Srpska

÷рквено право као засебна научна дисциплина

ѕоследЬе децениЉе прошлога виЉека несумЬиво су биле окарактерисане активним изучаваЬем црквенога права. Ќаучна откриЮа нових црквено-правних споменика поново су скренула пажЬу на важност и значаЉ црквенога права, те вратила овоЉ научноЉ дисциплини првобитно достоЉанстово и централно мЉесто у кругу сродних правних наука. ћногоброЉна литература како страна, тако и домаЮа, посвеЮена црквеноме праву, свЉедочи нам о томе да Ље црквено-правно законодатеЪство од самога почетка свога постоЉаЬа било предмет широкога научнога изучаваЬа. ”лазеЮи своЉим корЉенима далеко у прошлост, у прве виЉекове хришЮанске ере, па све до данас, црквено право Ље чинило неизоставан дио цЉелокупног правнога система, чуваЉуЮи у исто вриЉеме своЉ самобитни ауторитет и карактер. –еЮи нешто ново о црквеном праву као самосталноЉ научноЉ дисциплини, осим онога што Ље веЮ речено, заиста изгледа не могуЮе, узимаЉуЮи у обзир научна достигнуЮа предходника. «бог тога се и главни циЪ овога чланка огледа у жеЪи да се широком кругу читалаца, посебно оних коЉи проЉавЪуЉу интерес к научном изучаваЬу области правних наука, скрене пажЬа на неприкосновену важност коЉу посЉедуЉе црквено право у процесу изучаваЬа цЉелокупног правнога наслиЉеРа.

I.ѕоЉам црквеног права

—истематско излагаЬе правних норми са коЉима се опредЉеЪуЉе и регламентира цЉелокупни живот ÷ркве, ЉавЪа се предметом науке коЉа се назива црквено право. » ако етимолошко значеЬе ове риЉечи произилази из поЉма ÷рква, црквено право се не бави изучаваЬем природе ÷ркве, него приЉе свега закона и норми по коЉима се она развиЉа и живи. ќсим назива црквено право ова научна дисциплина позната Ље Љош под термином канонско право, Љер се предметом црквенога права као науке ЉавЪаЉу канони, то Љесте неизмЉенЪива дисциплинарна правила ÷ркве створена у временском периоду од III до IX виЉека, таква као што су апостолска, саборна и светоотачка правила[i].

ƒа би се ЉасниЉе опредЉелила област црквенога права као науке, необходно Ље приЉе свега поЉаснити значеЬе самога поЉма црквенога права, то Љесте предмета коЉим се ова наука бави, те одредити Ьегову природу и основне карактеристике:

1.†††† ÷рквено право Ље суштински и искЪучиво повезано само са животом ÷ркве као друштвенога организма. ѕошто Ље природа ÷ркве двоЉака, то сама ÷рква као божанска установа не подлиЉеже никаквоме праву и овоземаЪским законима Ц сагласно учеЬу —ветога ѕисма коЉе говори да Ље Ђ÷рква царство коЉе ниЉе од овога свиЉетаї(£н. 18.36). —а друге стране, она се у исто вриЉеме сматра и правним лицем Љер као видЪива институциЉа, то Љесте друштво Ъуди сЉедиЬених ѕравославном вЉером, садржи скуп норми коЉе регулишу Ьену организациЉу.

2.†††† ѕо своЉоЉ унутрашЬоЉ структури и природи црквено право представЪа нормативно-регулативну систему. ќно регулише унутрашЬе и дио споЪашЬих одонса ÷ркве, коЉи проистичу из институциЉалног аспекта Ьенога биЮа.

3.†††† —пецифика црквенога права условЪена Ље сакралном природом ÷ркве и састоЉи се, приЉе свега у томе, да Ьегово главно предназначеЬе доприноси испуЬеЬу сотириолошке функциЉе ÷ркве. ”право из овога схватаЬа произилазе озбиЪне разлике у задатцима и циЪевима црквеног и граРанскога права и начинима на коЉи се ти задатци рЉешаваЉу.

4.†††† «а рзлику од граРанскога права, у ÷рквеном праву као нормативно-регулативном систему, велику улогу и значаЉ заузимаЉу морална начела, коЉа проистичу из саме природе ÷ркве. ќднос права и морала карактерише природу црквеног права и Ьегове посебности у односу на световно. ѕраво по своме преимуЮству носи друштвени карактер, у то вриЉеме док морал, коЉи такоРе ниЉе лишен друштвенога садржаЉа, носи ипак у основи лични карактер. —агласно древноЉ аксиоми, право, постоЉи свугдЉе гдЉе постоЉи друштво, Ђubi societas, ibi us estї. √лавна разлика измеРу права и морала састоЉи се у томе, што у Ьегову компетенциЉу улазе у веЮини случаЉема споЪашЬа деЉства Ц поступци Ъуди, а не Ьихови унутрашЬи мотиви.

