Srpska

ћитрополит Ќеврокопски Ќатанаил: ѕротив истине Юе се водити борба до —удЬег дана

16. новембра 2013. године, на дан кад Ље навршио 61 годину, упокоЉио се у √осподу митрополит Ќеврокопски Ќатанаил Ц изванредни архипастир, Љерарх Ѕугарске ѕравославне ÷ркве. ¬ладика Ќатанаил (у свету Ќатанаил  алаЉЯиЉев) роРен Ље 1952. године у селу  опривлен у ЅугарскоЉ. 1968. године Ље као искушеник ступио у “роЉански манастир. »стовремено Ље започео школоваЬе на —офиЉском богословском факултету коЉи Ље завршио 1975. године. «амонашен Ље 1974. године с именом Ќатанаил. »сте године Ље рукоположен за ЉероРакона, а 1975. године за Љеромонаха. ѕохаРао Ље Ѕогословски факултет светог  лимента ќхридског, а затим Ље наставио образоваЬе у јтини. ѕо завршетку образоваЬа по одлуци —ветог —инода Ље унапреРен у зваЬе архимандрита. Ѕио Ље свештеник Ѕугарске православне црквене заЉеднице светог £ована –илског у Ћондону. ѕо повратку у домовину поставЪен Ље за главног секретара —ветог —инода и рукоположен у епископски чин. 1989. године поставЪен Ље за викарног епископа —офиЉског митрополита. 1994. године изабран Ље и канонски поставЪен за митрополита Ќеврокопског. ” току последЬих година живота владику Ќатанаила Ље задесила тешка неизлечиву болест.

2009. године митрополит Ќеврокопски Ќатанаил Ље био гост —веруске прославе ƒана словенске писмености и културе у —аратову. ¬ладика Ље учествовао у саборним богослужеЬима, посетио Ље многе храмове —аратовске епархиЉе и нашао Ље времена за разговор с новинарима епархиЉских медиЉа.

Ч Ќаши читаоци не знаЉу скоро ништа о ¬ама; молимо ¬ас да кажете нешто о свом животном путу. ” каквоЉ породици сте роРени, како Ље протицало ¬аше детиЬство, шта ¬ас Ље довело у ÷ркву?

Ч –оРен сам у селу  опривлен недалеко од границе с √рчком, на сто километара од —вете горе јтон. »з генерациЉе у генерациЉу су мушкарци из нашег села зими одлазили у атонске манастире да раде. » одатле су доносили кЬиге коЉе су се тамо издавале, посебно у «ографском манастиру. «ато Ље у селу било много духовне литературе. «а време постова из манастира —вете горе код нас су долазили монаси да исповедаЉу мирЉане. Ќаравно, све Ље то било до четрдесет шесте године, односно до оног тренутка кад Ље Ѕугарска ушла у социЉалистички лагер, али вера у нашем селу ниЉе била уништена ни у тешка времена.

ћоЉа бака, Ѕог да ЉоЉ душу прости, била Ље дубоко веруЉуЮа жена. ƒок Ље она била жива ништа у нашоЉ куЮи се ниЉе чинило без молитве. —ва моЉа родбина Ље на празнике одлазила у храм. Ќаравно, многи су се тада плашили, зато што Ље држава тежила ка томе да одвоЉи ÷ркву од државе и народ од ÷ркве. јли, √оспод Ље помагао, Мегова благодат Ље деловала у нашем животу.

” нашем селу Ље служио веома добар свештеник. ќн се бринуо за Ъуде, за спасеЬе Ьихових душа, без обзира на све препреке коЉе су му неки подметали. „ак и то што Ље увек носио расу могло се сматрати за изазов. “о Ље био поучан пример за многе.

