Srpska

∆итиЉе светог мученика цара ЌиколаЉа –оманова

††††

ќваЉ благоверни родио се 6/19. маЉа 1868. године, као син цара јлександра III и царице ћариЉе ‘Љодоровне. ¬аспитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сеЮао да на дан Ьеговог роРеЬа ÷рква слави —ветог ћногострадалног £ова старозаветног, коЉи Ље веЮ столеЮима узор и символ смиреног подношеЬа патЬи и искушеЬа, уздаЬа у Ѕога и вере непоколебиве. ” Љедном разговору са председником владе —толипином, десетак година пре своЉе мученичке кончине, ÷ар Ље изразио увереЬе да се он ниЉе нимало случаЉно родио на таЉ дан, и да Ље то знамеЬе Ьеговог будуЮег страдалништва. ѕа ипак, био Ље свагда спреман да погине за своЉу веру и своЉ народ, сматраЉуЮи то дужношЮу монарха.

1894, након краЮе болести, упокоЉио се Ьегов отац, јлександар III. Ѕио Ље одлучан и храбар човек, искрени ’ришЮанин.  раЉ Ьегове постеЪе све време бдио Ље —вети £ован  ронштатски коЉи Ље касниЉе признао да, по неисповедивом ѕромислу ЅожЉем ниЉе могао да испроси живот ÷арев из руке —вевишЬег.

ЌиколаЉ Ље преузео власт са смерном свешЮу о своЉоЉ младалачкоЉ неискусности, па ипак, уздао се у —ина ЅожиЉег, ѕремудрост и —илу ќчеву, говореЮи: „„врсто сам уверен да Ље судбина –усиЉе, као и судбина моЉа и моЉе породице, у рукама Ѕога  оЉи ме Ље поставио овде где сам. Ўта год да ми се деси, Ља Юу се покоравати МеговоЉ воЪи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земЪи коЉу ми Ље ќн поверио“. √оспод му Ље послао велику утеху Ц супругу јлександру. ќва племенита жена, унука краЪице ¬икториЉе, била Ље кнегиЬа хесенЦдармштатска, по роРеЬу и васпитаЬу Ќемица Ц протестанткиЬа. ќна Ље свим срцем примила ѕравославЪе и удубила се у живот ÷ркве Ц до те мере да Ље учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. «бог овакве ревности, руски племиЮки кругови, поодавно обезбожени и однароРени, подсмевали су ЉоЉ се, сматраЉуЮи Ље „затуцаном“. —упруг и она редовно су похаРали службе ЅожЉе и усрдно се молили, а Ьихов двор Ље био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. ЌиколаЉ и јлександра крунисани су маЉа 1896, у великоЉ ”спенскоЉ саборноЉ цркви ћосковског кремЪа. ћеРу служашчима Ље био и —вети £ован  ронштатски, кога су последЬи –оманови веома поштовали. “ада се ÷ар пред свима присутним помолио Ѕогу да му подари мудрости и снаге да би честито управЪао православним народом руским и да би, ревнуЉуЮи у царском служеЬу, дао добар одговор на —трашном суду ’ристовом.

