саиЉе и за узрок ради кога Ље дошао. » прими га патриЉарх и цео сабор са многом чашЮу као што приличи. «атим, учинивши савет о овоме, опростише од преРашЬег запреЮеЬа и одлучеЬа и цара и патриЉарха и све живе и умрле, и примише све архиЉереЉе и ЉереЉе у заЉедницу и саслуживаЬе. » догоди се овде оно што Ље боЪе за ове коЉи су дошли, а нарочито за кир »саиЉу, Љер беше веома возЪубЪен патриЉарху. –ади тога дароваше да —рби немаЉу више архиепископа него самовласног патриЉарха коЉим нико не господари. ј издадоше и Љедну запоест о овоме: да ако —рби оЉачаЉу и опет заузму грчке краЉеве, да у Ьима не меЬаЉу митрополите и Ьегово спомиЬаЬе, тЉ. патриЉархово (на литургиЉама), као што то заповедаЉу и саборна правила.  ада Ље ово све учиЬено онда написаше за потврду Љедну синРелиЉу, и отпустише га са ЪубавЪу и чашЮу. –ади боЪе сигурности послаше с Ьима два изабрана човека измеРу свештеноинока, кир ћатеЉа и кир ћоЉсеЉа, коЉи дошавши у ѕризрен, као од лица патриЉархова, и ушавши у цркву служише заЉедно и причестише се са светитеЪем (тЉ. српским патриЉархом) и са српским свештеницима коЉи раниЉе беху одлучени. ј у то време престави се —ава патриЉарх, коЉи пребиваше на престолу —ветога —аве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на јнтипасху (“омину недеЪу), у треЮи час дана. ј ови дошавши из ÷ариграда опростише цара —тефана (ƒушана), £оаникиЉа патриЉарха и —аву патриЉарха и цара ”роша, и све мале и велике, Љер се сЉединише удови глави и ÷рква опет доби своЉе благоЪепиЉе". “олико о томе пише архиепископ ƒанило други и Ьегов наставЪач.

 ако се у то време помиреЬа престави у √осподу свЉатЉеЉши патриЉарх српски —ава IV, свети кнез Ћазар окупи сабор епископа и српске господе у ѕеЮкоЉ патриЉаршиЉи ради избора новог патриЉарха. » по промислу ЅожЉем би изабран преподобни подвижник старац £ефрем, кога одмах митрополити и епископи рукоположише и на престо —ветога —аве посадише. ќнда сви заЉедно отслужише службу ЅожЉу и заЉедно се са дошавшима из ÷ариграда причестише. “ако се утиша бура у ÷ркви и разреши се свака свеза, благодаЮу ЅожЉом и стараЬем честитог и мироЪубивог кнеза. ќд овога дивног и богоугодног дела Ьему веома порасте углед у свему народу српском и хришЮанском.

