Srpska

ƒуховдан

††††

£≈¬јЌА≈К≈ ќ —»Ћј— ” ƒ”’ј —¬≈“ќ√ј

£ован 7, 37-52; 8, 12. «ач. 27. ƒела јпостолска 2, 1-11. «ач. 3.

 ад се семе посеЉе, треба да доРе на Ь сила топлоте и светлости, да учини да расте.
 ад се дрво усади, треба да доРе сила ветра, да га учврсти.
 ад домаЮин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.
√оспод »сус ’ристос посеЉао Ље наЉблагородниЉе семе на Ьиви овога
света. “ребало Ље да сиРе сила ƒуха —ветога, да то семе загреЉе и
осветли, да би успешно расло.

√оспод —ин усадио Ље у дивЪу Ьиву смрти дрво живота. “ребао Ље да
духне силни вихор √оспода ƒуха, да дрво живота учврсти.

ѕревечна ѕремудрост ЅожиЉа саздала Ље била —еби домове од изабраних
душа Ъудских. » ƒух силе и светости ЅожиЉе требао Ље да сиРе у те
домове и освешта их.

Ѕожански ∆еник изабрао Ље био —еби Ќевесту, ÷ркву чистих душа, и ƒух
вечне радости требао Ље да сиРе, да прстеном веже небо и земЪу, и
Ќевесту обуче у свадбено рухо.

—ве како Ље проречено, онако се и збило. ƒух —вети Ље обеЮан, и ƒух
—вети Ље сишао.  о Ље могао обеЮати силазак ƒуха —вемоЮнога на земЪу
осим ќнога коЉи Ље знао, да Юе √а таЉ ƒух послушати и сиЮи? ј према
коме Ље могао ƒух —вемоЮни показати такву —воЉу хитну послушност, ако
не према ќноме, према коме Ље ќн имао савршену Ъубав?

ќ, како Ље савршена Ъубав увек спремна за савршену послушност! “а
савршена Ъубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном
послушношЮу. Кубав вазда бди са жеЪом и готовошЮу, да послуша свога
ЪубЪенога. ј од савршене послушности истиче, као поток меда и млека,
савршена радост, коЉа и чини чар Ъубави. ќтац има савршену Ъубав према
—ину и ƒуху. —ин има савршену Ъубав према ќцу и ƒуху. » ƒух има
савршену Ъубав према ќцу и —ину. «бог те савршене Ъубави ќтац Ље
наЉвоЪниЉи послушник —ина и ƒуха, и —ин Ље наЉвоЪниЉи послушник ќца и
ƒуха; и ƒух Ље наЉвоЪниЉи послушник ќца и —ина. —авршена Ъубав чини
ќца савршеним слугом —ина и ƒуха; и —ина савршеним слугом ќца и ƒуха;
и ƒуха савршеним слугом ќца и —ина.  ао што се у створеном свету
никаква Ъубав не може равнати меРусобноЉ Ъубави божанских ипостаси,
тако се и никава послушност не може равнати ЬиховоЉ меРусобноЉ
послушности. ƒело сврших коЉе си ми дао... нека буде воЪа твоЉа! Ќе
показуЉу ли ове речи савршену послушност —ина према ќцу? - ќче, Ља
знадох да ме свагда слушаш рекао Ље √оспод »сус при васкрсеЬу Ћазара;
а доцниЉе Љедном узвикнуо Ље: ќче, прослави име своЉе! тада глас доРе
с неба: и прославио сам и опет Юу прославити (£ов. 11, 42; 12, 28). Ќе
показуЉе ли све ово савршену послушност ќца према —ину? - ”тешитеЪа
послаЮу к вама ... да буде с вама вавек. - ј кад доРе ”тешитеЪ, ƒух
истине, коЉи од ќца излази, он Юе сведочити за мене (£ов. 16, 7; 14,
16; 15, 26). » заиста, у педесети дан по васкрсеЬу ”тешитеЪ ƒух истине
сишао Ље на оне, коЉима Ље обеЮан. Ќе показуЉе ли ово савршену
послушност ƒуха —ветог према —ину?

