Srpska

∆итиЉе —ветог оца ЌектариЉа ≈гинског „удотворца

http://na-lazarevskom.ru/ikonopisnaja-masterskaja/raboty-ikonopistsev/16/47/511/
http://na-lazarevskom.ru/ikonopisnaja-masterskaja/raboty-ikonopistsev/16/47/511/
ќва новоЉавЪена звезда на небу ÷ркве ’ристове, богоносни отац наш ЌектариЉе, родио се у —иливриЉи “ракиЉскоЉ 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеЪа ƒима и ¬асилике, добивши на крштеЬу име јнастасиЉе. ѕрве темеЪе образоваЬа јнастасиЉе доби у свом родном месту, а у четрнаестоЉ години отпутова у ÷ариград, где га неки роРак прими за помоЮника у трговачкоЉ радЬи. £ош од раног детиЬства се показала Ьегова Ъубав према кЬизи.  ао дете правио Ље кЬиге од комада папира, обЉашЬаваЉуЮи маЉци како жели да у кЬиге записуЉе речи ЅожЉе. ѕравио Ље такоРе од хартиЉе и свештене одежде, показуЉуЮи тиме своЉу Ъубав према свештеничком позиву и откриваЉуЮи своЉе будуЮе призваЬе.

–ад у трговини ниЉе угасио у Ьему ту жеР за науком. —ваки слободни моменат користио Ље за читаЬе, развиЉаЉуЮи у себи све више Ъубави према ÷ркви. ѕоред световних древних грчких мислилаца и философа особито Ље волео да чита —вете ќце, из коЉих Ље исписивао поЉедина места ради себе али и ради других. ѕонекад их Ље, како сам сведочи, исписивао на хартиЉи из радЬе коЉом Ље замотавао робу, тако да Ље заЉедно са продатом робом давао своЉим муштериЉама и поучне текстове ради Ьихове духовне користи. ƒоцниЉе Ље те духовне текстове сабрао у Љедну кЬигу под називом "–изница изрека" и штампао.

»наче од самог детиЬства се одликовао своЉом усмереношЮу на духовни живот, издваЉаЉуЮи се тиме од своЉих вршЬака и показуЉуЮи мало интереса за Ьихове несташлуке. “ако Ље и у ÷ариграду користио сваку прилику да учествуЉе на свакодневним богослужеЬима, носеЮи се Љош тада мишЪу да прими монашки чин и да постане свештеник. “у у ÷ариграду он би, после неког времена, поставЪен за васпитача у школи метоха √роба √осподЬег: нижим разредима Ље био васпитач а сам Ље похаРао више разреде.

” своЉоЉ двадесетоЉ години јнастасиЉе напусти ÷ариград и прими се да у селу ЋитиЉу на острву ’иосу буде учитеЪ. “у остаде седам година, поучаваЉуЮи не само децу него и одрасле острвЪане, потстичуЮи их на побожност и врлину, колико речЉу толико и личним своЉим примером. ѕазио Ље на своЉе понашаЬе и проводио живот уздржЪивости и скромности. „есто се после предаваЬа повлачио у своЉу собу, проводеЮи слободно време наЉвише у читаЬу и молитви. ’рам не само што Ље редовно похаРао, даЉуЮи као учитеЪ пример свима, него Ље много пута и проповедао у Ьему ’ристову благу вест спасеЬа.

∆еР за дубЪим духовним животом учинила Ље да постане чести гост "Ќовог манастира" на ’иосу, коЉи обнови старац ѕахомиЉе, монах светог живота, са коЉим Ље млади учитеЪ јнастасиЉе водио дуге и честе разговоре. —тарац ѕахомиЉе му откри таЉне свете монашке философиЉе као "науке над наукама и учврсти у Ьему жеР за подвижништвом. –сзултат свега тога било Ље Ьегово примаЬе ангелског образа, коЉе се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на ’иосу. ћлади монах доби име Ћазар, би приброЉан манастирском братству и поставЪен за секретара. —во братство необично га Ље волело због Ьегове ревности и спремности да буде свима од помоЮи.

ѕосле годину дана рукоположи га митрополит ’иоски √ригориЉе за Ракона у храму светих мученика ћине, ¬иктора и ¬икентиЉа, давши му ново име ЌектариЉе. Аакон ЌектариЉе остаде у свом манастиру Љош две године, изучаваЉуЮи са Љош веЮим жаром —вето ѕисмо и —вете ќце. ∆еЪа му Ље била да студира теологиЉу, али за то ниЉе имао новаца. Ќо Ѕог умудри имуЮног £ована ’оремина са ’иоса и он га посла да о Ьеговом трошку студира у јтини. ƒошавши у јгину, ЌектариЉе заврши гимназиЉу потом и Ѕогословски факултет (1885.), трудеЮи се дан и ноЮ. ѕри завршетку гимназиЉе умре Ьегов добротвор ’оремин и он се no савету приЉатеЪа обрати за помоЮ јлександриЉском патриЉарху —офрониЉу. ЅлагодареЮи патриЉарховоЉ препоруци уписа се на факултет у јтини, а касниЉе доби и стипендиЉу, коЉа му омогуЮи благовремени завршетак студиЉа.

ѕосле окончаЬа богословске науке Ракон ЌектариЉе отпутова у јлександриЉу, где га речени ѕатриЉарх рукоположи за презвитера у патриЉаршиЉском храму —в. —аве ќсвеЮеног (23.марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму —в. Ќиколе у  аиру. ќценивши Ьегове способности и врлински живот, ѕатриЉарх му повери дужност проповедника и секретара ѕатриЉаршиЉе.

ЅудуЮи светитеЪ се показа веома ревносан у свом послу, вршеЮи своЉу дужност са страхом ЅожЉим и многом ЪубавЪу. ЅлагодареЮи Ьеговом труду и залагаЬу би убрзо живописан храм —в. Ќиколе. «а време свог светог служеЬа оваЉ христоЪубиви муж задоби велику Ъубав народа и стече повереЬе, тако да после три године свог боравка у јлександриЉи би изабран за епископа древне ѕентапоЪске епископиЉе. “ако запаЪена светиЪка Ьегова би поставЪена на светионик, да светли свима светлоЪубцима светлошЮу еванРелске истине и врлине. √лас о Ьему као мужу пуном врлина и знаЬа Љош се даЪе чуо, а Ъубав народна према Ьему све више Ље расла. Ќо Ьегова Љедина брига беше и даЪе како да угоди Ѕогу и да буде од што веЮе духовне користи народу ЅожЉем.

”глед, меРутим, коЉи он стече за тако кратко време, и духовна живост коЉу он изазва у ÷ркви, не би свима по воЪи. —ве то, уместо да буде повод радости, изазва код неких неразумних Ъуди завист. ќви Ъуди успеше да га опаЬкаЉу код патриЉарха —офрониЉа. ќни почеше да шире вести како се он спрема да после Ьега заузме патриЉаршиЉски престо, користеЮи се народним поштоваЬем и придобиЉаЉуЮи народ за себе. ƒа би остварили своЉ циЪ и што боЪе успели у своЉоЉ замисли да отстране —ветога, покушали су да упрЪаЉу и Ьегов морални лик. ѕатриЉарх, аваЉ, поверова тим клеветама, таЉно посеЉаним као сатански коров, па га без икаквог суда или саслушаЬа, разреши од поверене му дужности. ѕрво му дозволи да може остати у патриЉаршиЉи, али ускоро после тога упути му захтев да напусти патриЉаршиЉски град и да. отпутуЉе куда хоЮе. ”залуд Ље светитеЪ тражио обЉашЬеЬе за неправедни поступак учиЬен према Ьему; без пресуде и оптужбе он би одбачен и протеран, тако да се целог Ьеговог земаЪског живота на Ьему оствариваше блаженство √осподЬе: "Ѕлаго прогнанима правде ради.. ."

