Srpska

ПамиЉе на темеЪима српских манастира

Ќа —рбе се гледа не само кроз призму одмераваЬа снага у сучеЪаваЬу геополитичких утицаЉа него и са доста религиозних и цивилизациЉских предрасуда.

»здавачка куЮа „ѕравославна реч” и »сториЉски институт из Ѕеограда, обЉавили су монографиЉу —лавенка “ерзиЮа (1949), историчара, научног саветника »сториЉског института —јЌ”, под насловом „—тара —рбиЉа (XIX и XX век)”.

” поднаслову стоЉи „ƒрама Љедне цивилизациЉе: –ашка,  осово и ћетохиЉа, —копско-тетовска област”. ” кЬизи, великог формата, на готово 700 страна, говори се о границама старе —рбиЉе, косовскоЉ идеЉи, –ашкоЉ у 19. и 20. веку, јлбанцима у староЉ —рбиЉи, и борби за албанску државу у —рбиЉи...

—лавенко “ерзиЮ биЮе именован за новог амбасадора —рбиЉе у ћоскви.

ѕоЉам „стара —рбиЉа” нико више не помиЬе. Ўта Ље била стара —рбиЉа?

—тара —рбиЉа ниЉе само била него и данас Љесте средишЬа историЉска земЪа српског народа, без обзира на околности новиЉег времена. —ведоци смо потпуног искривЪиваЬа прошлости ове земЪе и политичког конструисаЬа Ьеног новог идентитета. ” праву сте, поЉам Ље нестао из свести шире Љавности, осим у ужим стручним круговима. Ќаш свет и иначе не само што лако напушта своЉа станишта него и брзо заборавЪа историЉска имена своЉих области и земаЪа. —тара —рбиЉа Ље име за Љужни и Љугозападни део историЉске —рбиЉе, коЉи Ље остао да живи под османском влашЮу после ослобоРеЬа ЎумадиЉе, и околних области, и ствараЬа аутономне  нежевине —рбиЉе (нова —рбиЉа). £едан историчар, и путописац, ту земЪу Ље седамдесетих година 19. века назвао „правом —рбиЉом”. —тара —рбиЉа ниЉе административно-управни поЉам, она Ље историЉско име за области старих српских државних, духовних и културних средишта. „ини се наЉмеродавниЉим ÷виЉиЮево становиште (коЉи Ље пешке пропутовао те пределе) да стара —рбиЉа обухвата области –ашке,  осова и ћетохиЉе и горЬег ѕовардарЉа (—копско-тетовска област).

Ўта Ље, у културном погледу, представЪала и значила стара —рбиЉа?

 ао што Ље добро познато у стручним круговима, на простору старе —рбиЉе налазили су се познати српски средЬовековни дворци (—врчин, ѕауни, ЌеродимЪа, ЎтимЪе, –ибник код ѕризрена и други). ƒржавне престонице као што су –ас, ѕриштина, ѕризрен и —копЪе. —едиште ѕеЮке патриЉаршиЉе од 1346. године и наЉвеЮа достигнуЮа српске средЬовековне цивилизациЉе оличена у ћилешеви, —опоЮанима, АурРевим —туповима, ѕеЮкоЉ патриЉаршиЉи, ¬исоким ƒечанима, √рачаници, Ѕогородици Кевишкoj, —ветим јрханРелима код ѕризрена и великом низу српских задужбина око —копЪа и  уманова, као што су ћарков манастир, јндреаш, ѕсача, —вети —пас у  учевишту код —копЪа, —таро Ќагоричино, ћатеич и други. —амо на  осову и ћетохиЉи, у 1.090 насеЪа (од укупно 1.445 пописаних пре четрдесетак и више година), прикупЪени су подаци за 1.300 манастира, цркава, црквишта и других непокретних српских споменика, а да и не говоримо о старим и драгоценим ризницама и манастирским библиотекама. ” староЉ —рбиЉи Ље готово све оно што обележава историЉски идентитет српског народа.

