Srpska

јлексиjе човек ЅожиЉ

††††

” време благочестивих царева јркадиЉа и ’онориЉа у –иму живЪаше висок царски достоЉанственик £евтимиЉан, врло угледан и врло богат. »мао Ље три хиЪаде слугу, коЉи су носили златне поЉасе и свилене хаЪине. ƒеце имао ниЉе, у Љер му жена беше нероткиЬа. ј беше то побожан и добар човек, врло брижЪиво држаше заповести ЅожЉе, пошЮаше сваки дан до три сата по подне, и свакодневно поставЪаше у дому свом три трпезе за сирочад, удовице, убоге, странце и болеснике. ј сам Ље обедовао у три сата по подне са страним монасима. » кад би се неког дана десило да буде маЬе убогих за трпезом коЉа се трипут давала, и стога маЬе милостиЬе учинио него обично, он би тада падао на земЪу пред Ѕогом и говорио:

Ќисам достоЉан да ходим по земЪи Ѕога мог.

—упруга се Ьегова зваше јглаида. Ѕеше то жена велике вере и пуна страха ЅожЉа, милостива и дарежЪива према ништима. ѕошто ниЉе имала деце, она се моЪаше Ѕогу говореЮи: √осподе, сети се мене, недостоЉне слушкиЬе твоЉе, и разреши нераРаЬе моЉе, да се удостоЉим назвати се маЉком детета. ƒаЉ нам сина, да бисмо муж моЉ и Ља могли имати утеху у животу нашем и потпору у старости нашоЉ!

» сети Ље се Ѕог по милости своЉоЉ, даровавши ЉоЉ пород. £ер она заче, и роди сина. ќбрадова се муж Ьен; и крстише дете, и дадоше му име јлексиЉе. ј кад јлексиЉу би шест година дадоше га у школу. » он убрзо изучи граматику и реторику и црквене кЬиге. »зучи добро и цело —вето ѕисмо. » постаде мудар младиЮ. » расмотривши таштину света, он донесе одлуку у души своЉоЉ, да се одрекне овдашЬих житеЉских блага краткотраЉних, да би наследио вечна блага. » стаде умртвЪивати тело своЉе, таЉно носеЮи на себи оштар кострет.

ј кад јлексиЉе постаде пунолетан и зрео за брак, £евтимиЉан рече жени своЉоЉ: ƒа оженимо сина нашег. јглаида се обрадова овом предлогу мужа свог, и павши му пред ноге рече: Ќека Ѕог потврди и испуни реч твоЉу, да видим јлексиЉа ожеЬена, и да видим децу Ьегову! » веселиЮе се душа моЉа, и Ља Юу онда моЮи Љош више да помажем убоге и невоЪне.

» милом сину свом јлексиЉу родитеЪи заручише девоЉку из царског рода, и венчаше их у цркви светог ЅонифациЉа. » свадба беше веома весела и свечана све до касно у ноЮ. “ада £евтимиЉан рече женику: ”Юи, синко, к невести своЉоЉ, и познаЉ супругу своЉу. - ќн уРе у ложницу и затече невесту своЉу где седи у златноЉ наслоЬачи. ќн скиде своЉ златни прстен и скупоцени поЉас, уви их у порфиру, и даде ЉоЉ говореЮи: „уваЉ ово! и Ѕог нека буде измеРу мене и тебе, док благодат Ьегова не устроЉи нешто ново у нама.

–екавши то, он Ље остави, оде у своЉу собу, скину са себе златоткане хаЪине, обуче неко старо одело, узе нешто од свог злата и драгог камеЬа, изиРе кришом по ноЮи из своЉих палата и из града, и доРе на морско пристаниште. Ќашавши ту лаРу коЉа иде за ЋаодикиЉу,[1] седе на Ьу и плати пут. » путоваше молеЮи се Ѕогу и говореЮи: Ѕоже, “и си ме сачувао од утробе маЉке моЉе, спаси ме сада од суЉетног живота овога света, и удостоЉи ме да на —уду твом стоЉим сдесна са свима онима коЉи су “и угодили!