ќно спасоносно правило, коЉе апостол ѕавле препоручуЉе свима верним:
чашЮу Љедан другога веЮег чините (–им. 12, 10) остварено Ље у
савршенству меРу ипостасима —вете “роЉице. —вака ипостас труди се, да
чашЮу учини остале две ипостаси веЮим од себе; као што свака опет
послушношЮу жели да се умали пред другим двема. » да ниЉе овога
слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своЉу
част другима двема и да себе умали послушношЮу, то би по бескраЉноЉ
Ъубави, коЉу свака од Ьих има према свакоЉ, троЉство Ѕожанства утонуло
у Љедну безразличност ипостаси.

ѕо безграничноЉ Ъубави, дакле, √оспода ƒуха —ветога, према √осподу
—ину, ƒух Ље с безграничном послушношЮу похитао, да испуни жеЪу —ина,
и сишао Ље у одреРено време на апостоле. √оспод —ин Ље знао поуздано,
да Юе √а √оспод ƒух —вети послушати, зато Ље онако поуздано и обеЮао
Мегов силазак на апостоле. ј ви седите у граду Љерусалимском док се не
обучете у силу с висине, заповедио Ље √оспод »сус апостолима —воЉим.
Ќе питаЉте, откуд Ље √оспод »сус знао унапред, да Юе та сила с висине,
или ƒух —вети, хтети сиЮи на ученике Мегове. ЌиЉе само то √оспод знао
унапред него и све остало што Юе се догодити до краЉа времена, па и
после краЉа времена. јли ако дубЪе уРете особено у оваЉ случаЉ,
видеЮете, да ово предзнаЬе и предсказаЬе √оспода о силаску ƒуха,
предзнаЬе Ље и предсказаЬе само утолико уколико се односи на споЪашЬи
догаРаЉ тога силаска но не и уколико се тиче сагласности ƒуха и
Меговог хотеЬа да испуни воЪу —ина и сиРе. £ер пре него што Ље √оспод
и приговорио о силаску ƒуха ќн Ље веЮ имао усрдни и драговоЪни
пристанак ƒуха на то. ”право ƒух —вети Ље и говорио кроз Мега о —воме
силаску. £ер, не каже ли се у £еванРеЪу, да »сус беше пун ƒуха —ветога
(Ћк. 4, 1)? » не признаде ли сам √оспод »сус у Ќазарету, да се на Мему
испунило пророчанство »саЉино: ƒух Ље √осподЬи на мени: зато ме помаза
да Љавим ЉеванРеЪе сиромасима (4, 18)? £асно Ље, дакле, да Ље —ин у
беспрекидном општеЬу са ƒухом —ветим као и са ќцем - у општеЬу
узаЉамне Ъубави, послушности и радости. ѕомазаЬе ƒухом сведочи о живом
и стварном присуству ƒуха у ЉедноЉ личности. ќткуд би, дакле,
ѕомазаник могао нешто говорити о самом том ƒуху, а да ƒух то не зна? и
обеЮавати неку сарадЬу тога истог ƒуха, а да ƒух ниЉе с тим унапред
сагласан? ј да Ље ƒух —вети био присутан у √осподу »сусу као и да Ље
ќн био сагласан са сваком речЉу, сваким делом и сваким обеЮаЬем
»сусовим, то сведочи и данашЬе ЉеванРеЪе.