÷ар Ље владао у тешке дане револуциЉа и побуна. Ќа све стране ратовало се против православне монархиЉе. ѕа ипак, он Ље веровао да Ље излаз из лавиринта савременог безбожЉа у —ветом ѕравославЪу. Ќарочито Ље настоЉао да се у –усиЉу врате канонске форме црквеног живота и уметности. ќбнавЪаЉуЮи храмове, он Ље желео да се у Ьих уносе православне иконе, а не западЬачке назовипобожне слике, коЉе су постале „модерне“ од времена ѕетра ¬еликог. «а Ьегове владе, у –усиЉи Ље подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Ќарочито се старао оваЉ благоверни и христоЪубиви господар и самодржац руског престола да учествуЉе у прославЪаЬу светих угодника ЅожиЉих. ќд 1894. до 1916. канонизовани су —вети “еодосиЉе „ерниговски, —вети »сидор £урЉевски, —вета ≈фросиниЉа ѕолоцка, —вета јна  ашинска, —вети £оасаф Ѕелгородски, —вети √ермоген ћосковски, —вети ѕитирим “амбовски и —вети £ован “оболски Ц више светаца него за два претходна столеЮа (од ѕетра ¬еликог до ЌиколаЉа II канонизована су само четири светитеЪа, што Љасно сведочи о духовном паду –усиЉе, коЉу Ље ѕетар увео у воде западЬачког секуларизма). ЌаЉвеЮе, пак, усрРе имао Ље ÷ар према —ветом —ерафиму —аровском, новоЉавЪеном угоднику ЅожЉем. ѕошто Ље одлуке о канонизациЉи —вети —инод увек подносио на увид и потпис императору, то Ље било учиЬено и када Ље канонизациона комисиЉа, испитавши и проверивши велики броЉ чуда коЉа су се десила молитвеним заступништвом —аровског чудотворца, одлучила да и —ерафима Ѕогом знаменованог уведе у месецослов православних —ветих. ѕрочитавши предлог, ÷ар Ље ускликнуо: „ѕрославите га одмах!“ ” августу 1903. са супругом и четири кЮери Ц ќлгом, “атЉаном, ћариЉом и јнастасиЉом учествовао Ље у свенародном славЪу. «аЉедно с осталим члановима царског дома и архиЉереЉима носио Ље —ерафимов Юивот, духовно се радуЉуЮи, као негда Ѕогоотац ƒавид, коЉи Ље играо пред  овчегом «авета. “у су му предали и писмо коЉе Ље —вети —ерафим оставио оном ÷ару коЉи Юе учествовати у Ьеговом прославЪаЬу. ѕисмо Ље било пророчанство о будуЮности –оманова; када га Ље ЌиколаЉ II прочитао, изгледао Ље, сведоци веле, „блед, али одлучан“. “акоРе, сви су памтили обеЮаЬе дивЉеЉевског горостаса: „÷ара коЉи ме прослави Ц Ља Юу прославити“. ќдмах после ових дана, царица јлександра Ље зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевиЮа јлексеЉа, коЉи Ље, на жалост, био хемофиличар. ќва страшна болест, коЉу су ЌиколаЉ II и Ьегова супруга смирено подносили, припремала Ље малог царевиЮа за потоЬу мученичку кончину, као што Юе се касниЉе видЉети.

ЌиколаЉ II се свагда сеЮао ’ристових речи да Ље миротворство Ц пут ка Ѕогосиновству. 18. маЉа 1899, на Ьегово инсистираЬе, одржана Ље прва светска мировна конференциЉа у ’агу; на тоЉ конференциЉи регулисано Ље много штошта из меРународних односа, веЮ поодавно замуЮених ратним претЬама великих сила. Ќаравно, ова ÷арева заслуга касниЉе Ље заборавЪена, и он Ље препуштен на милост и немилост своЉим убицама, боЪшевицима. “акоРе, иако су му воЉни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабЪеном и из ≈вропе готово протераном “урском империЉом, да би остварио древни циЪ руске државе ЦосваЉаЬе ÷ариграда и ставЪаЬе крста на поЯамиЉану цркву —вете —офиЉе, он Ље то одбиЉао, избегаваЉуЮи светски рат у коЉи би такав поступак неминовно водио. “о му, наравно, ниЉе сметало да помаже напоре —рба и Ѕугара коЉи су 1912. водили борбу за коначно ослобоРеЬе своЉих земаЪа од османлиЉског ропства,
ѕосле пораза у рату с £апаном 1904 Ц 1905. коЉи Ље, по речима —ветог £ована  ронштатског, дошао због отпадаЬа –усиЉе од завета вере, избила Ље револуциЉа 1905. ћногоброЉне банде коЉе су народу обеЮавале раЉ на земЪи, али раЉ без Ѕога и раЉ против Ѕога, насрнуле су на саме темеЪе –усиЉе, пре свега на установу монархиЉе. “ом искушеЬу се одолело. –усиЉа Ље ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. ѕредседник владе ѕетар —толипин, способан и храбар човек, завео Ље ред у ÷арству и почео са великом аграрном реформом Ц поделом земЪе сеЪацима. —вуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да Юе –усиЉа ускоро постати водеЮа привредна и политичка сила света. ћеРутим, вечити ненавидник добра, Раво, подстицао Ље неприЉатеЪе руског народа и у иностранству и у самоЉ земЪи. —толипин Ље убиЉен у киЉевскоЉ опери 1911; пре но што Ље издахнуо, помолио се Ѕогу за ÷ара. Ќа жалост, после Ьега ниЉе било тако способних политичара. Ѕлижио се сумрак –уског царства. ѕа ипак, 1913. када Ље славЪена тристагодишЬица династиЉе –оманова (1613. у »патЉевском манастиру велики црквеноЦнародни сабор заклео се на верност ћихаилу –оманову, првом владару ове лозе), ЌиколаЉ II и јлександра били су свуда дочекивано са одушевЪеЬем коЉе Ље ÷ара, окруженог властоЪубивим племством и западЬачки усмереним политичарима, уверило да Ље народ уз Ьега управо као помазаника ЅожЉег и сведока да Ље √оспод, ÷ар над царевима, ќнаЉ  оЉи влада, а да Ље земаЪски монарх, по мери своЉе вере, само слуга Мегов.

