Srpska

—рпска царица, маЉка и монахиЬа

—помен свете матере наше ≈вгениjе - ≈фросиниjе, —рпске царице ћилице

ѕореклом беше ова света царица —рпска, у монаштву названа ≈вгениЉа и ≈фросиниЉа, од свете лозе ЌемаЬиЮа. "Ѕеше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена —ветог —имеона ЌемаЬе, првога господина —рбима".[29] Ѕеше Юерка чувеног воЉводе топличког и полимског ¬ратка, познатог у —рпском народу под именом £уг-Ѕогдан. ќн беше пореклом од ¬укана, наЉстариЉег сина —ветог ЌемаЬе. ¬оЉвода ¬ратко беше не мали великаш на двору —рпског цара ƒушана —илног (1331-1355 г.), и зато Ьегова кЮи ћилица, коЉа би роРена око 1335 године, стече у детиЬству своме наЉбоЪе хришЮанско и царско васпитаЬе. ѕо природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предЬачаше у роду своме.  ао царева роРака, она често биваше на царском двору ƒушановом, и када одрасте сам Ље цар удаде за Љедног од своЉих витезова, за воЉводу Ћазара ’ребеЪановиЮа, коЉи касниЉе постаде кнез и владалац —рпски (1371-1389 г.). —а Ћазаром се ћилица беше наЉпре срела у краЉевима свога оца, тамо где касниЉе она подиже своЉу дивну задужбину манастир КубостиЬу ("Кубвестан").[30] ќд тада се Ьих двоЉе искрено заволеше и затим чесни брак склопише. ” свом чесном и Ѕогом заиста благословеном браку Ьих двоЉе Љедно друго потстицаху у врлинама и побожности, Љер и Ћазар не беше маЬе од Ье побожна и богоЪубива духа, због чега и би удостоЉен од Ѕога светости и мученичког подвига и венца.[31]

∆ивеЮи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Ѕога наЉпре пет кЮери: ћару, ƒрагану, £елену, “еодору и ќливеру, а затим и три сина: —тефана, ¬ука и ƒобровоЉа (коЉи по роРеЬу убрзо умре). ѕобожна ћилица веома усрдно хришЮански васпита сву своЉу децу, па уз образоваЬе у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевскоЉ и царскоЉ породици. ” васпитаЬу синова и кЮери ћилици помагаше и Љедна побожна монахиЬа по имену ≈фимиЉа, ћиличина роРака по телу, иначе бивша српска деспотица £елена, супруга деспота £ована ”гЪеше.  ад Ћазар и ћилица постадоше свесрпски господари (после смрти цара ”роша ЌеЉаког, 1371 године) и боравЪаху у своЉоЉ престоници  рушевцу, монахиЬа ≈фимиЉа наРе склониште и уточиште на Ьиховом двору, и ту беше "друга маЉка" и учитеЪ ћиличиним кЮерима и синовима. јли честита маЉка им и кнегиЬа ћилица, "сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуЬена", би за свагда наЉбоЪи живи пример своЉоЉ деци, особито кЮерима, правог хришЮанског васпитаЬа и образоваЬа и сваког богоугодног врлиноваЬа.  ако Ље она одгаЉила и васпитала своЉу децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краЉа веру своЉу и образ, и шта више, Љедно од Ьих - син ЉоЉ —тефан, деспот —рпски, би од Ѕога прославЪен као велики праведник и светитеЪ.[32]

—а свог кнежевског двора у  рушевцу ћилица и Ћазар поудаваше своЉе четири стариЉе кЮери за суседне српске и хришЮанске владаре и великаше. ЌаЉстариЉу своЉу кЮер ћару удадоше за српског велможу на  осову ¬ука ЅранковиЮа;[33] другу кЮер ƒрагану удадоше на бугарски двор, за јлександра, сина цара Ўишмана; треЮу £елену дадоше за зетског владара АурРа II —трацимировиЮа - ЅалшиЮа, а четврту “еодору за мачванског и угарског бана Ќиколу √аровиЮа.  аква Ље пак била судбина наЉмлаРе ћиличине кЮери ќливере, видеЮемо мало касниЉе.

