Srpska

£еванРеЪе о исцеЪеним и неисцеЪивим слепцима

ЌедеЪа седма по ƒуховдану


ћатеЉ 9, 27-35. «ач. 33.

††††

ѕрвостворени човек живео Ље као и ангели од гледаЬа у Ѕога; Ьегови потомци, после греха, живели су од вере у Ѕога. ќни коЉима Ље затворено гледаЬе а ниЉе отворена вера, не могу се рачунати у живе, Љер немаЉу везе са ∆ивотом; чиме Юе, дакле, живети?

£едно Љезеро, отворено према небу, прима воду са висине, пуни се и не пресушуЉе. £едно друго Љезеро, затворено према небу, прима воду кроз земЪу од планинских извора, пуни се и не пресушуЉе. Ќо Љедно треЮе Љезеро, затворено према небу и одсечено од подземних сливова воде, мора се испразнити и пресушити.

ћоже ли се Љезеро без воде назвати Љезером? Ќе, него пре сухим понором.

ћоже ли се човек без Ѕога у себи назвати човеком? Ќе, него пре сухим гробом.

 ао што Ље вода главна садржина Љезера, тако Ље Ѕог главна садржина човека. Ќити Ље Љезеро без воде Љезеро, нити Ље човек без Ѕога човек.

Ќо како Юе човек имати Ѕога у себи, ако Ље затворен од Ѕога са свих страна као сухо Љезеро од воде, као тамни гроб од светлости?

Ѕог ниЉе као камен, коЉи Ље Љедном убачен у човека, и ту остаЉе и стоЉи мимо воЪе човекове. Ќо Ѕог Ље сила, финиЉа и Љача и од светлости и од ваздуха; сила, коЉа пуни човека или га напушта према доброЉ воЪи човековоЉ и бескраЉноЉ доброти ЅожЉоЉ. » тако човек ни у два дана ниЉе подЉеднако испуЬен Ѕогом. “о зависи наЉвише од човекове отворености према Ѕогу.  ад би човечЉа душа била потпуно отворена само, према Ѕогу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслаРиваЬе Ѕога гледаЬем. Ќо како Ље то мучно постиЮи у смртноЉ средини, у коЉоЉ се душа човечЉа налази, то остаЉе само Љедан отвор, коЉим човек може доЮи у везу са Ѕогом као извором живота - вера. ј вера значи: прво, сеЮаЬе на првобитно изгубЪено гледаЬе Ѕога, - сеЮаЬе, коЉе Ље остало записано у савести и разуму; друго, примаЬе као истине онога што Ље Ѕог открио видовитим пророцима и светитеЪима, коЉи су се удостоЉили гледаЬа »стине; и треЮе и наЉважниЉе: признаЬе √оспода »суса ’риста као —ина ЅожЉег, као видЪиво обличЉе невидЪивог Ѕога (II.  ор. 4, 4). ќво треЮе довоЪно Ље само собом, и оно обухвата и испуЬава до савршенства обоЉе оно прво. ќво Ље вера, коЉа оживЪава и спасава. ќво Ље наЉвеЮи отвор, кроз коЉи Ѕог улази у човека према мери чежЬе и добре воЪе човекове.

«ато √оспод »сус често питаше болеснике и страдалнике: веруЉеш ли? »ли: веруЉеш ли, да Ља то могу учинити? Ќаиме: отвараш ли ми врата, да уРем? ¬ера човекова ниЉе друго него отвараЬе врата душе и допуштеЬе Ѕогу, да уРе. Ѕоже испразни мене од мене, и усели се “и у мене! ќвим речима изражава се практична суштина вере.

» данашЬе ЉеванРеЪе описуЉе £едан од многих случаЉева, где √оспод куца на врата душе Ъудске, и где Ъуди отвараЉу врата и пуштаЉу √а унутра. » данашЬе ЉеванРеЪе описуЉе Љедно од многих чудеса, коЉа се ствараЉу онда, када човек вером отвори себе и пусти Ѕога у себе. £ер Ѕог Ље чудотворац по целокупноЉ делатности —воЉоЉ. √де Ље ќн, ту Ље чудо. »спред Мега се измичу сви закони, природни и Ъудски, као сенке испред сунца, и остаЉе само Мегова моЮ, мудрост и Ъубав, - све предивно, преслатко и преславно.