Ќарод, сазнавши за Ьегов одлазак, туговао Ље за Ьим и писао му: "ƒубоко смо ожалошЮени ¬ашим одласком, Љер осеЮамо у срцу свом ненадокнадиви губитак и сматрамо за велику штету то што смо се лишили омиЪеног јрхиЉереЉа и предоброг и изузетно трудоЪубивог клирика".

Ќапустивши тако ≈гипат, "у нади", како сам писаше касниЉе наследнику александриЉског трона патриЉарху ‘отиЉу, "да Юе примити правду у дан у коЉи. буде хтео √оспод", - оваЉ незлобиви пастир словесног стада стиже у јтину. Ќамера му Ље била да продужи за —вету √ору и да у ЬоЉ остане, али на савете приЉатеЪа задржа се у √рчкоЉ. Ѕио je без средстава за живот; све што Ље имао у ≈гипту био Ље разделио сиротиЬи и употребио за штампаЬе душекорисних кЬига, а уз то била су му ускраЮена сва архиЉереЉска примаЬа од момента самог рукоположеЬа. “ако остаде годину дана у јтини, ни код кога не налазеЮи разумеваЬа нити службе. ј и то би да би Ѕог испробао Ьегово трпЪеЬе и да би Ьегова светиЪка што Љаче засиЉала. Ќа краЉу га одреди —вети —инод √рчке ÷ркве за путуЉуЮег проповедника у ≈виЉском срезу, Ьега коЉи Ље био украс јлександриЉског трона! ќн то прими са смиреЬем, вршеЮи савесно своЉу дужност. ѕосле две године би премештен у ‘тиотидску и ‘окидску област, проповедаЉуЮи и ту благу вест ’ристову. –еч Ьегова била Ље снажна и проста а нарав смерна и братоЪубива, тако да Ље народ с радошЮу слушао благу вест спасеЬа из Ьегових светих уста.

“у остаде —вети годину дана проповедаЉуЮи и учеЮи народ, а потом би поставЪен за управника –изариЉеве ЅогословиЉе у јтини, где остаде све до подношеЬа оставке (1908. г.), коЉу поднесе из здравствених разлога и ради жеЪе да се повуче у манастир. ќва позната ЅогословиЉа, коЉа Ље дала велики броЉ врсних трудбеника у винограду √осподЬем и радника на просвеЮиваЬу народне душе, пре Ьеговог доласка не беше нажалост у добром поретку и стаЬу. ѕреузевши школу у своЉе руке, он, због свог светог живота и изузетног образоваЬа и црквеног и световног, због начина опхоРеЬа и према ученицима и према свим осталим у школи, задахну школу новим духом, задобивши повереЬе свих. Ќови –ектор истовремено Ље управЪао школом и предавао ѕастирско богословЪе и друге предмете, писао броЉне душекорисне списе и био духовни отац, и то не само оних у школи веЮ и многих ван Ье. ∆ивео Ље животом простог монаха, смирено и са поштоваЬем се односеЮи према свима, малима и великима. » даЪе Ље проповедао неуморно слово ЅожЉе у школскоЉ капели, где су многи долазили и са стране да чуЉу Ьегову реч пуну силе и мудрости, да се исповеде код Ьега и приме очински савет. „есто Ље служио и проповедао и ван школе у храмовима јгине и ѕиреЉа. Мегова личност и реч привлачили су душе као магнет гвожРе, Ьегова поука оставЪала Ље дубоке трагове у срцима Ъуди, Љер Ље била "делатна и соЪу зачиЬена".

 акав Ље био Ьегов однос према свима као и према потчиЬенима, сведочи следеЮи дирЪиви пример. £едан сиромашни служитеЪ по имену ЋукиЉан разболе се и би смештен у болницу, где остаде неколико месеци. »зишавши из болнице после дугог боловаЬа, он Ље сматрао да Ље на Ьегово место неко други поставЪен. ЅудуЮи у великом страху, он Љедно Љутро порани да види ко то одржава тако чисту школу у Ьеговом отсуству. Ќа своЉе запрепашЮеЬе он наРе ћитрополита и управитеЪа школе ЌектариЉа, како чисти школске ходнике и клозете. Ќаиме, све време боловаЬа овог служитеЪа, —ветитеЪ би устаЉао пре свих, да га нико не види, и вршио дужност отсутног чистача, не желеЮи да га остави без посла и парчета хлеба. —вети ”правитеЪ запрети строго дотичноме да о томе не говори никоме, иначе Юе га, рече му, оног момента отпустити из службе. ќваЉ, дубоко дирнут таквом светитеЪевом ЪубавЪу, целива Ьегову св. десницу и никоме не каза о томе све до —ветитеЪевог упокоЉеЬа.

“акоРе Ље оваЉ прогнани јрхиЉереЉ помагао таЉно и сиромашне Раке и друге сиромахе, не заборавЪаЉуЮи ни острво ’иос, на коме Ље некад службовао и примио ангелски образ и Раконски чин. ќсобито се старао о школи у коЉоЉ Ље некад био учитеЪ, сам и преко добротвора, као и о свом манастиру са коЉим Ље био у сталноЉ вези. £едном речЉу, Ьегова света личност и пролазак кроз јтину и ѕиреЉ и друга места √рчке, био Ље благослов Ѕога "коЉи походи народ своЉ" преко овог новоЉавЪеног —ветитеЪа.  ао "жар духовног огЬа" он оживе проповед, коЉа беше замрла; у многим душама разгоре Ъубав ЅожЉу и удахну божанску топлину у живот ÷ркве и у меРуЪудске односе.

Мегов утицаЉ на ученике у школи беше велики, не просто преношеЬем знаЬа на Ьих, него Љош више светлим и светим примером своЉим. ќн ниЉе васпитавао влашЮу и применом принуде, него ЪубавЪу и буРеЬем стида. “ако, на пример, када се Љедном неки од Ьегових ученика потукоше, и не жеЪаху да се помире, он уместо да Ьих казни, Юутке наложи на себе самог наЉстрожиЉи пост и гладоваЬе за три дана. ЌиЉе онда никакво чудо што из таквог благог и христоподобног корена ниче низ вредних и изузетно ревносних посленика на Ьиви √осподЬоЉ, коЉи научени Ьеговим примером изведоше касниЉе многе душе на свети пут √осподЬи. ћеРу Ьеговим ученицима било Ље епископа, професора универзитета, смерних свештенослужитеЪа олтару и проповедника, васпитача и учитеЪа. £едан од Ьегових ученика, ћилонас Ќикола, коЉи Ље служио као презвитер у храму —вете ≈катерине на ѕлаки у јтини, био Ље оснивач ѕравославних хришЮанских заЉедница и први покретач у новиЉе време катихетских школа за васпитаЬе деце. ”ченик —ветога био Ље и недавно преминули презвитер јнгелос Ќисиотис, коЉи сабра многе душе око атинског храма "∆ивотодаЉног »сточника" ѕресвете Ѕогородице, у коме Ље служио дуга свеноЮна бдениЉа, пробудивши многе за духовни живот и извевши их на пут спасоносног покаЉаЬа. »з броЉа Ьегових ученика Ље и дивни проповедник благовести и покаЉаЬа у граду ѕатри на ѕелопонезу, отац √ервасиЉе ѕараскевопулос. —а светим ЌектариЉем су били духовно повезани, сматраЉуЮи себе Ьеговим смиреним ученицима и приЉатеЪима по Ѕогу, и два преподобна старца - подвижника наших дана: архимандрит јмфилохиЉе ѕатмоски, коЉи Ље недавно блажено преминуо, и Љош живи проповедник покаЉаЬа и дивни препородитеЪ душа архимандрит ‘илотеЉ «ервакос, игуман са острва ѕароса у ≈геЉском мору.