—а своЉим благочестивим мужем и кнезом, —ветим Ћазаром, ћилица богоугодно и човекоЪубиво управЪаше —рпском земЪом све до велике и страшне  осовске погибиЉе 1389 године. ƒо тог времена они у своЉоЉ земЪи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, страноприЉемнице и сиротиЬске домове, о чему се може више видети у ∆итиЉу —в. Ћазара (под 15 Љуном). £ер то беше Љош увек доба у ком Ѕог не беше Љош предао —рпски род у “урско ропство. ј онда одЉедном доРе тужно и страшно  осово и мученичка погибиЉа —в. кнеза Ћазара и наЉбоЪих Љунака —рпског народа.

ѕосле  осовске битке, коЉа би на ¬идовдан 15 Љуна 1389 године, благочестива кнегиЬа ћилица, са синовима своЉим —тефаном и ¬уком и са свЉатЉеЉшим патриЉархом —рпским £ефремом,[34] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391 г.) свете мошти —в. великомученика Ћазара у Ьихову задужбину –аваницу код ОуприЉе, из храма —в. ¬азнесеЬа из ѕриштине где оне беху погребене одмах после  осовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Ѕабин ћост и по осталим српским храмовима и светиЬама).

ј тада, удова кнегиЬа ћилица остаде да са безброЉ других српских удовица оплакуЉе поробЪеЬе свога хришЮанског народа под Љарам иновераца “урака. ѕосле  осова она беше као нека српска ѕрамати –ахиЪа коЉа плакаше над оном побиЉеном и овом поробЪеном српском децом своЉом. "£ер тада, вели  онстантин ‘илософ, не беше места у целоЉ земЪи —рпскоЉ где се ниЉе чуо тужни глас ридаЬа, и вапаЉ коЉи се не може ни са чим упоредити. ¬апаЉ беше толики да се Ьим ваздух испуни, тако да Ље у свим овим пределима –ахила плакала и ниЉе хтела да се утеши због побиЉене деце своЉе."[35] ” свету кнегиЬу ћилицу биле су тада уперене очи свег преосталог —рпског народа, свих удовица и све неЉачи, Љер Ље иза  осова она остала као владар поробЪене земЪе. Мен наЉстариЉи син —тефан беше Љош дете од дванаест година, те не могаше Љош управЪати земЪом. Ќо богоЪубива и народоЪубива ћилица се тада прену из своЉе и свеопште туге и "узе на се ревност мушку", те поче храбро и мудро владати своЉим народом. ” стварима овога света, "у коЉима се Ље тешко снаЮи", она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Ѕогу предана, тако да у време своЉе владавине много олакша тешку судбину —рпског народа, и то баш у време када Ље тешки завоЉевачки мач осионих “урака све Љаче и Љаче угрожавао и притискивао —рпску земЪу. ќна Ље маЉчински збриЬавала сирочад и удовице, тешила уцвеЪене, хранила гладне, одевала наге. Ќо прва брига Ьена беше да од новог турског султана ЅаЉазита (1389-1402 г.) добиЉе обеЮаЬе да хришЮанска вера и ÷рква ЅожЉа у Ьеном народу неЮе бити од “урака гоЬена и уништавана. “име Ље она хтела да спасе макар душу народну, ако Ље тело народно било поражено и поробЪено.  ада Ље то обеЮаЬе од ЅаЉазита добила, али под болним за Ьу условом да му своЉу наЉмлаРу кЮер ќливеру да за жену, света ћилица Ље тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на краЉу и сама замонашила и у монашком животу Ѕогу посветила.