Кубав светог кнеза Ћазара према божанскоЉ ÷ркви ’ристовоЉ огледала се и у Ъубави и усрРу коЉе имаРаше према светим храмовима и манастирима. ќн постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у своЉоЉ држави него и далеко ван Ьених граница.  ао прво славно дело коЉе учини, после измиреЬа ÷ркава, беше подизаЬе дивне цркве —ветог —тефана у славном граду  рушевцу, познате и до данас под именом Ћазарица. «атим, као што пише за Ьега патриЉарх ƒанило III, оваЉ христоЪубиви владар ''горе и хумове своЉе државе испуни обитеЪима монашких жилишта", где се настанише у живЪаху монаси, ''коЉи себе Ѕогу ородише усамЪеношЮу и сваким молитвеним тиховаЬем". ќво Ље било после 1371. године, када су, бежеЮи испред “урака, многи монаси из освоЉених краЉева Ѕалканског полуострва и —вете √оре дошли у слободну Ћазареву државу, и оваЉ монахоЪубиви владар дао им Ље да се настане у Ьеговим моравским краЉевима, особито око  рушевца и —талаЮа (где Љош и данас има многих цркава, црквишта и манастиришта из тога доба). ќсобито су код светог кнеза долазили познати монаси звани „—инаити", названи тако по свом великом учитеЪу преподобном √ригориЉу —инаиту. ќви подвижници и молитвени тиховалници, на челу коЉих беше монах кир √ригориЉе —инаит, ученик оног великог √ригориЉа, доРоше честитоме кнезу и замолише га да им подари неко усамЪеничко место, где Юе моЮи богоугодно се подвизивати у миру и неузнемирености од света. —вети кнез сазида тада у тихом и скровитом месту у браничевском ∆дрелу на реци ћлави цркву ѕресвете Ѕогоматере и око Ье основа манастир, а своЉом владарском повеЪом од 1379. године утврди га и снабде имаЬем, па га подари овим чесним синаЉским монасима и кир √ригориЉу —инаиту. —ве ово потврди и свЉатЉеЉши патриЉарх српски —пиридон, заЉедно са црквеним сабором у ѕеЮкоЉ патриЉаршиЉи. ќваЉ манастир и до данас постоЉи и назива се √орЬак, а посвеЮен Ље ¬аведеЬу ѕресвете Ѕогородице, ” то време допутова у  рушевац старатеЪ монашке болнице у светоЉ лаври ’иландарскоЉ монах кир √ерасим (иначе брат Ћазаревог зета ¬ука ЅранковиЮа). ќн се Љави честитоме кнезу и изнесе му да оболели и стари монаси у светоЉ обитеЪи —ветога —аве и —имеона очекуЉу кнежеву утеху и помоЮ.  нез одмах издаде повеЪу о томе (1380 г.), у коЉоЉ заповеди ''да се у болницу хиландарску даЉе сваке године по стотину онгиЉа (златника)", а ради исхране и неге болесних монаха завешта Љош и два села: ''£елашницу с меРама и £елашницу с црквом", што све опет потврди патриЉарх —пиридон своЉом патриЉарашком граматом. ћонах кир √ерасим исприча кнезу како се многи и многи посвеЮуЉу иночком образу у ’иландару, па Ље црква скоро недовоЪна да све Ьих у себе смести. “ада свети кнез, по угледу на велике задужбине ЌемаЬиЮа, посла неимаре и све остало што требаше, те у ’иландару, уз главну хиландарску цркву краЪа ћилутина, сагради дивни и пространи пронаос (припрату), те се на таЉ начин и он уврсти у ред великих и светих задужбинара ЌемаЬиЮа. –уском пак манастиру —в. ѕанталеЉмона у —ветоЉ √ори кнез повеЪом своЉом од 1381. године приложи цркву —пасову у ’восну, уз Љош нека села и потребне привилегиЉе. »стом манастиру приложише тада челник ћуса и синови му —тефан и Ћазар село ”ларе и цркву —в. Ќиколе на Ћабу, за спомен покоЉне супруге и маЉке Ьихове ƒрагиЬе, роРене сестре кнежеве, што кнез такоРе потврди нарочитом повеЪом. —воЉом повеЪом он потврди и дарове воЉводе црничког ÷репа село ћутницу и ѕаракинов Ѕрод, коЉе оваЉ завешта лаври —в. јтанасиЉа у —ветоЉ √ори. „естити кнез бриЬаше и о српским монасима у —ветоЉ «емЪи. £ер на молбу £ерусалимског патриЉарха ћихаила он писаше (31. августа 1388 г.) кнезу ƒубровачке републике да се српским монасима у £ерусалиму, настаЬеним у манастиру —в. јрхангела ћихаила, задужбини —ветог —аве и краЪа ћилутина, исплати заостали стонски доходак. —вети кнез Ље слао прилоге чак и манастиру на —инаЉу, и манастирима у ¬лашкоЉ.

Ќо наЉвеЮа задужбина светог кнеза Ћазара би Ьегов манастир –аваница, коЉи би основан 1381. године и посвеЮен ¬азнесеЬу √осподЬем (—пасовдану). √радЬу ове дивне задужбине повери свети кнез главном неимару –аду ЅоровиЮу, коЉи сазида величанствену цркву у наЉлепшем српсковизантиЉском стилу. ќчевидац свега тога, српски патриЉарх ƒанило III, у свом ''—лову о кнезу Ћазару", овако описуЉе кнежево украшаваЬе манастира –аванице: ''Ѕожанску Ље цркву прекрасним мраморЉем украсио, златом и сребром Ље божанствене иконе изобразио. » не само иконе, него Ље и зидове златом просветлио. ћанастир Ље оградио високим пирговима (кулама) и чврстим зидовима, и утврдио сваком оградом, какве до тада нигде ниЉе било". »сте 1381. године честити кнез издаде своЉу владарску повеЪу овоме светом манастиру и обдари га великим добрима у ѕоморавЪу, ѕодунавЪу и ѕосавини. “а кнежева повеЪа овако гласи: ''јз, ва ’риста Ѕога благоверни кнез Ћазар, ревниЉе иже прежде мене бившим благочестивим царем, на ихже престол Ѕогу ме вознесшу и царствиЉа саном украсившу, и славоЉу от многих Љего дарованиЉ Љеже на мЬе, мало тому васхотех принети, Љелико по силе, благовоЪениЉем ќца, поспешениЉем —ина, савршениЉем —ветога ƒуха, воздвигох от основаниЉа монастир в славу —ветаго ¬азнесениЉа, мЬе же в ктиториЉу, Љегоже по сиЪе моЉеЉ украсив, иже в Ьем житеЪство в саЉедиЬениЉе братиЉем изволих, Љакоже јпостоли уставише и правили —ветих ќтец утврдише. ѕриложих же к потребам вса изобилне, доходке и села, винограде насадих и друге купих у ÷репа и £уга . .. » саставих општежитиЉе, да се држи у манастиру... » вса Љелика прило жих, не узех ничиЉу баштину, не сатворих по силе, но вса са искупом и с заменоЉу, Љакоже кто хотеше". «а првог игумана новосабраноЉ братиЉи у –аваници кнез постави кир јрсениЉа, ''мужа обдарена врлинама, украшена разумом, коЉи имаРаше дар —ветога ƒуха да учи многе". ” то време у –аваници се подвизавао и свети –омило –аванички, коЉи се ту и упокоЉи и би погребен с Љужне стране припрате раваничког храма. ѕосле мученичке кончине светога кнеза и Ьегове Юе свете мошти бити пренете у свету обитеЪ –аваничку, као што Юе се даЪе видети.