ќтац јмфилохиЉе (ћакрис) са ѕатмоса сведочио Ље пред многима да Ље, по уснуЮу —ветог ЌектариЉа и благодатном прославЪеЬу Ьегових светих моштиЉу, он сам добио од светих моштиЉу —ветитеЪевих чудесно исцеЪеЬе. Ќаиме, Ьему се био заразио прст на десноЉ нози и требао Ље бити хитно одсечен, али су се лекари устручавали да га оперишу Љер Ље о. јмфилохиЉе имао тада и шеЮерну болест, па Ље рана могла остати незацеЪена. “ада Ље болесник замолио да му донесу део моштиЉу —ветог ЌектариЉа, и када му Ље молба била услишена и део светих моштиЉу донет, он се те ноЮи искрено помоли —ветитеЪу као приЉатеЪу ЅожЉем и своЉем (Љер Ље са Ьим заЉедно живео Љедно време у келиЉи и служио га) и —ветитеЪ милостиво услиши Ьегову молбу и. благодаЮу —ветога ƒуха исцели му прст на нози веЮ те исте ноЮи, тако да уЉутру операциЉа ниЉе више била ни потребна.[9]

—вети ЌектариЉе Ље често посеЮивао и егзархиЉу —ветог √роба √осподЬег у јтини. £едног дана рече он тадашЬем пароху у егзархиЉи: " ад човек схвати циЪ свога живота, и да Ље он чедо ќца Ќебеског, то Љест ЌаЉузвишениЉег ƒобра, тада са презиром гледа на добра овога света. ƒа, врлински човек трпи искушеЬа и понижеЬа, али се у дубини срца свога радуЉе, Љер му Ље савест мирна. —вет мрзи и презире Ъуде врлине, али им и завиди, Љер бива оно што су говорили и наши претци: "врлини се и неприЉатеЪ диви". ќвим речима као да Ље —ветитеЪ описивао и своЉ животни пут. £ер Ље управо и он неправедно страдао и трпео, али му Ље савест увек била мирна, и зато су му се и други дивили.

” лето 1898. године посетио Ље —ветитеЪ √ору јтонску. Мегова безазленост, смиреЬе и дубока побожност учинише изузетан утисак на светогорске подвижнике. »стина, и до —вете √оре су била стигла противречна мишЪеЬа о ѕентапоЪском прогнанику, Љер смрад зле речи и клевете далеко стиже, па Ље зато и овде било оних коЉи су са сумЬом гледали на —ветитеЪа. јли су га препознали они коЉима Ље Ѕог отворио очи за светлост и правду и светост. ќва посета и духовни разговори са —ветогорцима, помогоше и —ветоме да Љош боЪе и дубЪе схвати монашки живот и заволи пустиЬачко тиховаЬе, за коЉе многа у то време, затровани нездравим духом овога света, говораху да Ље непотребно.[10]

” то време се упокоЉи јлександриЉски патриЉарх —офрониЉе и многи сматраху да Юе за Ьеговог наследника бити изабран ЌектариЉе ѕентапоЪски, као муж изузетних врлина и образоваЬа, са коЉим ни Љедан меРу александриЉским Љерарсима оног времена ниЉе могао да се такмичи. Ќо Ѕогу би угодно да буде изабран ‘отиЉе, и да понижеЬе —ветога не престане, како би кроз крст и трпЪеЬе, уместо да буде привремени украс јлександриЉског трона, постао вечити Ьегов украс и духовни отац и патриЉарх целе ’ристове ÷ркве, као и исцелитеЪ свих понижених и увреРених. —матраЉуЮи да Ље дошао час Ьеговог оправдаЬа и среРиваЬа Ьеговог ненормалног канонског положаЉа као архиЉереЉа, —вети се обрати у вези тога новом патриЉарху писмом пуним смиреЬа (1902. г.), али на Ьега не доби никаквог одговора! ѕосле Љеданаест месеци он се поводом тога обраЮа за савет ÷ариградском патриЉарху £еремиЉи III, изражаваЉуЮи пред Ьим чуРеЬе поводом свога случаЉа, Љединственог, како с правом каже, у црквеним аналима: да може постоЉати јрхиЉереЉ разрешен дужности, без икаквог суда и пресуде, коЉи ни ЉедноЉ ÷ркви не припада!

Ќо овом смерном слузи —воме, лишеном власти и части, Ѕог дарова Љедину праву и непролазну власт над Ъудским душама: да буде духовни родитеЪ и препородитеЪ и просветитеЪ многих, и за живота и после смрти. ”истину су чудни и дивни путеви √осподЬи! ” јтини и ѕиреЉу, као што рекосмо, око Ьега се окупЪаху многе побожне душе, имаЉуЮи га за свога духовног оца и учитеЪа. “ако, Љедна група побожних жена, Ьегових ученица, зажеле да се повуче у манастир и да се преда монашком животу под Ьеговим руководством. ЅудуЮи да Ље и сам био наклоЬен монашком тиховаЬу, и као такав и пробудио у Ьима ту и такву жеР, он се одазва радо ЬиховоЉ светоЉ жеЪи и реши се да им помогне у осниваЬу манастира.

“ражеЮи погодно место за осниваЬе манастира, на краЉу га наРе на оближЬем острву ≈гини,[11] поред горе зване ѕаЪохорон, где Ље некад било седиште ≈гинског епископа. ќвде се раниЉе подвизавао —в. ƒионисиЉе «акинтски као митрополит[12] и ту и до данас постоЉе десетине сачуваних цркава и црквица, (без иЉедне световне зграде), сведоци побожности и вере некадашЬих хришЮанских поколеЬа. “у на месту званом " сантос", удаЪеном сат и по хода од мора, по благослову јтинског архиепископа “еоклита, —вети ЌектариЉе основа манастир (1904. г.), посветивши га —ветоЉ и ∆ивотодаЉноЉ “роЉици, извору и увору свега постоЉеЮег. Ќа том месту су постоЉали остаци полупорушеног манастира "∆ивотодаЉног »сточника" у коме се некад, по месном предаЬу, подвизавала преподобна јтанасиЉа ≈ганска (празнуЉе се 18. априла). ќва преподобна дЉева ’ристова преРе касниЉе у —олун, бежеЮи заЉедно са преподобном “еодором и “еописгом испред гусарске опасности. ќсновавши овде женски манастир, —ветитеЪ за прву настоЉатеЪицу манастира постави телесно слепу али духовно видовиту и чедну монахиЬу  сениЉу, Ьегову ученицу, око коЉе се сабра свето општежиЮе са строгим монашким правилима и под Ьеговим духовним руководством.

√одине 1908. —вети поднесе оставку на достоЉанство ”правника школе (ЅогословиЉе) и преРе и сам у манастир као духовник и свештенослужитеЪ. “у он проведе остатак свога земаЪског живота у молитви и посту, у умном и телесном труду.  ао што Ље и у школи обраРивао школску башту, заЉедно са децом, поучаваЉуЮи их трудоЪубЪу и раду, тако Ље и овде учествовао у обнови манастира и одржаваЬу баште сопственим рукама.  ао и раниЉе тако и сада —вети се бавио писаЬем душекорисних кЬига и песама у славу —вете “роЉице и Ѕогородице ƒЉеве.

ћноштво верних, и са ≈гине и ван Ье, скупЪало се у манастир да учествуЉе на болослужеЬима —ветитеЪевим, слушаЉуЮи Ьегове проповеди и тражеЮи од Ьега духовног савета. ѕрости народ ≈гински брзо осети да се овде не ради о обичном свештенослужитеЪу, него о истинском човеку ЅожЉем. —текавши велико повереЬе у Ьега, народ Ље долазио да тражи Ьегове молитве за разне потребе, с дубоком вером да Ьега слуша Ѕог. ƒошло Ље било време да онаЉ коЉи Ље често и дуго понижаван и презиран од Ъуди, буде прославЪен од Ѕога. “ако, умоЪаван од свештенства и народа за време великих суша, —ветитеЪ у два маха отвори небеса своЉом молитвом, те се богата киша изли на острво ≈гину. »сто тако, —вети Ље чинио и друга чуда: Љедна жена коЉа Ље боловала од тешке главобоЪе, исцели се Ьеговим молитвама. £една девоЉка опет.из села ’алазмени, коЉа Ље боловала од хроничне температуре, би такоРе исцеЪена после исповести код —ветога и после Ьегових молитава. Ќека пак друга, коЉа Ље била верена за Љедног младиЮа, али нервно болесна и Равоимана, такоРе затражи помоЮ од —ветога ЌектариЉа. ќн, пошто ЉоЉ прочита молитве и исповеди Ље, стави на Ьу архиЉереЉске одежде, и она отиде потпуно здрава. ≈во Љош неколико догаРаЉа коЉи сведоче да Ље Ѕог Љош тада почео да прославЪа слугу —вога ЌектариЉа.