ќ томе како се света кнегиЬа пренула и с помоЮу ЅожЉом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори Ьен савременик патриЉарх —рпски ƒанило III: "јли не треба, о возЪубЪени, да ово проРемо ЮутеЮи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од  осова), да не бисмо преЮутавши увредили мужаствено страдаЬе и великодушно трпЪеЬе оних коЉи се показаше крепки духом у подвизима искушеЬа дошавших на нас, искушеЬа Љаких и тешко подношЪивих, коЉа доРоше на земЪу —рпску. £ер одасвуд се неприЉатеЪи подигоше и силно навалише. Ќе само исмаилЮани, него и ”гарске земЪе, и многа господа са броЉним силама подигоше се да земЪу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. » могло се видети како Љедне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треЮе мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. » беше свуда туга, беда, плач и ридаЬе неутешно. ј видевши ово благочестива кнегиЬа, са сином своЉим —тефаном, да Ље и она и —рпска земЪа у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд неприЉатеЪ напада и разграбЪуЉе, и да нема никога да их у беди и тузи коЉе су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоЮ и узе на се ревност мушку. » шта учини? —ву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Ѕогом простире, и Мега Љединог на помоЮ призива и Мегову ѕресвету ћатер. “ада √оспод, «аступник сиротих и ”тешитеЪ ожалошЮених, видевши довоЪно искушеЬа и казне, не устрпи да и даЪе остави христоимените Ъуде —воЉе на поругу неприЉатеЪима, него изволи дати и олакшаЬе".[36] —лично казуЉе о —ветоЉ кнегиЬи и други савременик,  онстантин ‘илософ: "ј достославна и веома мудра ћилица, коЉа превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели —оломон, мужаствена жена и имаРаше све врлине. “о о ЬоЉ знаЉу сви око Ье, коЉи су поцрпли милостиЬе из Ьезине руке и Љош многа друга добра. ќна, примивши на себе тако велику власт, знала Ље и светске ствари, у коЉима Ље тешко снаЮи се. ѕо лепоти и доброти своЉоЉ она не беше само жена, него и ќдисеЉ мудри у многим саветима.  о Юе изреЮи сва Ьена дела?  о Юе изброЉати све божанствене и свете украсе и дарове Ьене црквама и манастирима?  о се неЮе задивити гледаЉуЮи Ьен побожни однос према монасима, коЉи су окренути Љединоме Ѕогу? ќна заиста делима своЉим превазилажаше заповести, и иРаше напред на све веЮа и веЮа дела".

Ќе дуго после  осовске битке ћилици стиже у  рушевац посланство од султана ЅаЉазита коЉе Ље од Ье тражило да —рпску земЪу као вазалну потчини ЅаЉазиту, и уз то Љош да наЉмлаРа кЮи Ьена ќливера буде дата на двор султанов Ьему за жену. ƒа би своЉ народ заштитила од даЪег страдаЬа ћилица Ље морала преЮи преко свог личног родитеЪског бола и пристати на ово понижеЬе, и после дужег веЮаЬа са свЉатЉеЉшим патриЉархом —рпским ќливера Ље дата иноверном ЅаЉазиту "за избавЪеЬе свога отачаства, као по Ѕогу посредница, попут оне древне £естире".[37] ѕри томе, маЉка хришЮанка поставЪала Ље само Љедан услов: да ЉоЉ кЮи ќливера нипошто не промени своЉу хришЮанску веру, те да тако поробЪаваЉуЮи тело своЉе не пороби и душу, и тиме Ље изгуби. ¬аспитана добро од своЉе благочестиве маЉке, ќливера с помоЮу ЅожЉом поРе на ЅаЉазитов двор, и очува тамо неповреРеном своЉу хришЮанску веру, а роду своме —рпскоме би од велике помоЮи и користи. £ер много пута умоЪаваше свирепог ЅаЉазита за народ своЉ и браЮу своЉу. ј када затим погибе ЅаЉазит, Ьен брат —тефан избави Ље од ропства иноверног и доведе у земЪу отачаства свога Љош за живота маЉке им —вете ћилице. ј и ћиличина друга кЮи ƒрагана, коЉа беше удата за бугарског царевиЮа јлександра, такоРе остаде чврста и непоколебЪива у своЉоЉ хришЮанскоЉ вери када Ьен несреЮни муж, у жеЪи да спасе од “урака свога оца цара Ўишмана, прими исламску веру (1393 године) и постаде турски паша. “акво васпитаЬе хришЮанско беху добиле ћиличине кЮери од своЉе маЉке.