≈ванРелско христоЪубЪе и човекоЪубЪе светога кнеза ниЉе се огледало само у томе што Ље окупЪао у своЉоЉ земЪи монахе подвижнике и исихасте (= молитвене тиховалнике), и обнавЪао им или оснивао нове обитеЪи, него и у томе што Ље подизао и обнавЪао и многе парохиЉске цркве за христоименити народ своЉ, и што Ље родитеЪски збриЬавао сиротиЬу и болеснике, подижуЮи и издржаваЉуЮи сиротишта и болнице. ”з то Љош он Ље при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвеЮиваЬа свога народа. Ўколу Ље отворио и у престолном граду  рушевцу, где су се учили Ьегови синови и кЮери и остала српска деца у престоници. Ќа Ьегов царски двор су се окупили многи учени и мудри Ъуди, уметници зографи и златари, особито из Љужних српских и грчких краЉева, бежеЮи испред наЉезде злих »смаилЮана. ќ томе бекству хришЮана испред “урака овако говори мудри  онстантин ‘илософ у свом опису живота кнеза Ћазара и сина му деспота —тефана. '' ада свети кнез, вели он, утврди оно прво добро (тЉ. измиреЬе ÷ркава), он одмах преРе на друге ствари: где год Ље видео ма коЉе врсте градове и области и обитеЪи и цркве благочестивих, где су (од “урака) Љедне огЬем попаЪене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви коЉе су текле, и друго томе слично, он Ље све то поправЪао, у ред доводио и успокоЉавао. £ер одавно веЮ грчка држава опадаше, а »смаилЮани се умножаваху; и разлише се чак и у западне краЉеве... »смаилЮански род се све више изливаше као неки скакавци: Љедне су од хришЮана одводили, друге заробЪавали, треЮе пленили, четврте клали, као огаЬ ломеЮи и све сатируЮи где год се поЉавЪиваху, и увек се наметаху; ишли су да и оно што Ље остало поЉеду и немилостиво погубе. » безнадежан Ље био изглед да се ово измени за нас коЉи грешимо и коЉи се не обраЮамо £единоме коЉи меЬа све".

÷ар Ћазар се у неколико махова борио против ове турске наЉезде. £ер ''он ниЉе трпео да више чека и да пренебрегне своЉе удове, и уз то Љош ’ристове удове, да се секу и кидаЉу, него одлучи или да уклони стид Ьихов од свиЉу, или сам да умре и да то Љош посведочи мучеништвом". £ер “урци су стално напредовали, и огЬем и мачем, неправдом и насиЪем крчили су себи пут све даЪе и даЪе на запад. ќни се нису задовоЪавали чак ни плаЮаЬем данка и пореза од стране хришЮана, него су тежили да све хришЮанске народе себи потпуно покоре и поробе. “ако су за неколико година освоЉили велике и тврде градове —ер, —офиЉу и —олун, а 1386. године освоЉише и српски град Ќиш. Ќа челу велике турске воЉске беше султан ћурат I (1362 - 1389. г.); Ьегов први сукоб са воЉском Ћазаревом би код места ѕлочника на “оплици 1387. године (сада село ѕлочник код ѕрокупЪа), где ћурат утече испред кнез Ћазара. —ледеЮе године ћуратова воЉска продре и у Ѕосну, али Ље тамо сусрете храбри воЉвода краЪа “вртка, ¬латко ¬уковиЮ, и Љуначки победи код града ЅилеЮа. —ве ово меРутим не заустави “урке, него само подстакну јмурата да се Љош више и броЉниЉе припреми за одсудну битку са кнез Ћазаром и Ьеговом храбром воЉском. » султан се стаде силно оружати и велику воЉску прикупЪати.

јли као предзнаци скоре несреЮе српске беху се опет поЉавили унутрашЬи раздори, сваРе и издаЉства, и властоЪубЪе старешина српских. Ќе беше Љеднодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклиЬаЬима да позива —рбе у боЉ на  осово.  нез Ље, наиме, одржао државни сабор у  рушевцу, са своЉим воЉводама и велможама, и одатле Ље упутио општу поруку свеколиком —рпству: '' о не дошо на боЉ на  осово, од руке му ништа не родило, руЉно вино ни пшеница бЉела" ... Ќо и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришЮани своЉу помоЮ не упутише. Ћазар Ље на двору одржао своЉу кнежевску вечеру, на коЉоЉ Ље мироЪубиво позвао све присутне воЉводе и великаше на мир и слогу против некрста. «атим се српска воЉска поче окупЪати око града  рушевца и, на челу са честитим кнезом и високим воЉводама, кретала се на Љуг у правцу  осова. —воЉу воЉску Ље припремио и Ћазарев зет ¬ук ЅранковиЮ, господар  осова и ѕриштине, Љер ћуратова воЉска управо беше кренула северно од —копЪа наЉпре на Ьегове краЉеве на  осову ѕоЪу.  незу у помоЮ крете и воЉвода босанског краЪа “вртка ¬латко ¬уковиЮ, а са Ьим и бан »ваниш ’орват из ’рватске.

