Srpska

Ќа делу Ље духовно умртвЪиваЬе српског народа

  1. 1. ќбЉавЪиваЬе наводног „ћеморандума —ѕ÷ о  осову“ подигло Ље недавно велику тензиЉу. ќспорена Ље аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг Ље остао. ¬еЮ и самим фокусираЬем Љавне пажЬе, учинак и циЪ „програмера“ овог догаРаЉа добрано су остварени.  ако коментаришете збиваЬа око ћеморандума, Ьегове актере и смисао?

 ао што сам веЮ раниЉе, у име —ветог —инода, обЉаснио, не постоЉи никакав таЉанствени „ћеморандум” ÷ркве о  осову и ћетохиЉи: постоЉи Љедно писмо, упуЮено ѕредседнику —рбиЉе, а намеЬено читавом државном врху, као што постоЉи и редован усмени диЉалог на релациЉи држава Ц ÷рква по овом, данас главном црквено-народном и државном питаЬу. ¬и сте вероватно у праву када мислите да су циЪеви „програмерâ” текста представЪеног Љавности као синодско писмо самим Ьеговим обЉавЪиваЬем у доброЉ мери остварени, али Ље, морам да додам, остварена и пропагандна хаЉка против наше ÷ркве у медиЉима, са циЪем да се нанесе штета Ьеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким краЉЬе антиправославно и антисрпски ориЉентисаним београдским медиЉима и да ЉоЉ се оспори чак и право да се Љавно изЉашЬава о питаЬу свих наших питаЬа (то Ље, забога, „мешаЬе у политику”, као да су православни хришЮани у нашоЉ држави ван закона или кажЬени лишеЬем граРанских права и граРанске одговорности, на коЉу монопол ваЪда имаЉу невладине организациЉе, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатЪивом реториком).

—мисао свих тих неславних догаРаЬа Ц у коЉима Ље играло улогу и несналажеЬе поЉединих црквених личности, ако не и Ьихова непромишЪеност Ц био Ље покушаЉ одреРених странака да ауторитет и став —рпске ѕравославне ÷ркве некако „поделе” са —ветим —инодом. Ќаравно, споменуте странке заступаЉу исправан, патриотски и одговоран став по питаЬу Љужне покраЉине —рбиЉе, али то не значи да треба да употребЪаваЉу израз „—инод и ми” или, Љош неумесниЉе, израз „ми и —инод”. —инод Ље уверен да не артикулише само своЉ став него и став огромне веЮине православних верника српске народности и наших суграРана других вероисповести и несрпске припадности када поручуЉе, веЮ годинама, да немамо право да препустимо  осово и ћетохиЉу онима коЉи су га отели силом, и то више туРом неголи своЉом, као и да нико нема право да ту земЪу, освештану нашим наЉвеЮим светиЬама и натопЪену мученичком крвЪу, трампи за гола обеЮаЬа да Юе кад-тад почети „преговори” о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Ѕоже моЉ, без даЪЬега светле будуЮности у европском земаЪском раЉу, у коЉем су сви Ъуди и народи слободни, богати и среЮни, уз фусноту да су неки мало више Љеднаки у оквиру опште Љеднакости.

  1. јко „наЉоштриЉе писмо у историЉи —ѕ÷“ Ц како се оцеЬуЉе, „ниЉе потекло из ÷ркве“, а истовремено постоЉи документ коЉим се ÷рква, уз напомену да он ниЉе намеЬен Љавности, Љесте обратила водеЮим политичарима у земЪи, можете ли нам открити тачке значаЉниЉег мимоилажеЬа и супротставЪености два документа? ќво Ље важно будуЮи да се у обЉавЪеном писму оштро критикуЉе државна политика према  ић, и изражава суштинско неслагаЬе са актуелним политичким дискурсом земЪе, унутрашЬом и споЪном политиком режима?