 ад лаРа стиже у ЋаодикиЉу, свети јлексиЉе изиРе на копно, и нашавши путнике коЉи иду у ћесопотамиЉу, поРе с Ьима у месопотамски град ≈десу,[2] где се чувао нерукотворни лик √оспода нашег »суса ’риста, што га сам √оспод пре —вог добровоЪног страдаЬа посла едеском кнезу јвгару. ¬идевши таЉ лик ’ристов, блажени јлексиЉе се веома обрадова. » распродавши све драгоцености што беше од куЮе понео, он раздаде злато просЉацима, сам се обуче у просЉачке рите, уврсти се меРу просЉаке, и прошаше милостиЬу. » боравЪаше у паперти цркве —вете Ѕогородице, стално се постеЮи. £ео Ље по мало хлеба и пио по мало воде, и сваке се недеЪе причешЮивао пречистим “аЉнама ’ристовим. » ако Ље коЉу милостиЬу примао од христоЪубаца, он Љу Ље раздавао другим старим, изнемоглим просЉацима. ѕогнурене главе, он Ље умом био горе, бавеЮи се богомислиЉем. » великим уздржаЬем толико исуши своЉе тело, да увену лепота лица Ьегова, вид му се замагли, очи упадоше, и беше само кожа и кости.

ѕо одласку светог јлексиЉа из куЮе оне свадбене ноЮи, Ьегови родитеЪи сутрадан чим свану уРоше у ложницу, али не наРоше сина веЮ само невесту где седи утучена и тужна. » наРоше се у чуду. » свуда га тражише, али га не пронаРоше. » стадоше горко плакати; и тако се сва Ьихова радост претвори у жалост. ћаЉка онда уРе у ложницу, затвори прозоре, распростре кострет, посу главу пепелом, паде ничице плачуЮи и ридаЉуЮи, молеЮи се и говореЮи: ЌеЮу се диЮи одавде, нити Юу изаЮи из овог затвора, док не сазнам шта би са моЉим сином Љединцем, где се сакри, и шта му се догоди. - ј невеста стоЉеЮи поред Ье, са сузама говораше: Ќи Ља неЮу отиЮи од тебе, него Юу се уподобити грлици пустиЬоЪубивоЉ и ЉедномужноЉ, коЉа кад изгуби свога супруга, тражи га по горама и долинама, тугуЉуЮи кроз дирЪиво певаЬе. “ако Юу и Ља стрпЪиво чекати, док не чуЉем што о мужу мом, где се налази, и какав живот изабра себи.

ќтац пак, силно ожалошЮен, разасла слуге своЉе на све стране да му траже сина. Ќеки од Ьих доРоше и у ≈десу, и видеше онога кога траже, али га не познаше, него му као просЉаку дадоше милостиЬу. ј свети јлексиЉе их познаде, и заблагодари Ѕогу што га удостоЉи да прими милостиЬу од домаЮих слугу своЉих. » слуге се вратише, и казаше господину свом да су свуда тражили сина Ьеговог, али га нису нашли.

ј свети јлексиЉе проживе у ≈деси при цркви —вете Ѕогородице седамнаест година, и постаде мио Ѕогу. «атим о Ьему би откривено црквеЬаку, Љер виде црквеЬак у виРеЬу икону —вете Ѕогородице коЉа му говораше: ”веди у моЉу цркву човека ЅожЉа, достоЉан Ље небеског царства, Љер молитва Ьегова као миомирисни кад узлази пред лице ЅожЉе. » као круна на глави царевоЉ, тако на Ьему почива ƒух —вети.