—вета се кнегиЬа ћилица, као што Ље веЮ речено, старала да хришЮанску веру и ÷ркву свога народа заштити од турских прогона и злоставЪаЬа, и за то се посебно заузимала пред султаном ЅаЉазитом. ѕошто Ље одмах после  осовске битке умро —в. патриЉарх —пиридон,[38] Ьега Ље наЉпре замеЬивао Љедно време —в. патриЉарх £ефрем, док ниЉе —вета ћилица ускоро сазвала сабор у ∆ичи на коме Ље за —рпског патриЉарха изабран ƒанило III (1392-98 године), коЉи се до тада подвизавао у манастиру ƒренчи код јлександровца крушевачког. «аЉедно пак са Ьим и са своЉим сином —тефаном, —вета ћилица обдари своЉом даровном повеЪом (1392 г.) свету лавру ’иландар на јтону, поклонивши му Љедну цркву и неколико села на реци »бру, а нешто касниЉе (1395 г.) даде богате дарове и руском манастиру —ветог ѕантелеЉмона такоРе на —ветоЉ √ори. »сто тако, ова благочестива кнегиЬа са своЉим сином поможе духовнику —исоЉу —инаиту да подигне манастир звани —исоЉевац код –аванице. » уопште, она многе храмове ЅожЉе обнови и нове цркве и манастире подиже. ЌаЉзнаменитиЉа пак задужбина Ьена Љесте свети манастир КубостиЬа, коЉи она подиже после  осовског боЉа и у коЉи се ускоро затим повуче и замонаши, заЉедно са многим —рпкиЬама удовицама изгинулих косовеких Љунака. КубостиЬа би подигнута у подкриЪу горе ѕрозрака, недалеко од “рстеника. √лавни градитеЪ цркве беше познати "–аде Ќеимар" (–аде ЅоровиЮ), коЉи по савету —вете ћилице искити КубостиЬу као неки диван девоЉачки и матерински вез. √лавни храм би посвеЮен ”спеЬу ѕресвете Ѕогоматере, и ускоро (око 14025 г.) живописан вештом руком Љеромонаха ћакариЉа, зографа српског из околине ѕрилепа.

 —вети манастир КубостиЬа. ‘ото: jером.»гнатиjе (Ўестаков) —вети манастир КубостиЬа. ‘ото: jером.»гнатиjе (Ўестаков)
††††

Ќо пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиЬа —рпска сазва државни сабор (1393 г.), на коме пред свима предаде власт своме сину —тефану ¬исоком, као што вели о томе патриЉарх ƒанило III: "ƒостохвалном —тефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извоЪеЬу ЅожЉем свише родитеЪка уручуЉе екиптар, а свеосвеЮени патриЉарх све то молитвом и полагаЬем руку благосиЪа". Ќа свом пак монашеЬу, коЉе би ускоро затим, ћилица узе монашко име ≈вгениЉа и повуче се наЉпре у манастир ∆упаЬевац близу престонице  рушевца (према £агодини), док не би готово зидаЬе КубостиЬе. —а Ьом тада беше и Ьена роРака по телу монахиЬа ≈фимиЉа, коЉу споменусмо на почетку као бившу супругу деспота £ована ”гЪеше.