 ад Ље умирала моЉа бака оваЉ свештеник Ље дошао у нашу куЮу како би Ље исповедио и причестио. —вештени страх с коЉим се односио према свом служеЬу запамтио сам за цео живот. ≈питрахиЪ, крст и £еванРеЪе били су умотани у тканину. ѕре него што Ље одвио ову тканину опрао Ље руке, прекрстио се, целивао Ље тканину и тек Љу Ље онда одмотао. » однос Ъуди Ље био толико пун свештеног страха да воду коЉом Ље свештеник опрао руке нису проливали на земЪу, веЮ су Ље изливали у ватру, на угаЪ, да Ље нико не би газио. ≈то, у таквоЉ атмосфери сам одрастао, без обзира на комунистичка времена.

Ч  ако сте одлучили да се замонашите?

Ч –одитеЪи ми никад нису бранили да идем у храм. јли кад сам имао петнаест година одлучио сам да постанем монах и уплашио сам се да ми родитеЪи то неЮе дозволити, па сам зато побегао од куЮе. »гуман √ригориЉе (касниЉе Ље постао епископ и служио Ље у подворЉу Ѕугарске ÷ркве у ћоскви) ме Ље у “роЉанском манастиру упитао: Ђƒа ли твоЉи родитеЪи знаЉу где се налазиш?ї ќдговорио сам: Ђ«наЉу.ї »гуман Ље одговорио: ЂѕровериЮемо да ли знаЉу.  ажи адресу и ЉавиЮу им да си овде.ї Ќаписао Ље писмо моЉим родитеЪима и отац Ље дошао по мене у манастир. «амолио сам оца да каже игуману да су он и маЉка знали да сам отишао у манастир, али Ље он одговорио: Ђ«ашто си дошао у манастир? ƒа учиш да лажеш?ї ќтац Ље био страшно Ъут, викао Ље на мене, а онда се мало смирио и отишао Ље код игумана. »гуман, епископ √ригориЉе, био Ље духован и мудар човек, па Ље рекао мом оцу: Ђ—аветуЉем ¬ам да га оставите овде. јко Ље жеЪа да постане монах заиста од Ѕога, постаЮе монах, шта год ¬и да урадите. јко ниЉе од Ѕога, ми га неЮемо на силу замонашити, он Юе свеЉедно отиЮи и вратиЮе ¬ам се. » после тога Юете имати Љош веЮу родитеЪску власт над Ьим.ї ќтац Ље као веруЉуЮи човек послушао игумана и написао Ље изЉаву да нема ништа против мог боравка у манастиру. £ер, био сам малолетан и ниЉе се смело дозволити да манастир због мене има проблема с милициЉом.

 асниЉе сам захваЪуЉуЮи епископу √ригориЉу имао могуЮности да посетим “роЉице-—ергиЉеву Ћавру и ѕочаЉевску Ћавру. » моЉа жеЪа за монаштвом се Љош више поЉачала. ¬ратио сам се у Ѕугарску и морао сам да служим воЉску, то Ље тада било обавезно за све, чак и за оне коЉи су веЮ били монаси или свештеници. ћорао сам да прекинем своЉе школоваЬе у богословскоЉ средЬоЉ школи и послушаЬе у манастиру и отишао сам у воЉску.  ад сам одслужио воЉску одмах сам замонашен у “роЉанском манастиру. “о Ље било 3. марта 1974. године. ѕосле средЬе богословске школе годину дана сам похаРао Ѕогословски факултет у —офиЉи. » добио сам среЮну могуЮност. Ѕугарску Ље тада посетио архиепископ јтински и целе √рчке —ерафим и на седници нашег —ветог —инода коЉа се одржавала у присуству јтинског архиепископа донета Ље одлука да се издвоЉе две стипендиЉе за оне коЉи се буду школовали у √рчкоЉ. —адашЬи ¬арненски и ¬еликопреславски митрополит  ирил и Ља смо по благославу патриЉарха Ѕугарског ћаксима отпутовали на школоваЬе у √рчку. ѕосле тога сам отишао на јтон и скоро две године сам провео у «ографском манастиру.

Ч Ўта су за ¬ас значиле ове две године?