††††

–усиЉа Ље ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краЪевине, —рбиЉу и ÷рну √ору, коЉе су угрозиле две моЮне германске империЉе јустроЦ”гарска и Ќемачка. ћада Ље ÷ар ЌиколаЉ имао изврсне везе са аустриЉским и немачким двором, а са каЉзером ¬илхелмом био лични приЉатеЪ, он Ље сматрао да Ље Ьегова дужност заштита мале браЮе, макар по цену наЉвеЮих личних губитака. »ако су га многи упозоравали на недовоЪну спремност руске воЉске за борбу, он Ље сматрао да Юе √оспод помоЮи православнима. „им су сукоби почели, Ьегова супруга и кЮери су, као милосрдне сестре, кренуле да негуЉу раЬенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при наЉтежим операциЉама. »ако Ље била Ќемица, царица јлександра се свим срцем осеЮала као православна –ускиЬа, ћатушка читавог многострадалног народа, а Ьене кЮери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

††††

√одине 1917, искористивши побуну у ѕетрограду, група издаЉника Ц политичара и генерала Ц убедила Ље ÷ара ЌиколаЉа II да читава –усиЉа тражи од Ьега абдикациЉу. ƒа би се избегао граРански рат, ÷ар се одрекао престола Ц прво у корист сина јлексеЉа, а затим у корист брата ћихаила. ћеРутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чиЉем челу Ље стаЉао западни плаЮеник  еренски, циЪ Ље био укидаЬе саме установе монархиЉе. ÷ар, коЉи Ље говорио да Ље спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Ќовог »зраила, ухапшен Ље с читавом породицом, и привремено смештен у ÷арско —ело. Ќа дан Ьеговог одречеЬа од престола, 4./17. марта 1917, у селу  оломенскоЉе код ћоскве Љавила се чудотворна икона ѕресвете Ѕогородице ƒержавне, коЉа Ље у рукама носила знаке царског достоЉанства Ц скиптар (жезал) и державу (куглу коЉа означава царску власт). –уси су схватили да Ље Ќебеска ÷арица сада на престолу Ьихове земЪе, погружене у стихиЉу револуционарног ужаса.  асниЉе ЉоЉ Ље акатист и молитву сачинио —вЉатЉеЉши “ихон »споведник, ѕатриЉарх ћосковски. ќна икона се сачувала до дана данашЬег и православни ’ришЮани веруЉу да Ље она поуздани знак да Юе се –усиЉа обновити под омофором ѕречисте ЅогомаЉке. ††

/p>

” заточеЬу Ље ночело страдалништво последЬих –оманова.  еренски Ље оптужио царицу јлександру да Ље немачки шпиЉун. ”пркос пристрасноЉ истрази, доказано Ље да Ље царица потпуно невина и сасвим одана своЉоЉ новоЉ ќтаЯбини. “о ниЉе сметало воЉницима Ц чуварима –оманова да се изругуЉу ÷ару, показуЉуЮи му да Ље сада „обичан граРанин“, коЉи има „иста права као и други“. ЌиколаЉ II Ље остао кротак и смирен Ц на ”скрс 1917, рецимо, позвао Ље стражаре да заЉедно с Ьим и Ьеговом породицом прославе ѕразник над празницима. ¬оЉнике Ље то веома гануло.