” то време би од “урака разорено и уништено бугарско царство у “рнову (1393 године). ќтуда доРе у —рбиЉу монах √ригориЉе ÷амблак, коЉи од кнеза —тефана и маЉке му ћилице - ≈вгениЉе би поставЪен за игумана манастира ƒечана, коЉи тек што беху ово двоЉе благочестивих обновили. Ќаиме, исмаилЮански пЪачкаши, а и неки воЉници ¬ука ЅранковиЮа, коЉи владаше на  осову, беху опЪачкали и опустошили манастир ¬исоке ƒечане у ћетохиЉи. ƒошавши у те краЉеве (1397 г.) и видевши невоЪе дечанских монаха у опЪачканом манастиру, —вета ≈вгениЉа, коЉа понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са —тефаном обнови ƒечане и постаде такореЮи "други ктитор" Ьихов. ” царскоЉ хрисовуЪи (повеЪи), коЉа том приликом би издана ƒечанима, она написа наЉпре ово: "ƒошавши у оваЉ манастир, у обитеЪ светог краЪа —тефана ”роша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребиваЬе, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилЮанских беше попаЪен и готово опустео!" «атим даЪе говори о обнови манастира и своЉим прилозима истоме, па на краЉу додаЉе овакву смерну молитву —паситеЪу ’ристу,  оме Ље посвеЮен главни дечански храм: "”милостиви се на грехе моЉе, укрепи децу моЉу у благоверности и благоденетвиЉу, да у благочешЮу послуже “еби, Ѕогу своме, као господин и родитеЪ Ьихов светопочивши кнез Ћазар". ќва топла молитва преподобне маЉке ≈вгениЉе показуЉе какву Ље дубину смиреЬа она имала и како се топло Ѕогу молила. Меним светим молитвама она Ље ограРивала и штитила и децу своЉу и сав —рпски народ. “о нам потврЮуЉе и следеЮи догаРаЉ из Ьеног живота.

††††

Ќеки обесни великаши српски беху оклеветали сина ЉоЉ —тефана, владара —рбиЉе, код султана ЅаЉазита, и ЅаЉазит тражаше да му —тефан лично доРе на двор да се оправда. ЅоЉеЮи се за живот сина свог, чедоЪубива мати се реши да као монахиЬа поРе наЉпре она сама на двор султанов у град —ер, и да покуша да пред султаном развеЉе клевете против сина и тиме заштити и Ьега и своЉ народ од ЅаЉазитове казне и насиЪа. ѕритом реши да са собом узме и умну монахиЬу ≈фимиЉу, да ЉоЉ буде као помоЮ и подршка на путу. —ву своЉу пак наду она одмах положи на ѕресвету Ѕогоматер,  оЉа ЉоЉ у томе заиста и поможе. ќ томе овако казуЉе мудри животописац  онстантин ‘илоооф: "ј поРе због овога цару ЅаЉазиту сама ова благоверна госпоРа (≈вгениЉа) и имаРаше са собом и сродницу своЉу, бившу супругу деспота ”гЪеше а кЮер Юесара (≈фимиЉу). ј ова Ље била у многим знаЬима и стварима веома мудра, коЉу узе као неку потпору и помоЮ, а нарочито у оваквоЉ ствари.  ада су биле призване к цару, и пошто се преподобна ≈вгениЉа беше уплашила када Ље требало угледати ЅаЉазита, ≈фимиЉа ЉоЉ рече: ќдбаци сада сваки страх када су нас веЮ удостоЉили да га видимо. » оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоЮЉу Ѕогоматере, на  оЉу и положише наду своЉу". —вршивши благополучно своЉе посредоваЬе за сина пред султаном, света кнегиЬа-монахиЬа обрати се са Љедном молбом ЅаЉазиту. Ќе искаше од Ьега злата ни сребра, ни светске славе ни имаЬа, него га смерно замоли да ЉоЉ дозволи да узме са собом из ¬идина свете мошти преподобне ѕетке-ѕараскеве, за коЉе Ље, вели, спремна да да и све своЉе имаЬе. Ќа такву Ьену молбу султан се само насмеЉа, и рече: "«ашто не иштеш нешто драгоцениЉе, него само те суве, непокретне кости?" Ќо на Ьену поновЪену и усрдну молбу он ЉоЉ ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у —рпску земЪу. —ва радосна и Ѕогу благодарна преподобна ≈вгениЉа узе мошти —вете ѕетке и из ¬идина пренесе их у —рпску земЪу на велику помоЮ и заштиту и покровитеЪство своме народу. ћошти —вете ѕетке почиваху наЉпре у манастиру ∆упаЬевцу, затим у КубостиЬи и, када потом би обновЪен Ѕеоград, оне бише пренете тамо и положене у ¬елику цркву (ћитрополиЉу).  асниЉе, око 1417 године, би подигнута и посебна црква —вете ѕетке у Ѕеограду, где од тада почиваху Ьене свете мошти док не бише однете у ÷ариград 1521 године.[39]