ј у последЬи велики дан празника стаЉаше »сус и викаше говореЮи: ако
Ље ко жедан нека доРе к мени и пиЉе. ќвде Ље реч о празнику шатора,
коЉи се празновао у Љесен за спомен граРеЬа шатора у пустиЬи у време
ЉевреЉског путоваЬа кроз пустиЬу. “аЉ празник се празновао седмога
месеца по ЉевреЉском рачунаЬу, што одговара нашем септембру, и био Ље
празник великог весеЪа (III ћоЉс. 23, 34; V ћоЉс. 16, 13 - 14). —едам
дана празновао се он, и последЬи дан морао Ље бити нарочито
торжествен, кад се назива великим. јко Ље ко жедан, викао Ље √оспод,
нека доРе к мени и пиЉе. ” безводном £ерусалиму било Ље тешко напоЉити
многоЪудну масу света и обичном, природном водом. Ќарочите водоноше
вукле су воду за храмовне судове са извора —илоамског. Ўта Ље побудило
√оспода да говори о жеРи и о води? ћожда жаЪакаЬе народа на жеР; можда
посматраЬе трудбених водоноша, коЉи су тегобно вукли воду одоздо из
—илоама на брдо ћореЉу, где Ље храм био; а можда и та околност, што Ље
то био последЬи дан, те Ље √оспод хтео да искористи време, да опомене
окамеЬена срца Ъуди на духовну жеР и да им предложи духовно пиЮе.
Ќекада Ље рекао √оспод жени —амарЉанци: ко пиЉе од воде коЉу Юу му Ља
дати неЮе ожеднети до века. » сада ќн мисли на ту исту животворну воду
духовну, сада када призива свакога жеднога: нека доРе к мени и пиЉе!
 о у мене веруЉе, као што ѕисмо рече, из Ьегова тела потеЮи Юе реке
воде живе. - ј ово рече за ƒуха коЉега после имадоше примити они коЉи
веруЉу у име Ьегово; Љер ƒух свети Љош не беше (дат Ьима), Љер »сус
Љош не беше прославЪен. ѕре свега √оспод опредеЪуЉе веру у —ебе. ќн
обриче награду само онима коЉи правилно веруЉу у Мега, а то значи
онако као што ѕисмо рече. ќн неЮе да се у Мега веруЉе као у Љедног од
пророка. √ле, сви пророци су пророковали о Мему. Ќити ќн хоЮе да √а
сматраЉу за другог »лиЉу или £ована  рститеЪа. √ле, и »лиЉа и £ован
били су само слуге ЅожиЉе и претходници Мегови. ј ќн —ебе не назива ни
слугом ЅожиЉим нити ичиЉим претходником. —вето писмо говори о Мему као
—ину ЅожиЉем, роРеном од Ѕога ќца у вечности и од пресвете ƒЉеве
ћариЉе у времену.  ад Ље апостол ѕетар такву веру у Мега исповедио
рекавши: ти си ’ристос, син Ѕога живога, ќн Ље такву веру похвалио
(ћат. 16, 16).  ад су √а пак главари и кЬижевници хтели збунити разним
заплетеним питаЬима, ќн Ље Ьих збунио и уЮуткао наводом из —ветога
ѕисма, да очекивани ћесиЉа ниЉе само син ƒавидов него и —ин ЅожиЉи
(ћат. 22, 42 - 45). ќн хоЮе да се у Мега веруЉе и као у врховно
откровеЬе ЅожиЉе, у коЉем се сустичу сва остала откровеЬа од почетка
до краЉа. ћимо Мега суЉетна Ље вера, суЉетна нада, немогуЮа Ъубав. ј
да Ље правилна вера у Мега спасоносна, у то Юе се уверити они коЉи
правилно веруЉу.  ако Юе се уверити? »з Ьихова тела потеЮи Юе реке
воде живе. ѕод водом живом овде се разуме ƒух —вети, као што сам
ЉеванРелист обЉашЬава: а ово рече за ƒуха.  о веруЉе, дакле, у —ина
ЅожиЉега, ƒух ЅожиЉи наставиЮе у Ьему, и духовне живоносне реке теЮи
Юе из тела Ьегова. Ќо зашто из тела? «ато што Ље тело у овом животу
код светих обиталиште ƒуха —ветога, као што и апостол говори: или не
знате да су телеса ваша црква светога ƒуха коЉа живи у вама (I  ор. 6,
19)? “ако говори апостол ѕавле вернима, на коЉе Ље ƒух —вети веЮ био
сишао кроз веру у —ина ЅожиЉега. ѕод телом у ужем смислу разуме се
срце човечЉе, као средиште живота и телесног и духовног. ќпет апостол
ѕавле вели: посла Ѕог ƒуха —ина —воЉега у срца ваша (√ал. 4, 6). »
тако, дакле, из срца као из главног светилишта ƒуха —ветога разлиЮе се
духовне живоносне струЉе по целом човеку, телесном и духовном.
ѕоследица тога биЮе, да Юе тело у веруЉуЮег постати оруРем духа
човечЉег, а дух човечЉи оруРем ƒуха —ветога. —ав човек биЮе очишЮен и
осветЪен и оснажен и обесмрЮен тим струЉама √оспода ƒуха, тако да Юе
све Ьегове мисли, и сва Ъубав, и све делаЬе бити управЪено у вечни
живот. —труЉе Ьеговог живота преливаЮе се у вечност, и струЉе вечности
преливаЮе се у Ьегов живот.