«а време ѕрвог светског рата монахиЬе намислише да набаве жита и намирница за резерву, предвиРаЉуЮи ратне невоЪе. —ветитеЪ, меРутим, оштро их укори и рече: "јко то урадите, онда нас стварно очекуЉе велика глад". ¬идевши да се он томе врло противи, монахиЬе одустадоше од своЉе намере. јли зато Ѕог, по благослову и молитвама —ветога, умножи оно хране што су имали: не само што су оне имале довоЪно за манастирске потребе, него су имале и за све оне коЉи су у току рата долазили у манастир.

—естра коЉа Ље послуживала —ветога, често Ље у сну видела неког младиЮа коЉи Ље стаЉао уз —ветитеЪа.  ада би га она упитала: да ли ¬ладици нешто треба, одговарао ЉоЉ Ље: "ќбавестиЮу те кад буде потребно". To се особито дешавало кад Ље —ветитеЪ оболео. ѕонекад Ље она тог младиЮа видела и у будном стаЬу: док Ље —ветитеЪ служио младиЮ би стаЉао поред Ьега, изгледао Ље обучен у воЉничко одело са муЬесЉаЉним ликом. ƒруга пак сестра, коЉа Ље прислуживала у олтару као Ракониса,[13] виде за време свете ЋитургиЉе, и то у моменту кад Ље —вети ЌектариЉе изговарао речи "“воЉа од “воЉих", величанствену √оспоРу, коЉа Ље држала ƒете у наручЉу, и како ќна ушавши кроз царске двери стаде поред —ветога.  ад Ље —вети изговорио речи "ќсобито за ѕресвету, ѕречисту" ... , ќна испружи руке и предаде му ƒете. ќво Ље сестра видела у потпуно будном стаЬу. ќва и Љош многа чудна збиваЬа, коЉа су се десила док Ље —вети Љош био у животу, памте и до данас сестре монахиЬе, очевидци у манастиру —ветога, а и неки побожни ≈гиЬани. —ветитеЪ Ље све ово, као и остале своЉе врлине, скривао од Ъуди, али се не може сакрити град коЉи на гори стоЉи. ќн се веЮ био прочуо као човек са дубоким расуРиваЬем, коЉи кад даЉе духовни лек сЉедиЬуЉе строгост са ЪубавЪу и снисхоРеЬем, управЪаЉуЮи се увек према болестима и према моЮима болесника. ћнога клирици из јтине и ѕиреЉа долазили су код Ьега за исповест и духовни савет. »мао Ље он и дар да предвиди оно што Юе се десити, о чему сведоче многи коЉи су се код Ьега исповедали. —вети проведе тако око тринаест година у манастиру, водеЮи на "пашЬаке спасеЬа" поверене му душе и све оне коЉи су тражили од Ьега духовне помоЮи.

Ќо ни у манастиру —ветитеЪ не би поштеРен од искушеЬа и клевета. јтински архиепископ “еоклит I, коЉи му Ље и дао благослов за осниваЬе манастира, касниЉе, под утицаЉем злобних Ъуди коЉи су клеветали —ветога за тобожЬе злоупотребе и нечисти живот, поче да сумЬа у Ьега и Ьегов духовни посао. «ато Ље често слао своЉе изасланике да врше прегледе и испитиваЬа у манастиру и да саслушаваЉу —в. ЌектариЉа. »сто неповереЬе према Ьему гаЉио Ље и “еоклитов наследник, архиепископ јтински и потоЬи патриЉарх ÷ариградски ћелетиЉе ћетаксакис, коЉи Ље доцниЉе као патриЉарх, своЉим неразумним реформама и гордом самовоЪом, нанео не мало зла ÷ркви. ѕриликом Љедне Ьегове посете манастиру, ради саслушаЬа —ветога, у ЬеговоЉ пратЬи био Ље и тадашЬи Ракон јтинагора, потоЬи ÷ариградски патриЉарх, коЉи —ветога и приброЉи лику —ветих, побеРен силом ЅожЉом и чудесно посведоченом светошЮу и невиношЮу овог новог £ова трпеЪивог.

Ќа две године пре свога упокоЉеЬа Љош Љедно страшно понижеЬе претрпе оваЉ смирени и свети —тарац ≈гински, и то од истражног судиЉе ѕиреЉског √ригориЉа “. ѕовод за то била Ље Љедна манастирска искушеница. Мену маЉку, коЉа беше напустила и Юерку и мужа, живеЮи блудно, узе Раво под своЉе и она оптужи, код јрхиепископа и код реченог судиЉе, ѕреосвеЮеног ЌектариЉа и Ьегов манастир да су ЉоЉ они завели Юерку. » док Ље судиЉа, поверовавши лажима ове несреЮне жене, вршио истрагу у друштву два полицаЉца, понижаваЉуЮи и оптужуЉуЮи —ветога наЉстрашниЉим оптужбама, дотле Ље —вети трпеЪиво Юутао, као √оспод ’ристос пред ѕилатом, Љедино дижуЮи прст и очи према небу и ни речи не изговараЉуЮи. »збезумЪени судиЉа подврже дотичну девоЉку чак лекарском прегледу, али би посрамЪен. £ер искушеница се наРе потпуно невина, иако беше одрасла у несреЮноЉ породици и напуштена од маЉке. ѕосле пак неколико месеци ЋоРе жена овог судиЉе и моЪаше кроз плач —ветога да опрости Ьеном мужу и да се помоли за Ьега Ѕогу. Ќаиме, оваЉ се судиЉа изненада разболе од гангрене, и лекари су били немоЮни да утврде разлог болести Ьегове и да му помогну. Ќезлобиви јрхиЉереЉ ’ристов, уместо осветоЪубивости за страшно понижеЬе, зажеле чак да поРе до дотичног и да га посети у болницу, али га у томе спречи сопствена болест. ќн се моЪаше за судиЉу да му √оспод опрости и помилуЉе га. Ќо после пет дана, судиЉа умре у болници, око поноЮи, у страшним мукама.

“ако се подвизавао оваЉ блажени муж и стрпЪиво подносио сва искушеЬа и Ъудску злобу. ” старости ЬеговоЉ, духовним страдаЬима Ьеговим бише придодата и телесна. ќболевши од простате, скоро годину и по дана Ље трпео болове не говореЮи никоме о своЉоЉ болести. “ако болестан, зажеле да се поклони чудотворноЉ икони ћаЉке ЅожЉе коЉа се налазила у манастиру ’рисолеондисе, удаЪеном од Ьеговог манастира —вете “роЉице на сат хода. —а Ьим поРу (средином августа 1920. г.) и три сестре монахиЬе. ѕошто због болова ниЉе могао да иде пешке, —вети узЉаха на мазгу и тако стиже у манастир. “у остаде петнаест дана, молеЮи се и клечеЮи пред светом иконом Ѕогоматере, према коЉоЉ Ље гаЉио Љош од раниЉе особито поштоваЬе. Ќа повратку из манастира, стигавши на Љедно место, где има камен у коме Ље уклесан знак „аснога  рста, скиде се са мазге, па поче да се моли са уздигнутим рукама, и беше као ван себе. ¬идевши то монахиЬа ЌектариЉа (коЉа Ље и данас Љош жива), помисли да му се ниЉе нешто десило, па га продрма руком. ќн ЉоЉ рече: "ѕрекину ме у молитви". ќчи су му биле препуне суза, као и кад Ље напуштао манастир целиваЉуЮи последЬи пут икону. ”бриса сузе па окренувши се према хоризонту, рече: "’оЮу да последЬи пут благословим манастирчиЮ моЉ и све хришЮане на острву, Љер за кратко време путуЉем". ЌектариЉа (онда се Љош звала јгапиЉа), изненаРена Ьеговим речима и понашаЬем, упита: " уда?" - "Ќа небо", одговори —ветитеЪ.