ѕосле тог виРеЬа црквеЬак потражи таквог човека, али га не пронаРе. —тога се обрати икони ЅогородичиноЉ молеЮи ¬ладичицу да му тачно покаже човека ЅожЉег. » чу опет у виРеЬу реч ѕресвете Ѕогородице да Ље човек ЅожЉи онаЉ просЉак што седи краЉ врата црквене паперте. “ада га црквеЬак пронаЮе, и уведе у цркву да у ЬоЉ борави. » многи сазнадоше за свето житиЉе Ьегово, и стадоше га поштовати. ј свети јлексиЉе, избегаваЉуЮи Ъудску славу и поштоваЬе, оде из града ≈десе нико ниЉе знао куда. » дошавши на морско пристаниште, наРе лаРу коЉа иде за  иликиЉу.[3] ќн седе на ту лаРу, говореЮи у себи: ќтиЮи Юу у град  иликиЉу, где ме нико не познаЉе, и тамо Юу остати у храму светог апостола ѕавла. ƒок Ље лаЮа путовала, изненада, по промислу ЅожЉем, настаде бура на мору, и она много дана ношаше лаРу, и ова наЉзад доплови до –има, иако се то ниЉе желело.

»зишавши из лаРе, свети јлексиЉе рече у себи: ∆ив ми √оспод Ѕог моЉ, никоме неЮу бити на терету, него идем дому оца мог као непознат. » кад се приближи дому свом, срете оца свог где се у подневно време враЮа из царске палате дома, праЮен мноштвом слугу коЉи су ишли пред Ьим и за Ьим. ѕоклонивши му се до земЪе, јлексиЉе узвикну говореЮи: —луго √осподЬи, смилуЉ се на мене убогог и Љадног, и допусти ми да стануЉем у Љедном углу дворишта твог, да бих се могао хранити мрвицама што падаЉу са твоЉе трпезе, а √оспод Юе благословити године твоЉе, и даЮе ти царство небеско, и ако имаш кога од своЉих да негде странствуЉе, нека ти га врати здрава!

£евтимиЉан, чувши просЉака где говори о странствоваЬу, одмах се сети милог сина свог јлексиЉа, и ударише му сузе. » он се одмах сажали на просЉака, и допусти му да живи у дворишту Ьеговом. ј своЉим домаЮим слугама рече:  оЉи од вас жели да послужи овоме просЉаку? Ѕуде ли му угодио, тако ми √оспода Ѕога, биЮе слободан у све дане живота свог, и добиЮе наслеРе од дома мог. ј овоме просЉаку начините куЮицу поред капиЉе моЉе палате, да бих га видео кад одлазим и долазим. » са трпезе моЉе нека му се даЉе храна. » нека му нико не чини нажао.

» стаде свети јлексиЉе живети у малоЉ куЮици поред капиЉе очеве палате. £евтимиЉан му сваког дана слаше храну са своЉе трпезе. Ќо он Ље раздаваше другим просЉацима, а сам ЉеРаше само хлеб и воду, и то по мало, тек да не би умро од глади и жеРи. —ваку пак ноЮ провоРаше у молитви без сна, и сваке недеЪе причешЮиваше се у цркви Ѕожанственим “аЉнама. „удесно беше трпЪеЬе овог човека ЅожЉег. —луге му стално чиЬаху пакости и злоставЪаху га: Љедни га шамараху, други за косу вуциЉаху, треЮи га по врату удараху, четврти му помиЉе на главу сипаху, а други га на разне начине исмеваху. ј непобедиви страдалник све то Юутке подношаше, Љер Ље знао да му они то чине нахушкани Раволом. » наоружан молитвом против самог Равола, он трпЪеЬем побеРиваше Ьегово лукавство.