Ќо у то време када √оспод »сус ово говораше ƒух —вети Љош не беше, Љер
»сус Љош не беше прославЪен. “о Љест, ƒух —вети Љош не беше на
вернима, а на »сусу беше. Ќе беше ƒух —вети Љош отпочео у пуноЮи и у
своЉ сили —воЉе деЉство у свету. £ер √оспод »сус Љош не беше
прославЪен, тЉ. Љош не беше до краЉа жртвован за род Ъудски, и Љош не
беше завршио —воЉе дело као —паситеЪ Ъуди. ” домостроЉу Ъудскога
спасеЬа ќтац има пуноЮу деЉства у свету, кад шаЪе —ина на дело спасеЬа
Ъудског; —ин има пуноЮу деЉства вршеЮи то дело спасеЬа као Ѕогочовек,
а ƒух —вети има пуноЮу деЉства утврРуЉуЮи, освеЮуЉуЮи и продужуЉуЮи
дело —ина. Ќо немоЉ разумети ово, као да кад ќтац деЉствуЉе, —ин и ƒух
не деЉствуЉу; или да кад —ин деЉствуЉе, ќтац и ƒух не деЉствуЉу; или
да кад ƒух деЉствуЉе, ќтац и —ин не деЉствуЉу. “акво злочестиво и лудо
схватаЬе нека Ље далеко до тебе. £ер, гле, док Ље Љош —ин био у пуноЮи
—вога деЉства на земЪи, деЉствовали су заЉедно са Мим и ќтац и ƒух,
као што се то показало при крштеЬу на £ордану, и као што Ље сам √оспод
»сус рекао: ќтац моЉ до сада дела, и Ља делам (£ов. 5, 17). » ќтац и
—ин, дакле, деЉствуЉу заЉедно и истовремено. »сто тако деЉствуЉу и ƒух
—вети заЉедно и истовремено са —ином, што се види из обеЮаЬа √оспода
»суса, да Юе послати ученицима ƒуха ”тешитеЪа но да Юе и ќн остати с
Ьима у све дане до свршетка века. “роЉично Ѕожанство Ље Љедно по
суштини и недеЪиво, но у односу према створеноме свету ќно изражава
—воЉе деЉство час опажЪивиЉе кроз ову божанску ипостас час опажЪивиЉе
кроз ону.  ад Ље, дакле, √оспод »сус обеЮавао силазак ƒуха —ветога на
апостоле, ƒух —вети Ље био у Мему, тако да се може реЮи, да колико Ље
то обеЮаЬе дошло од √оспода —ина толико Ље оно дошло и од самог
√оспода ƒуха —ветога.