—азнавши сестре у манастиру за Ьегову болест, моЪаху га да поРе у болницу. ќн одбиЉаше Љедно време, али на Ьихове упорне молбе на краЉу попусти, и би пребачен у јтину (у болницу "јретеион"). “у на болесничкоЉ постеЪи проведе последЬа два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова своЉих. —вети ЌектариЉе се упокоЉи у √осподу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртоЉ години свог земаЪског живота и странствоваЬа.

£ош док Ље —вети боловао, Љедна од сестара монахиЬа наРе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, коЉи некакав младиЮ прегледаше да нема какав недостатак.  ад виде да Ље дворац у свему савршен, закЪуча га. —естра га тада упита дивеЮи се: чиЉи Ље то дворац? - ћладиЮ ЉоЉ одговори: "ЌектариЉев". - ќна га поново запита: "ќткуд Ьему такав дворац кад Ље он убоги сиромах?" - » опет чу одговор: "ЌекгариЉев Ље". To Ѕог припреми на небу обиталиште овом новоЉавЪеном светионику ÷ркве —воЉе, на земЪи пониженом и убогом, а пред Ѕогом узвишеном и прославЪеном.

—вете мошти —ветог оца ЌектариЉа бише пренесене прво у болничку капелу а потом у ѕиреЉску луку код храма —вете “роЉице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме Ље он некад благовестио радост ¬аскрслог ’риста и Мегову науку. Ќа Ьеговом мирном и спокоЉном лицу многи приметише нешто необично: као да се зноЉило неким миомирним зноЉем од кога Ље била мокра и коса и брада, и таЉ мирис се ширио око сандука. Мегово верно духовно чедо  оста —акопулос, коме Ље —вети био и отац и маЉка, брисао Ље памуком оваЉ миомирни зноЉ, задивЪен оним што се збива и погружен у тугу за своЉим духовним родитеЪем. Ќеки од ту присутних узимаху од Ьега гучице тога памука, побожно се мажуЮи тиме по лицу и задржаваЉуЮи то ради благослова.

—вето тело овог човека ЅожЉег би одатле укрцано на лаРицу и пловЪаше плавим и као Ьегова душа чистим водама морским према острву ≈гини. —ав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретаЬе. ”з тужну звоЬаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова –изариЉеве ЅогословиЉе обучених у мантиЉе, и мноштва народа, земни миомирисни остаци —в. ЌектариЉа бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. ƒЉеве монахиЬе, ученице Ьегове, са преподобном и слепом  сениЉом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак —ветога са земЪе. ѕосле извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти —ветога бише сахраЬене у црквеном дворишту с Љужне стране, три дана после приспеЮа у манастир.

ѕоред светог мира, коЉе се ширило од моштиЉу уснулог £ерарха ’ристовог све до момента Ьеговог погреба, дешаваху се и друга чудна знамеЬа око —ветитеЪевих моштиЉу. “ако, на дан Ьеговог блаженог уснуЮа, деси се да муж неке побожне жене целива руку —ветога приликом преноса Ьеговог тела на ≈гину, и задивЪен, осети неку чудну топлину од Ье. To толико подеЉствова на Ьега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Мегова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоЉи да целива мошти —в. ЌектариЉа. » гле, следеЮе ноЮи Љави ЉоЉ се —ветитеЪ у сну. ќна се наРе као у неком храму; на светим дверима стаЉао Ље —в. ЌектариЉе, служеЮи службу, обавиЉен небеском светлошЮу, док присутни народ викаше: "ЌектариЉе се посветио". “ада се она са своЉим дететом проби кроз народ, прими благослов од —ветога и радуЉуЮи се врати се дому своме.  ад Ље дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо Љедну слику коЉа Ље била потпуно истоветна са ликом коЉи ЉоЉ се Љавио у сну. To Ље била слика —в. ЌектариЉа, кога она ниЉе познавала за живота.

Ўест месеци после погреба, поводом Љедне надгробне плоче коЉу поклони ЅогословиЉа за гроб —ветитеЪев, Љави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на Ьега. ѕри том Ље требало померити и сандук са телом. ћеРутим, игуманиЉа се боЉала да то ради, плашеЮи се од смрада коЉи се ЉавЪа због распадаЬа тела. ƒок су Ьу тако мучиле помисли, коЉе ником не саопштаваше, Љедне ноЮи Љави се —ветитеЪ ЉедноЉ од сестара у сну и рече ЉоЉ: "Ўта радиш, чедо?" - "ƒобро сам, ¬ашим молитвама, ќче", одговори она. "—агни се да те прекрстим", рече ЉоЉ он по свом обичаЉу док Ље био жив. ќна се саже, a он joj опет рече: "ѕомириши ме да видиш да ли заударам". ќна одговори да не заудара. ќн ЉоЉ тада рече отворениЉе: "—мрдим ли?" - ќна одговори: " о каже да смрдите, ѕреосвеЮени?  ако Ље могуЮе да смрдите?" - —ветитеЪ Юе на то: "To каже игуманиЉа". " оЉа игуманиЉа?" упита сестра. "»гуманиЉа  сениЉа" понови —ветитеЪ, па додаде: "ѕогледаЉ ме, чедо, да ли ми што недостаЉе?" - и показа ЉоЉ леРа, руке, ноге. "«ар нисам целокупан?" - "£есте", одговори монахиЬа пуна страха и трепета.

ќво своЉе виРеЬе монахиЬа одмах саопшти игуманиЉи. ќна задивЪена, реши се на привремено помераЬе часних моштиЉу из гроба, док се не постави надгробна плоча.  ада затим чика ћицо, зидар, извади сандук и постави га на путеЪак поред бора, под коЉим Ље —ветитеЪ био сахраЬен, сви присутни изненаРени видеше да Ље тело Ьегово потпуно недирнуто. —вети ќтац Ље изгледао као да спава, а из Ьеговог тела се ширио неописиви мирис. —крштене руке беху жуте и чисте као восак. “ада тело —ветога пренесу у Ьегову собу, где Ље остало два дана и две ноЮи, све док гроб ниЉе био припремЪен и оно поново спуштено у Ьега.

√роб —ветога би отворен поново после три године. Мегово свето тело беше у истом стаЬу, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. “ако цело и недирнуто тело Ьегово остало Ље више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивЪеЬе и недоумицу неверних и маловерних. ћноги су се у чуду питали: «ар Ље могуЮе да у овом нашем грешном и страстоЪубивом веку, поново небо сиРе на земЪу и земЪа роди такав миомирни цвет? ј мудрошЮу ЅожЉом просветЪени одговарали би им: ”век Ље исти Ѕог, и свако време Ље погодно за спасеЬе, и од Ѕога дато да раРа свете Ъуде. » заиста, Ѕог у сваком времену раРа и препораРа све оне коЉи узму крст своЉ и поРу за ’ристом, као „удотворац ≈гински —в. ЌектариЉе.

„уваЉуЮи двадесет година нераспаднуто и пуно миомира тело —ветога, Ѕог као да Ље хтео да Ьиме посрами све оне коЉи су —ветога клеветали за живота, показавши тиме свима да Ље оно било сасуд ƒуха —ветога а не сасуд греха. ѕосле тога, оно се распаде и врати маЉци земЪи, да и тиме изврши заповест √осподЬу, али не престаде и да чудотвори преко своЉих светих остатака.  оначни пак пренос преосталих моштиЉу —в. ЌектариЉа у Ьему посвеЮени храм, сазидан уз храм —в. “роЉице, би извршен другог септембра 1953. године, уз присуство митрополита »дре и ≈гине ѕрокопиЉа и митрополита »лиЉског јнтониЉа и мноштва верног народа.