ѕосле √адаринског мрака, у коме су живели незнабошци и где √оспод ниЉе наишао на веру код Ъуди, чак не ни после тако великог чуда као што Ље исцеЪеЬе два бесомучна човека, наЉеданпут се реРаЉу неколики случаЉеви, где Ъубав ’ристову срета Љака вера код Ъуди; случаЉеви, где √оспод куца и Ъуди радо отвараЉу врата своЉе душе; и ќн чини чудеса. √де год се сусретну Ъубав и вера, раРа се чудо. ЌаЉпре Љави се вера оних, коЉи донесоше раслабЪеног и кроз кров од куЮе спустише га пред чудотворног »сцелитеЪа. » видевши »сус веру Ьихову рече раслабЪеном: не боЉ се, чедо, опраштаЉу ти се греси твоЉи... устани, узми одар своЉ и иди куЮи своЉоЉ. «ар ово нису речи бескраЉне Ъубави? » уставши отиде куЮи своЉоЉ «ар ово ниЉе чудо, роРено из Ъубави и вере? -ѕотом жена, коЉа Ље дванаест година боловала од течеЬа крви, дотаче се хаЪине Мегове говореЮи у себи: само ако се дотакнем хаЪине Мегове, оздравиЮу. “о Ље вера! ј »сус ЉоЉ рече: не боЉ се, кЮери, вера твоЉа помогла ти Ље. “о су речи праве Ъубави. » оздрави жена у таЉ час. “о Ље чудо роРено из Ъубави и вере. - ѕа онда кнез £аир приступи √осподу ожалошЮен и рече: кЮи моЉа сад умре; него доРи, и меtни на Ьу руку своЉу, и оживеЮе. —амо метни на Ьу руку своЉу и оживеЮе! “о Ље вера без колебаЬа и без сумЬе. ј √оспод доРе, ухвати Ље за руку, и устаде девоЉка. ”хвати Ље за руку! «ар то ниЉе Ъубав ѕриЉатеЪа и Ћекара? » устаде девоЉка! «ар то ниЉе чудо, роРено из Ъубави и вере? ѕосле ових дивних примера сусрета Ъудске вере и божанске Ъубави ево Љош Љеднога, коЉе данашЬе ЉеванРеЪе обЉавЪуЉе:

» кад »сус одлажаше оданде за Ьим иРаху два слепца вичуЮи и говореЮи: смилуЉ се на нас, сине ƒавидов! ќдакле Ље одлазио √оспод »сус? »з куЮе кнеза £аира, где Ље васкрсао мртву девоЉку. —лепци су чули да ќн иде, па су пошли за Мим вичуЮи и молеЮи за милост. —лично Ље поступио и слепи ¬артимеЉ у £ерихону. ќн Ље седео краЉ пута и просио. » чувши да Ље то »сус ЌазареЮанин стаде викати и говорити: сине ƒавидов »сусе, смилуЉ се на мене! (ћарк. 10, 46-47). “ако и ова двоЉица. „увши од своЉих воРа да то »сус „удотворац пролази, они су заборавили и прошЬу и све, и одмах кренули за Мим вичуЮи. √ле, и то су синови јврама, друга ЅожиЉега, коЉи Ље негде гледао Ѕога, док ови Љадници немаЉу вида ни за гледаЬе створеЬа ЅожЉих!