ѕоред свега више реченог, кЪучно питаЬе коЉе се намеЮе у процесу упознаваЬа са црквеним правом као научном дисциплином Љесте узаЉамни однос измеРу ÷ркве и права, односно да ли постоЉе основе за распростраЬеЬе правних елемената (Ьеговог друштвено-институциЉалног карактера), на право ÷ркве, тачниЉе да ли су прихватЪиве правне категориЉе и са животом ÷ркве? ƒругим риЉечима речено то Ље питаЬе коЉе се тиче правног карактера самог канонскога права. ѕод утицаЉем антиномистичких идеЉа одреРени круг канониста тврдио Ље да измеРу схватаЬа права и хришЮанске ÷ркве постоЉи унутрашЬе противориЉечЉе, да се право и ÷рква немогу довести ни у какву везу, те да Ље сам поЉам Ђцрквено правої nonsense. Ќе упуштаЉуЮи се у дубЪу анализу овога веома интересантнога питаЬа, неопходнога ради потпуниЉега схватаЬа природе црквенога права, можемо реЮи да без обзира на све скептичке теориЉе и односе према вриЉедности црквенога права, веЮина правника и научника сматра да Ље однос права и ÷ркве потпуно реалан и прихватЪив. » ако се морални хришЮански закон, основан на Ъубави, ЉавЪа несумЬиво важниЉим елементом у ÷ркви, него право, коЉе се темеЪи на праведности, ипак правни елеменат Ље такоРе не одвоЉив од црквенога организма. ”заЉамни односи меРу члановима црквенога тиЉела регулишу се не само унутрашЬим Ъудским мотивима и моралним заповЉестима, него и општеобавезним нормама, чиЉе нарушеЬе вуче за собом одрРене санкциЉе посебнога карактера, коЉе се разликуЉу од санциЉа предусмотрених државом. »з свега можемо извести закЪучак да Ље црквено законодатеЪство производ друштвенога живота ÷ркве као видЪиве институциЉе, те да се оно ЉавЪа предметом науке коЉа се зове црквено, односно канонско право. —ве норме и правила, коЉе регулишу како унутрашЬи живот ÷ркве у Ьеном друштвено-институциЉалном аспекту, тако и Ьен однос са другим друштвеним институциЉама, религиозног или политичкога карактера, представЪаЉу црквено право.

»маЉуЮи у виду ова сновна начела коЉа карактеришу црквено право, нама се даЉе могуЮност остати у границама задате теме и успЉешно опредЉелити структуру и функциЉу ове научне дисциплине, Ьен задатак и циЪ, те главне поЉединости коЉе Ље издваЉаЉу из круга сродних правних научних праваца.

II.—хватаЬе термина Ђцрквеногаї и Ђканонскогаї права

ѕоЉава и развоЉ црквенога права као самосталне научне дисциплине, Ьегово широко и комплексно изучаваЬе, кретало се на «ападу и »стоку у два различита правца. “аква ситуациЉа била Ље условЪена приЉе свега великим броЉем историЉских и политичких догаРаЉа коЉи су током многовЉековне традициЉе пратили успоне и падове –имске односно ¬изантиЉске империЉе.

” западноЉ правноЉ литератури на црквено и канонско право гледало се као на двиЉе различите дисциплине. ѕод канонским правом подразумиЉевала се наука коЉа Ље изучавала каноне древне ÷ркве и папске декрете, коЉи су ушли како у . Ђ  орпус канонскога праваї (Corpus juris canonici) Ц коЉи се сложио негдЉе краЉем средЬевЉековЪа, тако и у . Ђ одекс савременог праваї. ѕо своме садржаЉу правне норме Ђ орпусаї тичу се не само црквених, него и граРанских правних односа, коЉи су у средЬем виЉеку улазили у ЉурисдикциЉу ÷ркве. Ќа таЉ начин, канонско право говореЮи научним Љезиком западнога права Љесте црквено право по пориЉеклу, али не искЪучиво и црквено по предмету регламентираЬа. —а друге стране под црквеним правом се разумиЉе наука чиЉи се предмет истраживаЬа ЉавЪаЉу правни акти коЉи регулишу црквени живот, независтно од Ьиховога пориЉекла - било да су то древни или нови канони, правила мЉесних црквених институциЉа или закони коЉи су издати од стране граРанских власти.††

ƒругим риЉечима речено, канонско право (jus canonicum) Љесте право коЉе Ље произашло из окриЪа ÷ркве у периоду ¬асеЪенских —абора (IV-VIII виЉека) на »стоку и до краЉа —редЬевЉековЪа на «ападу, независно од тога тиче ли се оно црквених или граРанских питаЬа. —а друге стране црквено право (jus ecclesiasticum) Љесте право коЉе се тиче ÷ркве независтно од законодатеЪства. ѕо риЉечима Ьемачкога научника –ихтера, однос ове двиЉе правне дисциплине може се сликовито представити примЉером два круга коЉи се меРусобно пресЉецаЉу[ii].