ƒан пре битке кнез Ље воЉску своЉу окупио око беле —амодреже цркве, где би отслужена служба ЅожЉа и сва воЉска редом причешЮена. £ер Ље свети великомученик ’ристов предосеЮао да Ьему и Ьима предстоЉи испити чашу страдаЬа ’ристових, ''за крст часни и слободу златну".

«а то време воЉска султана ћурата, са синовима му £акобом и ЅаЉазитом и воЉсковоРама ≈вреносом, —ариЯем и Ѕалабаном, и многим трупама турских емира из ћале јзиЉе и ѕерсиЉе, беше се веЮ слегла на  осово ѕоЪе, измеРу града ѕриштине и река Ћаба и —итнице. Ќа дан боЉа на ¬идовдан, у уторак 15. Љуна 1389. године, на —ветог пророка ЅожЉег јмоса, свечарску славу кнеза Ћазара, честити кнез Ћазар Љош Љедном се помоли Ѕогу и изговори охрабруЉуЮу беседу своЉоЉ воЉсци пре самог боЉа, што све лепо описа потоЬи патриЉарх српски ƒанило III. '' ада се ћурат, вели патриЉарх ƒанило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безброЉно и неизрециво мноштво воЉске многе себи у помоЮ и приближи се земЪама српским. ј благочестиви и свехвални кнез Ћазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, наЉпре Ѕога из дубине срца у помоЮ себи призва, говореЮи: Ѕоже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моЉу. ћржЬом неправедном омрзнуше на нас, и оружЉе извукоше и напрегоше лукове своЉе, да нас устреЪаЉу, закоЪу и усмрте. ј “и нас, √осподе, не остави, веЮ нам помози; и да уРе оружЉе Ьихово у срца Ьихова, и лукови Ьихови да се сломе. Ќека разумеЉу да си “и Ѕог, Љедини творитеЪ преславних чудеса (ср. ѕс. 85, 14. 10; 24, 19). «атим посла по благороднике своЉе, велможе и воЉводе и воЉнике, велике и мале. ѕризвавши их себи, рече им о наиласку безброЉних иноплеменика.  ада се сви утишаше, он им тихим и спокоЉним гласом свима скупа говораше: ¬и, о другови и браЮо моЉа, велможе и благородни, воЉници, воЉводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам Ље добра Ѕог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што Ље Ъудима потребно - не лиши нас; него, штавише, ќн нам и умножи. «ато ако нам што невоЪно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Мему за ово. јко нам мач, или рана, или хиЪаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за ’риста и за благочестиву веру нашег отачаства. ЅоЪи нам Ље подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боЪе нам Ље у боЉу од мача смрт поднети, неголи плеЮа неприЉатеЪима нашим дати. ћного поживесмо за свет, постараЉмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именуЉмо себе воЉницима ’ристовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у кЬигу живота. Ќе поштедимо тела наша у бореЬу, да од ѕодвигоположника светле венце примимо. —традаЬа раРаЉу славу, а трудови посредуЉу за починак. - “им и другим речима кнез наоружа воЉнике и на подвиг многи страдалце припреми. ј свехвални, мужаствени и благородни, коЉе роди и подиже —рпска земЪа као прекрасне младице и изабране кедре Ћиванове, милом и ЪубЪеном своме господару овако одговараху: ћи, господине наш, откако заЉедничком природом од оца и маЉке роРени бисмо, Ѕога и тебе познасмо. Ѕог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браЮу заволе и као другове узпоштова. —ви ми заЉедничари и приЉемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеЪа и радости и воЉинства. Кубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. ЌеЮемо поштедети себе, знаЉуЮи да после овога имамо отиЮи и са прахом смешати се. ”мримо да свагда живи будемо, принесимо Ѕогу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошЮеЬем за насладу нашу, веЮ у подвигу крви своЉе. Ќе поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не боЉмо се страха надошлог на нас, ни устремЪеЬа нечастивих противника насрнулих на нас. јко на страх и губитак будемо мислили, неЮемо се добра удостоЉити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. ћи се имамо борити са »смаилЮанима као са нашим неприЉатеЪима, макар нам мач главу, копЪе ребра и смрт живот узели. ћи, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашЬих воЉника коЉи су сада код ’риста, да бисмо се с ’ристом прославили. ћи смо Љедна природа Ъудска подвргнута истим страстима, и Љедан гроб да нам буде, и Љедно поЪе нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (раЉска) насеЪа".

