Srpska

¬аскрсеЬе ’ристово отворило Ље врата вечног живота

” овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коЉу нам Ље √оспод припремио у вечности. —мисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине ¬аскрслог ’риста, да испуЬавамо Ьегове спасоносне заповести и да све догаРаЉе око нас (нарочито политичке и историЉске) разумевамо духовно. ’ришЮанин стално благодари, не мрзи, а позван Ље да воли не само своЉе ближЬе него и своЉе неприЉатеЪе. ÷рква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдаЬима не падамо у очаЉаЬе Љер ко се узда у себе увек Юе се разочарати, а ко се узда у ’риста увек Юе у срцу имати радост.  ао хришЮани не смемо заборавити да Ље брига о ближЬем наЉвеЮи израз наше Ъубави према Ѕогу

Ќаша вера нас учи да ниЉе царство земаЪско, односно, живот на земЪи и оно што у Ьему радимо коначна мера човекова, Ьеговог мишЪеЬа, начина живЪеЬа и достоЉанства. „овек Ље биЮе достоЉно поштоваЬа само ако Ље вечно биЮе, ако се земаЪско царство и живот улива у вечно и непролазно царство небеско. ” сусрет великом дану, светом дану ¬аскрсеЬу за „£единство“ говори архимандрит —ава £аЬиЮ, игуман манастира ¬исоки ƒечани.

Ўта нам потврРуЉе васкрсеЬе?

¬аскрсеЬе ’ристово Ље наЉчудесниЉи догаРаЉ у историЉи Ъудског рода коЉи истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. —ин ЅожиЉи постао Ље човек, пострадао на крсту и васкрсао у треЮи дан, да би нама отворио врата вечног живота. —мрт ниЉе могла да држи у своЉоЉ власти самог ∆ивотодавца ’риста и зато Ље ’ристовим васкрсеЬем побеРена сила смрти. ‘изичка смрт и даЪе постоЉи као биолошки феномен, али за нас коЉи веруЉемо у ’риста онаЉ коЉи и умре у ’ристу вечно Юе у Ьему живети. »стински живот Ље, дакле, за нас много више од биологиЉе и хемиЉе. “о Ље таЉна над таЉнама и темеЪ наше вере православне.

’ристос победио силу смрти

»ма ли места за страх од смрти у ÷арству ’ристовом?

÷арство ’ристово ниЉе од овога света. √оспод ниЉе дошао на свет као светски моЮник да ослободи ЉевреЉски народ од римске власти нити да ствара овоземаЪско царство. ÷арство ЅожиЉе Ље унутра у вама, каже √оспод и они коЉи живе по заповестима ЅожиЉим, воле Ѕога и ближЬе своЉе, жртвуЉу се за друге и духовно веЮ живе у ÷арству небеском коЉе Юе у своЉоЉ пуноЮи доЮи тек након краЉа овога света и века и на начин коЉи Ље нама ограниченим Ъудским биЮима тешко да разумемо. “о ÷арство небеско доживЪавамо и на свакоЉ —в. ЋитургиЉи, а чврсто веруЉемо да Юемо га наследити и у вечности ако останемо верни ’ристу Ѕогу нашем. ћи веруЉемо да Ље Љедино Ѕог пут, истина и живот и да Ље овоземаЪско постоЉаЬе у овом времену и простору само сенка будуЮег вечног живота у ’ристу коЉи Ље постао човек да би сЉединио створено са вечним. «ато Ље и постао човек родивши се од Аеве, а истовремено остаЉуЮи предвечни Ѕог. «ато Ље и страдао на крсту али Ље као Ѕог васкрсао победивши силу смрти. »ако Ље телесна смрт туга за све Ъуде Љер се привремено раздваЉамо од оних коЉе волимо, она за нас ниЉе краЉ веЮ наставак живота у ’ристу па се молимо за наше покоЉнике и чекамо дан када Юемо се опет заЉедно видети у ÷арству ЅожиЉем.