ѕо мишЪеЬу рускога канонисте Ќ. —. —уворова, оваква подЉела права Ље потпуно прихватЪива и за ѕравославну ÷ркву. ” своЉим погледима он се позивао на ту околност што се црквени односи како у аутокефалним ѕравославни ÷рквама, тако и на «ападу само диЉелимично опредЉеЪуЉу канонским правом, а наЉвеЮим диЉелом се регулишу нормама коЉе су касниЉег пориЉекла, како црквенога тако и граРанскога[iii].

ћеРутим, Ьегови ставови не само да нису били прихваЮени, него су као потпуно неприхватЪиви за »сточну ÷ркву били строго критиковани од стране веЮине православних канониста,. Ѕез обзира што законодавни материЉал касниЉега пориЉекла, по своЉоЉ обимности превазилази правила и норме одреРене канонима, за ѕравославну ÷ркву канонско право никада се ниЉе доживЪавало само као дио цЉелокупних црквено-правних аката. ” ѕравославноЉ ÷ркви канони не само да образуЉу, него и чине основу и суштину црквенога права, те су због тога за црквено законодатеЪство касниЉег пориЉекла били неприкосновени ауторитет и критериЉ. »з свега реченог можемо закЪучити да назив ÷рквено право бар што се тиче ѕравославне ÷ркве шириЉи и потпуниЉи, Љер поред канонскога права обухвата и остало право ÷ркве[iv]. ††

“акав став према црквеном праву на »стоку био Ље оправдан из више разлога.  ао прво латински ЂCorpus juris canoniciї садржи правне норме коЉима се регулишу и граРански односи. —а друге стране сви канони ѕравославне ÷ркве по своме садржаЉу припадаЉу искЪучиво црквеноЉ сфери, осим ако се морални живот човЉека, Ьегов породични и брачни однос сматраЉу диЉеловима коЉи немаЉу своЉу директну везу са ÷рквом. ѕошто Ље ÷рква на »стоку увиЉек улазила у област граРанскога права, то она ниЉе никада давала принципиЉални значаЉ своЉоЉ законодавноЉ дЉелатности у тоЉ области. «бог тога су православни канонисти увиЉек поистовЉеЮивали канонско и црквено право, тачниЉе речено никада га нису ни раздваЉали, него су у Ьему увиЉек видЉели Љединствену и нераздвоЉиву цЉелину[v].

III. ћЉесто црквенога права у савременом правном систему

Ўироко и комлексно изучаваЬе црквенога права као научне дисциплине суштински се раскрива у разматраЬу и истраживаЬу узаЉманога однос измеРу ÷ркве и државе, односно измеРу црквенога и граРанскога права.

¬еЮина научника Ље склона прихватаЬу чиЬенице да црквеном праву данас заслужно припада одреРено мЉесто у систему права. ћеРутим када Ље риЉеч о тачниЉем и прецизниЉем одреРиваЬу тога мЉеста Ьихова гледишта и схватаЬа почиЬу не само да се разилазеб него се чак шта више ЉавЪаЉу и контрадикторним. ” древном –иму постоЉала подЉела права на двиЉе гране: jus publicum (Љавно или опште) и jus privatum (приватно или посебно право). “аква подЉела нашла Ље себи основу у зборнику Ђƒигестиї императора £устиниЉана у коме се говори: Ђ »зучаваЬе права подЉеЪено Ље на два диЉела: Љавно и приватно. £авно право, коЉе се односи положаЉу римске државе; приватно, коЉе се односи према користи поЉединацаї.[vi]

ѕозиваЉуЮи се на ову древну класичну подЉелу, многи правнци и канонисти или покушаваЉу да присаЉедине црквено право Љедном од ових наведених института, или само црквено право раздЉеЪуЉу на два диЉела: црквено Љавно и црквено приватно право. ” –иму се религиЉа потпуно поистовЉеЮивала са државним интересима, због чега се и jus sacrum (свештено право) у Ђƒигестиї као последица тога, расматрало као дио Љавног, државнога права: Ђ£авно право укЪучуЉе у себе светиЬе (sacra), служеЬе жречева, положаЉ магистратаї[vii].