ѕисмо —ветог —инода ниЉе „оштро”, а поготову ниЉе „наЉоштриЉе у историЉи —рпске ѕравославне ÷ркве”. ќве формулациЉе само показуЉу степен медиЉске манипулациЉе. ќно Ље, као и сва раниЉа обраЮаЬа наше ÷ркве било коме код нас и у свету, Љасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искЪучиво ЪубавЪу и бригом за српски народ у —тароЉ —рбиЉи (зашто би типично боЪшевичка скраЮеница „ осмет” била боЪа од овог вишевековног назива, до “ита Љединог постоЉеЮег?), као и добром воЪом према несрпским народима, укЪучуЉуЮи, наравно, и косовско-метохиЉске јрбанасе. ќно се не бави „политичким дискурсом земЪе” уопште или „политиком режима” као таквом него само и искЪучиво проблемом  осова и ћетохиЉе.

ќвде не желим нити могу да упореРуЉем синодско писмо са обЉавЪеним неаутентичним текстом Љер —инод ниЉе донео одлуку да упути „отворено писмо”. –азуме се, ако и када затреба, —инод се обраЮа поЉединцима и установама и путем отворених писама, а укупноЉ Љавности наЉчешЮе преко званичних саопштеЬа.

  1. ” окриЪу ÷ркве не доводи се меРутим у сумЬу став да —ѕ÷ не би требало да се либи да пред своЉ народ, пред власт такоРе, изаРе с Љасним ставом о судбинским питаЬима земЪе. јко решаваЬе статуса  осова и ћетохиЉе Љесте у том броЉу судбоносних одлука, коЉи су онда разлози одлучили да се аутентично писмо —ѕ÷ не обЉави?

«ато што за то нема суштинског разлога. £ер, своЉ став о  осову и ћетохиЉи ÷рква саопштава, можемо реЮи, из дана у дан, разним поводима. —ледеЮи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уреРеЬу односâ у нашоЉ ЉужноЉ покраЉини када нам пуни садржаЉ те платформе буде доступан.

»наче, сложиЮете се да ниЉедна институциЉа на свету не обЉавЪуЉе сву своЉу службену преписку него Ље чува у архиви. “ако поступа и ѕечат. Ѕез пристанка адресата немамо морално право да обЉавЪуЉемо писмо коЉе Ље Ьему намеЬено и уручено.  олико бисмо изгледали озбиЪни у очима свих са коЉима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било ког дана да осване у медиЉима, пропраЮено свакоЉаким манипулативним коментарима и тумачеЬима? ѕросто-напросто, ниЉе све за Љавност. ѕритом Ље извесно да Љавност неЮе бити ускраЮена за сведочеЬе наше ÷ркве. £ер, Ьена реч Ље, начелно и по природи ствари, Љавна реч.

  1. “врди се да у —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви нема подела, то каже и ѕатриЉарх српски господин »ринеЉ, пошто су се у Љавности поЉавиле спекулациЉе о два става ÷ркве о  осову. ѕрича о подели ниЉе нова, чини се да она ниЉе ни сасвим без основа, као и да Ьена озбиЪност превазилази разумЪиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“ Ьених архиЉереЉа.  аква будуЮност ÷ркви у том смислу предстоЉи, посредно дакле и свима чиЉа су очекиваЬа од Ье велика?

“врРеЬе Ље тачно. ” —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви нема поделâ. »ма разликâ у ономе што Ље споредно, заснованих на „склопу личности”, начину размишЪаЬа и могуЮности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питаЬе Љединство кад Ље реч о суштинском сагледаваЬу проблема —таре —рбиЉе, односно  осова и ћетохиЉе.

  1. ѕоделе многоструке и Ьима инспирисани сукоби овдашЬи су вековни усуд. ѕоводом скорашЬег необичног „загрЪаЉа“ ÷ркве и државе, ¬и сте гласине демантовали изЉавом: „Ќема сукоба —ѕ÷ и државе због  осова и ћетохиЉе или због било коЉег другог питаЬа“. ћноги су то разумели као „дипломатски такт“, али остало Ље питаЬе Ц може ли уопште сукоб такве природе постоЉати, а да то истовремено не значи да Љедна страна озбиЪниЉе ниЉе у праву?

ЌиЉе то био „дипломатски такт” него исказ о стварности. —агласан сам с тим да би сукоб ÷ркве и државе по питаЬу Kосова и MетохиЉе или по неком другом виталном питаЬу живота укупне заЉеднице показао да Љедна страна ниЉе у праву. Ћично, тешко могу да замислим ситуациЉу у коЉоЉ ÷рква ниЉе у праву Ц не зато што сам Ља епископ те ÷ркве или, ако хоЮете, Ьен портпарол него зато што се она надахЬуЉе и руководи речЉу ЅожЉом, £еванРеЪем ’ристовим, Ьеговом истином, ЪубавЪу и правдом, а не тежЬом да угоди Ъудима, па ма они били и домаЮа државна власт или светски моЮници скривени иза еуфемизма „меРународна заЉедница”.