Ќо зашто слепци ословЪаваЉу ’риста сином ƒавидовим? «ато што се такво назваЬе сматрало за наЉвеЮу почаст у »зраиЪу. ÷ар ƒавид Ље сматран узором свих царева у »зраиЪу; и као што се сваки праведник називао сином јврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином ƒавидовим. ј ’ристос Ље био властелин, мада не по друштвеном положаЉу меРу Ъудима, него по истинскоЉ власти и моЮи, коЉа се из Мега разносила као свеж ваздух унаоколо. ј да су »зраиЪци имали обичаЉ називати и далеке потомке ƒавидове синовима ƒавидовим, види се из више места —ветога писма (II. ÷арев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). ¬ероватно Ље такоРе, да су слепци помишЪали и на √оспода »суса као ћесиЉу, кад су √а назвали синим ƒавидовим, пошто Ље сав народ очекивао богоданог ћесиЉу из потомства цара ƒавида (II. —амуил. 7, 12-13; ѕс. 89, 27; »с. 9, 7; Ћк. 1, 32).(" о се моли телесно и нема Љош духовног разума сличан Ље слепцу, коЉи Ље викао: —ине ƒавидов, смилуЉ се на мене! Ќо Љедан други слепац, кад Ље прогледао и видео √оспода, ниЉе √а више називао сином ƒавидовим но —ином ЅожЉим" (£ов. 9, 35. 38). —имеон Ќ. Ѕогослов. —лово 56) » даЮе му √оспод Ѕог престо ƒавида оца Ьегова - тако Ље ЉавЪао велики јрхангел ѕресветоЉ ЅогомаЉци. „ак и сам јрхангел служи се, дакле, уобичаЉеним Љезиком народним, називаЉуЮи ƒавида оцем ’ристовим и ако √а Ље пре тога назвао —ином —вевишЬега, то Љест —ином ЅожЉим (Ћк. 1, 32).

ЌиЉе ли и ово Љедан страшан утук за мрачне фарисеЉе и кЬижевнике, коЉи су ’риста називали хулитеЪем ЅожЉим и грешником? √ле, како их √оспод посрамЪуЉе кроз оне, коЉе су они сматрали горим од себе: кроз незнабошце, слепце, па чак и демоне! £ер док они у своЉоЉ заслепЪености од суЉете нису могли видети у ’ристу друго до хулитеЪа и грешника, дотле незнабожачки капетан приписуЉе Мему божанску моЮ над болестима (ћат. 8, 5 - ); и демони у √адари називаЉу √а —ином ЅожЉим, па наЉзад ево и слепци виде √а духом као —ина ƒавидова. Ќезнабошци су, дакле, осетили у присуству ’риста присуство Ѕога, докле затупели фарисеЉи и кЬижевници то нису могли осетити; демони су познали у ’ристу —ина ЅожЉег, докле само мудри воРи народа »зраиЪског нису √а могли познати; и наЉзад слепци су видели оно што они нису видели.

ƒокле су слепци викали за ’ристом, ’ристос се ниЉе освртао нити им се одазивао. «ашто? ѕрво зато, да би Љош више поЉачао Ьихову жеР за Ѕогом и веру у Мега; друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над своЉим срцем и испитали своЉу веру; а треЮе, да покаже —воЉу кротост и смиреност избегаваЬем славе Ъудске на таЉ начин, што Юе ове страдалнике излечити не на друму, пред масом света, него у куЮи, пред неколико сведока.  аква кротост и каква мудрост! √ле, ќн Ље наЉбоЪе знао, да нема ништа таЉно што неЮе бити Љавно (Ћк. 4, 22); и да свако добро што се више скрива то се више обЉавЪуЉе.

ј кад доРе у куЮу, приступише к Ьему слепци; и рече им »сус: веруЉете ли да могу то учинити? ј они му рекоше: да, √осподе. “олика Ље вера била у ових слепаца, да су они неуморно ходили за ’ристом без обзира на то што се ќн на Ьих ниЉе освртао нити одговарао на Ьихове очаЉне крике. “олика Ље вера Ьихова била, да су √а тражили до у саму куЮу, у коЉу Ље ќн свратио; па иако Ље куЮа била туРа и непозната, они су се усудили уЮи унутра. ќни су осеЮали: сад Ље дошао тренутак нашега исцеЪеЬа, - сад ил' никад! ќни су знали, да у васцелом свету не постоЉи жив човек осим ’риста, коЉи им може отворити очи и повратити вид.