ќвакву класификациЉу права прихватао Ље и Љедан одреРен круг хришЮанских канониста, не само западних, него и руских. ѕрофесор Ќ. —. —уворов Ље писао : Ђ” црквеном праву се не осЉеЮа потреба за разликоваЬем Љавнога и приватнога права, зато што циЉело црквено право носи Љавни карактерї[viii] ћеРутим Ьегову позициЉу сматрали су не прихватЪивом двоица великих и славних канониста, епископ Ќикодим ћилаш и професор ј. —. ѕавлов..

ѕроцес поистовЉеЮиваЬа или тачниЉе речено сЉедиЬеЬа црквенога права са државним законодатеЪством коЉе се активно дешавало у константинопоЪском периоду, представЪа само по себи историЉски феномен, чиЉи почетак ниЉе повезан са раРаЬем ÷ркве. ЌаЉважниЉе Ље то, што се у томе процесу сЉедиЬеЬа, у византиЉским ЂЌомоканонимаї увиЉек могу одвоЉити канони од закона. ѕошто ÷рква ниЉе државна творевина, онда Ље и хришЮанска вЉера намЉеЬена свима, без обзира на државну или националну припадност. «бог тога универзално црквено законодатеЪство неможе бити диЉелом државнога законодатеЪства, коЉе Ље увиЉек териториЉално ограничено.

÷рква Ље имала своЉа правила, и своЉ потпуно разраРен систем закона Љош тада, када –имска држава не само да ЉоЉ ниЉе признавала статут Љавне корпорациЉе, него Ље и директно прогонила као недозвоЪену асоциЉациЉу (collegiums illicitum). —вакако да држава може, давати црквеним правилима статут државних закона, обавезних за граРане, као што се то десило послиЉе миланскога едикта 313 године. ћеРутим за чланове ÷ркве та правила су обавезна и без државнога указа, захваЪуЉуЮи неприкосновеноме црквеноме ауторитету. Ќа таЉ начин, право, коЉе опредЉеЪуЉе унутар-црквене односе, своЉим пориЉеклом ниЉе обавезно држави и не ЉавЪа се диЉелом државнога, Љавнога-општег права.

ƒа би имали ЉасниЉу слику о односу ÷ркве и државе, то Љесте измеРу црквенога и граРанскога права, неопходно Ље имати у виду принципиЉалну разлику измеРу унутрашЬег и споЪашЬег црквенога права. —поЪашЬе право, безусловно, улази у сферу државнога права, Љер оно садржи правне норме коЉима се регулише однос ÷ркве као Љеднога друштвенога савеза са другим друштвеним инститициЉама, приЉе свега са државом. ” тоЉ сфери ѕомЉестна ÷рква потпуно зависи од воЪе државне власти, коЉа остваруЉе своЉа суверена пуномоЮЉа на териториЉи те ÷ркве. «бог тога држава може да расматра ÷ркву као Љавну корпорациЉу и чак да признаЉе црквеним правилима статут државних закона. ќна може да Ље признаЉе само као приватно друштво или да ствара неке друге норме ради Ьенога постоЉаЬа. јли унутар-црквено законодатеЪство по самоЉ своЉоЉ природи у свим тим случаЉевима остаЉе савршено самобитно и суверено.††

Ќеки канонисти, у главном католички аутори, подвлачеЮи независност и самосталност ÷ркве у односу према државноЉ власти, укЪучуЉу узаЉамни однос измеРу државе и ÷ркве у области меРународнога права. “аква схватаЬа, у коЉима се скрива негативна представа о ÷ркви као о своЉеобразном државном институту, у самоме кориЉену ЉавЪаЉу се неприхватЪивим за ѕравославни »сток. ѕравославЪе доживЪава ÷ркву као заЉедницу створену Ѕогом, коЉа у своЉоЉ мисиЉи следуЉе циЪеве супротне државним, и ради тога не посЉедуЉе никакве основе за закЪучиваЬе конкордата и договора са државом, коЉи се тичу меРународних односа. ЅоЪе гибкиЉ карактер имаЉу ти системи класификациЉе права, у коЉима се црквено право, упоредо са државним и меРународним, укЪучуЉе у Љавно право као Ьегов посебни дио.

Ќема озбиЪних основа односити црквено право и према области приватнога права. √лавни аргумент коЉи иде у корист таквоЉ тачки гледишта се огледа у чиЬеници да Ље религиЉа дело савЉести, а не државне обавезе. “ачно Ље то, да се са хришЮанске тачке гледишта не допушта примораваЬе према религиозноЉ вЉери. јли из свега тога не слиЉеди да ÷рква носи приватни карактер. ÷рква, наравно, представЪа по себи приватно друштво у односу према држави, коЉа не признаЉе за тим друштвом статут публичне корпорациЉе. ÷рква Ље приватно друштво и у односу према тим лицима коЉа ЉоЉ не припадаЉу. јли за своЉе чланове, а то Ље наЉважниЉе, ÷рква уопште ниЉе приватно друштво, него организам, коЉи посЉедуЉе одреРену универзалност.