–азмотримо сада, како се то обеЮаЬе испунило, или како се догодио
силазак √оспода ƒуха —ветога, коме ми данас и посвеЮуЉемо ово
торженствено празноваЬе.

» кад се наврши педесет дана биЉаху Љеднодушно сви апостоли заЉедно.
ѕо заповести свога √оспода апостоли су седели у £ерусалиму и чекали
силу с висине, коЉа Юе им указати, шта им даЪе ваЪа чинити. ЅеЉаху сви
Љеднодушно и заЉедно на молитви, сви као Љедан човек, као Љедна душа.
—адржина душа чини душе Ъудске различним или сличним; а садржина душа
свих апостола у том времену беше Љедна и иста: Ьихове душе беху
испуЬене прославЪаЬем Ѕога за оно што Ље било и ишчекиваЬем онога што
Юе бити.

» уЉеданпут постаде хука с неба као дуваЬе силнога ветра, и напуни сву
куЮу где сеРаху. » показаше им се раздеЪени Љезици као огЬени, и седе
по Љедан на сваког од Ьих. » напунише се сви ƒуха —ветога.  аква Ље то
хука? ƒа ниЉе хука ангелских воЉски? ƒа ниЉе хука крила херувимских,
коЉу Ље чуо пророк £езекиЪ (1, 24)?  аква Ље да Ље, она ниЉе од земЪе
него од неба, и ниЉе од земаЪских ветрова но од силе небесне. “а хука
обЉавЪуЉе силазак ÷ара небесног, √оспода ƒуха ”тешитеЪа. ЌиЉе ƒух
огаЬ, као што ќн ниЉе ни голуб. Ќо ќн се Љавио на £ордану у виду
голуба, а сада се ЉавЪа као огаЬ; тамо да означи невиност и чистоту
√оспода »суса, на кога Ље и сишао био, а овде да означи огЬену силу и
топлоту и светлост, силу коЉа сагорева грех, топлоту коЉа загрева
срца, светлост коЉа просвеЮуЉе ум. ƒух Ље бестелесан, и не оваплоЮава
се ни у каквом телу, али се по потреби ЉавЪа у оним облицима
материЉалним, коЉи облици наЉбоЪе симболизираЉу значаЉ момента. «ашто
се пак ƒух —вети у овом случаЉу Љавио у виду раздеЪених огЬених
Љезика, тако да по Љедан огЬени Љезик седе на сваког поЉединог од
апостола, то Ље поЉмЪиво одмах из онога што Ље следовало - и стадоше
говорити другим Љезицима као што им ƒух даваше да говоре. ≈то, дакле,
обЉашЬеЬа, зашто се √оспод ƒух Љавио у виду Љезика, и то раздеЪених
Љезика. ƒа би прво Мегово деЉство било то, да апостоли могу говорити
другим Љезицима. »з овога Ље пак Љасно, да Ље од почетка цркве
’ристове спасоносно £еванРеЪе намеЬено било свима народима на земЪи,
као што Ље √оспод определио после —вога васкрсеЬа заповедивши
апостолима: идите и научите све народе. £ер пошто £евреЉи, као народ
изабрани, одбацише √оспода и распеше √а, то победни √оспод учини —еби
ново избранство од свих народа на земЪи, те се створи нов изабрани
народ, не Љеднога Љезика него Љеднога духа, народ светих или ÷рква
ЅожиЉа.  ако би пак апостоли ’ристови ишли свима народима и научили
све народе, ако не би знали Љезике тих народа? ѕрва моЮ, дакле, коЉу
су ови први мисионари £еванРеЪа потребовали, да би могли отпочети
своЉу мисиЉу, била Ље моЮ разумеваЬа и говора страних Љезика.  ао
прости Ъуди они су знали само своЉ матерЬи Љезик, ЉевреЉски, и ниЉедан
други. ƒа су учили многе друге Љезике обичним путем и начином, кад би
их научили? Ќи за цели живот не би научили онолико колико их Ље ƒух
—вети научио у Љедноме тренутку. £ер погледаЉте колико Ље разних
народности с разним Љезицима било сабрано тада у £ерусалиму: ѕарЮани,
и ћиРани, и ≈ламЪани, и они из ћесопотамиЉе, и из £удеЉе и  ападокиЉе,
и из ѕонта и јзиЉе, и из ‘ригиЉе и ѕамфилиЉе из ћисира и краЉева
ЋивиЉских, и путници из –има, и  риЮани и јрапи!