¬еруЉете ли да могу то учинити? пита их √оспод. «ашто их пита, кад ќн зна и види Ьихову веру. ќн - таЉновидац и срцезналац? ѕита их зато, да би они Љавно исказали своЉу веру колико ради Ьих самих толико и ради других присутних Ъуди. £ер Љавном исповешЮу вере утврРуЉе се вера и код оних, коЉи Ље исповедаЉу и код оних, коЉи слушаЉу.

ƒа, √осподе, - одговараЉу слепци. ѕрерадосни што их Ље ’ристос уопште ословио, у Ьих се Љош више распламтела вера у Мега и Мегову моЮ. ƒа, √осподе\ ќни √а не називаЉу више сином ƒавидовим - то им се чини и мало и заобилазно - него управо √осподом. ” томе и Љесте Ьихово вероисповедаЬе: »сус ’ристос Ље √оспод, Ѕогочовек и —паситеЪ. » то Ље довоЪно. ]ер коЉи год призове име √осподЬе спашЮе се (–им. 10, 13).

¬ера Ље, дакле, ту, и у срцу и на Љезику. —ад треба да изаРе Ъубав у сретаЬе тоЉ вери, и чудо Юе се родити. ј ево и Ъубави, коЉа никада не доцни, да изаРе вери у сретаЬе - никада! “ада се ’ристос дохвати очиЉу Ьихових и рече: по вери вашоЉ нека вам буде! » отворише им се очи.  ао кад се Љедна гореЮа свеЮа принесе другоЉ, хладноЉ, и ова се засветли! ѕречисти √оспод ниЉе се гадио нечистог тела Ъудског и Љош нечисте душе Ъудске. £ер чистоме Ље све чисто (“иту 1, 15). ќн пружи —воЉе пречисте руке и дотаче се тамних рупа, затворених прозора, гЬилих очиЉу слепачких - и очи се отворише. «авеса се скиде, и светлост уРе у тамницу, и од тамнице створише се обасЉани двори. ѕо вери вашоЉ нека вам буде. » вера се не посрами: по вери ЬиховоЉ и би. ќ, колико високо √оспод цени своЉа створеЬа, и ако су сва створеЬа дим и прашина под ногама Ьеговим! “ражеЮи веру, ќн тражи сарадЬу Ъуди у своме ствараЬу. ќн Ље могао, као што каже премудри «латоуст, Љедном речЉу учинити све болеснике на земЪи здравим. Ќо шта би тиме учинио? »зравнао би човека са осталим бесловесним тварима, коЉе су без слободне воЪе, слободног опредеЪиваЬа, и без наЉвише намене. ѕонизио би човека на степен сунца, месеца и звезда, коЉе мораЉу да светле под заповести; и на степен камеЬа, коЉе мора да стоЉи и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, коЉа мора да тече по заповести. ј човек Ље словесан и разуман и он треба да чини оно што бесловесна твар мора да чини, то Љест, да се савршено преда Ѕогу и да испуЬуЉе заповести ЅожЉе. √оспод нареРуЉе, Ља морам да √а слушам - говори сва природа. √оспод нареРуЉе, Ља треба да √а слушам - говори прави човек. „овек има да бира, но не да бира измеРу два добра, него измеРу добра и зла. »забере ли добро, биЮе ЅожЉи друг и син у царству вечности, и биЮе му боЪе него васцелоЉ природи; изабере ли зло, биЮе одбачен од Ѕога, и биЮе му горе него бесловесним тварима. “аква Ље, дакле, воЪа “ворца - да се човек слободно определи у овоме животу за добро или за зло. «ато √оспод »сус пита Ъуде за веру; зато их призива у сарадЬу на Ьиховом сопственом спасеЬу. ¬рло мало захтева √оспод од Ъуди. ќн само захтева добру воЪу од Ьих, да признаду Мега за свемоЮног √оспода и себе за ништа. “о Ље вера, и ту веру Љедино тражи √оспод од Ъуди ради добра и спасеЬа самих Ъуди.