„удотворно деЉство —ветитеЪа ≈гинског ЌектариЉа осеЮало се од првога дана Ьеговог уснуЮа, и на ≈гини и ван Ье, тако да се слава имена Ьеговог ширила из дана у дан меРу побожним народом и расла Ље народна Ъубав према Ьему. ѕосведочен врлинским животом и чудесима, показавши се нови мироточац и исцелитеЪ неисцеЪивих болести, под вулканском навалом народне побожности и поштоваЬа, —в. ЌектариЉе би и званично приброЉан сабору —ветих 20. априла 1961. године, одлуком ÷ариградског патриЉарха јтинагоре и —в. —инода ¬елике ’ристове ÷ркве.

» заиста, велико Ље то чудо да у овом нашем веку неверЉа и маловерЉа, постане повод толиких духовних збиваЬа и кретаЬа оваЉ од многих презрени и до саме смрти понижавани јрхиЉереЉ и —ветитеЪ ’ристов ЌектариЉе. ћа где га верни призивали и призиваЉу у молитвама са вером, стизао Ље он и стиже увек. £ер и Равоимане лечи, и раслабЪене духовно и телесно учвршЮуЉе, и хроме усправЪа и исцеЪуЉе, и оне на мору у бури спасава. «а веома кратко време, Ьегово свето име постаде свуда иознато: и на копну, и на мору, и на острвима; у ≈вропи и јмерици и јфрици; свуда где има православних душа осетило се Ьегово благодатно присуство. ќко Ьеговог манастира ѕресвете “роЉице и Ьегових светих моштиЉу стално се сабира мноштво народа, и то не само из √рчке, него, поготово у задЬе време, и из свих православних земаЪа. Ќикли су свуда многи храмови посвеЮени Ьему: на копну и на острвима, у јфрици и у јмерици. „увен Ље по многим чудесима храм посвеЮен —в. ЌектариЉу на острву  риту у месту званом ’аниЉа, где се налази и Љедан делиЮ Ьегових светих моштиЉу. ѕоред —лужби написаних у Ьегову част, о —в. ЌектариЉу су написане и многе кЬиге, коЉе излажу Ьегов живот и броЉна чудеса и исцеЪеЬа учиЬена силом Ьеговог благодатног заступништва пред Ѕогом. Ќаписане су многе кЬиге и пишу се непрестано и на срцима верних и на хартиЉи. ћноги сведоче о Ьеговом благодатном ЉавЪаЬу у наЉудаЪениЉим краЉевима света. ћнога неизлечиво болесни, у моментима краЉЬег безнаРа, видели су и виРаЉу Љедног старца монаха са благим осмеЉком и монашком скуфиЉом (капом), коЉи их теши и повраЮа наду у спасеЬе ЅожиЉе. Ќа питаЬе: ко Ље он? - одговара: ЌектариЉе ≈гински. - ќваЉ —ветитеЪ нашег века као да би послан од Ѕога зато да исцеЪуЉе и две наЉтеже и наЉраширениЉе болести нашег времена: злу болест рака и болест Равоиманости, и уопште нервна и душевна обоЪеЬа.

ЌавешЮемо овде само неколико примера чудесних исцеЪеЬа молитвама и благодатним деЉством —в. ЌектариЉа, коЉа показуЉу да ЅожЉа Ъубав ниЉе заборавила ни ово наше поколеЬе "неверно и покварено", и да Ѕог заиста и увек жели да се сви Ъуди спасу и доРу у познаЬе »стине.

ѕрво чудо се десило оног дана када се —вети упокоЉио: неко Ље случаЉно ставио Ьегов Яемпер на кревет болесника покраЉ Ьега, парализованог у доЬем делу тела, и таЉ болесник оног момента доби исцеЪеЬе.

ѕосле пак —ветитеЪевог упокоЉеЬа, године 1922., доведоше родитеЪи из села  окла у манастир —вете “роЉице своЉу болесну Юерку, коЉа се звала  онстантина ћакри. ƒевоЉку Ље Ъуто мучио нечисти дух. ѕосле неколико дана боравка поред гроба —ветог ЌектариЉа, уз многе и топле молитве, девоЉка потпуно оздрави. ќсетивши на самоЉ себи толику силу светиЬе, девоЉка се реши да остане у манастиру за свагда. To и уради: прими монашки чин и посвети своЉ живот Ѕогу са новим именом  екилиЉа. —лично чудо се деси и 1925. године, над Љедном девоЉком родом из јстипалеЉе, коЉа мучена нечистим духом би такоРе исцеЪена на гробу —ветога и остаде у манастиру као монахиЬа ћитродора.

” месту пак ’аниЉа на  риту разболи се од опаке болести менингитиса (1952. године) »раклиЉе ћавраки, дечко од шест година, коЉи беше тек пошао у први разред основне школе. ƒомаЮи одмах позваше лекара  онстантина ’иотакиса, коЉи прегледавши дете утврди да се ради о туберкулозном менингитису наЉтеже врсте и да детету нема спаса. Ќа молбу тетке малога, —теле ћавраки, лекар даде рецепт за лекове, просто ради утехе несреЮних родитеЪа, иако Ље он очекивао смрт детета за кратко време. “етка —тела крену да купи лекове, али се у путу предомисли и сврати у куЮу своЉих познаника коЉи су имали икону —в. ЌектариЉа, о коме се као светитеЪу баш у то време почело да прича на  риту. ƒок их Ље она молила да ЉоЉ даду икону —в. ЌектариЉа, дете изненада викну своЉу бабу и маЉку, и рече им: "He плачите, оздравиЮу. To ми Ље рекао —в. ЌектариЉе". Ќа Ьихово питаЬе: кад и како? - дете одговори: "ƒоРе —ветитеЪ, Љедан старац са дугом брадом, помилова ме по лицу и рече ми: "–еци баки твоЉоЉ и мами да не плачу. £а Юу те учинити здравим, не веруЉте лекару..." ” меРувремену стиже и Ьегова тетка са иконом —ветога и са леком. ѕре него што уРе у собу детиЬу и пре него што ико примети Ьен долазак, мали повика: "ƒоноси ми тетка —в. ЌектариЉа" “етка ушавши, прекрсти дете и стави му икону у недра. ƒете пак, коЉе до тог момента беше парализовано, покрену лагано руке и пригрли икону —ветитеЪеву, и наклонивши главу на деону страну као да паде у летаргично стаЬе. Мегови домаЮи га пустише да мируЉе и читаху молебан —ветоме. ѕосле два сата, дете доРе себи и рече: "ƒобро сам". ” том стиже поново и лекар и наРе да Ље детету боЪе, што му рекоше и присутни а и само дете потврди. Ћекар ипак отворено рече да Ље то побоЪшаЬе само побоЪшаЬе пред смрт. Ќо здравЪе детиЬе се у току идуЮих дана толико побоЪша да осмог дана лекар признаде: "£а сам овде више непотребан", додавши притом да Ље само чудо могло да учини тако нешто. » заиста, то чудо и беше учинио —ветитеЪ ЅожЉи ЌектариЉе „удотворац. ѕосле ”скрса 1956. године посети манастир —в. “роЉице на ≈гини капетан парног брода " оринтиЉа", £ован  риЉарис, са супругом и морнарима брода. ќни приложише златну макету свога брода, испричавши следеЮи догаРаЉ: –ечени парни брод Ље пловио марта месеца 1956. године у »талиЉанским водама и у току пловидбе удари на подводну стену. –упа на броду од удара беше толико велика да Ље претио сигурни бродолом.  апетан, видевши да броду нема спаса и да прети опасност да се сви потопе, завапи са дубоком вером —в. ЌектариЉу тражеЮи помоЮ од Ьега. —ветитеЪ му се Љави и, умиривши га руком да се не боЉи Љер им се неЮе ништа десити, обеЮа им брзу помоЮ. » заиста, брод и сви на броду бише као чудом спасени и стигоше у наЉближе италиЉанско пристаниште, благодареЮи Ѕогу и Меговом —ветитеЪу.