Ќа основу свега више реченог, ми имамо основа одбацити концепциЉу тих правника, коЉи у зависности од тода, да ли Ље одвоЉена или не одвоЉена ÷рква од државе, расматраЉу Ьено право као Љавно у првом случаЉу или као приватно у другом. ѕравни историчар ћарецол у своме дЉелу Ђ»нституциЉа римскога праваї (1875) писао Ље слЉедеЮе : Ђ—ваки човЉек по своЉим вЉероваЬима улази у састав ове или оне религиозне заЉеднице. ”нутар ових заЉедница поЉавЪуЉу се маЬе или више своЉеобразни религиозни односи. ќви односи поистовЉеЮуЉу се са свим другим односима у држави, управо тамо, гдЉе постоЉи национална религиЉа. “ако Ље код римЪана jus sacrum поистовЉеЮен са jus romanum publicum. “амо гдЉе нема поистовЉеЮиваЬа интереса државе са интересима ÷ркве, као што Ље случаЉ у савременим земЪама, односи вЉерника према религиозноЉ заЉедници, ÷ркви, образуЉу посебно право - црквеної[ix]. Ќа таЉ начин унутрашЬе црквено право не припада ни општем ни посебном праву!

” прилог оваме схватаЬу иде и чиЬеница коЉа говори да ни наЉвеЮи успЉеси правне систематике не могу да поколебаЉу средЬевЉековну класификациЉу права Ц Ьегову подЉелу на граРанско и црквено. «ато Ље √. ѕухта потпуно у праву када указуЉе да су римЪани доживЪавали свештено право ( jus sacrum) само као дио општег или Љавног права (jus publicum), Љер Ље то потпуно одговарало карактеру Ьихове религиЉе. «бог тога, сматра он, Ђможемо тврдити да право хришЮанске ÷ркве представЪа треЮу грану права упоредо са посебним и општим правомї[x]. “аквога виРеЬа био Ље и Љедан од наЉугледниЉих правника XIX виЉека, Ьемачки теоретичар ‘редерик —авиЬи[xi].

—амо црквено право канонисти у зависности од Ьеговога извора раздЉеЪуЉу на Ѕожанско (divinium), неки научници називаЉу га Љош природним (naturale), коЉе Ље основано на Љасно израженоЉ ЅожанственоЉ воЪи, и позитивно (positivum) или црквено право у ужем схватаЬу риЉечи, основано на тачно установЪеним законодавним актима саме ÷ркве.

” зависности од тога, да ли риЉеч иде о праву, коЉе регулише унутрашЬи живот ÷ркве или Ьен однос са другим друштвеним и политичким субЉектима, приЉе свега са државом, црквено право се диЉели на унутрашЬе (internum) и споЪашЬе (externum).

÷рквено право диЉели се Љош и на писано (scriptum), коЉе подразумЉева ствараЬе одреРених закона, коЉи су били утврРени и писмено изложени од стране компетентне законодавне власти, и обично, или неписано право (nonscriptum), ако се оно сачувало у ÷ркви путем предаЬа или обичаЉа.††††

†††††††† ††

IV. »сториЉа изучаваЬа црквенога права

ѕоЉавЪиваЬе црквених правила везуЉе се за прве виЉекове хришЮанске ере. Ѕогата хришЮанска литература, представЪена у диЉелима апостола и Ьихових ученика ( I-IIв.) доносе нам циЉели низ правила коЉима се регулише живот младе ÷ркве. Ќа наЉ начин веЮ од самога почетка, па кроз циЉелу многовЉековну историЉу постоЉаЬа ÷ркве, правила и норме постаЉу не одвоЉиви дио Ьенога организма.

” древности право се изучавало у вишим школама енциклопедиЉскога каракетра: јтини, јлександриЉи, јнтиохиЉи, ЅеЉруту, –иму и касниЉе у  онстантинопоЪу, на коЉима су углавном преовладавали учитеЪи нехришЮанскога опредеЪеЬа. “акво стаЬе траЉало Ље све до 534 године када Ље император £устиниЉан своЉим указом забарнио многобожцима било какву врсту учеЬа, због чега Ље веЮина тих института била затворена и престала са радом. ќд университета остали су активни само у –иму,  онстантинопоЪу и ЅеЉруту до 634 године.