—ваки од Ьих слушаше где они говоре Ьеговим Љезиком. » дивЪаху се сви
и чуРаху. ¬идели су пред собом Ъуде просте, простог држаЬа, простог
изгледа и одела, и чули су величаЬе Ѕога свак на свом матерЬем Љезику.
 ако да се не диве? » како да се не чуде? Ќеки од Ьих, не знаЉуЮи како
да обЉасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пиЉаним. Ќо тако
то често бива: пиЉаним Ъудима трезан изгледа пиЉан, и лудима разуман
изгледа луда. ¬енчани са земЪом и опиЉени земЪом - како су другчиЉе
могли и судити о Ъудима, коЉи су били напуЬени ƒухом —ветим, и коЉи су
као духоносци говорили оно што им Ље ƒух давао да говоре? Куди рутине
не воле изненаРеЬа, и кад изненаРеЬа доРу, они их сретаЉу или са
гневом или са подсмехом. Ќо ƒух —вети ниЉе као насилан човек, коЉи
проваЪуЉе и улази у туР дом. ќн улази тамо, где му се врата дома
драговоЪно отвараЉу и где √а очекуЉу као наЉмилиЉег и наЉжеЪениЉег
госта. јпостоли су √а жеЪно очекивали, и ќн Ље сишао на Ьих и уселио
се у Ьих. ЌиЉе ќн сишао на Ьих с хуком претЬе него с хуком радости.
ќ, ЅраЮо, како се радуЉе ƒух —вети неисказаном радошЮу, када наРе
чисте и отворене душе, коЉе чезну за Мим! — хуком радости ќн се
усеЪава у Ьих и даруЉе их —воЉим богатим даровима.  ао огаЬ ќн улази у
Ьих, да сагоре и последЬе клице греха; као светлост, да их обасЉа
незаходимом небесном светлошЮу; као топлота, да их загреЉе божанском
топлотом Ъубави, коЉом се греЉу бесмртне воЉске ангела у царству
ЅожиЉем. („ ао лампа мада Ље пуна уЪа и мада и фитиЪ има што остаЉе
сва тамна ако се огЬем не зажеже, тако Ље и душа угашена и помрачена
све док се не додирне до Ье светлост и благодати —ветога ƒуха“. —имеон
Ќ. Ѕогослов. —лово 59). ƒаром Љезика обдарио Ље ќн апостоле као првим
даром —воЉим, Ьима наЉпотребниЉим у то време. Ќо доцниЉе ќн Ље, опет
према потреби службе апостолске, изливао у Ьих и друге дарове: дар
чудотворства, дар прорицаЬа, дар мудрости, дар речитости, дар
трпЪивости, дар унутрашЬег мира, дар извесности вероваЬа и надаЬа, дар
ЅогоЪубЪа и човекоЪубЪа. ќбилно и радосно ƒух —вети Ље раздавао те
дарове не само апостолима него и Ьиховим преЉемницима и свима светима
у ÷ркви ’ристовоЉ до дана данашЬега, све према потреби и чистоти
ЪудскоЉ. —воЉим великим делом на земЪи √оспод »сус Ље донео велику
радост и ќцу и ƒуху —ветоме. ќд првих раЉских дана јдамових, ƒух —вети
ниЉе имао те радости, какву Ље имао у дан ѕедесетнице, када ћу Ље од
√оспода —ина створена била могуЮност, да пуномоЮ —воЉе силе деЉствуЉе
меРу Ъудима. ƒеЉствовао Ље ќн, истина, беспрекидно и на род човечЉи у
оковима греха од пада јдамова до васкрслог ’риста, али Ље Мегово
деЉство тада стешЬавано и спречавано грехом Ъудским. “есним и
претесним путем ќн Ље ходио и тада меРу Ъудима долеваЉуЮи уЪа у
кандило живота колико да се сасвим не угаси. ќн Ље деЉствовао и кроз
законе природне, и кроз законе Ъудске, и кроз пророке и цареве, и кроз
уметника и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Меговом
деЉству. √де год Ље у прашину земну канула суза чежЬивости за правдом
ЅожиЉом, то Ље било од топлоте, коЉом Ље ќн загреЉао срце Ъудско. √де
год Ље синула светла мисао мудраца о Љедином бесмртном Ѕогу, то Ље
била Мегова искра, убачена у душу Ъудску. √де год Ље уметник испевао,
или изрезао, или насликао неку баЉку живота, коЉа Ље колико толико
отварала заслепЪеном човечанству вид за божанску истину, ту Ље ќн
додиривао —воЉим животворним дахом дух Ъудски. √де год Ље витез са
вером у Ѕога и самопожртвоваЬем устаЉао у заштиту потлачене правде и
истине, ту Ље ќн уливао —воЉе силе у срце Ъудско. Ќо све Ље то било
без великог замаха и без велике радости. —ве су то биле само мрве,
добациване гладним сужЬима у тамници.  ада Ље √оспод »сус срушио
тамницу греха и смрти, и извео пред ƒуха —ветога дванаест —воЉих
апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада Ље √оспод ƒух са
хуком радости и са пуноЮом —вога деЉства уселио се у Ьих. ќжалошЮени
√оспод ƒух —вети Љош од греха јдамова тада Ље први пут с великим
дахом, с великим замахом и с великом радошЮу поново отпочео —воЉе
неограничено деЉство силе и надахнуЮа у Ъудима.