 осовски боj. —авремена икона. ‘ото: jером.»гнатиjе Ўестаков
 осовски боj. —авремена икона. ‘ото: jером.»гнатиjе Ўестаков
 ада затим отпоче крвави боЉ измеРу крста и некрста, измеРу хришЮана и мухамеданаца, тада Љедан од Ћазаревих воЉвода, по имену ћилош ќбилиЮ, успе да се пробиЉе до самог шатора султана ћурата и да овога распори ножем и убиЉе. ќво учини воЉвода ћилош и због тога што су га многи завидЪивци опадали код кнеза да Юе он бити српски издаЉник. ћуратово убиство спрва унесе велику пометЬу у турску воЉску, и тада Ље Ћазарева воЉска нагло напредовала. —ам кнез се Љуначки борио и, како за Ьега каже “роношки летописац, ''имаРаше на себи шеснаест рана када Ље усео на треЮег коЬа, пошто два под Ьим веЮ беху убиЉена". Ќо промисао ЅожЉи беше кнезу и —рбима назначио други исход из ове борбе. £ер после првог српског налета и погибиЉе султана ћурата, Ьегов син ЅаЉазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе Ьегове воЉводе. ќ томе овако пише  онстантин ‘илософ, кога смо веЮ напред споменули: '' ада кнез устаде и крете на »смаилЮане, сукоб би на поЪу  осову. » у први мах одолеваху Ћазареви Ъуди и побеРиваху. јли веЮ не беше време за избавЪеЬе. —тога син турскога цара (ЅаЉазит) оЉача опет у тоЉ самоЉ битци и победи, Љер Ље Ѕог тако допустио да се оваЉ велики Ћазар и они коЉи су са Ьим увенчаЉу венцем мучеништва. » шта би после овога? Ћазар достиже блажену смрт тако што му Ље глава посечена, а Ьегови мили другови молили су усрдно да буду погубЪени пре Ьега, да не виде смрт Ьегову. ќва битка би године 1389, месеца Љуна 15. дан, када Ћазар прими мученичку смрт".

ѕо свеопштем народном и древном предаЬу, —ветом кнезу Ћазару се пред ову битку Љавио јнРео √осподЬи и питао га коЉем се жели приволети царству, да ли царству земаЪском или ÷арству Ќебеском? ѕомоливши се наЉпре у себи небочежЬиви кнез Ље одговорио јнРелу ЅожЉем: јко Юу се приволети царству земаЪскоме, оно Ље за малена, тренутно и пролазно; а Ќебеско ÷арство Ље увек и до века. » тако се богоЪубиви владар српски свецело определио за ÷арство ’риста ÷ара на небесима и са свим своЉим христоименитим народом смирено покорио свесавршеноЉ воЪи ЅожЉоЉ, коЉа Ље врховни закон неба и земЪе. «ато Ље и сада, пред Яелатом ЅаЉазитом, мирно и спокоЉно стаЉао, очекуЉуЮи да прими мученичку смрт за веру ’ристову и за отачаство народа свога хришЮанскога. ќн ниЉе тражио слободу ''по сваку цену", тЉ. слободу од Ѕога и без Ѕога, него слободу у Ѕогу и са Ѕогом, и зато Ље мирно приклонио главу под мач нехришЮанинов, молеЮи се у себи Ѕогу овако: —творитеЪу моЉ,  оЉи судиш знане и незнане грехе наше, “еби вапиЉем и “еби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светоЉ воЪи “воЉоЉ, и спаси оваЉ народ моЉ, или боЪе реЮи не моЉ него “воЉ народ, √осподе. «атим предаде душу своЉу у руке ѕодвигоположника ’риста. –аставши се од тела земЪаног и царства земаЪског ради ’риста, он спасе душу своЉу и душу народа своЉега, задоби бесмртно ÷арство Ќебеско и Ѕогу приведе мноштво ћученика. ј и свето тело Ьегово √оспод не предаде распадЪивости, него га прослави нетрулежношЮу и многим даровима чудотворства.