ѕре хиЪаде година ѕраведни £ов Ље поставио питаЬе „ ад умре човек, може ли оживети“?  од Љедног дела хришЮана то питаЬе се и данас поставЪаЕ?

ћи хришЮани веруЉемо да физичка смрт ниЉе краЉ нашег живота Љер живот ниЉе само биолошка категориЉа. Ќакон физичке смрти долази до раздваЉаЬа душе и тела и душа наставЪа да постоЉи до свеопштег васкрсеЬа када Юе се поново сЉединити са телом. „овек Ље створен као психофизич ка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. —ветитеЪи нас уче да Ље душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. “ек након васкрсеЬа из мртвих, након краЉа овог света и века, заживеЮемо пуноЮом живота у ’ристу. «а оне коЉи су живели у Ъубави ЅожиЉоЉ то Юе бити вечна радост, а за оне коЉи су живели у неправди и мржЬи, вечна мука и патЬа. “о су реалности раЉа и пакла. √оспод Юе своЉом ЪубавЪу све загрлити, али они коЉи га не желе и своЉим делима га се одричу та Ъубав Юе за Ьих бити вечно мучеЬе. ЅожиЉа Ъубав никога не жели да мучи али као што Ље светлост за онога коЉи живи у светлости радост, тако Ље за онога чиЉе су очи навикле на мрак бол. –аЉ и пакао нису различити простори, веЮ различита стаЬа у коЉима Юе се наЮи сви Ъуди и васцела твар када Ѕог васцелу творевину преобрази и сЉедини у ’ристу √осподу. «ато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коЉу нам Ље √оспод припремио у вечности.

 ако наЉбезбедниЉе превазиЮи невоЪе, неправде и жалости са коЉима се свакодневно сусреЮемо у о в о з е м а Ъ с к о м животу?

ћорамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са коЉима се суочавамо у о в о з е м а Ъ с к о м животу привремено траЉу, а ми хришЮани, веруЉемо да нас очекуЉе в е ч н и живот у ’р и с т у .   а д а з н а т е д а привремено треба да претрпите неки бол или операциЉу, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. ѕроблем Ље што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаЪских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могуЮности да живот гледамо шире. Ќаша вера нас управо учи да Ље за малена ово земаЪско царство, док Ље небеско довека. ÷рква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдаЬима не падамо у очаЉаЬе Љер ко се узда у себе увек Юе се разочарати, а ко се узда у ’риста увек Юе у срцу имати радост.

÷рква Ље сведок реалности царства небеског

Ўта Ље мисиЉа ÷ркве данас и у коЉоЉ мери може поштовати Ъудске слободе у савременом друштву, а истовремено имати Љако упориште у сопственом светом ѕредаЬу и историЉи?

ЌаЉважниЉа мисиЉа ÷ркве у свету Љесте да стално сведочи реалност ÷арства небеског коЉе долази, али веЮ овде и сада почиЬе и да позива на промену живота. ѕокаЉте се, Љер се приближи ÷арство небеско била Ље прва и основна проповед ÷ркве од почетка. Кудске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али Ље слобода много комплексниЉи феномен. »стински слободан човек ниЉе увек онаЉ коЉи ради шта хоЮе, веЮ онаЉ коЉи Ље у стаЬу да савлада своЉе слабости и успе да остане кормилар своЉе душе до краЉа. –азни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживаЬа и када су нам она ускраЮена тражимо кривицу у другима, сваРамо се и гневимо. ќтуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. ’ристос нас учи да иако живимо на овоЉ земЪи, ми смо пре свега путници ка ÷арству небеском и зато хришЮанин и своЉу слободу и смисао живота увек проЉектуЉе у перспективи ÷арства ЅожиЉег. “о Ље потпуно други начин живота од онога коЉи Ље данас уобичаЉен у овоме свету. Ѕог нас учи и да у свакоЉ биЪци и животиЬи, свакоЉ природноЉ лепоти видимо лепоту премудрости ЅожиЉе и да природу не оштеЮуЉемо веЮ користимо колико Ље потребно али као мудри домаЮини.