»ли, ради боЪег поимаЬа, помозите се оваквим сравЬеЬем. —унце сиЉа и у
зиму и у пролеЮе. Ќо Ьегова светлост и топлота не могу да учине, да
ишта у зиму из снега узрасте. ” пролеЮе пак исто то сунце, са истом
светлошЮу и топлотом чини, да из земЪе ничу и расту сва посеЉана
семена.  ажу научници, да се земЪа у зиму нагиЬе од сунца, да предели
снежни даЪе стоЉе од сунца, и да примаЉу сунчану светлост кроз косе а
не управне сунчане зраке. ” пролеЮе земЪа се нагиЬе ка сунцу, снежни
предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се
кроз управниЉе зраке. ќд јдама до ’риста душа Ъудска била Ље као земЪа
у зимско доба. ƒух —вети Ље светлио и греЉао, но због греховне
искривЪености душе Ъудске и због Ьене удаЪености од Ѕога, душа Ъудска
стаЉала Ље као замрзнута, и из Ье нису могли никакви плодови да ничу и
напредуЉу. √оспод »сус исправио Ље душу Ъудску и приближио Ље к Ѕогу,
очистио Ље од леда и снега, узорао и посеЉао божанско семе по ЬоЉ. »
ƒух —вети почео Ље тада, као сунце у пролеЮе, да —воЉом силом извлачи
и показуЉе дивне и слатке плодове по Ьиви душе Ъудске. Ќикад зима не
може веровати, каквим све чудесима пролеЮе кити земЪу. “ако ни Ъуди,
нагнути у страну од ƒуха —ветога, живеЮи душом покривеном ледом и
снегом своЉих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим
чудесним даровима украшава ƒух —вети оне Ъуде, коЉи се приближише к
Мему и стану под управне зраке Мегове божанске светлости и топлоте. ј
и како би Љедан ≈скимос, коЉи се родио и преживео цео век у леду и
снегу, могао веровати путнику из Љужних краЉева, када му оваЉ прича о
цвеЮу и дрвеЮу, о шареним поЪима и зеленим брдима?