—а друге стране, нити Ље —рбиЉа црквена држава нити Ље —рпска ѕравославна ÷рква државна ÷рква. —тога ÷рква не може и не жели да било шта диктира легалноЉ и легитимноЉ државноЉ власти. ќна ЉоЉ предочава своЉа гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама коЉе из тога проистичу. Ќаравно, када би држава, не даЉ Ѕоже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиЬе, ÷рква би ЉоЉ се бесумЬе супротставила не даЉуЮи ЅожЉе Юесару и држеЮи се библиЉског начела да се Ѕогу ваЪа веЮма покоравати него Ъудима.

  1. ’оЮе ли, у времену коЉе долази, ÷рква у комуникациЉи са властодршцима Љавно испоставити неке своЉе „граничне линиЉе“? »нтегрисано управЪаЬе границама, например, очито ниЉе била та могуЮа граница стрпЪеЬа.

“о ÷рква чини и до сада, а не тек „у времену коЉе долази”. ”колико се испостави, измеРу осталог, да „интегрисано управЪаЬе” (каквог ли речника!) у пракси значи претвараЬе административних прелаза измеРу —рбиЉе и окупираног дела Ьене териториЉе Ц формално под протекторатом ”ЉедиЬених нациЉа, а практично под окупациЉом Ќј“ќ-а Ц у граничне, de facto меРудржавне контролне пунктове, —вети —инод Юе државним органима —рбиЉе моЮи да саопшти само Љедно: господо, ви кршите како ”став —рбиЉе, на чиЉе чуваЬе сте се иначе заклели, тако и меРународно право, посебно резолуциЉу 1244 ”ЉедиЬених нациЉа, те ваше владаЬе и одлучиваЬе самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у наЉмаЬу руку, на изборима.

  1. Ќедавно, у —јЌ”, патриЉарх »ринеЉ Ље рекао да Юе ÷рква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на  осову и ћетохиЉи, те да  осово „не би требало само бранити веЮ да би га требало и одбранити“. —адржаЉ поЉма „национални интерес“ као да бива све неодреРениЉи, у —рбиЉи, нимало логично, подложан Ље различитим интерпретациЉама!  онкретно, када Ље о  осову реч, као да негде „нестаЉе“ или бива замуЮена представа о „националном интересу“?

” праву сте. Ќемам шта да додам. » сами „другосрбиЉански” advocati diaboli, што Юе реЮи заговорници безусловне предаЉе —таре —рбиЉе на милост и немилост “ачиЉу, ’арадинаЉу и иним дичним новим савезницима моЮног демократског «апада, неуморно изЉавЪуЉу да се боре за наш „национални интерес”.  ако га схватаЉу и заступаЉу, добро знамо.

  1. »скушеЬа Юе пред српски народ тек доЮи, гласи тврдЬа коЉу све чешЮе слушамо, не само као аналитичко предвиРаЬе, веЮ пре као констатациЉу са пригушеном претЬом. ћоже ли се уопште догодити чудо да будуЮност не „гледамо кроз таму“? ћожда Ље поводом ове теме наЉнеобичниЉе то што Ље мит о неизбежном страдаЬу („сви —рби Юе бити под Љедном воЮком“) веЮ уграРен у „ментални код“ народа, па се том усвоЉеном психолошком матрицом, у свету меРу народима вероватно Љединственом, —рби духовно умртвЪуЉу, пацификуЉу, привикаваЉу на идеЉу несреЮе и губитка као да им Ље суРена?

—а првим дêлом ¬аше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдаЬу уопште ниЉе уграРен у „ментални код” српског народа. ” видовданскоЉ етици Ц коЉу неки радиЉе означаваЉу као „косовски мит” Ц наше страдаЬе Ље Љасно уоквирено библиЉским и црквеним учеЬем о страдаЬу и ¬аскрсеЬу.

