Srpska

—вети ≈встатиЉе —рпски

Ѕлажени ≈встатиЉе би роРен у ЅудимЪанскоЉ жупи од богобоЉажЪивих родитеЪа. ∆арко волеЮи своЉе родитеЪе, он измалена развиЉаше у себи Ъубав к Ѕогу: избегавао Ље таште забаве, неговао у себи врлине, ревносно посеЮивао цркву и с уживаЬем пратио божанствено поЉаЬе и читаЬе, стараЉуЮи се да разуме смисао тога. £едном он доРе к своЉим родитеЪима и рече им: „£а силно желим да се учим; даЉте ме да учим кЬигу“.

„увши овакве речи, родитеЪи се обрадоваше, заблагодарише Ѕогу што усади тако добру жеЪу у душу Ьиховог детета, па наРоше учитеЪа да Ьиховог сина учи кЬизи. » помоЮЉу ЅожЉом он за кратко време превазиРе у учеЬу све своЉе вршЬаке. ѕосветивши се сав изучаваЬу божанствених кЬига, он нимало ниЉе мислио ни о Љелу, ни о пиЮу, ни о оделу, па Ље чак мало мислио и о родитеЪима, него Ље сву Ъубав своЉу и наду полагао на √оспода. ј када постаде пунолетан и озбиЪно размисли о своме призваЬу, он одлучи да остави родитеЪски дом и поРе путем √осподЬим као монах.«ато се упути у «етску област, у манастир светог јрхангела ћихаила, где се налазило и седиште «етске епископиЉе. “у га епископ Ќеофит постриже у монашки чин, н он стаде проводити врло строг подвижнички живот, дан и ноЮ посвеЮуЉуЮи молитви и не осврЮуЮи се натраг ка таштини света коЉу беше оставио. ќдликуЉуЮи се уздржаЬем и чистотом живота, изнураваЉуЮи себе постом и бдеЬем, он Ље непропустЪиво хитао у цркву на дневна и ноЮна богослужеЬа, строго држао келеЉно молитвено правило, a y остало време предавао се богомислиЉу и умноЉ молитви. ЌемаЉуЮи никакву сопственост, он се старао да од одреРеног му манастиром удела за храну и одело уштеди ради раздаваЬа ништима. ѕодвизаваЉуЮи се у манастирскоЉ тишини са потпуним смиреЬем, он ипак брзо постаде познат у целом том краЉу као велики подвижник коЉи подражава древне оце.

He задовоЪаваЉуЮи се монашким подвижништвом у свом манастиру, ≈встатиЉе гораше од жеЪе да посети свети град £ерусалим ради поклоЬеЬа √робу √осподЬем и осталим светиЬама. He откриваЉуЮи ником ову таЉну намеру своЉу, он са сузама моЪаше √оспода ’риста да га удостоЉи да оствари пламену жеЪу своЉу: да среЮно отпутуЉе у —вети √рад и поклони се месту где Ље ќн пролио своЉу крв за спасеЬе рода Ъудског, и где Ље учинио велика чудеса.

ћолитва угодника ЅожЉег би услишена.  ада он размишЪаше о томе где би нашао богобоЉажЪиве сапутнике, к Ьему доРоше два монаха, као од самог √оспода послани, и они му у разговору рекоше да путуЉу у £ерусалим да се поклоне √робу √осподЬем. «аблагодаривши √осподу Ѕогу и поклонивши се пречистоЉ икони МеговоЉ и икони светог јрхистратига ћихаила, он радосна и весела срца крену са ова два монаха на давно жеЪени пут. ѕомоЮу ЅожЉом он лако и благополучно стиже у £ерусалим. “у се он побожно поклони √робу √осподЬем и свима светиЬама на месту страдаЬа √осподЬих. He журеЮи, он обиРе сва света места и наслаРиваше се посматраЉуЮи их. ѕосети он и сву околину £ерусалима где живЪаху преподобни и богобоЉажЪиви мужеви Ц подвижници, учеЮи се од Ьих и усваЉаЉуЮи Ьихова правила живота и подвига.