ѕостоЉи одреРен броЉ православних —рба коЉи веру доживЪаваЉу као личну и приватну ствар независно од ÷ркве.  ако их усмерити на прави пут и указати да Ље ÷рква извор и носилац вере?

’ришЮанска вера ниЉе приватна ствар и ÷рква нас стално окупЪа у заЉедницу и повезуЉе светим таЉнама, молитвама, богослужеЬима. Ќаша вера нас учи да човек индивидуалац, коЉи живи себично и за своЉе интересе ниЉе права и потпуна личност. ѕраву личност остваруЉемо тек ако у Ъубави живимо са другима и друге не гледамо као своЉу конкуренциЉу, сметЬу или неприЉатеЪе, веЮ као оне коЉи су позвани такоРе у ’ристу да буду наша вечна сабраЮа у ÷арству ЅожиЉем. «ато чинеЮи добро другима не губимо, веЮ добиЉамо. —воРеЬе вере на приватну или националну ствар и на обичаЉе сужава пуноЮу ’ристове истине и може да претвори нашу веру у идеологиЉу коЉа се више ослаЬа на политику него на вечне истине коЉе нам Ље Ѕог открио. ” ’ристово време многи £евреЉи су очекивали ослободиоца од римске власти, а ’ристос Ље дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од –имЪана, веЮ од греха и смрти. “о Ље суштинска разлика. ћноги млади Ъуди мисле да Ље слобода у гажеЬу свих друштвених конвенциЉа и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. јли када веЮ заРу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробЪени, али тада Ље веЮ много тешко оздравити. «ато нас ÷рква учи да чувамо и своЉу душу и своЉе тело од греха, не зато што то смета ÷ркви, веЮ смета нама да живимо са Ѕогом и осетимо пуноЮу слободе коЉа нам Ље дата у ’ристу »сусу.

ћоже ли се грех као лажни избор и лажно духовно усмереЬе, противно божанскоЉ воЪи, окаЉати постом у храни и пиЮу?

√рех Ље неприродни начин постоЉаЬа Љер живеЮи у греху своЉе природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даЪем губитку наше слободе, веЮоЉ зависности од материЉалних ствари овога света и неслози са другима. „овек у греху Ље духовно болестан и покаЉаЬе Ље не само промена начина размишЪаЬа веЮ пре свега промена потпуног начина живота. ѕост и молитва су два крила покаЉаЬа Љер постом показуЉемо да не зависимо само од биологиЉе и хемиЉе коЉа регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезуЉе са Ѕогом.  ао што Ље човек саставЪен од тела и душе ни покаЉаЬа нема без поста и молитве. Ќаш Ѕог Ље Ѕог Ъубави и опростиЮе нам сваки грех, али проблем Ље у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетЪивим и према Ѕогу и према ближЬима. ѕокаЉаЬем отварамо срце и онда оно може да прими топлину ЅожиЉе Ъубави и опроштаЉа. «ато не можемо очекивати да нам Ѕог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо своЉим ближЬим.

Ѕрига о ближЬима, израз Ъубави према Ѕогу

 ако су код српског становништва примЪени духовни семинари у организациЉи ≈пархиЉе рашко-призренске и ƒома културе у √рачаници?

ƒуховни семинари коЉи се, хвала Ѕогу, одржаваЉу сада сваког четвртка у √рачаници с б л а г о с л о в о м ѕреосвеЮеног ¬ладике “еодосиЉа представЪаЉу право духовно освежеЬе у животу наше ≈пархиЉе. «ахваЪуЉуЮи сЉаЉним предавач има, нашим уваженим ≈пископима и богословима, верници могу на овим семинарима да много више сазнаЉу о своЉоЉ вери и продубе своЉе духовне видике. »скрено се надам да Юе ова духовна окупЪаЬа и дружеЬа Љош више оЉачати веру у нашем народу и да Юемо имати више хришЮана коЉи не живе само формално хришЮанским животом, веЮ коЉи своЉу веру озбиЪно шватаЉу као нови начин живота.