» заиреши им »сус говореЮи: гледаЉте да нико не дозна. ј они изишавши разгласише га по своЉ земЪи оноЉ. «ашто им запрети »сус, да не разглашуЉу ово чудо? ѕрво зато, што ќн не тражи никакве славе и хвале Ъудске. Кудска слава и хвала не може ни Љедну Љоту додати МеговоЉ слави. ƒруго зато, да би показао, да оно што чини ќн чини из сажаЪеЬа и Ъубави према Ъудима као маЉка према своЉоЉ деци, а не као волшебници и маРионичари, слуге демонске, коЉи у срцу мрзе и презиру Ъуде, а оно што чине, чине само зато да би их Ъуди славили и хвалили. “реЮе зато, да би тиме дао пример Ъудима, да свако добро дело чине ради Ѕога а не из суЉете; да не зна левица што чини десница (ћат. 6, 3). ј четврто и зато што ќн зна, - па би желео да и Ъуди то сазнаду - да се добро не може сакрити, што се, уосталом, одмах и показало. £ер хтели не хтели слепци морали су √а разгласити по своЉоЉ земЪи. Ќека Ље Љезик Ьихов и Юутао, очи су Ьихове говориле. Ќека су они баш и хтели преЮутати, ЅожЉа сила, коЉа све обЉавЪуЉе, гонила их Ље, да говоре, и говоре. ј то Ље √оспод »сус и желео, да им покаже, наиме: и мимо ваше воЪе обЉавиЮе се ово дело, ма колико се ви старали, да се оно не дозна: само ви немоЉте желети да га обЉавЪуЉете по суЉети своЉоЉ, нити ради похвале ни себи ни ћени. ѕрославите Ѕога - то Ље главно.

ј кад они изиРоше, гле, доведоше к Ьему човека нема и бесна. » пошто изгна Равола, проговори неми.  ао жедни путници у пустиЬи што Љуре ка Љедином пронаРеном извору воде, тако и Ъуди жедни здравЪа, мудрости, снаге, доброте, мира, Љуре ка √осподу »сусу, Љедином дотле невиРеном извору свих ових добара. ј извор Ље оваЉ преЉак, те нико, ко доРе да пиЉе, не враЮа се жедан. “ек што су изашли слепи, сада са отвореним очима и без воРе, а уРоше воРе Љеднога немог и бесног и приведоше √осподу овога невоЪника. Ќем и бесан! Ќити има ума да склопи реч, нити Љезика да изговори реч. √оспод га не пита за веру, Љер како може бесан човек имати веру?  ако ли нем исповедити веру? јли √оспод види веру Ьегових воРа, коЉи га к Мему и приведоше. ¬ероватно, да Ље √оспод имао разговор са Ьима слично ономе разговору са слепцима, но ЉеванРелист, због сличности тих разговора, тих питаЬа и одговора, не саопштава ништа. ќнима, коЉи траже спасеЬа, доста Ље поуке и путоказа и у ономе што Ље речено за слепе. «а оне пак, коЉи бесповратно срЪаЉу у пропаст ругаЉуЮи се —паситеЪу и речима о спасеЬу, не би било довоЪно ни све речи нити сва дела √оспода »суса ’риста за време целога живота ћу на земЪи. ј све то кад би се стенографски написало и описало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане кЬиге, вели ЉеванРелист (£ов. 21, 25). Ќо ово што се написа, написа се колико, да ми веруЉемо у —ина ЅожЉег и да имамо живот вечни (£ов. 20, 31). Ќаш ЉеванРелист као летимично само помиЬе цео оваЉ случаЉ у две реченице. ј замислите, колики Ље то догаРаЉ: изагнати Равола из бесна човека, откЪучати Ьегово немило, и учинити да он мирно и паметно проговори! “о Ље догаРаЉ веЮи до Љеднога рата, о коме се пишу многе кЬиге. –атовати може свако, а изагнати Раволе и напунити нема уста говором не може нико осим Ѕога. ќ овоме Љедноме чуду могле би се писати кЬиге, но ЉеванРелист га помиЬе само са две реченице; измеРу осталих разлога Љош и зато, да покаже множину сличних чуда наЉвеЮег „удотворца у историЉи времена, као и да покаже лакоЮу, с коЉом Ље √оспод оваква нечувана чуда чинио.