—а другим дêлом ¬аше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину Ље на делу Љединствен подухват пацификациЉе и духовног умртвЪиваЬа српског народа кроз све учесталиЉе и све Љаче убризгаваЬе, споЪа и изнутра, серума аутодеструкциЉе и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браЮа) у Ьегову колективну свест, па и у Ьегово колективно несвесно.

  1. Ќаписали сте недавно да Ље претходна политичка елита —рбиЉе остала запамЮена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да Ље данашЬа еволуирала до евроопредеЪености без ознаке безалтернативности“. Ќадате се, кажете, да Юе код Ье превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. –ежим се меРутим понаша другачиЉе, стремеЮи ка ≈” као да Ље поседник некакве таЉне разумЪиве само Ьеговим „одабраним“ припадницима?

Ќема ту, чини ми се, никакве таЉне. £авна Ље таЉна Ц Ьу у редовним размацима саопштаваЉу премиЉер и ресорни министри Ц да Ље наЉвеЮи успех —рбиЉе то што Ље избегла, ако Ље избегла, „грчки сценарио” и да плате и пензиЉе зависе од страних кредита и заЉмова, да и не говоримо о инвестициЉама, покретаЬу производЬе и сличним стварима. ” том грму лежи зец евроопредеЪености.

—реЮа Ље што Ље отпала, ако Ље отпала, барем безалтернативност. Ћично, и даЪе сам за „евротрезвеност и европредострожност”, а слутим да може уследити и евроскептицизам. £ер, Ќемачка веЮ Љасно ставЪа до знаЬа да Юе као услов за чланство у ≈вропскоЉ униЉи од —рбиЉе захтевати фактичко признаваЬе државности фантомске државе „ осóва”. Ќема сумЬе да се ≈вропска униЉа оглашава наЉпре на немачком, а тек после тога на енглеском Љезику, притом тевтонски отворено и грубо, а не замумуЪеним фразама гордог јлбиона.

  1. Ќе само као високи достоЉанственик ÷ркве веЮ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене ≈вропе, шта бисте издвоЉили као битно сазнаЬе о томе шта „формула“ о путу у ≈вропу стварно значи у пракси? „ини се да Ље превише мистификациЉа и обмана у опсесивноЉ причи коЉу Ц као успавЪуЉуЮу команду хипнотизера Ц понавЪа политичка класа.

ћислим да Ље у пракси реч о библиЉском мотиву златног телета, или о актуализациЉи библиЉске повести о носталгиЉи »зраиЪаца за ≈гиптом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро Љело и пило, за разлику од пустиЬске слободе праЮене глаРу и жеРу, или о поновЪеноЉ, по ко зна коЉи пут, новозаветноЉ повести о троструком кушаЬу ’риста од стране давнашЬега  ушача, опет у пустиЬи, кушаЬу хлебом, влашЮу и лажним чудом.

≈вропа Ље, колико разумем, много дубЪа и шира стварност него што Ље то политички савез државâ познат под именом ≈вропска униЉа. ≈вропа Ље заснована на синтези античког, грчко-римског наслеРа и Људео-
-хришЮанског духа. √еографски, то Ље полуострво од јтлантика до ”рала, а духовно и цивилизациЉски Ц то Ље непрегледни простор од јтлантика на западу до ѕацифика на истоку.

ќткако знамо за себе и откако смо се поЉавили на сцени историЉских народа, ми —рби припадамо ≈вропи схваЮеноЉ као континент и као дом Љедне културе и цивилизациЉе. ƒржавном савезу званом ≈вропска униЉа можемо, а не морамо припадати. ѕрипадали ми Ьему или не, на одреРено време или све дотле докле он буде постоЉао, наш европски идентитет остаЉе и нико нам га не може одузети. “ачниЉе, нико осим нас самих.

  1. —авремена –усиЉа у домен високе (гео)политике уводи нове поЉмове, Ьени наЉвиши званичници говоре о „партнерству цивилизациЉа“ као ЉединоЉ реалноЉ могуЮности суживота на светском нивоу. –еч Ље о основама равноправним, без наметаЬа вредности, посебно не система вредности коЉи се у модерном добу именуЉе као „демократиЉа“, а чиЉе ширеЬе у пракси подразумева хаос, ратове и насиЪе. ќвом ставу Юе се поклаЬати пажЬа, а значаЉно за нас Ље питаЬе: где би се у успоставЪаЬу партнерства цивилизациЉа нашла —рбиЉа, шта би био Ьен аутентични цивилизациЉски круг?