Ч «а мене Ље то време било ЅожЉи благослов. »мао сам могуЮност да уроним у благодатну атмосферу непрекидне традициЉе монашког подвижништва коЉа се вековима преноси из нараштаЉа у нараштаЉ; да доРем у додир с великим светиЬама свете православне вере Ц чудотворним иконама, светим моштима ЅожЉих угодника. ќгроман значаЉ Ље за мене имало општеЬе са савременим подвижницима побожности. »мао сам прилике да разговарам с таквим игуманима светогорских обитеЪи као што су архимандрит √аврило ƒионисиЉски, Ѕог да му душу прости, архимандрит £ефрем ‘илотеЉски, коЉи сад живи у јмерици и основао Ље тамо неколико манастира, архимандрит √еоргиЉе √ригориЉатски и други. Михови савети и поуке су ми увек помагали. Ќе могу да заборавим подршку архимандрита £ефимиЉа, игумана «ографске свете обитеЪи, истинског подвижника побожности, коЉем се ћаЉка ЅожиЉа неколико пута ЉавЪала у тренуцима тешким за Ьега и за свету обитеЪ, како би га охрабрила. ј он Ље, са своЉе стране, подржавао и поучавао братиЉу. ќгромну духовну корист имао сам од сусрета с тако искусним духовницима-исповедницима, коЉи се подвизаваЉу у скитовима и келиЉама —вете горе, као што су архимандрит —пиридон  сенос из Ќовог скита, Љеромонах јнтим из скита —вете јне, Љеромонах £ефрем  атункиЉски, старац √ерасим, велики протопсалт ¬асеЪенске ѕатриЉаршиЉе, монах ѕаЉсиЉе, велики старац последЬих времена, као и старац £осиф ¬атопедски коЉи се недавно упокоЉио. —вета гора Юе увек остати посебно место за све православне Ц народе и поЉединце.

††††

Ч  о су били ¬аши учитеЪи и наставници у ÷ркви? ” –усиЉи се говори о томе да ÷рква оскудева у опитним духовницима, да Ље у многоме изгубила наследност; да ли се то односи и на Ѕугарску ÷ркву?

Ч ” наследности се оскудева свуда, а код нас у ЅугарскоЉ Ље скоро нема Ц оне наследности коЉа Ље некада постоЉала. ’вала Ѕогу, имао сам прилике да у “роЉанском манастиру у коЉи сам дошао као искушеник 1968. године, видим истинске подвижнике. ѕодвижници оних година нису увек били добро познати, али су Ъуди коЉи су долазили у додир с Ьима осеЮали ЅожиЉу благодат коЉом су зрачили.“о су били Ъуди као архимандрит ƒанило у “роЉанском манастиру, архимандрит ≈влогиЉе Ц благодатни старац с даром прозорЪивости у –илском манастиру, схимонах —ерафим Ц коЉи Ље постриг примио у «ографу, он се касниЉе вратио и живео Ље на —ветоЉ гори у истом манастиру, отац ћетодиЉе Ц старац с великим духовним искуством, архимандрит —ерафим јлексиЉев, отац ћихаил јпостолов Ц свештеник из града –иле, он Ље био прогаЬан, био Ље у затвору, али Ље уз помоЮ ЅожиЉу ослобоРен; отац Ћазар из села –адуил, отац £ован  ирилов из ћалко Ѕелово Ц прозорЪив човек; монахиЬа  асиЉана из ¬рачешког манастира... “о су били Ъуди дивне духовности. ∆ао ми Ље што су се промене у нашем друштву касно десиле. ƒа су се догодиле десет година раниЉе Ц сачувала би се наследност. » можда не би било оног раскола коЉи су државни чиновници изазвали 1992. године. 1

Ч Ўта се може реЮи о будуЮности православног монаштва у савременом свету? ѕо чему се и колико монаштво данашЬице разликуЉе од монаштва из прошлих векова? ƒа ли се овде може говорити од проблемима, о неким болним деформациЉама?