Ќаша истинска отаЯбина Ље на небесима

Ўта треба да буде смисао живота сваког хришЮанина?

’ришЮански живот не сме да буде формалност и ÷рква ниЉе само овоземЪаска институциЉа или невладина организациЉа. —мисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине ¬аскрслог ’риста, да испуЬавамо Ьегове спасоносне заповести и да све догаРаЉе око нас (нарочито политичке и историЉске) разумевамо духовно. Ќаша истинска отаxбина Ље на небесима иако живимо привремено на земЪи. Ќаше истинско благо Ље у Ѕогу и нашоЉ души коЉа живи по Ѕогу, а не у пролазним стварима овога света. јко тако будемо живели наш живот Юе бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоЮе. ћеРутим, онаЉ коЉи граби земаЪско благо и плаши се оних коЉи могу да убиЉу тело или му отму то благо, живи у сталноЉ бризи и нема мира. ’ришЮанин стално благодари, не мрзи, а позван Ље да воли не само своЉе ближЬе него и своЉе неприЉатеЪе. ” ранохришЮанскоЉ посланици ƒиогнету из 2. века налазе се можда и наЉлепше речи шта хришЮане разликуЉе од осталих Ъуди. »ако све то звучи парадоксално за нас хришЮане ово су истине коЉе нас воде ка вечном животу: „’ришЮани живе у отаxбинама своЉим, али као пролазници, као граРани учествуЉу у свему, али све подносе као странци. —вака туРина Ьима Ље отаxбина, а свака отаxбина туРина....Ѕораве у телу, али не живе по телу. Ќа земЪи проводе дане, али им Ље живЪеЬе на небу. ѕокораваЉу се постоЉеЮим законима, али своЉим животом превазилазе законе. ¬оле све (Ъуде), а сви их прогонеЕ. —иромашни су, а многе обогаЮуЉу. —вега су лишени, а у свему изобилуЉу. ѕонижаваЉу их, а они се у понижеЬима прославЪаЉу.  леветаЉу их, а они се показуЉу праведним. –уже их, а они благосиЪаЉу. ¬реРаЉу их, а они (све) поштуЉуЕ.

≈пархиЉа рашкопризренска Ље Љако посвеЮена социЉалним питаЬима и муком обичних Ъуди.  оЉи су наЉвеЮи проблеми верника —рпске православне цркве на  осову и ћетохиЉи?

 ао што Ље човек психофизич ка целина, тако Ље и ÷рква увек бринула не само о духовном напретку верника, него и о свакодневним потребама нарочито сиромаш них и угрожених Ъуди. Ќа  осову и ћетохиЉи много Ље сиромаштва и Ъудима Ље често потребна наЉосновниЉа помоЮ. «ато Ље ≈пархиЉа преко своЉе добротворне организациЉе ћаЉка девет £уговиЮа веЮ организовала рад 6 народних кухиЬа у коЉима се свакодневно храни преко 2000 лица. ћеРутим, и у свакоЉ парохиЉи треба организовати помоЮ угроженоЉ браЮи и сестрама. ѕосле сваке литургиЉе верници би могли заЉедно са своЉим свештеницима да организуЉу посете и помоЮ стариЉим и болесним парохиЉанима и другим Ъудима коЉима Ље помоЮ потребна. „есто Ље многим Ъудима потребна само Љедна блага реч и осеЮаЉ да о Ьима неко брине.  ао хришЮани не смемо заборавити да Ље брига о ближЬем наЉвеЮи израз наше Ъубави према Ѕогу. ќдносно, као што нас уче —вети оци ÷ркве, нема богоЪубЪа без човекоЪубЪа, као што нема ни истинске Ъубави према ближЬем ако та Ъубав ниЉе заснована на ЅожиЉоЉ Ъубави. ј та ЅожиЉа Ъубав нас учи да у сваком човеку треба да препознамо лик ЅожиЉи.

–ада  омазец

Jединство

28 / 04 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0