ƒок Ље ÷ар био у ропству, меРу побожним –усима ширила су се пророчанства о ЬеговоЉ скороЉ мученичкоЉ смрти. ћноги су се сеЮали речи светог старца јвеЪа, затворника коЉи Ље Љош ѕавлу I –оманову прорекао шта Юе бити с Ьеговом лозом. ќваЉ јвеЪ Ље последЬег руског монарха видео као жртву коЉа Юе бити принета за очишЮеЬе руског народа. ћитрополит московски ћакариЉе имао Ље 1917. виРеЬе ÷ара ЌиколаЉа II коЉи од √оспода »суса ’риста прима и испиЉа чашу страдаЬа намеЬену –усиЉи, после чега се чуЉе глас: „÷ар Ље народну кривицу узео на себе, и –усима Ље опроштено.“ „етрнаестогодишЬа послушница –жишчевог манастира ќлга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноЮи налазила се у стаЬу обамрлости. «а то време √оспод Љу Ље удостоЉио виРеЬа како небеских обитеЪи, тако и адских мука грешника. ќлга Ље видела гоЬеЬа коЉа чекаЉу православне због вере у ’риста; такоРе, имала Ље прилику да угледа ÷ара ЌиколаЉа коЉи Ље седео за великом трпезом у ÷арству ЅожиЉем, у чиЉем Ље челу био сам —паситеЪ. —ва ова виРеЬа и откривеЬа сведочила су веруЉуЮима да Юе се Ьихов свенародни ЅаЮушка ускоро узети са земЪе и преселити у небеске обитеЪи.

ЋеЬин Ље у –усиЉу стигао у априлу 1917. ѕослали су га Ќемци, опремивши га новцем и упутствима за рушеЬе руске државе. ќваЉ крвожедни зликовац Ље, захваЪуЉуЮи издаЉничком понашаЬу тзв. ѕривремене владе, у октобру 1917. извршио преврат коЉи Ље Ьега и боЪшевике устоличио на власти.  еренскиЉе побегао из –усиЉе, оставивши –оманове у рукама комунистичких хорди. ÷арска породица воРена Ље по забитима –усиЉе, само да не би била ослобоРена. ” то време, „савезнички“ «апад окренуо Ље леРа ЌиколаЉу II.  аЉзер ¬илхелм Ље покушао да код боЪшевика издеЉствуЉе пуштаЬе –оманова на слободу; када Ље царица јлександра чула да ¬илхелм то нуди зато што Ље она Ц Ќемица, одлучно Ље одбила Ьегову помоЮ, говореЮи да би пре волела да умре, него да пристане на помоЮ од неприЉатеЪа –усиЉе, Ьене нове ќтаЯбине. ѕосле “оболска, где су извесно време били смештени, ÷арски —трастотерпци одведени су у уралски град £екатиринбург. Михово тамноваЬе Ље било сушта светлост: молили су се Ѕогу, читали житиЉа светих, а нарочито мученика, и припремали се за Ќебеско ÷арство. Ќарочито Ље царица показала пример величанственог подношеЬа патЬе: молила се пуно за –усиЉу и руски народ, у писмима храбрила своЉе маловерне приЉатеЪе и сведочила како у души непрекидно осеЮа пасхалну радост.