Ч »ма разлика, али се по своЉоЉ суштини данашЬе монаштво и монаштво из раниЉих векова не могу разликовати.  ако су говорили свети оци, у стара времена Ље примера врлинског живота било више, а саблазни Ље било маЬе. ѕо речима аве ѕамва они коЉи буду живели у последЬа времена биЮе изнад нас зато што пред очима више неЮе имати примере коЉе смо ми имали, али Юе притом сведочити и о вери и о делотворности монаштва. ћа како тешко било, увек Юе бити светилника монаштва коЉи Юе, по речима светих отаца, светлети свету. —уштина монаштва ниЉе у споЪашЬем изгледу, веЮ у заветима коЉи се даЉу на постригу. Ѕог увек помаже онима коЉи траже спасеЬе, коЉи желе да буду поштени према своЉоЉ савести и да испуЬаваЉу обеЮаЬа коЉа су дали √осподу.

Ўто се тиче неправилности Ц код многих се поЉавЪуЉе жеЪа да руководе, да буду старци, иако им Ље самима Љош увек потребно руководство. ” некадашЬа времена Ље главна црта по коЉоЉ су се разликовали Ъуди коЉи живе у манстиру било смиреЬе. ћеРутим, пошто живимо у време кад су Ъуди далеки од вере, кад се човеку сугерише да Ље управо он центар свега, кад се култивише гордост, свако хоЮе да буде први... “о ниЉе само у ÷ркви, то Ље нека општа особина, знак савремености. “реба да се трудимо да се очистимо од световног, од светског. “о Ље тешко, али ниЉе немогуЮе. «а онога ко не жели да уложи напор у очишЮеЬе свог срца, гордост постаЉе главно своЉство карактера. ћеРутим, то ниЉе право монаштво.

Ч  ако сте постали архиЉереЉ и како Ље то порменило ¬аш живот Ц споЪашЬи и унутрашЬи, духовни?  ако споЉити административне функциЉе архиЉереЉа, потребу за бавЪеЬем привредном делатношЮу, финансиЉама итд. Ц с духовним трудом?

Ч ѕо ЅожиЉоЉ милости, одлуком —ветог —инода од 25. марта 1989. године постао сам архиЉереЉ. √лавна промена у животу Љесте веома велика одговорност. ћорао сам да се бринем о ономе што ме се раниЉе ниЉе тицало, а пре свега Ц о Љединству епархиЉе, о Ьеном Љединству с ÷рквом и с православним светом.

 рст архиЉереЉа Ље тежак, али Ѕог помаже. јдминистративна делатност Ље споЪашЬа страна црквеног служеЬа. ќна се може доживЪавати као нешто туРе, али Ље неопходна.  ад има добре сараднике Ц архиЉереЉу остаЉе минимум проблема коЉима мора да се бави као администратор и много више пажЬе може да посвети самом пастирском труду. ћеРутим, однос према споЪним административним обавезама Ље Љош и питаЬе духовности. ћолитва помаже човеку да подноси тешкоЮе споЪне делатности. ћолитва и општеЬе с правим свештеницима Ц са свештеницима по призваЬу, а не због потребе да се прехране.

Ќаравно, потребна Ље дисциплина. ”право дисциплина помаже да се сачуваЉу канони ÷ркве, а без Ьиховог чуваЬа изгубила би смисао сва наша административна делатност. јко нема дисциплине укореЬене у традициЉи, архиЉереЉ мора да се бави администрираЬем како би приморао друге да поштуЉу каноне ÷ркве. ќнаЉ ко не поштуЉе канон треба да напусти ÷ркву како не би постао саблазан за оне коЉи Љош нису очврсли у вери.

Ч „име и како данас живи Ѕугарска ѕравославна ÷рква?  ако се може окарактерисати Ьено стаЬе и шта Ље наЉтеже у Ьеном животу?  ако се граде Ьени односи с државом?

