Srpska

Ќа ивици бездана

— великим напором отварам очи и покушавам да се сетим: шта Ље било Ључе? ” сеЮаЬу су ми се сачувала нека туРа лица, одломци реченица, моЉи поступци коЉих би боЪе било да се не сеЮам...

ћоЉ живот се у последЬих пола године факултета претворио у прави пакао. ∆елео сам да заборавим на све, да вином залиЉем своЉ неиздрживи бол због изгубЪене Ъубави, али се рана у грудима толико повеЮавала, а тама у мени Ље постаЉала све страшниЉа. » нисам знао како да пронаРем пут назад у моЉ свет, где Ље тако приЉатно и топло, где таласи шапуЮу код пристаништа, а на небу весело круже чиопе.

” моЉу главу као да Ље било наливено растопЪено олово, а руке и ноге као да су ми биле напуЬене ватом, тако да нисам био у стаЬу да се померим или да устанем.

“ада не просто да сам погледао у провалиЉу, веЮ сам се нашао на самом Ьеном дну, свим биЮем осетивши смрад погибеЪи. “ама Ље била жива и опипЪива, обавила ме Ље своЉим лепЪивим пипцима, парализовала ми Ље воЪу и ум, извукла Ље из мене све снаге. „ежЬиво сам гледао нагоре, где Ље тиЬала слаба спасоносна светлост. Ѕило ми Ље Љасно да сам не могу да се извучем из ове Љаме, да не могу да савладам окомите оштре избочине, да се никад неЮу вратити на своЉу сунчану поЪану.

ќд тада се не усуРуЉем да осуРуЉем оне коЉи су скренули с правог пута, коЉи су залутали, оклизнули се или пали. “о може да се деси сваком, без изузетка.

ЌесреЮа као злобна и опасна звер, вреба нас тамо где Ље не очекуЉемо; она Љедним ударцем може да уништи наш крхки унутрашЬи свет, па и цео наш живот. » не треба се уздати у сопствене снаге или очекивати спасеЬе од човека. ƒруги човек ниЉе у стаЬу да урони у твоЉ бездан како би ти помогао, зато што сам може да потоне и да се не извуче одатле. ѕреостаЉе му само да се нада чуду и оно се понекад дешава.

Ѕака ме Ље васпитала у хришЮанскоЉ вери и од малих ногу сам знао да постоЉи раЉ и пакао, да постоЉи Ѕог и Раво. Ѕио сам уверен у то да човек не умире до краЉа, да Ьегова душа после смрти живи у векове векова.

јли, моЉа вера Ље била површна, као део обичаЉа и предаЬа мог рода.

 ад сам умирао од болова у болничкоЉ постеЪи сеЮао сам се молитава коЉе ме Ље бака научила. ј касниЉе, кад ми Ље постало лакше, саЬао сам о томе да одем у таЉгу, да понесем само крст и старе кЬиге коЉе смо имали у светом углу испод икона, да саградим колибицу код чисте и бистре речице и почнем да живим у ЬоЉ као отшелник до краЉа своЉих дана.

ћеРутим, живот Ље решио другачиЉе. ”место на поЪани у таЉги обрео сам се у ковитлацу мегаполиса; уместо кристалног планинског ваздуха и прозрачне воде удисао сам прави смог и пио сам неку гадост коЉа Ље полако, али сигурно уништавала моЉ мозак и моЉу душу.

—азнао сам да земаЪска Ъубав може да донесе не само изванредну радост и среЮу, веЮ и неподношЪив бол; да реч не само да узноси и васкрсава, веЮ може и да усмрти.

—кренуо сам са свог уског пута, сурвао сам се и с болом пао на дно провалиЉе поломивши све душевне кости.

» притом сам због нечега поуздано знао да то Љош ниЉе краЉ...

— напором сам устао из своЉе постеЪе и кренуо тетураЉуЮи се.

¬еЮ сам знао да Юе моЉ пут бити врло дуг и тежак, али Ље засад требало да доРем до прве станице с чудним називом ќтрадно (–адосно).