 аже се, да √оспод наЉпре изагна Равола, па тек онда неми човек проговори. » ово дело показуЉе, да √оспод увек иде са површине дубоко у сами корен зла. «ли дух Ље био у човеку, и таЉ зли дух Ље и везао Љезик немом човеку. “ребало Ље изагнати злог духа, и све Ьегове узде и везе, коЉима Ље везивао болесника, одрешиле би се саме од себе. «ато √оспод прво изгони Равола, а потом пуни човека умном и словесном силом. ќваЉ догаРаЉ подсеЮа много на раслабЪенога човека, коме Ље √оспод наЉпре рекао: опраштаЉу ти се греси, па тек онда: узми одар своЉ па иди куЮи своЉоЉ. ’ристов Ље наЉчешЮи метод, да прво излечи душевну муку, па тек онда телесни недостатак. ќн Ље могао одрешити Љезик немоме, а оставити Равола у Ьему. Ќо шта би с тим било учиЬено? Ќашто му одрешен Љезик, да кроз Ьега Раво говори и хули на Ѕога и на Ъуде? Ќашто ослободити човека маЬег зла а оставити га у оковима веЮег? » зар не би временом Раво опет завезао болеснику Љезик, и учинио га немим? ќ, √осподе, како Ље све премудро и целисходно, што “и твориш! ћи се само можемо дивити “воЉоЉ неисцрпноЉ мудрости, и од Ье се учити, да и сами све што радимо, радимо темеЪно и савршено.

» дивЪаше се народ говореЮи: никада се тако што ниЉе видело у »зраиЪу. ј фарисеЉи говораху: помоЮу кнеза Раволског изгони Раволе. ƒок се Љедни диве, други се ругаЉу. ƒок се Љедни радуЉу добру, други се жесте против добра. ƒокле народ прославЪа Ѕога, дотле воРи народни мисле на Равола. ƒокле простосрдачни називаЉу ’риста сином ƒавидовим и √осподом, дотле самомудри кЬижевници називаЉу √а послаником ¬елзевула, кнеза Раволског! » слепи прогледаше и видеше, и глухи прочуше и чуше, и бесни се опаметише и познаше, и неми проговорише и исповедише, а мудраци овога света са одебЪаним умом од земне мудрости и окамеЬеним срцем од суЉете и зависти нити могоше видети —ина ЅожЉега, нити √а чути, нити √а познати, нити исповедити. £ер Ље премудрост овога света лудост пред Ѕогом (I  ор. 3, 19).