Ќаиме, када ЅаЉазит виде са каквим достоЉанством прими смрт оваЉ хришЮански кнез, он после битке допусти монасима коЉи искаху тело Ћазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви —ветог ¬азнесеЬа у ѕриштини. ѕосле пак годину дана Ћазареви синови —тефан и ¬ук, по савету свЉатЉеЉшег патриЉарха и заЉедно са клиром и народом, открише мошти светог ¬еликомученика и наРоше тело Ьегово нетЪено и читаво, коЉе испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи ѕеЮски летопис из тога доба). £ер √оспод даде нетЪеност светом телу Ьеговом као несумЬиви доказ мучеништва Ьеговог за ’риста и богоугодног живота и светости Ьегове. ”зевши свето тело, сви скупа кретоше у литиЉи ка задужбини ЬеговоЉ манастиру –аваници. ”спут свратише у манастир Ќову ѕавлицу, задужбину Ћазаревих сестриЮа браЮе ћусиЮа, коЉи такоРе изгибоше на  осову. Ќа том путу литиЉу срете чесна удовица Ћазарева, кнегиЬа ћилица. “у свечану али и тужну литиЉу овако описуЉе српски патриЉарх ƒанило III: ''Ѕлагочестива и достоЉна хвале кнегиЬа ћилица, са преЪубазна два сина Ьена и са свима благородницима, изишавши у сретаЬе и близу бивши моштиЉу новомученика Ћазара, на Ьих Ље пала и загрлила их. »зван себе Ље била, као да Ље постала полумртва. ј затим, тргнувши се као од сна, вапаЉима великим уздисаше: јваЉ мени, што ми се деси! »зненада ми Ъуто оружЉе проРе кроз душу моЉу. —лично £еремиЉи и мени ово доРе. ѕослушаЉ ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. ƒевоЉке моЉе и младиЮи моЉи одведени су у ропство. ќбешчади ме мач као смрт у дому. » сви неприЉатеЪи моЉи чуше за зло моЉе и зарадоваше се. “ако примих изненада. ќво ли Ља чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и Ъубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. ѕлачите са мном поЪа и долине, што бисте заЉедничари тела и крви ових. –идаЉте са мном и тужите ви маЉке преЪубазне деце, жене добропобедних мужева, роРаци Ъубазних своЉих... » сви остали ово слушаху, и вапаЉима и гласовима и уздасима све место оно испуЬаваху. ј мноштво Ъуди благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридаЬе неутешно. ќд болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. —инови оца зваху, и потчиЬени господара свога. —ви скупа заЉедно страдаху и трпЪаху болове, страдаЉуЮи као да су ван себе". “олико о томе патриЉарх ƒанило. ј о тоЉ свеопштоЉ и свенародноЉ тузи и болу за светим кнезом, пише и споменути  онстантин ‘илософ: ''ј тада не беше места у целоЉ земЪи тоЉ где се ниЉе чуо тужни глас ридаЬа, и вапаЉ коЉи се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух испуни, тако да Ље у свим овим пределима –ахила плакала и ниЉе хтела да се утеши, не само због побиЉене деце своЉе, него и због богоизбраног господина Ћазара, Љер ни Ьега ни Ьих више нема на земЪи".

—вето тело —ветог новомученика и великомученика Ћазара би свечано пренето у Ьегову задужбину –аваницу код ОуприЉе (1391. године) и положено у цркви —в. ¬азнесеЬа —пасовог. “у оно почиваше и чудотворства чиЬаше све до године 1690, када, при општоЉ сеоби —рба под патриЉархом јрсениЉем III „арноЉевиЮем, и раванички монаси напустише своЉ манастир испред турске освете, и са телом светог  неза преРоше наЉпре у —ент-јндреЉу повише Ѕудима, а затим (1697. г.) одатле у ‘рушку √ору у —рему, где обновише манастир ¬рдник и назваше га новом –аваницом. ” овоЉ новоЉ –аваници тело светог великомученика цара Ћазара почивало Ље све до II —ветског рата, када га Ље (14. априла 1942. г.) испред усташког пустошеЬа фрушкогорских манастира пренео у —аборну цркву у Ѕеоград прота –адослав √руЉиЮ, где оно и данас почива на утеху, помоЮ и духовно руководство православног народа Ћазаревог и свих православних хришЮана, а на славу √оспода и Ѕога и —паса нашег »суса ’риста.

Ѕлаговерна пак супруга Ћазарева ћилица с муком управЪате тешко пораженом српском земЪом, Љер Ьен син —тефан беше дете од тек напуЬених дванаест година. ” стварима овога света, ''у коЉима Ље се тешко снаЮи", и у разбиЉеном и поробЪеном царству, она Ље мушки храбро и мудро руководила народним и државним пословима. МоЉ у  рушевац стиже ЅаЉазитово посланство са понудом за мир, али под Љедним условом - да кнегиЬа пошаЪе ЅаЉазиту своЉу кЮер наЉмлаРу ќливеру. ƒа —рбиЉу заштити од даЪег страдаЬа кнегиЬа на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патриЉарх —пиридон. Ќо она сматраше да кЮи Ьена може послужити као нека нова £естира на добро свога народа, само под условом да веру своЉу хришЮанску никада не промени, у чему Љу Ље ќливера и послушала. —а своЉом роРаком и садругом у болу и монашком подвигу, монахиЬом ≈фимиЉом, ћилица Ље мудро водила своЉ народ, док ниЉе 1393. године предала власт своме сину —тефану, а сама се повукла у своЉ новоподигнути манастир КубостиЬу и замонашила се са именом ≈вгениЉа. ј благоверни и христоЪубиви деспот —тефан мудро управЪаше земЪом оца свога Ћазара, у свему се угледаЉуЮи на Ьега.  олико он уважаваше свога светог оца и Ьему свако своЉе добро приписиваше, види се наЉбоЪе из ових Ьегових речи, написаних у повеЪи манастиру ’иландару 1405. године:

''£а од младиЮког ми узраста и младих ноктиЉу, када Ље Ѕог у стараЬу све на корист мени чинио, у многа злоЪута и неподношЪива искушеЬа, штавише и смртна допуштен бих, коЉима су сведоци и слушаоци небесне стихиЉе и скоро сва васеЪена, и од свих избави ме √оспод, а и Љош ме избавЪа. ј у овоме што имаРаше бити и што имах пострадати, да се рече, у тамним овим облацима Ља ка сунчаним наЉсветлиЉим зрацима, врлином кажем оца мога и господина светог ми  неза, Љедва и с муком упирах очи, Ља и они коЉи су у власти моЉоЉ. » ако што и ревновасмо бити налик Ьему, то с муком и изван благости и таштине, Љер Ѕог Ъуби тихог даваоца, као што рече божански јпостол (2  ор. 9, 7). ј сада скровишта велика благости ЅожЉе отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиРоше се, и засиЉа нам сунце, и да речемо с јпостолом: ќво Ље време благоприЉатно, ово Ље данас дан спасеЬа (2  ор. 6, 2). » обновише се острва и ново небо и нова земЪа мени, по »саиЉи (»с. 65, 17). » Ља сам благодаран Ѕогу, и бих и Љош Юу бити, благодаЮу —ветога ƒуха коЉа ми потпомаже. £ер самодржац и владар очевом наслеРу и ширинама српске земЪе од Ѕога поверен венчах се, и очевим врлинама ревнуЉуЮи устроЉих се..."

¬ладаЉуЮи тако земЪом свога оца —тефан доРе Љедном (године 1403. или 4.) на славно и тужно поЪе  осово. » у спомен на свога оца и погибиЉу —рба ћученика он изради и постави ту велики камени стуб од мрамора, на коме бише написане следеЮе дирЪиве и поучне речи: ''„овече коЉи ступиш на српску земЪу, био придошлица или си овдашЬи, ма ко да си и ма шта да си, када доРеш на поЪе ово, коЉе се зове  осово, и видиш да Ље сво пуно костиЉу мртвих, а са Ьима и камену природу, мене (тЉ. камен) у облику и са знаком  рста кад видиш поред Ьих како усправно стоЉим, да не проРеш, да не превидиш, као нешто узалудно и ништавно, но те молим, приРи и приближи се мени, о ЪубЪени, и размотри речи коЉе ти преносим, и из тога Юеш разумети због кога узрока и како и зашто стоЉим Ља овде; Љер истину ти говорим, не маЬе од живога у коме Ље душа, да хоЮу да вас у суштини известим о свему ономе што се збило.

ќвде Ље негда био велики самодржац, чудо земаЪско и цар српски, коЉи се звао Ћазар, кнез велики, побожности непоколебЪиви стуб, пучина богопознаЬа и мудрости дубина, пламени ум, туРинима заштитник, хранитеЪ гладних и сиромашних заштита, невоЪним милосрРе и утешитеЪ. —ве ЪубеЮи колико ’ристос хоЮе, дошао Ље овамо по своЉоЉ воЪи сам он, и са свим своЉим безброЉним мноштвом, колико Ље под руком Ьеговом. Ѕили су то мужеви добри, мужеви храбри, Ъуди заиста у речи и делу, коЉи су се блистали као звезде светле, као земЪа окиЮена цветовима, у оделу златом и камеЬем драгим украшени. Ѕило Ље много коЬа изабраних и са златним седлима, сви дивни и красни Љахачи Ьихови.  ао неки добри пастир и заштитник веома племенитих и славних, он мудро приводи ЉагаЬце разумне да у ’ристу добро скончаЉу и венац страдаЬа добиЉу, и учесници вишЬе славе буду. » тако сложно много и безброЉно мноштво заЉедно са добрим и великим господином, с храбром душом и вером наЉтврРом, као на ложницу красну и на многомирисно Љело, на неприЉатеЪа се устремише, и сушту змиЉу згазише, и умртвише звера дивЪега, и великога противника, и неситога ада прождрЪивца, то Љест јмурата и сина Ьегова, аспидин и гуЉин пород, штене лавово и василисково, а с Ьима и не мало других. ќ чудеса ЅожЉих судбо! ухваЮен би племенити страдалац рукама безаконим агарЉанским, и краЉ страдаЬу добро прими, и мученик ’ристов постаде велики кнез Ћазар. Ќе посече га нико други, о Ъубими, до сама рука убице тога, сина јмуратова (ЅаЉазита).

» све ово што Ље речено сврши се године 6897. (тЉ. 1389), индикта 12, месеца Љуна 15. дан, у дан уторак, а час Ље био или шести или седми, не знам - Ѕог зна".