Ќема сумЬе да Ље идеЉа о „партнерству цивилизациЉâ” неупоредиво човечниЉа, племенитиЉа и перспективниЉа од ’антингтонове идеЉе о неизбежном „сукобу цивилизациЉâ”. —рбиЉа и српски народ у целини несумЬиво припадаЉу хришЮанскоЉ цивилизациЉи, Љош прецизниЉе Ц припадаЉу, заЉедно са √рчком, –усиЉом и другим земЪама, свету православне или источнохришЮанске цивилизациЉе. «а неке кругове, оне коЉе у веЮоЉ или маЬоЉ мери представЪа и изражава споменути ’антингтон, то представЪа Ьен главни недостатак и геополитички проблем. ћноги стереотипи и многе антисрпске позициЉе у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаЮа када те одреРени моЮни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред ≈вропе.

ЌадаЉмо се да Юе ово Ц „евроатлантско” Ц виРеЬе бити кориговано и замеЬено чисто европским виРеЬем кохезивне сарадЬе дваЉу „плуЮних крила” ≈вропе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.

  1. ƒанас се Љавно говори, не без извесне интонациЉе прекора —рпскоЉ ÷ркви, да Ље време да она поново позове —рбе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуациЉу када се снага Љедног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Ўта све „марш“ може да значи и према коЉем циЪу може бити усмерен, посебно Ље питаЬе, но мислите ли да ÷рква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и Љединства да, у некаквоЉ неочекиваноЉ ситуациЉи, тако иступи?

ћислим да реторика о „духовном устанку” и „духовном маршу” на челу са црквеном ЉерархиЉом представЪа анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопиЉско-теократске подсвести. ÷рква, самим тим што Ље ÷рква, увек ходи кроз историЉу као Ќарод ЅожЉи на путу ка ÷арству ЅожЉем, ка свету без греха, мржЬе и зла, ка истинскоЉ „цивилизациЉи Ъубави”. “о Ље „духовни марш” коЉи траЉе две хиЪаде година и траЉаЮе до краЉа историЉе. »сто тако, у односу на пали свет, свет коЉи у злу лежи, ÷рква Ље од дана –оРеЬа ’ристовог, коЉе управо ових дана прославЪамо, на челу „духовног устанка” против зла, смрти и Равола, а за живот, мир и Ъубав, за спасеЬе човека и обновЪеЬе света.

ѕолитичка интерпретациЉа ових поЉмова ниЉе ни реална ни умесна. ѕолитичко воРство ÷рква Ље узимала на себе само изузетно, у временима када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашЬи иноверни властодршци, као што Ље био случаЉ у ќтоманскоЉ ÷аревини, са ѕатриЉархом као етнархом („милетбашом”), сходно исламским законима. “о, меРутим, не значи пасивност православних хришЮана и Ьихових духовних пастира пред изазовима и искушеЬима историЉских процеса, а поготову не значи Ьихово повлачеЬе из „света” у „пустиЬу”, Ьихов егзодус из историЉе. Ќапротив! ’ришЮанство Ље траЉна „невидЪива борба”, али не против „тела и крви” него против „духова таме поднебеске”, и то понаЉпре у нама самима и меРу нама самима.

  1. ѕредлаже се сазиваЬе ванредног сабора —ѕ÷. ƒа ли се у ÷ркви размишЪа о тоЉ могуЮности? ¬еруЉете ли да Ље поновЪив онаЉ тренутак када Ље безмало милион Ъуди, „емитуЉуЮи“ енергиЉу чиЉа снага не само овде, веЮ и у свету готово да ниЉе виРена, испратило преминулог патриЉарха ѕавла?  оЉим би поводом нека слична снага могла да се сабере?

 ао ÷рква, сви смо ми стални и редовни —абор. Ўто се тиче милионског окупЪаЬа, попут онога при испраЮаЉу блаженопочившег патриЉарха, то Ље вазда благодатни догаРаЉ, харизматични феномен, дар неба. “о се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Ћично веруЉем да би неки судбоносни обрт у вези са  осовом и ћетохиЉом могао поново пробудити такву „искру у камену”. ƒаЉ Ѕоже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!