ѕравници константинопоЪске школе доприЬели су широком и квалитетном развоЉу црквенога права. ¬еЮ на самом почетку владавине ћакедонске императорске династиЉе, они су учествовали у ствараЬу познатих законодавних зборника таквих као што су ѕрохирон, ≈панагога и ¬асилики. ¬еома Ље важно скренути пажЬу да иако се у то вриЉеме граРанско и канонско право третирало као на веома блиске области, ипак то сближаваЬе ниЉе брисало границе измеРу канона и закона. Ѕез обзира што су канонисти истовремено били веома добри познаваоци и граРанскога права, узка област Ьихове пажЬе била Ље посвеЮена правилима коЉи су регулисали унутрашЬи живот ÷ркве.

ѕоистовЉеЮиваЬе црквених правила са правним нормама десило се на «ападу у XII виЉеку, у ЅолоЬскоЉ школи, гдЉе се уЉедно и поЉавило канонско право као посебна научна дисциплина. ѕравно схватаЬе црвених правила одавде се постепено стало ширити и на »сток, гдЉе Ље нашло себи плодно тло и било предмет активнога изучаваЬа у томе правцу[xii].

ѕрва специЉална правна школа била Ље отворена у  онстантинопоЪском манастиру светога √еоргиЉа у XI виЉеку. —а овом константинипоЪском школом повезана су и правна достигнуЮа великих грчких канониста: јлексеЉа јристина, £ована «онаре, “еодора ¬алсамона и ƒимитриЉа ’омиЉата.

»зучаваЬе канона у ¬изантиЉи имало Ље првенствено практични, а не теоретски и научни карактер. ” своЉим активностима правници су углавном обраЮали пажЬу на систематизациЉу правила и закона, стварали класификациЉе правних норми са издвоЉеним рубрикама, испод коЉих подписивали различите правне акте. ƒовоЪно брзо уз сам текст стали су приписивати простране забиЪешке тако зване схолиЉе, у коЉима су била тумачена и поЉашЬавана спорана и неЉасна мЉеста. јристин, «онара и ¬алсамон саставили су обширно тумачеЬе на циЉели састав канонскога корпуса. «бог пада ÷ариграда за вриЉеме крсташких похода, правна школа била Ље преведена у ЌикеЉу, а од датле у ≈фес. ” XIV виЉеку у ¬изантиЉи била Ље саставЪена чувена „—интагма“ ћатиЉе ¬ластара и „ЎестокЬижЉе“ солунског номофилакса  онстантина јрменопула.

ѕосле званичнога пада  онстантинопоЪа, даЪи развоЉ црквенога права могуЮе Ље пратити кроз историЉско ствараЬе аутокефалних помЉесних православних цркава: √рчке, –уске и —рпске[xiii]. ќно што Ље важно споменути у даном случаЉу, Ље то да из реда србских канониста, наЉвеЮу пажЬу заузима епископ ƒалматински Ќикодим ћилаш. Мегови „ анони ѕравославне ÷ркве“ са опширним коментарима и обЉашЬеЬима, представЪаЉу велико дЉело коЉе и данас задржава своЉу вриЉедност и актуалност.

Ќема сумЬе да Ље свака од помЉесних православних цркава примивши богато правно наслеРе из ¬изантиЉе, продужила даЪи развоЉ црквенога права, темеЪеЮи своЉе ставове и схватаЬа на неизмЉенЪивим канонским правилима византиЉске епохе. ќбимна литература коЉе Ље стварана децениЉама свЉедочи нам да се црквеном праву посвеЮивала велика пажЬа, те да Ље оно било предмет не само површног и историЉског прегледа, него широког и комплексног научног изучаваЬа. Ќаучно испитиваЬе црквено-правних извора, генетско излагаЬе садржаЉа и историЉе развоЉа црквенога законодавства, обЉашЬеЬе смисла поЉединих правила, систематско среРиваЬе норми у зборнике, изучаваЬе узаЉамних утицаЉа црквених и световних правни норми, и циЉели низ других научних питаЬа доприЬело Ља ствараЬу црквенога права као стабилне научне дисциплине. ¬ажно Ље реЮи да су на овоме поЪу научнога истраживаЬа велику улогу одиграли Ьемачки и руски канонисти, о чему свЉедочи многоброЉна литература посвеЮена овоЉ дисциплини. ¬еЮ од самога почетка третирано као посебна научна дисциплина, црквено право се активно изучава на православним институтима и факултетима као Љедан од веома важних елемената богословског образоваЬа.