—тара —рбиЉа Ље, кажете, до краЉа 17. века била наЉгушЮе насеЪена област српског народа. ј онда су кренули прогони и сеобе српског народа?

ƒа, свакако, то Ље општепозната чиЬеница. Ќа многим европским картама до краЉа 17. па и почетком 18. века историЉска етничка граница измеРу —рба и јлбанаца налази се на реци ƒрим (¬елики ƒрим) у данашЬоЉ северноЉ јлбаниЉи. ”зимам као пример карту познатог Аакома  антелиЉа да ¬иЬоле „ раЪевина —рбиЉа звана –ашка”, обЉавЪену у –иму 1689. године. —ве до краЉа 17. века православни —рби чине апсолутну веЮину становништва на простору старе —рбиЉе. ≈тничка и верска слика тога простора меЬала се током последЬа три века, углавном насиЪем. ƒва су процеса карактеристична за збиваЬа током последЬих векова: насеЪаваЬе албанских колониста из планинских области јлбаниЉе у питоме и плодне равнице  осова и ћетохиЉе и околних краЉева, под окриЪем и уз снажну подршку османске власти с Љедне стране, и исламизациЉа православних —рба, а потом и Ьихово постепено однароРаваЬе с друге стране. ƒок Ље за измену верске структуре становништва рашке области било пресудно насеЪаваЬе мухаЯира из окупиране Ѕосне и ’ерцеговине и после ослобоРеЬа ЌикшиЮа,  олашина и ѕодгорице (овде Ље реч о муслиманима српскога рода и Љезика), а маЬим делом насеЪаваЬем католичких климената на ѕештер 1700. године. «а  осово и ћетохиЉу, а добрим делом и —копско-тетовску област, одлучуЉуЮу улогу имало Ље потискиваЬе и протериваЬе православних —рба од стране углавном муслиманских, малим делом и католичких јлбанаца.

“аЉ процес одвиЉао се у више фаза?

ѕроцес се одвиЉао у четири историЉске етапе. ќд краЉа 17. века, па до 1878. године, процеси имаЉу знатним делом стихиЉски карактер. ќд Ѕерлинског конгреса и такозване јлбанске лиге, у ѕризрену, па до ослобоРеЬа 1912, протериваЬе —рба из области старе —рбиЉе постаЉе саставни део политичког проЉекта етнички чисте велике јлбаниЉе коЉи има маЬе или више подршку аустроугарске дипломатиЉе. ћаЬим делом таЉ процес Ље био део панисламизма султана јбдула ’амида. “реЮа, у огромноЉ мери пресудна фаза етничког чишЮеЬа —рба десила се у време фашистичко-нацистичке окупациЉе 1941Ц1945, и у наредне четири и по децениЉе постоЉаЬа Љугословенске државе. ƒакле, под окриЪем окупациЉе, протерано Ље, сматра се (поред наЉмаЬе 10.000 убиЉених) око 100.000 —рба и насеЪено наЉмаЬе 100.000 ратних колониста из јлбаниЉе. Ќова Љугословенска власт не само што Ље санкционисала стаЬе створено окупациЉом него Ље омогуЮила несметано етничко чишЮеЬе —рба из Љужне српске покраЉине. ƒемограф ћилован –адовановиЮ Ље изнео податак да Ље од 1945. до 1990. године са  осова и ћетохиЉе исеЪено у централну —рбиЉу око 250.000 —рба. «а разумеваЬе тог процеса битан Ље и удео српског политичког фактора коЉи Ље из кариЉеристичких или других разлога постаЉао саучесник у тим збиваЬима. » свакако последЬа фаза започиЬе 1999. године, пред очима целог такозваног слободног и демократског света. Ќико Љош ниЉе саопштио колико се јлбанаца из јлбаниЉе и из Ѕ£– ћакедониЉе населило у Љужну српску покраЉину.

” староЉ —рбиЉи уништени су многи српски манастири, градови, селишта... ƒржава ништа не чини да сачува макар таЉ духовни простор српскога народа?