ЌаЉстариЉа кЮи, ќлга, у Љедном од писама пренела Ље последЬу поруку кроткога и благоверног руског императора: „ќтац моли да поручим свима, коЉи су му остали верни, и онима, на коЉе може имати утицаЉа, да се не свете за Ьега Љер Ље он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да Юе ово зло, коЉе Ље сада у свету присутно, бити Љош силниЉе, али да зло не може бити побеРено злом, него само ЪубавЪу“Е ” бележницама ÷аревих кЮери остала Ље записана песма под насловом „ћолитва“, у коЉоЉ су, измеРу осталог, и овакви стихови: „ј кад и гроб веЮ пред нама зине, / надЪудска снага, од “ебе дата, /с усана наших у висине/ молиЮе кротко за ЯелатаЕ“ Ќарочиту трпеЪивост и смиреност показао Ље малолетни царевиЮ јлексеЉ, коЉи Ље своЉом незлобивошЮу и добротом пленио и сурове боЪшевике.£едном приликом Ље рекао маЉци: „ћама, волео бих да умрем. Ќе плашим се смрти, само се боЉим шта Юе ови да нам ураде“. ќво ЉагЬе принето Ље, у име свих православних –уса, на жртвеник ЅожиЉи Ц као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожЉе, народа коЉи скоро ништа ниЉе учинио да би заштитио помазаника √осподЬег и Ьегову породицу.

1/14. Љула 1918, по допуштеЬу £уровског, команданта боЪшевика коЉи су чували ÷ара, у дом »патЉева, где су –оманови били смештени, дошао Ље свештеник £ован —торожев са Раконом, да би одслужили службу. ѕошто Ље протоЉереЉ —торожев и раниЉе Ље долазио, приметио Ље неку чудну промену код ÷арске ѕородице: они, коЉи су скупа певали у току богослужеЬа, сада су Юутали. ј када су, уместо да прочитаЉу молитву „—о свЉатими упокоЉ“, свештеник и Ракон, ни сами не знаЉуЮи зашто, исту запевали, са запрепашЮеЬем су установили да су ÷ар и Ьегови клекли и да се на коленима, с дубоким умилеЬем, моле. “ек касниЉе, кад Ље чуо за убиство, отац £ован Ље схватио: –оманови су знали да се ова молитва пева за Ьих.

ѕо директном нареРеЬу ЋеЬина и —вердлова, у ноЮи 4. 17. Љула стреЪана Ље ÷арска ѕородица: ЌиколаЉ II –оманов, Ьегова супруга јлександра, царевиЮ јлексеЉ, царевне: ќлга, “атЉана, ћариЉа и јнастасиЉа, као и слуге коЉе су остале верне помазанику √осподЬем до смрти: лекар Ѕоткин, собарица ƒемидова, лакеЉ “руп и послужник ’аритоцов. —треЪаЬе су обавили странци Ц £уровски, £евреЉин, Љош претходно Ље свим –усима одузео оружЉе или их послао на друге дужности. ЅоЪшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. ¬елика кнегиЬа јнастасиЉа била Ље само раЬена. Му су зверски убили баЉонетима.  ад се оваЉ крвави пир завршио, тела су спаЪена и бачена у √анинску Љаму, а затим Ље на Ьих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. ”бице су новост Љавиле ЋеЬину и —вердлову. ЅоЪшевици су касниЉе саопштили да Ље, због „контрареволуционарне делатности“, убиЉен само ÷ар ЌиколаЉ II; али истина се брзо прочула.

 ад су трупе белих, коЉе су се бориле против боЪшевичких хорди, ушле у £екатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су Љош свежи. ” приземЪу »патиЉевог дома, у соби у коЉоЉ Ље убиство извршено, наРени су царском крвЪу исписани црномагиЉски симболи коЉи су указивали на чиЬеницу да Ље убиство имало ритуални карактер Ц обезглавЪиваЬа –усиЉе као православног ÷арства, последЬег у свету. “акоРе, ниЉе било ни мало случаЉно што су –оманови стреЪани у куЮи извесног »патЉева: 1613. се руски народ, преко своЉих наЉбоЪих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози –оманова управо у »патЉевом манастиру. Ўто се £екатеринбурга тиче, он Ље добио име наредбодавца убиства Ц —вердловск. “раг зла нечовештвом смрди и до наших дана. ќнаЉ коЉи Ље срушио куЮу у коЉоЉ Ље убиЉен последЬи руски ÷ар, зато што Ље постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна –усиЉе, звао се Ѕорис £еЪцин. –ушеЬе Ље обавио као шеф уралског обласног комитета  ѕ ———– 1977. године.