ќвакве и сличне похвале честитоме кнезу, —ветом ¬еликомученику Ћазару, написа не само син Ьегов деспот —тефан, него и многи други тадашЬи и касниЉи —рби, клирици и световЬаци. £ер сав народ сматраше цара Ћазара за светитеЪа и великомученика ’ристовог. ƒивну похвалу написа светом кнезу и захвална монахиЬа ≈фимиЉа, извезавши исту златним и сребреним концима на свиленом покривачу ¬еликомучениковог кивота. “а ѕохвала гласи овако:

''ћеРу лепотама овога света васпитао си се од младости своЉе, о! нови ћучениче, кнеже Ћазаре, и крепка рука √осподЬа показа те крепким и славним меРу свом земаЪском господом. √осподовао си земЪом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришЮане, и мужаственим срцем и жеЪом побожности изишао си на змиЉу (тЉ. турског цар ћурата) и на неприЉатеЪа божанских ÷ркава, расудивши да твоЉе срце не може трпети да гледа где хришЮанима отачаства твога владаЉу »смаилЮани. јко пак ово не постигнеш, одлучио си онда да оставиш трошну висину земаЪског господства и обагрити се крвЪу своЉом и сЉединити се са воЉницима ÷ара Ќебескога. » тако две жеЪе постигао Љеси: и змиЉу си убио и примио си од Ѕога венац мучеништва. » сада не заборави возЪубЪена твоЉа чеда коЉа си пресеЪеЬем своЉим оставио сирота. £ер када си отишао у вечна насеЪа небеска многе туге и боли обузеше возЪубЪена ти чеда, и она у многим жалостима живот проводе, Љер Ьима владаЉу »смаилЮани, и сви потребуЉу твоЉу помоЮ. «ато се молимо, моли се општем √осподару за возЪубЪена чеда твоЉа и за све оне коЉи им с ЪубавЪу и вером служе. £ер су многим жалостима спутана возЪубЪена ти чеда, Љер они коЉи Љедоше хлеб Ьихов подигоше на Ьих буну велику, и твоЉа добра бацише у заборав, о! ћучениче. Ќо ако и Љеси прешао из овога живота, ти знаш туге и боле чеда твоЉих, и као ћученик имаш слободу пред √осподом, преклони колена пред ¬ладиком  оЉи те Ље увенчао, моли да возЪубЪена ти чеда богоугодно проведу многолетни живот у добру, моли се да православна хришЮанска вера пребива неповреРена у твоме отачаству, моли се да Ѕог ѕобедник даде победу возЪубЪеним ти чедима, кнезу —тефану и ¬уку, над видЪивим и невидЪивим неприЉатеЪима. £ер ако помоЮ примимо од Ѕога, одаЮемо ти похвалу и благодареЬе. —абери збор твоЉих сабеседника, светих ћученика, и са овима се помоли Ѕогу  оЉи те Ље прославио: Љави √еоргиЉу, покрени ƒимитриЉа, убеди “еодоре, узми са собом ћеркуриЉа и ѕрокопиЉа, и не остави „етрдесет —евастиЉских ћученика, у чиЉем месту мучеништва воЉуЉу сада возЪубЪена ти чеда кнезови —тефан и ¬ук, моли да им се даде од Ѕога помоЮ. ƒоРи, дакле, нама у помоЮ, ма где да си. ѕогледаЉ на ове моЉе мале приносе и урачунаЉ их у многе; Љер ти не принесох достоЉне похвале, но по сили малога ми разума, зато и очекуЉем мале награде. Ќо ти, о! мили моЉ господине и свети ћучениче, ниси био тако малоподатЪив у пропадЪивим и пролазним стварима, колико си сада далеко више у непролазним и великим коЉе си примио од Ѕога. £ер си телесно мене странкиЬу обилно исхраЬивао у туРини. ј сада те обострано молим: да ме исхраниш, и да утишаш Ъуту буру душе и тела мога. £ефимиЉа усрдно приноси теби ово, —ветитеЪу".

 осовски плач кнез Ћазареве супруге и сина, монахиЬе ≈фимиЉе и осталих —рба и —рпкиЬа, па чак и √рка и осталих православних, ниЉе остаЉао без наде и утехе. £ер се силом и благодаЮу ЅожЉом таЉ плач одмах претварао у похвале и у богослужбене химне и славопоЉе светом ¬еликомученику и Ьеговом ѕодвигоположнику ’ристу Ѕогочовеку, ѕобедитеЪу смрти и ¬аскрситеЪу живота. “ако су за патриЉархом српским ƒанилом III три равничка монаха написали ѕохвале и —лужбу светоме ћученику и кнезу Ћазару, у коЉима се заувек слави у ÷ркви ЅожЉоЉ Ьегов богугодни подвиг мученичког страдаЬа за ’риста и за своЉ христоименити народ. ј православни народ српски, целокупни подвиг и дело —ветог цара и ћученика Ћазара и осталих:  осовских ћученика, изразио Ље у овим кратким и надахнутим речима: ''—ве Ље свето и честито било, и миломе Ѕогу приступачно",  оЉему слава у све векове. јмин.

27 / 06 / 2012

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0