ќваЉ пут нам Ље показао ЌиколаЉ ЌиколаЉевич, професор историЉе староруског сликарства. “о Ље био задивЪуЉуЮе скроман, добар и дубок човек. ѕотомак славног рода “ретЉакова, чинило се да зна све о сваком руском храму и о свакоЉ икони. ћеРутим, оно што Ље главно Ц откривао Ље нама, коЉе Ље ушкопила совЉетска атеистичка школа, диван свет ƒионисиЉа и –убЪова с Ьиховом четвртом димензиЉом и обрнутом перспективом, где Ље све удаЪено постаЉало близу, где су анРели просто спуштали на земЪу, а свеци лествицом лако усходили на небо.

—лушао сам га и сеЮао се прича своЉе баке о некоЉ непостоЉеЮоЉ земЪи у коЉоЉ се налазе бели храмови с Љарболима звоника, како бродови меРу златастим таласима пшенице плове некуда у тиркизна небеса. ћислио сам да су то баЉке, да таЉ свет одавно почива негде на дну, као легендарни град  итеж...

„ј ви отиРите у ќтрадно,“ Ц загонетно се осмехивао ЌиколаЉ ЌиколаЉевич.

» кренули смо.

» сад се сеЮам ове мале станице у ѕодмосковЪу. ‘ебруарска меЮава нам Ље бацала у лице прегршти снега. Ќапред Ље у краткоЉ бунди весело трчао ЌиколаЉ ЌиколаЉевич, а иза Ьега Ц двадесетак студената: уметници, оператери, режисери. ћеРу Ьима Ље било –уса, £евреЉа, “аЯика и “уркмена. —вих се дотакла жива реч и позвала их Ље тамо, на врх брда, где се налазила мала сеоска црква.

Ќе могу да кажем да Ље прво путоваЬе преокренуло моЉу свест. “ескоба, загушЪивост, непознати Љезик богослужеЬа, Ъутите баке, коЉе су све време ставЪале примедбе, - све ме Ље то нервирало и замарало. Ќапред, испред налоЬа седео Ље погрбЪени старчиЮ-свештеник ретке беле косе, са светлом Юелом. —ви су ишли код Ьега на исповест. ѕришао сам и Ља. Ќе сеЮам се о чему сам разговарао с Ьим, али сам због нечега осетио лакоЮу и радост.

ƒруги пут се мом приЉатеЪу десила несреЮа. Ќазвала га Ље жена из ѕетербурга и рекла ми Ље да Ље утврРено да Ьихов мали син има менингитис, да Ље примЪен у болницу и да никоме не дозвоЪаваЉу да уРе у болничку собу.

Ќаравно, одмах смо кренули у ќтрадно. ћоЉ друг се гураЉуЮи све лактовима пробио до старца, пао Ље пред старца на колена. ќн га Ље тешио колико Ље могао, а онда Ље устао, отишао у олтар и дуго из Ьега ниЉе излазио. „уло се како се у рецитатив литургиЉских песама уплиЮу Ьегови слабашни молитвени возгласи.

Ќеколико сати касниЉе телефонирали смо у ѕетербург и радосна жена мог приЉатеЪа Ље Љавила да Ьихов син уопште нема менингитис. “о су рекли лекари иако су свега два сата пре тога говорили супротно...

ћожда Ље чудо, а можда Љедноставно подударност.

£ош увек се с опрезом односим према различитим чудима, посебно према онима коЉа превише узнемираваЉу умове и око коЉих се диже нездрава прашина.

јли тада, тог спарног Љулског дана кад сам кренуо у ќтрадно код старца, схватао сам да ни Ља сам, ни неко други из моЉе околине, ни доктори, нису у стаЬу да ми помогну. ѕредубока Ље била провалиЉа и превише неиздржив Ље био бол... »шао сам код старца надаЉуЮи се чуду.

“о Ље била моЉа последЬа нада...

„есто желим да се вратим уназад, да наРем заборав у светлим сновима мог детиЬства, да поседим на обали моЉе чисте реке, да слушам шапат воде на спруду, али уместо тога због нечега се налазим у зачараноЉ шуми и мрачним лабиринтима свог сеЮаЬа.