—удбина ове земЪе, и Ьене културне баштине, навела ме Ље да укажем на истинску историЉску драму српске цивилизациЉе. ѕоследЬих петнаестак и више година обишао сам, са колегама, велики део тог простора. ” скоро сваком селу наилази се на црквиште или „грчко гробЪе”. ћноги од храмова и данас су у рушевинама. „увену задужбину краЪа ћилутина, манастир ЅаЬску, босански беглербег ћустафа паша ќловчиЮ Ље 1619. претворио у тврРаву, а Љедан део краЪевске цркве у ЯамиЉу (током 18. века носила Ље име османског султана ќсмана ƒругог). ƒруга дивна задужбина краЪа ћилутина, Ѕогородица Кевишка у ѕризрену, такоРе Ље средином 18. века претворена у ЯамиЉу (Пума ЯамиЉа). ќбновЪена, прелепа Ѕогородица Кевишка са ’ристом, поново Ље спаЪена у албанском погрому 2004. √радЬа ЯамиЉа на месту срушених цркава била Ље честа. “емеЪима српске државе и српског културног идентитета прети коначно затираЬе. ¬елики део —рба изгледа ниЉе тога свестан нити се довоЪно чини да се свету представи сва трагика наше културне баштине.


 ако тумачите противЪеЬе —јƒ и ≈вропе уЉедиЬеЬу српског народа у 20. веку, а с друге стране сведоци смо ствараЬа велике јлбаниЉе?

“умачим Ьиховим геополитичким и воЉно-стратегиЉским интересима у овом региону, мотивисаним добрим делом тежЬом за опкоЪаваЬем –усиЉе. ѕо Ьиховим поЉедноставЪеним клишеима, —рби су од времена  араРорРа продужена рука –усиЉе и руских интереса на Ѕалкану. ” Ьиховом пристрасном идеолошком виРеЬу „права мера” српског државног простора Љесте своРеЬе на бивши београдски пашалук. Ќа делу Ље триЉумф историЉског ревизионизма и реваншизма према —рбима.

Ќе догаРа нам се, ваЪда, све ово само зато што смо направили „куЮу на друму”?

ѕроблем Ље у томе што нама не даЉу ни да честито подигнемо куЮу, како Ље то дозвоЪено другим европским народима. Ќа —рбе се гледа не само кроз призму одмераваЬа снага у сучеЪаваЬу геополитичких утицаЉа него и са доста религиозних и цивилизациЉских предрасуда („мрачни Ѕизант” и „просвеЮени «апад”). «ар о томе уверЪиво не сведочи да се упорно превиРа чиЬеница да су —рби наЉвеЮе жртве геноцида и етничког чишЮеЬа на Ѕалкану у 20. веку?

Ќа предЬоЉ корици кЬиге Ље слика Ќадежде ѕетровиЮ „ осовски божури”. ѕретпоставЪам да ни то ниЉе случаЉно?

Ќишта ниЉе случаЉно.  осовски божури су у народноЉ свести симболичан израз жртвоваЬа за одбрану своЉе земЪе, а Ќадежда ѕетровиЮ Ље то посведочила и своЉим учешЮем у ослобоРеЬу  осова и ћетохиЉе, и уласком у ѕризрен као болничарка 1912. године.

Ћектира за председника ЌиколиЮа

Ўта препоручуЉете председнику “омиславу ЌиколиЮу да прочита, од стручних кЬига, пре него што донесе политичку одлуку о  осову и ћетохиЉи?

” мноштву кЬига чини се да Ље капитално дело „«адужбине  осова”, обЉавЪено у Ѕеограду и ѕризрену 1987. ѕрава ризница наших знаЬа о  осову и ћетохиЉи. Ѕило би добро да сваки —рбин, или свако ко хоЮе да сагледа косовску вертикалу српске историЉе, Љош Љедном прочита две кратке, али филозофски и морално снажне студиЉе познатог хеленисте ћилоша АуриЮа „¬идовданска етика” и „—мрт маЉке £уговиЮа”.

ѕолитика

05 / 12 / 2012

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0