V. «адатак и метод науке црквенога права

Ѕез обзира на чиЬеницу што веЮина савремених уЯбеника задатак црквенога права диЉели на општи и посебни[xiv] Ђда покаже пориЉекло и развоЉ ове науке, укаже на диЉелове коЉи представЪаЉу Ьегову неизмЉенЪиву основу, да би се посредством правне логике и историЉских закона установили критериЉи за расуРиваЬе о томе, колико се нешто, што постоЉи у црквеном устроЉству, гледаЉуЮи мЉестне околности може измЉенитиї[xv]. , ми неЮемо погрЉешити ако кажемо да се главни и основни задатак црквенога права као науке састоЉи у томе да изгради систем црквенога права. ≈пископ Ќикодим ћилаш Љедан од наЉвеЮих познавалаца и представника црквенога права говори да се примарни задатак црквенога права састоЉи у томе,

Ќа таЉ начин задатак науке црквенога права укЪучуЉе у себе: као прво, установЪеЬе историЉскога процеса формираЬа деЉствуЉеЮег црквенога права, истовремено са историЉом развоЉа црквених института; као друго излагаЬе правних норми, чиЉу основу треба да заузму не абстрактне шеме рационално извоЮене из априорних принципа, него та норма, та догма права коЉа Ље идентична са законодатеЪством ƒревне ÷ркве Ц правилима јпостола, сабора и отаца; као треЮе, излагаЬе савременог и деЉствуЉуЮег права ѕомЉесних ÷ркава; и на краЉу, као четврто, критичка анализа постоЉеЮег црквеног устроЉства, чиЉи критериЉи су са Љедне стране древни канони, а са друге реалне потребе савременога живота. ††

Ўто се тиче методологиЉе ове богословске дисциплине, по риЉечима професора ¬ладислава ÷ипина наЉбоЪи метод коЉи омогуЮава да се оно што ЉасниЉе и квалитетниЉе изучи Ље историЉско'-догматски. ѕо Ьеговом мишЪеЬу, Ђми увиЉек треба да се обраЮамо изворним начелима сваког црквено-правног института и да затим слЉедимо за свим фазама Ьеговог историЉскога развоЉа, при том Љасно разликуЉуЮи све мЉесне, националне, политичке утицаЉе коЉи су оставЪали своЉ траг на Ьегов коначни видї. Ќема сумЬе да у таквом генетском процесу право ÷ркве се отвара пред нама као потпуно живо, такореЮи у своме животноме расту, са своЉим посебним карактером. —ледеЮи за оваквим процесом ми смо обавезни стално имати у виду везу црквенога права са самом природом ÷ркве Ц са догматским основама црквено-правних института[xvi]. ќвакав правилно поставЪен методолошки приступ, Љасно нам показуЉе, шта треба у праву ÷ркве признати суштинским и неизмЉенЪивим и шта Ц случаЉним и несуштинским, и колико Ље могуЮе иЮи далеко у црквеном преобразоваЬу, не тицаЉуЮи се суштине ÷ркве и основа Ьенога права.

÷рквено право не сумЬиво улази у систему како богословских тако и правних наука. ѕри томе постоЉе различити теоретски прилази узаЉамнога односа измеРу канонскога и граРанскога права. “ако на примЉер, док Љедни сматраЉу да Ље канонистика искЪучиво богословска дициплина, други Ље карактеришу као богословску науку, коЉа примЉеЬуЉе правни метод. ћеРутим ако Ље реално оцЉеЬивати, онда Ље наЉбоЪе признати позициЉу ’. ’аЉмерла коЉи сматра ову науку истовремено и богословскоЉ и правноЉ, Љер у своме раду активно искориштава и богословске и правне методе[xvii] егзегетиком —ветога ѕисма, еклисиологиЉом, етичким и пастирским богословЪем и литургиком. —а друге стране као правна дисциплина, црквено право улази у систем правних наука, тиЉесно повезано са –имским правом, са обичним правом словенских народа, историЉом општега и посебнога права. —вакако у изучаваЬу црквено-правних извора неопходно Ље искористити помоЮне дисциплине: археологиЉу, дипломаатиЉу,текстологиЉу, палеографиЉу. .  ао наука црквена, канонско право Ље органски повезано са системом богословских дисциплина:

VI. закЪучак

¬еЮ од почетка IV виЉека, тачниЉе послиЉе ћиланскога едиткта 313 године, црквено-правно законодатеЪство било Ље неприкосновени примЉер у процесу формираЬа различитих правних традициЉа, идуЮи од римскога права па све до фундаменталних вриЉедности ствараЬа цивилизованих друштава. ”право због своЉе древности и устоЉчивих правних принципа оно Ље током многовЉековне традициЉе свога постоЉаЬа носило самобитни ауторитет и важност, те вршило повоЪан утицаЉ на развоЉ световнога права.