Ч “ешкоЮа има, али Ц хвала Ѕогу. —ила се ћоЉа у немоЮи остваруЉе, - говорио Ље √оспод апостолу ѕавлу (2  ор. 12, 9). ћного времена и снаге Ље потребно за превладаваЬе последица раскола коЉи су политичари покренули 1992. године, наравно, уз помоЮ клирика коЉи су заборавили на своЉу мисиЉу и одговорност пред Ѕогом, —ветом ÷рквом и ЅожиЉим народом. ѕрекинута традициЉа, нарушена дисциплина, организационе тешкоЮе, финансиЉски проблеми Ц све то омета духовно-просветну делатност. ј бугарски народ много очекуЉе од своЉе духовне ћаЉке Ц —вете ÷ркве. ѕо мом скромном мишЪеЬу, наЉвеЮи проблем за све нас, независно од места на коЉем живимо Ц Љесте недостатак искрености, братске хришЮанске Ъубави, такве Ъубави коЉа би била праЮена делима и коЉа би уливала повереЬе, како меРу клирицима, тако и меРу верницима. јли, поред свих ових негативних поЉава ЅожиЉа благодат делуЉе и виде се добри резултати. √раде се нови храмови и манастири, организуЉу се школе веронауке. ѕравославни хришЮани се уЉедиЬуЉу око своЉих духовних наставника. ќсеЮа се духовна обнова, тежЬа ка проналажеЬу изгубЪеног, ка спасаваЬу душе.

Ўто се тиче односа с владом, они се оцеЬуЉу различито. “о зависи од конкретних Ъуди, од Ъуди коЉи су данас на власти. Ќеки од Ьих су неприЉатеЪски настроЉени према ÷ркви Ц као и они коЉи су своЉевремено инспирисали раскол у ЅугарскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви, коЉи су истерали Мегову —ветост Ѕугарског патриЉарха ћаксима, одстранили од послова високопреосвеЮене митрополите и —вети —инод дозволивши себи чак да именуЉу —инод у новом саставу. ќви Ъуди ометаЉу просветитеЪску и духовно-спасоносну мисиЉу ÷ркве. ћеРутим, на власти има и других Ъуди, оних коЉи имаЉу веру. ќни виде улогу ѕравославне ÷ркве у васпитаЬу и оплемеЬиваЬу личности, у формираЬу високог друштвеног морала. ќни ЉоЉ пружаЉу помоЮ сразмерно са своЉим могуЮностима. Ќаравно, наЉбоЪи облик односа измеРу световне и духовне власти Љесте симфониЉа и сарадЬа. £ер, и ÷рква и држава раде с истим народом и требало би да помажу Љедна другоЉ.

Ч ƒа ли се данас може говорити о солидарности православних народа, о Љединственом православном свету?

Ч £единство нам Ље заповедио сам —паситеЪ. ќн Ље рекао: ...где су двоЉе или троЉе сабрани у име ћоЉе, тамо сам £а меРу Ьима (ћт. 18, 20). јко се поделимо сами Юемо сведочити о томе да нема ’риста меРу нама. ј ако √а нема меРу нама, каква смо ми ÷рква!

”право зато су саборно осуРени Љереси, расколи, све оно што разЉедиЬуЉе православне хришЮане. ѕравославци из целог света треба да буду Љединствени, неподеЪени. ѕрвосвештеничка молитва Ќека сви буду Љедно, као “и, ќче, у ћени и £а у “еби, тако нека и они буду Љедно у Ќама (£н. 17, 21) говори управо о томе. ћолимо се за све православне хришЮане у целом свету. »пак, на земЪи има Љако мало православних народа коЉи би имали било какву хришЮанску компоненту у световноЉ власти. ћало Ље земаЪа у коЉима световна власт поштуЉе ÷ркву. „ак и у традиционално православним земЪама су неки представници власти под утицаЉем секти. Ќе можемо да их одбацимо, али се надамо да Юе их √оспод просветити како би схватили шта губе одваЉаЉуЮи се од ѕравославне ÷ркве. ј ми, православци, сви треба да будемо као Љедан.

Ч ƒа ли Ље нада да православни свет у извесноЉ мери може бити духовно супротставЪен осталом свету коЉи се назива постхришЮанским, да правослвни народи у свом Љединству могу да заштите хришЮанске вредности Ц утопиЉа, наивно маштаЬе или Ље такоРе стварност?