ћагдалина ¬увулика из ‘лорине (ћакедониЉа) оболе од рака. ” току две године постаЉала Ље све мршавиЉа; затим у последЬе време доби и сталну температуру и пожуте, живеЮи само на лековима. Ќа краЉу, почеше и страшни болови да Ље муче. ƒобиЉала Ље инЉекциЉе за умиреЬе, паде у кревет, и сви очекиваху Ьену смрт. Мен син —ократ, изгубивши сваку другу наду, прибеже молитви и 6. септембра 1966. године стиже у манастир на гроб —в. ЌектариЉа, своЉу последЬу у Ѕогу узданицу. ƒок се молио на гробу, прича он, чуо Ље као кораке и певаЬе. ” уторак после свете ЋитургиЉе, баш у моменту кад Ље он био на гробу и молио се за своЉу маЉку, маЉка оздрави. To Љутро болови ЉоЉ беху постали неподношЪиви и у Љедном моменту, како су сину причали кад се вратио куЮи, жутица поче нагло да нестаЉе, температура да опада а болови да ишчезаваЉу. ќтада па до данас, прича благодарни син, маЉка стално пиЉе помало од уЪа донетог са гроба —ветога ЌектариЉа, крепеЮи тиме своЉу немоЮ и благодареЮи —ветитеЪа ЅожЉег и „удотворца.

ƒруги сличан случаЉ се догоди нешто раниЉе. Ќаиме, девоЉка нека по имену ƒимитра √еоргара из ѕиреЉа поче да обоЪева од ока 1949. године. £едно Ьено око поче да се помера из очне дупЪе. ѕосле лекарских снимаЬа и испитиваЬа наРе се да иза Ьега постоЉи израслина и девоЉка би подвргнута тешкоЉ и неуобичаЉеноЉ операциЉи и израслина изваРена. Ќо после микроскопског испитиваЬа изваРене израслине утврди се да се ради о раку. Ќа питаЬе Ьене маЉке шта да ради, лекари ЉоЉ дадоше савет да Ље води на клинику за рак, да ЉоЉ се извади око и да ЉоЉ се одреже Љедан део кости на лицу, па да се подвргне зрачеЬу. немаЉуЮи ни сами они много наде на успех. ћаЉка, видеЮи да су наде у лекарску помоЮ незнатне и не желеЮи да унакази лице свога детета, реши се да препусти све воЪи ЅожЉоЉ. «а —в. ЌектариЉа Љедва беху чули. ѕостаде им познатиЉи кад се он сам Љави ЬиховоЉ комшиници и рече ЉоЉ да им каже да узму девоЉку и да Ље поведу у манастир на ≈гину. ќни то и урадише са болом у души и са сузама.  ада су стигли у манастир, оду одмах на гроб —ветога и одрже молебан за оздравЪеЬе, па онда помажу Ьено болесно око уЪем из кандила са гроба. ѕошто Ље веЮ било касно, повуку се у гостионицу да се одморе. ЌоЮу пак, док Ље Юерка спавала, Љави ЉоЉ се —ветитеЪ, благослови Ље и рече ЉоЉ да ЉоЉ ниЉе ништа и да може иЮи куЮи, Љер Ље оздравила. “ако заиста и би. ѕосле две године Љави им се доцент £овановиЮ коЉи Ље учествовао у операциЉи, интересуЉуЮи се да ли Ље жива.  ад су му рекли да се она осеЮа потпуно здравом и да нема никаквих тешкоЮа са оком, он изрази жеЪу да Ље види. ¬идевши Ље заиста здраву, зачуди се и рече: оно што Ље Ъудима немогуЮе, могуЮе Ље Ѕогу.

» Љедан наш српски свештеник по имену “. ћ., коЉи живи и служи у ЌемачкоЉ, оболевши од рака пре две године, отиде на поклоЬеЬе моштима —в. ЌектариЉа и од тада оздрави, тако да Ље од тада дубоко уверен да му Ље —в. ЌектариЉе даровао спас од ове опаке болести. ѕостоЉе и други примери благодатног присуства и чудотворног деЉства и у нашим краЉевима овог великог ЅожЉег —ветитеЪа наших дана.

Ho ко Юе наброЉати безброЉна чудеса овог новоЉавЪеног „удотворца ЅожЉег? Ќаведосмо само нека од Ьих, као доказ и очевидно сведочанство да Ље жив Ѕог наш и вечно диван у светима —воЉим. —вети ЌектариЉе не само што лечи Ъуде од душевних и телесних болести, него и препораРа безброЉне душе: своЉим светим примером и угледаЬем на Ьега, своЉим доброчинствима до смрти и после смрти, и чудним сабираЬем безброЉних душа око свога светога гроба, у Љединство вере и Ъубави, у Љединство ƒуха —ветога. ѕрепораРа их и многоброЉним своЉим душекорисним списима и кЬигама коЉе Ље написао, као што су: ќ ÷ркви, о —ветим “аЉнама, о правом и лажном образоваЬу, о познаЬу себе, о „асном  рсту, о бесмртности душе, о хришЮанском моралу; затим списима о ¬асеЪенским —аборима и о узроцима шизме измеРу »стока и «апада, итд. ѕоставши тако савремени ќтац ÷ркве и сабираЉуЮи народ избрани око гроба свога, —в. ЌектариЉе га призива да заЉедно са Ьим и свима —ветима непрестано пева трисвету песму ∆ивотворноЉ “роЉици. МоЉ Ље он служио у све дане живота свога; МоЉ Ље посветио и манастир своЉ и душу своЉу и духовна чеда своЉа. “оЉ истоЉ ∆ивотворноЉ “роЉици, истинитом Ѕогу нашем, дивноме у —ветима —воЉим, поклаЬамо се и ми грешни, славеЮи и прославЪаЉуЮи ќца и —ина и ƒуха —ветога, сада и увек и кроза све векове. јмин.

»з пребогате духовне ризнице —ветог ЌектариЉа ≈гинског имали бисмо много драгоценог бисерЉа да изнесемо пред побожне читаоце. Мегово православно богословЪе, Ьегово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све Ље то богато присутно у Ьеговим дивним делима, коЉа Ље написао следуЉуЮи у свему —ветим ќцима ѕравославне ÷ркве. јли има у Ьеговим делима и нечега новог, што Юе данашЬем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па Юемо зато само то овде и навести. To je мишЪеЬе и оцена —ветог ЌектариЉа, као савременог оца ÷ркве и као црквеног историчара (Љер £е он био и учени богослов), о томе: коЉи су били узроци расцепа ÷ркве, то Љест уствари узроци отцепЪеЬа западне Ћатинске ÷ркве од ѕравославне »сточне ÷ркве. ќ томе опширно пише —ветитеЪ у своЉоЉ кЬизи "»сториЉска студиЉа о узроцима расцепа" (коЉа Ље штампана у јтини у два тома, 1911-12. године).