Ќикада се тако што ниЉе видело у »зраиЪу, говораше народ с дивЪеЬем. »стина, и ћоЉсеЉ и »лиЉа и £елисеЉ чинили су разна чуда, али како? ѕомоЮу своЉе вере, поста и молитве с Љедне стране и ЅожЉе благовести с друге стране. “о Ље ∆иви Ѕог чинио моЮна дела кроз Ьих. Ќо ’ристос чини све —воЉом сопственом влашЮу и силом. –азлика Ље измеРу Мега и старих чудотвораца као измеРу сунца и месеца: месец светли светлошЮу, коЉу прима од сунца, а сунце светли своЉом сопственом светлошЮу. Ѕез предрасуда и проста душа народна осетила Ље ту огромну разлику, зато уста народа и исповедише: никада се тако што ниЉе видело у »зраиЪу. ј фарисеЉи, истина, не одричу моЮна чуда ’ристова - да могу они би одрекли, сакрили, потплатили лажне сведоке као при ¬аскрсеЬу √оспода; али не могу да одрекну оно што се збивало на очиглед многих маса народних - они, истина, не одричу та чуда, велимо али из злобе и пакости тумаче их на своЉ начин. ѕомоЮу кнеза Раволског изгони Раволе. “о су они више пута рекли √осподу, и више пута он им Ље запушио уста страшно Љасним одговором (ћат. 12, 24; ћк. 3, 23-26; Ћк. 11, 17 - 18). –екао им Ље: јко сатана сатану изгони, сам по себи разделио се: како Юе, дакле, остати царство Ьегово? «аиста, тешко Ље колико толико свесном човеку измислити смешниЉе, недоследниЉе и глупЪе тумачеЬе дела ’ристових него што су га измислили помрачени умови народних старешина и кЬижевника у »зраиЪу. ѕомоЮу —атане изгонити Раволе! ЌиЉе ли то исто што и реЮи: помоЮу оца убиЉати децу очеву? »ли: помоЮу воЉводе Љедне воЉске туЮи и уништавати воЉску тог истог воЉводе? Ќо ниЉе узалуд речено: завист Ље слепа. ћоже се такоРе реЮи: завист Ље смешна, и: завист Ље глупа. £ер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и заплете Љезик, те Љезик не зна шта говори; због чега све што говори Љезик завидЪиваца испада безумно, смешно и глупо.

√оспод »сус ниЉе се обзирао на ову срдиту немоЮ завидЪивих старешина народних, но журно Ље продужавао —воЉе дело, да спасе и сачува све оне, коЉе ћу Ље ќтац Ќебески дао, да нико од Ьих не погине (£ов. 17, 12). £ер се каже на краЉу данашЬег ЉеванРеЪа:

и прохоРаше »сус по свима градовима и селима, учеЮи по зборницама Ьиховим, и проповедаЉуЮи ЉеванРеЪе о царству, и исцеЪуЉуЮи сваку болест и сваку немоЮ на Ъудима. √рад или село - Мему Ље свеЉедно. ќн не тражи ни град ни село, - ќн тражи Ъуде.ѕо свима градовима и селима, каже ЉеванРелист, да би показао ревност ’ристову на делу. –евност за куЮу твоЉу Љеде ме (ѕс. 69, 9). «а Мега Ље уистини Љедан дан био као хиЪаду година. “роЉако Ље било дело ’ристово, као што показуЉу речи ЉеванРеЪиста. ќн Ље учио; ќн Ље проповедао благовест о царству, и он Ље лечио сваку болест и немоЮ на Ъудима. ”чио - то значи тумачио Ље дух ствараЬа и старога закона. ѕроповедао - то значи поставЪао темеЪе Ќовоме ствараЬу, ÷арству ЅожЉем, ÷ркви светитеЪа. »сцеЪивао - то значи делима доказивао —воЉе учеЬе и —воЉу проповед.

» све Ље ово √оспод чинио из Ъубави не само према ондашЬим Ъудима, —воЉим савременицима - ќн Ље савременик свега што Ље било, што Љесте и што Юе бити - него и према нама. ƒа би —воЉом светлошЮу зажегао свеЮу у души нашоЉ; да би —воЉом ЪубавЪу изашао у сусрет вери нашоЉ, - те да би се из тога сусрета ЅожЉе Ъубави и наше вере родило чудо нашега спасеЬа: исцеЪеЬе нашега духовнога слепила, нашег немила и безумЪа, свих наших болести и немоЮи.

ќ, »сусе √осподе, —ине Ѕога ∆ивога, смилуЉ се на нас! ƒа би и ми знали прославити име “воЉе по своЉ земЪи тела нашега; по своЉ земЪи народа нашег, и по своЉ земЪи човечанства, живог и усопшег, име “воЉе и преславног и безпочетног ќца “вога са пресветим и благим и животворним “воЉим ƒухом - “роЉицу Љеднобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. јмин.

27 / 07 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0