Ўто се убица тиче, они су казну доживели Љош на земЪи. —вердлов Ље отрован шест месеци после убиства –оманова, а ЋеЬин Ље умро у мукама сифилистичног лудила.

«бог велике побожности и честитости, као и због хришЮански поднете жртве за добро руског народа, –уска «агранична ÷рква канонизовала Ље ÷арске —трастотерпце (ћукотрпце) 1981. године. ” самоЉ –усиЉи, они су као месно поштовани свети, канонизовани на териториЉи неких епархиЉа ћосковске патриЉаршиЉе, од коЉих Ље Љедна £екатеринбуршка. ” народу Ље, пак, поштоваЬе ÷ара ЌиколаЉа и Ьегове породице изузетно велико, и православни се моле —ветим ÷арским Ќовомученицима да их заступаЉу пред престолом ЅожЉим. ќд чуда коЉа су се тим молитвеним заступништвом збила навешЮемо само Љедно, коЉе се ниЉе десило –усу, но Ўпанцу (1989). 48ЦгодишЬи Ўпанац из Ѕарселоне, ћатео √ратакос ¬ендерел, неколико година тешко Ље патио од болова у пределу бубрега. —ва испитиваЬа су показивала да Ље “ здрав“, и лекари су га убеРивали да умишЪа. £едне ноЮи, кад су болови постали неиздрживи, он Ље, на граници очаЉаЬа, почео да се моли ÷ару Цћученику да би га оваЉ заступао пред √осподом. »ако Љош ниЉе био православан, ћатео Ље у свом дому имао ÷ареву иконицу, знао Ље Ьегов живот и поштовао га. “е ноЮи било му Ље лакше, а сутрадан Ље, на новом прегледу, откривено да Ље заиста болестан, и да има камен у бубрегу, коЉи до тада лекари нису били у стаЬу да наРу. ” току наредних месец дана ћатео се молио ÷ару и камен Ље био излучен без икакве хируршке интервенциЉе. ѕосле овог догаРаЉа, ћатео Ље прешао на ѕравославЪе.

—абравши се, као усрдни мученикоЪупци око новозасЉале звезде –уске ÷ркве, о ономе коЉи се своЉом вером и трпЪеЬем уподобио —ветима Ѕорису и √лебу, рецимо и следеЮе: ¬елики слуго и угодниче Ѕога ∆ивога, новомучениче ÷аре ЌиколаЉе!  ао ÷ар —веруски и —амодржац, ти беше скроман и смеран животом своЉим. ’отеЮи испунити заповест ’ристову, ти, први од свиЉу, Љавио си се свима слуга, и, дивом духовним будуЮи, срцем се наРе као дете, еда би приобрео ÷арство Ќебеско. —тога и ми, дивеЮи се блаженом смиреЬу твоме, кличемо ти овако:

–адуЉ се, кротки и тихи ÷аре!
–адуЉ се, пред √осподом смерио си ходио!
–адуЉ се, животом своЉим гордост демонску победио си!
–адуЉ се, престо земаЪски престолом небеским заменио си!
–адуЉ се, душо голубиЉа, незлобиви и благи!
–адуЉ се, Љер се земаЪског одрече да би небеским живео!
–адуЉ се, страдалниче све земЪе руске!
–адуЉ се, —вети ÷аре ЌиколаЉе, верни слуго Ѕога ∆ивога!

Ќа краЉу, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара ЌиколаЉа II –оманова, заблагодаримо √осподу, ÷ару над царевима,  оЉи нас Ље  рстом —воЉим научио да се ÷арство Мегово, ÷арство вечне Ъубави и правде, задобиЉа жртвом. јмин.

ћитрополиЉе ÷рногорско-приморска

18 / 07 / 2014

     оментари:

    2014-07-19
    16:50
    ƒанко Ѕ. ћарин:
    ƒрагоцен текст !Ћукавом се открива Ьегова сатанска симболика, Ьегови крипторитуали... Ѕог даЉе мудрост.

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0