ј беше Љош и оваЉ разлог Ьеговог чудесног трпЪеЬа: у куЮицу Ьегову гледао Ље прозор палате у коЉоЉ живЪаше Ьегова невеста, коЉа као друга –ута не хте отиЮи из дома оца Ьеговог, него са свекрвом сеРаше и плакаше. » много пута слушао Ље свети јлексиЉе невесту своЉу како кука за Ьим; такоРе и матер своЉу. » тужно нарицаху и Љедна и друга: невеста оплакиваше удовиштво своЉе, а маЉка кукаше за несталим сином. » то му жалошЮу параше срце. Ќо светитеЪ, ЪубавЪу коЉу имаРаше к Ѕогу побеРиваше телесну Ъубав к невести и к родитеЪима, и Ѕога ради радо подношаше неподношЪиву тугу.

“ако јлексиЉе проведе у дому родитеЪском седамнаест година, и нико га не распозна, него га сви сматраху за просЉака и странца, Ьега - сина и наследника и господара дома! исмеван од домаЮих слугу као туРинац и придошлица! ј када √осподу би воЪа да га узме из тако мучног живота у беди и трпЪеЬу и преведе у вечни покоЉ, ќн му откри дан и час исхода Ьеговог. » свети јлексиЉе измоли од слуге коЉи му Ље прислуживао, хартиЉу, мастило и перо. » описа цело своЉе житиЉе, и неке таЉне, само родитеЪима познате, по коЉима би га они могли познати. ќписа и оно што рече невести своЉоЉ када ЉоЉ предаде прстен и поЉас, умотане у порфиру. ЌаЉзад додаде и ово: ћолим вас, родитеЪе моЉе миле и чесну невесту моЉу, да се не срдите на мене што вам толику жалост зададох напустивши вас. Ќо и мени се кидало срце због патЬи ваших. » много сам се пута молио Ѕогу за вас, да вам подари трпЪеЬе, и да вас удостоЉи царства свог. » уздам се у доброту Мегову, да Юе испунити моЉу молбу, пошто се и Ља из Ъубави према Мему показах толико немилосрдан према болу вашем и толико суров према себи. £ер сваки треба да више слуша “ворца и —паситеЪа свог, него родитеЪе своЉе. ¬еруЉем да, уколико вас више ожалостих, утолико Юете веЮу радост примити у небеском уздарЉу. - ѕошто ово написа, он проведе у молитви к Ѕогу све до часа преставЪеЬа свог.

£еднога дана када Ље свЉатЉеЉши папа »нокентиЉе[4] служио свету литургиЉу у саборноЉ цркви светих јпостола, и цар ’онориЉе присуствовао, на завршетку литургиЉе доРе из светог олтара чудан глас коЉи сви чуше где говори: ’одите к мени сви коЉи сте уморни и натоварени, и Ља Юу вас одморити! - „увши то, присутни се препадоше, и дрхЮуЮи падоше ничице на земЪу и вапиЉаху: √осподе, помилуЉ! - «атим се по други пут чу глас где говори: ѕотражите човека ЅожЉег, коЉи Юе отиЮи из тела, да се помоли за град, и све Юе вам се добро устроЉити!

ѕрема овом откривеЬу Ъуди се по целом –иму дадоше на тражеЬе таквог човека, али га не могоше пронаЮи, и беху у великоЉ недоумици. «атим се у четвртак увече сабраше са царем и папом у саборну цркву светих јпостола, сатворише свеноЮно бдениЉе, молеЮи ’риста Ѕога да им сам покаже угодника свог. ј кад освану петак, свети јлексиЉе човек ЅожЉи разлучи се од тела свог, и отиде га √осподу. » би глас у цркви из олтара, као и први пут, коЉи говораше: „овека ЅожЉег тражите у £евтимиЉановом дому. ј цар, обраЮаЉуЮи се £евтимиЉану, рече му: »маЉуЮи у дому свом такву благодат, зашто нам ниси казао? £евтимиЉан одговори цару: “ако ми √оспода Ѕога, Ља ништа о томе не знам. - » призвавши наЉстариЉег слугу свог, упита га: «наш ли ти некога од дружине твоЉе коЉи има неку врлину и угаЮа Ѕогу? ќваЉ одговори: “ако ми Ѕога, не знам, Љер су сви туЮи врлинама и живе небогоугодно.