ѕриликом посете ЅаЉазиту у —еру, преподобна ≈вгениЉа и ≈фимиЉа понеше са собом на дар манастиру ’иландару велику олтарску завесу, на коЉоЉ ≈фимиЉа беше извезла ликове ’риста —паситеЪа, као ¬еликог јрхиЉереЉа, и око Мега —в. ¬асилиЉа ¬еликог и —в. £ована «латоуста. Ќа дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: "ќд нечистих усана, од мрскога срца, од прЪавог Љезика, од душе оскврЬене прими моЪеЬе моЉе, о ’ристе моЉ! и не одгурни мене слушкиЬу “воЉу, нити ме ЉарошЮу “воЉом изобличи у часу исхода моЉега, нити ме гневом “воЉим казни у дан доласка “вога. £ер сам пре суда “вога, √осподе, осуРена савешЮу своЉом, и нема у мени никакве наде спасеЬа мога, ако милосрРе “воЉе не победи мноштво безакоЬа моЉих. «ато молим, незлобиви √осподе, не одбаци ни оваЉ мали принос коЉи приносим светом храму ѕречисте “воЉе ћатере и надежде моЉе, Ѕогородице ’иландарске. £ер узех на се веру оне удовице што “и принесе две лепте, √осподе. “ако “и и Ља ово принесох, о ¬ладичице! недостоЉна слушкиЬа “воЉа, монахиЬа ≈фимиЉа, кЮи господина ми Юесара ¬оЉихне коЉи овде почива, некадашЬа деспотица. » приложи се ова завеса храму ѕречисте Ѕогородице ’иландарске у години 1399 индиктиона 8. » ко Ље буде однео из храма ѕресвете Ѕогородице ’иландарске, нека буде одлучен од £едносушне и ЌераздеЪиве “роЉице, и нека му Ље супарница ѕречиста Ѕогомати ’иландарска у дан страшнога испитаниЉа. јмин".

ѕосле овога, преподобна ≈вгениЉа живЪаше и подвизаваше се у свом манастиру КубостиЬи, где као мудра игуманиЉа руковоРаше многе сестре монахиЬе ка спасеЬу и царству небеском. Ќо она не заборавЪаше ни тада бригу о земЪи и народу сина свога —тефана, него у Ьеговом отсуству из земЪе (приликом учешЮа у јнгорскоЉ битци 1402 године) она поново управЪаше народом своЉим, мудро га руководеЮи ка царству небеском.  ада пак Ьен млаРи син ¬ук беше устао на брата свога —тефана и прибегао “урцима, брижна маЉка пошла Ље тада као посредница и миротворка за сином ¬уком све до у турски логор у —ер, где га Ље наЉзад стигла и успела да одврати од издаЉства и да га измири са братом своЉим деспотом. »сто тако, она измири и децу наЉстариЉе кЮери своЉе ћаре ЅранковиЮ, АурРа и Ћазара, са уЉаком им деспотом —тефаном, и све док она беше жива они живЪаху у миру и Ъубави. “аква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Ѕогом и пред Ъудима.

††††

ј када доРе време пресеЪеЬа Ьеног из овога света у небески, преподобна ≈вгениЉа замоли да буде замонашена у велики анРелски образ, коЉом приликом доби име ≈фросиниЉа. ѕо примаЬу велике схиме она се одаде наЉстрожиЉим подвизима, коЉе и упражЬаваЉуЮи мирно се пресели ка √осподу 11 новембра 1405 године. ѕогребена би у Ьеном манастиру КубостиЬи, где затим многоброЉним чудесима над болесницима коЉи долазе на Ьен мироточиви гроб би од Ѕога прославЪена.

ћолитвама преподобне матере наше ≈вгениЉе-≈фросиниЉе нека √оспод помилуЉе и нас грешне, и све српске маЉке и монахиЬе. јмин.

01 / 08 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0