“ако ни неки Ъуди из удаЪене од Ѕога земЪе, залеРене и помрачене
грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели ЉавЪати
радосну вест о живоме Ѕогу на небесима, о ќцу, коЉи призива к —еби све
оне коЉи се желе назвати Меговим синовима; о —ину ЅожиЉем, коЉи се
Љавио у свету као човек, поживео с Ъудима, пострадао за Ъуде, васкрсао
у сили и вазнео се у слави; о ƒуху —ветоме, коЉи Ље сишао на Ьих и
обдарио их даровима небесним; о светлоЉ и бесмртноЉ домовини нашоЉ на
небесима, од коЉе нас Ље само грех одвоЉио; о чистоти живота, коЉа се
тражи од нас, да би се могли повратити у ту своЉу небесну домовину и
постати друговима и браЮом ангела у вечном животу. Ќеки су поверовали
тоЉ радосноЉ вести, неки нису поверовали. »з божанских апостола
разлевале су се реке воде живе по свему свету. Ќеки су пришли и напили
се те воде живе, а неки нису. јпостоли су ходили меЮу Ъудима као
богови, чинеЮи чуда, исцеЪуЉуЮи сваки недуг и сваку немоЮ и
проповедаЉуЮи покаЉаЬе и опроштеЬе грехова. Ќеки су их примили с
радошЮу а неки су их одбили с гЬевом и подсмехом. ќни коЉи су их
примили осетили су и сами заЉедницу своЉу са ƒухом —ветим и деЉство
ƒуха —ветога у себи. » тако Ље растао Ќарод —ветих, и ÷рква ЅожиЉа
ширила се и утврРивала у свету. “ако Ље семе никло и плод донело. “ако
се дом истине, коме Ље √оспод »сус камен темеЪац, освештао ƒухом
—весветим, распространио на све четири стране света и врховима своЉим
узвисио до наЉвиших висина небеских.


ѕразнуЉуЮи данашЬи дан као празник ƒуха —ветога, коЉи Ље из бескраЉне
Ъубави према √осподу —ину са бескраЉном радошЮу и послушношЮу
благоизволео спустити се на земЪу и узети у —воЉе свемоЮне руке дело
Ъудскога спасеЬа, сетимо се у песмама благодарности и ѕресвете ƒЉеве
ћариЉе, на коЉу Ље √оспод ƒух —вети сишао био раниЉе него на апостоле.
Ќа апостоле √оспод ƒух Ље сишао као на ÷ркву, као на Љеднодушно
друштво светих, док Ље на Ѕогоматер ќн сишао као на нарочито изабрану
личност. ƒух —вети доЮи Юе на тебе и сила —вевишЬега осениЮе те,
благовестио Ље архангел √аврил ѕресветоЉ ƒЉеви. » она Ље силом ƒуха
—ветога родила наЉбоЪи плод, од кога мирише небо и земЪа, и коЉим се
хране сви верни од почетка до краЉа. ќ ѕресвета и ѕречиста ЅогомаЉко,
зоро и колевко нашега спасеЬа, узоре наш у смиреЬу и послушности,
заштитнице и молитвенице наша пред престолом ЅожиЉим, моли се
непрестано за нас, заЉедно са светим апостолима!

ќ, ÷аре небесни, ”тешитеЪу, ƒуше истине, доРи и на нас, и усели се у
нас, и пребиваЉ у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и
радост наша! » очисти нас од сваке скверне, и спаси, Ѕлаже, душе наше!
Ќапуни срца наша радошЮу и грла наша песмом, да “е славимо и величамо
са ќцем и —ином - “роЉицу Љеднобитну и неразделну, сада и навек, кроза
све време и сву вечност. јмин.

»нформативна служба —рпске ѕравославне ÷ркве

08 / 06 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0