  1. ”печатЪиво Ље било ¬аше Љавно обраЮаЬе поводом „даваЬа опште евроатлантске опроштаЉнице ’рватскоЉ“, када сте подсетили да поред хашке правде коЉа „ниЉе Љедина постоЉи и историЉска правда на суду моралне свести и савести човечанства...“ ∆ивимо, чини се, време и искуство када Ље и наЉблагородниЉима и наЉмаЬе злобивим и преким природама тешко да у срцу гаЉе наду у моралну савест човечанства. » то стаЬе света ниЉе лако обЉаснити?

ЌиЉе лако, али хришЮански Ље надати се и кад изгледа да наде нема. јли наде ипак има! »ма Ље захваЪуЉуЮи гласу савести многих Ъуди свуда у свету.

  1. ƒа ли Ље разумЪиво да поЉедини црквени достоЉанственици у Љавности наступаЉу са ставовима опречним мишЪеЬу своЉе ÷ркве? „Quo vadis, оче ЋаврентиЉе“, насловили сте своЉе обраЮаЬе изазвано управо Љедним таквим поводом. “о „ уда идеш...“ може се поставити и неким другим, у медиЉима често апострофираним поЉединцима из ÷ркве. »ма примера да се српски свештеник гласно залаже например за –≈ ќћ, има чак и свештеника коЉи Љавно говоре како су јлбанци с правом гневни, Љер су их —рби наводно предуго злоставЪали, а „огроман броЉ Ўиптара убили“!

“екст Quo vadis, Laurentie? био Ље реакциЉа на незлобиву наивност Љеднога мога стариЉега сабрата коЉу не треба строго судити. —вештенике адвокате –≈ ќћ-а и апологете арнаутских зулумЮара не познаЉем, али ако их има, Ц а веруЉем да их ¬и нисте измислили, Ц требало би да се макар постиде своЉих речи.

  1. ќпречна су мишЪеЬа и о деловаЬу и „мисиЉи“ црквених аналитичара коЉи веЮ готово децениЉу и по биваЉу од медиЉа и наЉширег аудиториЉума помно слушани и уважавани. „итате ли ¬и и слушате ли оно што они говоре и пишу? ƒа ли Ље Ьихово деловаЬе корисно за Љавни живот, за сналажеЬе Ъуди у савременом компликованом свету?

„есто сам се освртао на неславну улогу и сумЬиву репутациЉу самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у —рбиЉи, па не бих да се понавЪам. ќни самоуверено пишу о стварима коЉе мало или нимало познаЉу, без жеЪе да упознаЉу стварност црквеног живота и без менталних предиспозициЉа за истинско уживЪаваЬе у саборно биЮе ÷ркве, без аутентичне црквености, у неким случаЉевима и без вере, наЉчешЮе уз неприкривену одбоЉност према —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви. „асни изузеци су више него ретки.

¬ише него самоЉ ÷ркви, они наносе штету Љавном мЬеЬу и медиЉском простору. »стини за воЪу, медиЉи их углавном баш такве и желе. ƒа ли Ље та жеЪа спонтана или задата, остаЉе нам да нагаРамо и погаРамо. „иЬеница Ље, у сваком случаЉу, да се медиЉи нису грабили за оцене и коментаре покоЉнога проте ЅиговиЮа и да се данас не грабе за анализе професора ƒарка “анасковиЮа и других истинских зналаца. «ато и ниЉе чудо што се надобудни „аналитичари”, по правилу анонимуси у своЉим стручним областима, поставЪаЉу као своЉеобразна секуларна инквизициЉа коЉа „пресуРуЉе”, и то у последЬоЉ инстанци, епископима, ѕатриЉарху, —иноду, —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви у целини и без остатка... ќ tempora, o mores!