ѕошто проведе дуго време у —ветоЉ «емЪи, он крену натраг, али не право у своЉу отаЯбину веЮ у —вету √ору јтонску, желеЮи да види тамошЬи монашки живот и да се наслади душекорисним разговорима о подвижништву и чистоти душевноЉ и телесноЉ. ƒопутовавши у —вету √ору, преподобни ≈встатиЉе се настани у српском манастиру ѕресвете Ѕогородице ’илендару. “у се он са великим усрРем предаде монашким подвизима, са смиреЬем и покорношЮу обавЪаЉуЮи сваки посао, одреРен му као послушаЬе, неизоставно посеЮуЉуЮи сва црквена богослужеЬа и предаЉуЮи се насамо ноЮноЉ молитви и богомислиЉу. “ако проведе он много година и постаде познат меРу свима атонским подвижницима. ћноги седи старци, а не само млаРи монаси, често долажаху к ≈встатиЉу, и с ЪубавЪу и духовном утехом воРаху душеспасоносне разговоре.

ѕосле неколико година таквог подвижничког живота, ≈встатиЉе би Љеднодушном одлуком сабора целе —вете √оре поставЪен за игумана манастира ’илендара. ѕоставши управитеЪем манастира, ≈встатиЉе се стаде Љош усрдниЉе подвизивати, пружаЉуЮи пример у сваком труду и врлини, учеЮи речЉу и делом. ¬одеЮи врлински живот на тако видном положаЉу, преподобни ≈встатиЉе се веома прочу и стече свеопшту Ъубав не само код атонских подвижника него и код мирЉана, и то не само код простих Ъуди него и код великаша и царева. —ви су хитали да ≈встатиЉу укажу почаст и да га обаспу даровима. јли те дарове он ниЉе примао за себе, него их Ље дарежЪивом руком раздавао беднима, удовама, сирочади, коЉи нису имали хране и крова. Ѕлагочестиви краЪеви српски, чувши за високе врлине преподобног ≈встатиЉа, прибегаваху к Ьему за савет, и Ьегову обитеЪ обасипаху изобилним даровима. Ѕлажени ≈встатиЉе ревноваше да у свему иде трагом великог —аве, оснивача ’илендарске обитеЪи.

ЌиЉе чудновато онда што при таким преимуЮствима и врлинама преподобни ≈встатиЉе би, и против своЉе воЪе, изабран и рукоположен за епископа «етске епархиЉе, са седиштем у оном манастиру светог јрхистратига ћихаила у коме он као младиЮ прими ангелски образ монашки. »скусан у духовном животу и у црквеним пословима, блажени ≈встатиЉе, поставши владика, са великим успехом обавЪаше своЉе пастирске дужности и постаде наЉистакнутиЉи епископ српски. ј када сконча архиепископ српски £оаникиЉе, благочестиви краЪ српски ћилутин сазва сабор епископа, игумана и боЪара; и сабор Љедногласно изабра на српски архиепископски престо светог —аве овог благочестивог епископа зетског ≈встатиЉа. ѕо смирености своЉоЉ епископ ≈встатиЉе покуша да се одрекне тако високог и одговорног положаЉа. јли му то не примише; и он ускоро би свечано од целокупног сабора узведен на архиепископски престо. —вети ≈встатиЉе се покори промислу ЅожЉем, и пламеном молитвом заблагодари √осподу Ѕогу на великим милостима Меговим, коЉих он сматраше себе недостоЉним.

»страЉно се трудеЮи на спасеЬу своЉе душе, свети ≈встатиЉе се пламено бриЬаше око добра поверене му —рпске цркве. јрхиепископски престо српски располагао Ље у то време великим богатствима, и свети ≈встатиЉе уложи све стараЬе на то, да ниЉедна црква не оскудева ни у чему потребном, и он штедро додеЪиваше сиромашним црквама оно што им Ље потребно.

—вети ≈встатиЉе ниЉе дуго управЪао —рпском црквом (од 1279-1286): седам година после свог ступаЬа на високи престо он се тешко разболе и виде да му се приближава краЉ. ЌалазеЮи се у предсмртноЉ болести, он ниЉе роптао него Ље с радошЮу очекивао одлазак из овог земаЪског света у небеске обитеЪи. ЌаходеЮи се тада у своЉоЉ архиепископиЉи, у ∆ичи, он се усрдно спремао и молио √оспода да му подари мирну кончину. ќко болникове постеЪе беше се сабрао сав црквени —абор српски: оближЬи епископи, игумани и монаси, и сав клир црквени. —ви плакаху, видеЮи где се приближава краЉ Ьиховом учитеЪу и архипастиру. Ќо, болник, подигавши се с постеЪе, обрати се онима што плакаху: ќставите такву жалост; узвеличаЉте √оспода са мном, и узвисимо име Мегово заЉедно (ѕсал. 33, 4).