√ледано са историЉске тачке гледишта, узаЉамни односи ÷ркве и државе, односно црквених и државних норми, што Ље било осЉетЪиво нарочито у византиЉском периоду, створили су атмосферу позитивног и блиског утицаЉа у процесу формираЬа свеопштег правнога система. «бог тога Ље потпуно разумЪиво што су наЉстариЉи правни извори, граРанскога и црквенога права у великоЉ мЉери повезани било то директним или индиректним путем. ќве чиЬенице нас упуЮуЉу на закЪучак да квалитетно и потпуно историЉско изучаваЬе граРанскога права, а посебно садржаЉа и карактера кЪучних правних споменика без помоЮи црквеног права ниЉе могуЮе.††

”поредо са поЉавом црквених правила и норми правнога карактера, развиЉала се и научна дисциплина црквеног права. Ѕез обзира што Ље у почетку имало искЪучиво практични карактер, црквено право Ље током времена разрадило цЉелокупни теоретски систем и ушло у област научних дисциплина. »маЉуЮи примарни задатак да створи систем црквенога права, ова наука Ље такоРе кроз историЉу свога плодотворног научнога рада сачувала самобитност и оригиналност црквенога права.

» ако третирано у веЮини случаЉева као богословска дисциплина, изучаваЬе црквенога права ЉавЪа се веома вриЉедним, и за научне представнике световног (граРанскога) права. Ќаучна достигнуЮа црквених канониста, у коЉима Ље обраЮана пажЬа на циЉели спектар различитих питаЬа правнога садржаЉа представЪаЉу богато наслиЉеРе, и доприносе ствараЬу ЉасниЉих и прегледниЉих слика у процесу научнога изучаваЬа цЉелокупнога правнога система. ƒа Ље црквено право, коЉе по своЉоЉ традициЉи заузима друго мЉесто одмах послиЉе римскога права, дуго времена саставЪало читаву половину правничкога курса, свЉедочи —ергиЉе “роицки, указуЉуЮи на поЉаву титуле doctoriurisutriusque тЉ. црквенога и граРанскога права[xviii].



[i] √рчка риЉеч kanwn долази од ЉевреЉске риЉечи „ ане“ и првобитно Ље означавала зидарску мЉеру дужине 6,5 лаката. ќдатле Ље добила широку примЉену те Ље у преносном значеЬу добила смисао мЉерила, правила,норме. –иЉеч канон данас као terminus tehnicus, означава ауторитативну одлуку донешену од стране надлежног црквено-законодавног органа. ” црквеном праву канонима се називаЉу правила црквених сабора од III до IX виЉека.

[ii] ÷ит. ѕо. ѕавлов ј. —.  урс церковного права. —в. “роице-—ергиева Ћавра. 1902. —. 14.

[iii] —уворов Ќ. ”чебник церковного права. »зд. 5-е. ћосква. 1913. —. 6.

[iv] Ѕранко ј. ÷исарж. ÷рквено ѕраво I (општи део и организациЉа ÷ркве). Ѕеоград. 1970. —. 9.

[v] ѕавлов ј. —. ÷итирано дЉело —.8.

[vi] ƒигесты ёстиниана. ћосква. 1984. —. 23.

[vii]ƒигесты. —.23.

[viii] —уворов Ќ. ÷итирано дЉело. —. 5.

[ix]  оркунов Ќ. ћ. Ћекции по общей теории права. —анкт-ѕетербург. 1908. —. 109.

[x] Puchta G. F. Cursus der Institutionen. Bd. 1. Leipzeig. 1856. C. 75.

[xi] Savigny F. C. System des heutigen roemischen Rechts. Bd. 1. Berlin. 1890. C. 28.

[xii] ѕротопр. Ќ. јфанасьев. ¬ступление в ÷ерковь. ћосква. 1993. —. 3.

[xiii] ѕреглед научне литературе посвеЮене изучаваЬу ÷рквеног права веома добро приказан у кЬизи нашега савременика канонисте ƒимше ѕериЮа, ÷рквено ѕраво. Ѕеоград. 1999.

[xiv] ƒимшо ѕериЮ. ÷рквено ѕраво. Ѕеоград. 1999. —.23.

[xv] Ќикодим епископ ƒалматинский. ѕравославное церковное право. —анкт-ѕетербург. 1987. —. 16.

[xvi] ѕротоиерей ¬ладислав ÷ипин.  урс церковного права. —ергиев ѕосад. 2002. —. 36.

[xvii] H. Heimerl Ц H. Pree. Kirchenrecht-Allgemeine Normen und Eherehct. Wien Ц N-Y. 1983. S. 20-22.

[xviii] — “роицки. ћесто црквенога права на правном факултету. √алсник —ѕ÷, бр. 17, Ѕеоград. 1933. —. 226.

12 / 12 / 2012

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0