  1. —аопштеЬе поводом пресуда хрватским генералима —вети AрхиЉереЉски —инод завршава апелом „на све искрене хришЮане у ≈вропи и свету ...коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на »стоку и на «ападу, да овом небивалом лицемерЉу даЉу оцену какву заслужуЉе“.  ада Ље реч о поменутим елитама, без сумЬе има путева, начина, па и веруЉемо личних приЉатеЪстава и веза коЉе се могу п(р)озвати. Ўта Ље и да ли Ље нешто уопште конкретно ураРено? ОутаЬе о судбини —рба ипак Ље запаЬуЉуЮе. ѕостоЉи ли данас у свету мислилац коЉи Юе попут јндре ћалроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико децениЉа, —рбима довикнути: „Ќеко вам Ље подметнуо“?

» ми епископи, као и Љедан броЉ родоЪубивих интелектуалаца, учестало се обраЮамо приЉатеЪима правде и истине широм света. »ма храбрих и часних Ъуди коЉи нам данас довикуЉу исто што нам Ље ћалро у своЉе време довикнуо. ЌавешЮу као пример само Љедно име: ѕетер ’андке. ј ’андке ниЉе ни Љедан ни сâм.

ƒанашЬа званична —рбиЉа се осмелила да некима од наших приЉатеЪа, коЉи су пре тога и мимо тога приЉатеЪи правде и истине, Љавно изрази захвалност и ода признаЬе. “о Ље мали знак буРеЬа националног поноса и смопоштоваЬа, али знак коЉи улива наду и охрабруЉе. —а своЉе стране Ц дозволите да поменем Љош Љедно часно име Ц не могу да изустим Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (’вала, бискупе ’омаЉере! ’вала, брате £озефе!)

  1. «начаЉ обележаваЬа годишЬице ћиланског едикта у Ќишу, због познатих контроверзи, остао Ље у сенци. “раЉу познате, а раРаЉу се и нове недоумице. јко Ље, на пример, како се говори, „извесно да папа неЮе доЮи и да Юе га у Ќишу заменити кардинал —одано“, не малу збуЬеност побуРуЉе изЉава руског митрополита »лариона да Ље „више пута чуо да братска —ѕ÷ спрема прославу у Ќишу, али да не може да каже да ли Юе руски патриЉах доЮи будуЮи да му званични позив на ту свечаност ниЉе стигао“?

ћилански едикт (313 Ц 2013) биЮе, ако Ѕог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Ќема контроверзи, нема недоумицâ. ЅиЮе позвани православни патриЉарси и остали поглавари ѕравославних ÷ркава, као и високе делегациЉе других хришЮанских ÷ркава.

ѕапа римски ниЉе позван нити Ље изразио жеЪу да доРе. ќн Ље озбиЪна и достоЉанствена личност, што не бих рекао за сваког од Ьегових претходника, и не треба Ьегово име и зваЬе неозбиЪно повлачити по српским медиЉима Ц ваЪда га довоЪно спомиЬу хрватски медиЉи. ј не треба ни списку бесмислених српских подела и сваРа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне коЉи су за долазак папе у —рбиЉу и на оне коЉи су против тога доласка. £едноставно, папа не долази, а ко Юе предводити делегациЉу –имокатоличке ÷ркве Ц не одреРуЉемо ми.

  1. Ќаредна, 2013. година, биЮе година обележаваЬа Љош Љедног значаЉног ЉубилеЉа Ц 200-годишЬице Мегошевог роРеЬа. »з перспективе ововременог духовног дискурса готово да ниЉе могуЮе поЉмити ту невероватну целовитост, таЉ интегрални и Љасни увид са коЉим Ље владика, државник и песник (свеЉедно коЉим редом) тумачио и промишЪао живот и прилике. –азмишЪаЉуЮи данас о овоЉ грандиозноЉ фигури српске историЉе, можемо ли из сложеног Мегошевог дела издвоЉити Љедну поруку или завештаЬе коЉе „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешаваЬу мука новог времена?

—ве Мегошеве поруке и завештаЬа актуелниЉа су за нас —рбе данас него што су била у Ьегово време.

  1. »деЉа месиЉанизма и спасеЬа своЉствена Ље вери, но наступаЬе Љедног савременог месиЉанизма, оног Ц америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одреРуЉе савремени свет. –уски теоретичар ј. —екацки о томе дословно каже:„«а свет Ље изазов америчког месиЉанизма много актуелниЉи од глобалног отопЪаваЬа (мислим и за саме јмериканце), а да ли Юе се за Ьега наЮи одговор и какав Ц Ља не знам. Ўта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?