 орачам овом сумрачном, тешко пролазном стазом, покушавам да брзо проРем кроз све своЉе невоЪе и несреЮе, али притом тачно знам да су све оне само увод, наЉстрашниЉе ме тек чека.

» не желим да идем даЪе...

„овек Ље вечито дете, игра се своЉим животом, а да често ниЉе свестан да му у рукама ниЉе невина звечка, веЮ смртоносна бомба. £едан погрешан корак, Љедан невешт покрет, Љедна неопрезна реч Ц и свет Юе експлодирати распавши се на ситне комадиЮе. » ако човек не погине мораЮе дуго да иде унаоколо, скупЪаЉуЮи све ове крхотине, покушаваЉуЮи да их залепи у неку целину. ƒа би живео. ƒа би дисао. ƒа би стварао и размишЪао, да се не би претворио у безвоЪну и равнодушну лутку.

ƒо ќтрадног сам ишао читаву вечност. Ѕио Ље врео летЬи дан, на небу као да Ље било окачено немилосрдно сунце и улице на мом путу су биле покривене мацама од топола. „инило ми се да сви пролазници упиру прстом показуЉуЮи моЉу унутрашЬу ругобу, да климаЉу главама, грде ме, разобличаваЉу, називаЉу наЉгорим речима. јли, било ми Ље свеЉедно. Ѕолело ме Ље тако као да ми Ље неко забо нож у срце и заборавио да га извади.

ј зар човек коЉи Ље задобио смртоносну рану размишЪа о томе како изгледа у очима других?

”шао сам у храм и не примеЮуЉуЮи никога, кренуо према месту где Ље старац обично исповедао. »сповест се веЮ завршила и морао сам дуго да молим Љедног прислужитеЪа да га позове.

Ќапокон Ље изашао.  лекао сам на колена пред Ьим и открио сам пред Ьим сву своЉу гадост, ништа не криЉуЮи. ЌиЉе ме било срамота. ћного сам се уморио носеЮи у себи прЪавштину и тежину. ќчи су ми ослепеле од црнила. Ќапустио сам своЉ топли и сунчани свет, отишао у далеку земЪу, потрошио сам своЉе драгоцене бисере на некакав буЮкуриш, приморавао сам себе да Љедем празне и суве мекиЬе, веселио сам се кад ми Ље било тескобно и лоше, а сад сам дошао код свог ќца надаЉуЮи се да Юе ме примити и опростити ми.

¬ероватно сам говорио дуго и неразумЪиво. ” извесном тренутку сам чак заборавио да Ље старац ту, поред мене. ќнда сам на своЉим леРима осетио Ьегове лаке руке, подигао сам главу и угледао сам пред собом очи небеске боЉе, пуне бесконачне Ъубави и суза.

“акве су биле очи мог сина кад ми се Љавио оданде четрдесетог дана после погибиЉе, иако су у животу то биле две потпуно црне маслине...

—тарац Ље устао, окренуо се ка олтару, гласно Ље уздахнуо: „ќче!...“ и онда Ље дуго стаЉао непокретно.

 ад се окренуо према мени био сам запаЬен колико Ље млад са своЉих 85 година. ќчи су му сиЉале, на уснама Ље играо лагани осмех. »з Ьега Ље исходио неки моЮан талас опипЪиве светлости.

“ама коЉа ме Ље толико мучила у последЬе време, повукла се кукавички подвивши реп; тежина ми Ље пала са срца. —тарац као да Ље узео и извадио нож из мог срца. Ќаравно, бол Ље остао, али Ље то био бол ка оздравЪеЬу.

«агрлио ме Ље, говорио Ље нешто да ме утеши. јли Ља, поштено говореЮи, нисам био у стаЬу да било шта схватим или чуЉем.

ћало сам се удаЪио од храма, легао сам ничице у траву, као што сам то често чинио у детиЬству и лежао сам тако скоро до саме вечери осеЮаЉуЮи како ме живоносне и светле струЉе прожимаЉу од главе до пете.

”век Юу се сеЮати тог имена: отац “ихон ѕелих...

—а руског ћарина “одиЮ

29 / 05 / 2013

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0