√лавни разлог расцепа, то Љест отпадаЬа «ападног ’ришЮанства од »сточног, —вети ЌектариЉе види у гордоЉ и властоЪубивоЉ тежЬи римског папе за влашЮу и господареЬем над ÷рквом ЅожЉом. “акву власт, какву и папа тражи за себе над целом ÷рквом, ниЉе нико имао од јпостола, па ни сам —вети јпостол ѕетар, на кога се папе узалуд позиваЉу. "£ер кад би своЉства н власт јпостола ѕетра, пише —в. ЌектариЉе, била таква каква тражи –имска црква, онда би дух ≈ванРеЪа био несхватЪив и врло проблематичан, Љер би у том случаЉу настала збрка поЉмова и сукоб принципа (начела): био би несхватЪив, с Љедне стране, принцип Љеднакости и равноправности (свих јпостола), и то Љеднакости до смириваЬа Љедних пред другима (ср. ћарко 10, 42-45), а с друге стране, принцип неЉеднакости, и то неЉеднакости до надмености и владавине Љедних над другим". ћеРутим, додаЉе даЪе —ветитеЪ, £единство ÷ркве ниЉе било засновано и утемеЪено на Љедном лицу Љеднога од јпостола, него Ље било и Љесте у Љедноме Ћицу —паситеЪа нашег »суса ’риста,  оЉи и Љесте √лава ÷ркве, и у Љедноме ƒуху —ветом, у ЉедноЉ вери и нади и Ъубави и служби Ѕогу" (кЬига I, стр. 68-69). - "£единство ÷ркве састоЉи се у Љединству Ьених удова (чланова) са √осподом. —ви коЉи су кроз јпостоле поверовали у ’риста сЉединили су се са √осподом »сусом и освеЮени су истином Ѕога ќца" (£н. 17, 17-22). «ато —в. јпостол ѕавле у своЉим ѕосланицама "често пише о Љединству ÷ркве, о свези тог Ьеног Љединства, о глави ÷ркве, о ЉерархиЉи ÷ркве, али он нигде не спомиЬе јпостола ѕетра као везну спону тог Љединства ÷ркве" (кЬига I, 70.73). - "—ЉедиЬуЉуЮа веза свих веруЉуЮих у ÷ркви и свих помесних ÷ркава меРусобно, пише даЪе —вети ЌектариЉе, била Ље она свештена и таЉанствена повезаност и сЉедиЬеЬе свих веруЉуЮих у ’ристу, кроз Ьихову заЉедничку веру, наду и Ъубав према ∆енику ÷ркве ’ристу, и кроз заЉедничку ЉерархиЉу и заЉедничко богослужеЬе" (тамо). ќво пак Љединство се испоЪавало и испоЪава у заЉедничком служеЬу —вете ЋитургиЉе и причешЮиваЬу, и у осталим заЉедничким —ветим “аЉнама и светим богослужеЬима, заснованим на исповедаЬу Љедне и исте ѕраво славне вере, и такоРе у заЉедничким светим —аборима ÷ркве. «ато ÷рква и ниЉе никада признавала неку другу власт изнад своЉих светих ѕомесних и ¬асеЪенских —абора (кЬига I, стр. 48-51 и 84-85).

"¬асеЪенски —абори, пише даЪе —вети ЌектариЉе, Љесу наЉкарактеристичниЉе обележЉе уреРеЬа и организациЉе ÷ркве и духа коЉи влада у ÷ркви, и они су израз Љеднаке части и Љеднаке вредности и важности свих помесних ÷ркава. » Љош: они су наЉЉасниЉе сведочанство целе ÷ркве о непогрешивости, коЉа се налази само у £единоЉ, —ветоЉ, —аборноЉ и јпостолскоЉ ÷ркви (а не у папи)" (кЬига I, стр. 93-94).  ао добар познавалац историЉе ÷ркве, —вети ЌектариЉе зна да су –имски епископи више пута кроз историЉу грешили у питаЬима вере и морала, и зато у своЉоЉ студиЉи набраЉа десетину –имских папа коЉи су директно погрешили у вери, због чега су неки од Ьих били осуРени и анатемисани од ¬асеЪенских и ѕомесних сабора целе ÷ркве (као, на пример, папа ’онориЉе, кога Ље осудио Ўести и —едми ¬асеЪенски —абор) (кЬига I, стр. 159-172). «ато вели —ветитеЪ: "Ѕило шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовоЪеЬа своЉе страсти, у историЉи се Љасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издаЉници праве вере" (кЬ. I, 173).

—ветитеЪ ≈гински даЪе наводи да су –имски епископи своЉу претенциозну и горду власт над ÷рквом заснивали уствари кроз историЉу на лажним документима и декретима, коЉе су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако Ьима обманули друге. To cy били лажни документи, такозвани "ƒар  онстантинов", "ѕсевдоисидорове декреталиЉе" и "√рациЉанови декрети", све из касниЉег времена (из. 8-9. и 12. века). - " о не зна, пише —ветитеЪ, да су то били узроци расцепа? “име Ље Љединство веЮ било унутра разбиЉено, морална веза прекинута, провалиЉа расцепа веЮ отворена, и велико растоЉаЬе веЮ раздеЪиваше «ападну, или боЪе реЮи –имску цркву од »сточне, то Љест од £едине, —вете и јпостолске ÷ркве. ѕапе су тиме постале римски императори, а –имска црква - црква над црквама, и –имски епископ - епископ читавог света! ѕапа Ље постао богочовек!, Љер по божанском и Ъудском праву управЪа двама силама: божанском силом (тЉ. влашЮу) коЉа му долази од ѕетровог наслеРа, и Ъудском силом (влаЎЮу) коЉа му долази од дарова и повластица датих му од императора"! (кЬига I, 199-200). јли, несреЮа Ље била у томе, додаЉе —ветитеЪ, што Ље све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (кЬига II, стр. 92). ќтуда с правом закЪучуЉе —ветитеЪ: "√лавни узрок расцепа, то Љест отцепЪеЬа Ћатинске цркве, Љесте питаЬе папског примата" (кЬ. II, 8). £ер папски примат власти "изврЮе дух ≈ванРеЪа и пориче основна еванРелска начела. —ви остали разлози отцепЪеЬа, па и они догматски, иако су важни, уствари су и они произашли из овог првог узрока" (кЬ. I, 69).

Ha краЉу, ево шта Љош каже —вети ЌектариЉе ≈гински за теориЉу –имске цркве о папи и папскоЉ врховноЉ власти и непогрешивости: "ѕо тоЉ (римокатоличкоЉ) теориЉи √оспод наш »сус ’ристос, узневши се на небо, оставио Ље —воЉу ÷ркву јпостолу ѕетру, а ѕетар Ље оставио Ьеговим наследницима - папама. ќд тада ’ристос са престола —воЉе славе само надгледа —воЉу свету ÷ркву, а Ьоме увек добро управЪаЉу и непогрешиво Ље воде ка циЪу Ьене непогрешиве старешине (тЉ. папе), зато се ’ристос своЉим личним учешЮем никако и не меша у управЪаЬе ÷рквом, Љер би то било супротно МеговоЉ божанскоЉ мудрости. јли, ова и оваква теориЉа римска изгледа ми да се нимало не разликуЉе од оне философске теориЉе коЉа прихвата ствараЬе света, али не признаЉе ЅожЉе промишЪаЬе о свету, Љер би по тоЉ теориЉи ѕромисао умаЬивао величину ЅожЉе мудрости, Љер би то промишЪаЬе сведочило да закони природе (коЉе Ље Ѕог дао при ствараЬу) нису савршени! »з ове и овакве папске деистичке теориЉе изводи се онда и божанска личност –имских папа, и Ьихова непогрешивост, и учеЬе да Ље Љединство ÷ркве у личности папе, а не у Ћичности ’ристовоЉ, како то учи »сточна ѕравославна ÷рква. »з те и такве теориЉе се –имска црква сматра као Љедина ÷рква ’ристова, и због тога се осуРуЉу све ѕравославне ÷ркве што неЮе да признаЉу папин примат и Ьегову непогрешивост, и цркву старога –има као Љедину цркву првороРених"! (кЬига II, стр. 8). »з ове и овакве римске теориЉе настала су онда и сва она страшна насиЪа, насилна униЉаЮеЬа недужних православних хришЮана кроз векове од стране –имске цркве. «а ѕравославну пак ÷ркву, вели —в. ЌектариЉе, "центар Љединства и  амен темеЪац ÷ркве и √лава ÷ркве Љесте –аспети за нас √оспод »сус ’ристос. ќн Ље Љедина √лава ÷ркве, сваку другу треба попЪувати и одбацити", како Ље рекао Љош —вети √ригориЉе Ѕогослов. «бог тога додаЉе на краЉу —вети ЌектариЉе: "Ќека Ѕог буде судиЉа измеРу нас и Ьих" (кЬига II, 224).

–адио —ветигора

22 / 11 / 2012

     оментари:

    2019-01-14
    02:16
    Svetlana :
    Blagoslovi me,Sveti Nektarije Eginski.Amin

    2013-08-22
    00:40
    —лободан ћаЉкиЮ:
    Ќека ¬ас —вети ЌектариЉе ≈гински „удотворац помогне и благослови!

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0