—ви присутни обратише се од плача к молитви и песнопЉениЉу на исход душе. «атим се свети ≈встатиЉе причести —ветим “аЉнама. » после малог одмора он се обрати присутнима: ’одите, возЪубЪени, да дамо Љедан другоме последЬи целив, Љер се Ља растаЉем с вама.

ќво праштаЬе изазва много ридаЬа код духовне деце светог ≈встатиЉа. Ќапослетку, подигавши руке своЉе к небу, блажени изговори ове речи: „“и знаш краЉ свачиЉег живота, Ѕоже богова и √осподе господа, у руке “воЉе предаЉем дух моЉ!“ Ц “ако се дивно и славно престави свети ≈встатиЉе. To би године 1286, Љануара четвртог.

ƒуховна лица, коЉа се беху сабрала краЉ одра, заЉедно са мирЉанима сахранише са чешЮу тело блаженог архиепископа у ∆ичи, у храму —паситеЪа, положивши га у мермерну раку, коЉу раниЉе беше припремио себи сам свети ≈встатиЉе. ”cкopo после сахране, на гробу светог покоЉника стадоше се збивати знамеЬа и чудеса. ѕонекад су на гробу виРали где горе свеЮе; понекад пак ноЮу су се чуле код гроба неке речи, некакав разговор, као да се ту слегло много хиЪада Ъуди. £едан човек, коЉи служаше при храму —паситеЪа, боловаше од носа. ћного Ље средстава он пробао и много новаца на лечеЬе истраЮио, али помоЮи ниЉе било. »згубивши наду у земаЪска средства, болесник се пламеном молитвом обрати ка √осподу Ѕогу и ѕречистоЉ ћатери МеговоЉ у храму —паситеЪа, на сваком богослужеЬу стоЉеЮи неуморно краЉ раке преподобног ≈встатиЉа. £едне ноЮи болесник виде у сну себе где стоЉи, као што имаРаше обичаЉ и на Љави, краЉ раке преподобног ≈встатиЉа; к Ьему се Љави благолики муж у архиЉереЉском одЉеЉаЬу и упита га шта му треба. Ѕолесник исприча све по реду. “ада му дошавши муж рече: „ћене Ље √оспод послао да те исцелим; само не греши више, да не би Љош горе пострадао“. ѕри овим речима он прекрсти болника и дотаче се ране Ьегове. Ѕолник га упита:  о си ти, свети владико?“ ƒошавши одговори: „£а сам слуга ’ристов, монах, име ми Ље ≈встатиЉе, лежим на овом месту“.

Ѕолник се пробуди и препаде, па са страхом похита к тадашЬем архиепископу £акову и обавести Ьега и цео сабор о овом чудесном виРеЬу. “ада пак болник се потпуно исцели, и сви прославише √оспода и Меговог светитеЪа ≈встатиЉа.

„удеса на гробу светог ≈встатиЉа стадоше се умножавати. £едном наРоше три изванредно лепа цвета где беху израсла на мермерноЉ раки ЬеговоЉ, иако Ље она била потпуно сув камен, и на ЬоЉ ниЉе било ни земЪе нити икакве влаге. ќво чудесно знамеЬе наведе све на мисао, да Ѕог прославЪа —вога угодника и обнавЪа тело Ьегово нераспадЪивошЮу. “ада се пак Љедноме од монаха тога манастира, еклисиарху, у ноЮном виРеЬу Љави неки страшан младиЮ са пламеним мачем у рукама, и са гневом рече: „«ашто сте нехатни видеЮи таква знамеЬа? или не разумете да телу преминулог ниЉе одреРено да види труЪеЬе, веЮ треба да буде изваРено из земЪе?“

ќбавештен о свима овим чудесима, благочестиви краЪ ћилутин се посаветова са архиепископом £аковом, па нареди да се рака свечано отвори. ј кад рака би отворена, у ЬоЉ се показа нетЪено тело светитеЪево, као да Ље живо. “ада оно би са великом чешЮу подигнуто из гробне раке, положено у кивот и поставЪено у храму. » би одреРено да се празнуЉе дан светитеЪевог преставЪаЬа, четврти Љануар.

ѕосле извесног времена, због опасности од неприЉатеЪских наЉезда, мошти светог ≈встатиЉа, стараЬем архиепископа £акова, бише пренесене из ∆иче у ѕеЮ, где и почиваху под спудом у храму ѕеЮке ѕатриЉаршиЉе до 1737 г. када бише однесене на неко друго место.

–адио —ветигора

18 / 01 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0