» поЮоше сами цар и папа, да у £евтимиЉановом дому потраже човека ЅожЉа. £евтимиЉан пожури испред Ьих, намести у своЉоЉ палати престоле цару и папи, и другим кнезовима, и изаРе им у сусрет са свеЮама и кадионицама. ј супруга £евтимиЉанова, коЉа у своЉоЉ соби туговаше, чувши метеж и граЉу у дворишту и палатама, упита: Ўта Ље то? - ј кад сазнаде да су цар и патриЉарх дошли, и због чега су дошли, она се чуРаше. »сто тако и невеста, налазеЮи се на чардаку, виде цара и папу где са мноштвом народа долазе, чуРаше се, и питаше се: Ўта ово има да значи?

ј кад цар, папа и кнезови седоше, и настаде таЉац, тада онаЉ слуга што Ље прислуживао светом јлексиЉу, рече £евтимиЉану: √осподине моЉ, ниЉе ли човек ЅожЉи онаЉ просЉак кога си мени поверио? ¬идим велика и дивна дела Ьегова: пости се сваки дан, ретко кад касно увече узме хлеба и воде, а ноЮи проводи у молитви без сна. Ќо и неки наши момци му пакости чине, шамараЉу га, вуку за косу, поливаЉу помиЉама, а он све то са радошЮу и великом кротошЮу подноси.

„увши то, £евтимиЉан одмах похита у просЉакову куЮицу, викну га трипут кроз прозорче, али не доби одговора. “ада уРе унутра и наРе човека ЅожЉа где благоЪепно лежи мртав, лице му беше покривено, у десноЉ руци Ље држао пресавиЉену хартиЉу. ј када му откри лице, он сиЉаше благодаЮу као лице анРела. » хтеде да му хартиЉу узме из руке и види шта Ље написано на ЬоЉ, али Ље не могаде извуЮи, пошто Љу Ље рука чврсто држала. ќнда се хитно врати к цару и папи, и рече им: ЌаРох кога тражимо, али Ље веЮ умро, и хартиЉу држи у руци и не даЉе ми Ље. “ада цар и патриЉарх наредише да се направи скупоцен одар и дивно поставЪен. » изнесоше из одаЉе свето тело човека ЅожЉег, и чесно га положише на спремЪени одар. «атим цар и патриЉарх преклонише колена, целиваше свете мошти, и са сузама му се обратише као живоме: ћолимо те, слуго ’ристов, даЉ нам ову хартиЉу, да видимо шта Ље написано на ЬоЉ, да бисмо сазнали ко си. - » рука отпусти хартиЉу цару и папи. ќни Ље узеше, и пружише Ље јециЉу, библиотекару велике цркве. » кад настаде потпуна тишина, стаде библиотекар громко читати ту хартиЉу. ј кад доРе до оног места где се говори о родитеЪима и о невести, и о прстеЬу и поЉасу што јлексиЉе беше дао невести своЉоЉ у ложници, познаде £евтимиЉан јлексиЉа сина свог, паде му на груди, и грлеЮи га и ЪубеЮи са сузама нарицаше: ќ страхоте за мене, чедо моЉе премило! зашто си нам приредио ово? зашто си нас толико уцвелио? јваЉ мени, чедо моЉе, ти си толико година провео у дому, и гледао родитеЪске патЬе, а ниси нам открио себе, нити утешио старост нашу у горкоЉ тузи коЉа нас Ље због тебе притискивала! ќ тешко мени, сине моЉ жеЪени, Ъубави моЉа, утехо душе моЉе! шта сада да чиним? ƒа ли да твоЉу смрт оплакуЉем, или да ликуЉем што сам те нашао. - » ридаше £евтимиЉан неутешно, чупаЉуЮи своЉе седе косе.