Ч »з —ветог ѕисма знамо да цео свет у злу лежи (1 £н. 5, 19). »стина Ље супротставЪена свему што Ље лажно и фалш. ѕравославни свет Ље носилац »стине  оЉа Ље —ам √оспод »сус ’ристос,  оЉи за —ебе каже: £а сам пут, и истина и живот (£н. 14, 6). Ќе треба заборавити да Ље у сва времена било Ъуди коЉи су заменили истину ЅожиЉу лажЉу (–им. 1, 25). јли православни свет треба да има на уму: онаЉ ко Ље од Ѕога слуша нас; ко ниЉе од Ѕога, не слуша нас (1 £н. 4, 6). Ќе треба да се Ъутимо, треба да радимо своЉ посао, да сведочимо о »стини. ѕостхришЮански свет нема ништа заЉедничко са хришЮанским светом и зато Юе Ьегова борба против »стине и истинских верника траЉати до Меговог доласка, до —уда над живима и мртвима.

”верен сам у то да су православни народи у свом Љединству способни да одбране хришЮанске вредности зато што управо оне, ове вредности, сведоче о ЅожиЉоЉ сили.  ао и у току првих векова, кад Ље хришЮанство подвргавано прогонима и тлачеЬу, али Ље носило »стину и привлачило нове следбенике, тако и сад треба сведочити ради оних коЉи желе да живе у ЅожиЉоЉ светлости, да украшаваЉу своЉ живот непролазним хришЮанским врлинама, коЉи се надаЉу да Юе по великоЉ ЅожиЉоЉ милости стеЮи вечни живот.

Ч јли, шта православни свет може да дâ осталом свету? ƒа ли смо дужни да мисионаримо?

Ч Ќадамо се да Юемо нешто дати и радимо на томе, али схватамо да Юе ≈вропа тешко постати православна, то Ље немогуЮе. ƒух зла раздваЉа Ъуде, неки покушаваЉу да поделе чак и православне народе. ѕравославЪе Ље начин живота, а не декларациЉа. ƒок сам студирао дружио сам се с православним мисионарима коЉи су радили у јфрици. «анимало ме Ље како мисионаре тамо у јфрици. £едан од Ьих Ц сад Ље то Ќовозеландски епископ јмфилохиЉе, причао Ље следеЮе: Ђƒолазим у насеЪе, правим себи колибу на краЉу села и почиЬем да се бавим неким рукодеЪем.  од мене долазе Ъуди, узимаЉу моЉе производе у размену за намирнице. » притом виде како се односим према Ъудима, како се молим... ѕоказуЉу интересоваЬе, ступамо у контакт и Ља их упознаЉем с истинама православне вере без икаквих декларациЉа. ƒакле, ако у своЉоЉ Ђколибиї водимо побожан живот, ми обасЉавамо пут онима коЉи су далеки од нас, коЉима Ље потребна ’ристова светлост и ЅожиЉа благодат Юе сигурно сиЮи на Ьих. Ќе можемо да будемо ничиЉи спаситеЪи, Љер —паситеЪ Ље за све Љедан Ц ’ристос. ќн Ље увек поред човека, али човек треба да √а прихвати. ќн Ље човеку дао слободну воЪу и неЮе приморавати онога ко за Мега ниЉе отворио своЉе срце. ќд наше слободне воЪе зависи да ли Юемо моЮи да искористимо благодат ЅожиЉу, да ли Юемо бити православци Ц без обзира на то у коЉоЉ земЪи да живимо и ком народу да припадамо. —ваки православац Ље дужан да мисионари; треба да мисионаримо не само речима, веЮ како Ље заповедио ’ристос, речЉу и делом.

1 1992. године део бугарских православних Љерарха Ље уз помоЮ владаЉуЮе странке изЉавио да Ље патриЉарх ћаксим незаконито изабран, оптужен Ље за сарадЬу с органима државне безбедности и створен Ље алтернативни —инод. ѕравне и духовне последице овог раскола су биле врло тешке по ÷ркву и Љош увек нису превладане.

—а руског ћарина “одиЮ

ѕравославие и современность

20 / 11 / 2013

    RSS 2.0