Патријарх Иринеј беседио у славу и част предстојећег празника Духова, Силаска Светога Духа на Апостоле
Треће вече Духовских свечаности у порти цркве Ружице и капеле Свете Петке сабрало је благочестив народ, који је дочекао Његову Светост Патријарха српског Иринеја у пратњи новоизабраног Епископа аустријско-швајцарског Андреја.
У подножју древног града Калемегдана, где се две реке укрштају и где се преплићу речи из различитих делова васељене, Десете духовскее свечаности права су духовна радост која превазилази оквире једног града, културне, духовне, историјске оквире једног народа. Испреплетени су дивни моменти, уплели су се у коло: молитва, песма, игра, слово, говор, реч, мудрост...
Поздравно слово упућено Свјатјејшем Патријарху Иринеју, братији свештеницима и верном народу произнео је протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, професор Богословског факултета и ангажовани организатор овог посебног духовног и културног сабрања. Подсетио је на историјски значај овог светог места и на мученике, страдалнике за Христа, београдске мученике Ђакона Авакума и Игумана Пајсија:
„Благочестив је народ који успео да умрежи два начина живота: духовни и национални. Ово место где се Сава улива у Дунав, сведочи многе догађаје из хришћанске историје: оно је сведочанство првих заједница и епископија у рано хришћанско доба, а у време српске историје овде је Стефан Лазаревић пренео престоницу управо док су мошти свете Петке ту почивале...
На овом месту је изречена пресуда великим мученицима и светитељима, Ђакону Авакуму и Игуману Пајсију. Овде се одвијао онај тужни дијалог између Ђакона Авакума и његове мајке која га је, по наговору Турака, приволевала да пређе у ислам, а он јој узвратио: Мајко моја, на млеку ти хвала, али не хвала на твоме савету, и изговорио је сјајне речи: Срб јеХристов, радује се смрти; нема лепше вере од хришћанске! Са овог места поведен је до данашњег Народног позоришта и ту био набијен на колац...
На овом месту, или у непосредној близини, одржан је чувени говор мајора Гавриловића са позивом да се брани част, народна и национална, упућеним цвету српске омладине тог времена, својим саборцима, да изгину бранећи Краља, Београд, Србију и Отечество.
У сусрет великом празнику Духова протојереј др Сандо је истакао: „Тројичиндан је један од прагова наше Цркве и са правом: тада су Апостоли упућени на свет да проповедају речи Јеванђеља, па се тај догађај сматра рођенданом Цркве. Али Духови подразумевају и шире: живот природе, живот словесних бића, живот свих људи у свим временима. Једна црквена песма истиче: Дух Свети је творац свакога дара; Он даје пророштва, усавршава свештенике, поучава неуке у мудрости, рибаре претвара у богослове и учвршћује установу саме Цркве.
За свакога од нас смисао Духова је, по речима светог Серафима Саровског,задобијање Духа Светога...
О нашем вековном наслеђу певао је знаменити хор при цркви Лазарици у Крушевцу. Драмски уметник Катарина Радивојевић произнела је стиховеСлово љубве, док су мајка и кћи, Јелена и Ивана Жигон, вапили за Грачаницом Косовском и Метохијском. Молитва коју је отпевала оперска уметница Снежана Савичић Секулић у клавирској пратњи Невене Живковић у порти цркве Ружице, винула се под облаке, до звезда.
У свом осврту на произнети историјат места, Патријарх Иринеј је подсетио и на икону Мајке Божје, београдску Матер Божју, која је, нажалост, изгубљена, а затим и на ово страдално место Срба мученика, поучивши верни народ:
„...Овде су велике гробнице које су обележене, а овде је и једна друга велика гробница, нажалост, без ознака гробних места. То је гробница Срба који су Савом донети до Београда, а били бачени у реку; неки без глава, неки без руку и ногу; овде их је река избацивала. Овај простор мало ниже јесте гробље нашега народа из времена Другог светског рата. Све су то разлози да се овде не треба сабирати само о празнику Духова, током ове манифестације, него током целе године треба организовати духовна збивања.
Црква има чиме да изађе пред свој народ, има и разлога за то, јер данас се сеју разна семена: семена зла, семена мржње, семена која доносе трагедију човеку, народима, док Црква има благословено семе, семе јеванђелско и божанско, семе Духа Светога и благодати Његове. То семе облагодаћује све нас који са вером и љубављу примамо реч Божју, која се уселила се у наша срца и наше душе; то семе доноси дарове божанске благодати, плодове вере, љубави, кротости, милости, доброте, милосрђа и свега што даје лепоту нашем животу.
Налазимо се пред једним од највећих празника у нашој Цркви. Овај празник је крунисао целокупно дело Христово! То је божанска круна божанске мисли Господа Исуса Христа у свету - слање Духа Светога на Апостоле.
Све што је Господ рекао и прорекао, збило се до последње јоте, и као што се збило то што је Господ предсказао, тако ће се исто испунити, не треба никада сумњати, и све оно друго што је Господ казао. Ниједну неистину није Господ исказао, ниједну сувишну реч; све што је речено, речено је нас ради и нашега добра ради. То није реч људска, не овога времена, него божанска...“
Зорица Зец