ј супруга Ьегова јглаида, чувши ридаЬе мужевЪево, и сазнавши да Ље онаЉ просЉак - син Ьен јлексиЉе, отвори врата добровоЪног затвора свог, и полете чупаЉуЮи своЉе расплетене власи. » раздравши хаЪине своЉе, она преклиЬаше народ, коЉи се беше слегао, да ЉоЉ начини пут: ƒаЉте ми пут, даЉте, да видим мило чедо своЉе, да загрлим Љединца свог! - » притрчавши, паде на чесно тело сина свог, грЪаше га и ЪубЪаше, и нарицаше:  уку мени, господине моЉ! куку мени, чедо моЉе слатко! што си то урадио? зашто си толико Љада души нашоЉ задао?  уку мени, светлости очиЉу моЉих!  ако те не распознасмо кад си толико година живео с нама? како се ниси сажалио слушаЉуЮи стално наша горка кукаЬа за тобом, и ниси нам се казао?

“ако исто и невеста, коЉа Ље тридесет и четири године провела без женика, носеЮи црнину, паде на свете мошти, лиЉуЮи силне сузе и топеЮи Ьима чесно тело драгог свог; и с великом ЪубавЪу га целиваше, и горко и неутешно ридаше: јваЉ мени! тешко мени! куку мени! - и друге дирЪиве речи говораше тако, да све расплака и разрида, и сви плакаху заЉедно са родитеЪима и невестом.

«атим цар и папа наредише да се одар са чесним телом човека ЅожЉег носи и постави у средини града, како би га сви видели и дотакли га се. » говораху народу: ≈то наРосмо кога тражаше вера ваша! - » слеже се цео –им, и сви се дотицаху светитеЪа целиваЉуЮи свете мошти Ьегове. » коЉи год беху болесни, сви се исцеЪиваху: слепи прогледаху, губави се очишЮаваху, Раволи се из Ъуди изгоЬаху, и ма каква болест и недуг да беху на Ъудима, свима се даваше потпуно исцеЪеЬе од целебних моштиЉу угодника ЅожЉег.

÷ар и патриЉарх, видевши таква чудеса, сами узеше одар и понеше у цркву, да би се осветили од додира светога тела. ј родитеЪи и невеста иРаху за одром плачуЮи. Ќо тако много беше народа коЉи се хтео коснути чесног тела светитеЪевог, да Ље од тискаЬа и навале било немогуЮе носити одар. —тога цар нареди да се меРу народ баца златан и сребрн новац, како би се Ъуди одбили од одра и дали пут до цркве. јли нико и не обрати пажЬу на злато и сребро, Љер сваки жуРаше да види човека ЅожЉег, и да га се додирне и целива.

ѕапа онда стаде саветовати народ да се одбиЉе, обеЮаваЉуЮи да свете мошти неЮе одмах сахраЬивати, него Юе чекати док их сви не целиваЉу и не косну их се. » Љедва се народ даде усаветовати, те се одбише мало, и свете мошти бише донесене у велику цркву. » оставише их недеЪу дана несахраЬене, како би им се сваки коЉи жели поклонио и коснуо их се. ј родитеЪи и невеста целе те недеЪе остадоше поред чесних моштиЉу плачуЮи. ÷ар пак нареди да се начини ковчег од мермера и смарагда, и украси златом. » у Ьега положише човека ЅожЉег. ќ одмах истече из светих моштиЉу благоухано миро, и испуни ковчег. » помазиваху се сви тим миром ради исцеЪеЬа од сваковрсних недуга. » светом јлексиЉу човеку ЅожЉем приредише чесну сахрану, славеЮи Ѕога.

—вети јлексиЉе се престави седамнаестог марта 411. године, за цароваЬа ’онориЉа у –иму а “еодосиЉа ћлаРег у ÷ариграду, док над свима влада √оспод наш »сус ’ристос, са ќцем и —ветим ƒухом, коме слава вавек, амин.

30 / 03 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0