Ќема ћесиЉе осим Ћичности »суса Ѕогочовека и нема месиЉанизма ван ћесиЉине (’ристове) ÷ркве. —ваки ванцрквени или нехришЮански месиЉанизам, па ма био и амерички, сурогат Ље месиЉанизма. “ачниЉе, сваки месиЉанизам без ћесиЉе Љесте лажни месиЉанизам. ”згред буди речено, поучна Ље историЉска судбина негдашЬег совЉетског месиЉанизма, па и неких раниЉих, псеудохришЮанских месиЉанизама.

  1. „ аталог изопачености“ коЉима робуЉе такозвана меРународна заЉедница све Ље дебЪи, а наводна модерност, слобода и прогрес коЉима се човечанство преваспитава све ЉасниЉе се ругаЉу изворном смислу ових идеЉа. –ечито о томе можда говори и запажаЬе поменутог теоретичара (—екацки):јко би анРео, коЉи дочекуЉе у раЉу, ономе коЉи тамо доспе пружио карту и оцртаваЉуЮи оловком териториЉу рекао: 'ќво Ље лично твоЉа парцела раЉа, уреди Ље и живи', јмериканац би се наЉмаЬе зачудио, примио би то као заслужено. ЌиЉе ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловЪен“ стварни Љаз савремених паралелних и не баш диЉалошки расположених цивилизациЉа?

£есте, нажалост. јли не би Ц такоРе нажалост Ц само јмериканац обелоданио своЉу шиЮарЯиЉску, ситносопственичку, грабЪиву и себичну душицу. “о би учинили и многи ≈вропЪани, а меРу Ьима и многи, многи —рби, чак и неки меРу нама коЉи себе виде као бранитеЪе чистог и непатвореног ѕравославЪа. Ќаша вера Ље чиста и непорочна, али ми често нисмо Ьени достоЉни и доследни носиоци. ¬аЪа узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоЉи раЉ него пакао онде где постоЉи моЉе и твоЉе. –аЉ се налази само тамо где моЉе значи твоЉе или наше, где Ља нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у £едноме  оЉи Ље —вета “роЉица.

ќва тема Ље велика и дивна, па Ље боЪе оставити Ље за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери моЉих скромних могуЮности.

  1. ѕред нама Ље ЅожиЮ, празник велике радости, обнове, раРаЬа и Ъубави Ц у духовном и световном смислу. Ўта би на путу празничне Љединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нациЉу коЉоЉ се веЮ заморно дуго обЉашЬава како „реалистички“ мора да се суочи са стварношЮу наводно заслужених казни, губитака, следуЉуЮег ЉоЉ трпЪеЬа насиЪа и лицемерЉа света моЮи?

—ве нам говори божиЮни поздрав: ћир ЅожЉи Ц ’ристос се роди! —ве нам говори име дато чудесном ƒетету по –оРеЬу: »сус значи —паситеЪ, односно Ѕог Ље —паситеЪ. —ве нам говори Мегово друго име: ≈мануил значи — нама Ље Ѕог! —ве нам говори божиЮна химна небеских анРела: „—лава на висини Ѕогу и на земЪи мир, меРу Ъудима добра воЪа!”

  1. Ѕез миреЬа и праштаЬа, уз (само)преиспитиваЬе и племенита дела, нема ни правог ЅожиЮа. јко можемо реЮи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло реЮи Ц коме би, идуЮи у сусрет овом ЅожиЮу, —рби као народ и колективитет требало да праштаЉу, око чега да се (само)преиспитаЉу, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?

—рби треба да опросте свима, чак и своЉим неприЉатеЪима и крвницима, да преиспитаЉу своЉа дела и да буду племенити и великодушни према свима. ƒа ли Юе тако други поступити према нама —рбима, оставимо Ьима самима Ц ЬиховоЉ савести, вери и моралу.

Ќаш пут треба да буде пут Ѕогочовека. “о нам не поручуЉе само теолог или свештеник. “о нам поручуЉе наш велики песник. Ѕлаго нама докле год имамо песнике коЉи богословствуЉу!

ћир ЅожЉи Ц ’ристос се роди!

»нформативна служба ≈пархиЉе бачке

03 / 01 / 2013

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0