Srpska

 ршеЬе “ипика или како смо кнез «ураб „авчавадзе и Ља прекршили ¬елики ѕост

»з кЬиге архимандрита “ихона (Ўевкунова) ЂЌесвети а светиї

√розни, 1998 г. ’рам јрхангела ћихаjила √розни, 1998 г. ’рам јрхангела ћихаjила
††††

√одине 1998. префект централног московског округа, у коЉем се иначе налази —ретеЬски манастир, јлександар »Ъич ћузикантски причао ми Ље о свом путоваЬу у чеченски град √розни и о ужасним условима у коЉима живи тамошЬа малоброЉна православна заЉедница. «аЉедно с братиЉом нашег манастира одмах сам тражио благослов од Мегове —ветости патриЉарха јлексиЉа за прикупЪаЬе помоЮи за цркву у √розном. ” року од три дана Љедан огроман камион био Ље пун намирница, лекова и одеЮе. ќсим тога, наши парохиЉани донели су и доста новца, а ми смо томе додали и нешто манастирске уштеРевине, тако да Ље то на краЉу била за оно доба поприлична сума. Ѕило Ље дирЪиво гледати како су неки Ъуди давали и оно што Ље Ьима самима заиста било потребно и како су се радовали што бар нечим могу помоЮи своЉоЉ сабраЮи.

јлександар »Ъич ћузикантски успео Ље преко московских власти да се с властима тадашЬег чеченског лидера ћасхадова договори о нашем путу и о подели помоЮи хришЮанима у √розном за ¬аскрс. £евгениЉе јлексеЉевич ѕархаЉев, директор радионицâ патриЉаршиЉе у —офрину, за цркву у √розном коЉа Ље бомбардована и опЪачкана приложио Ље све оно што Ље било потребно за богослужеЬе.

ѕолазак на пут био Ље планиран за понедеЪак —трасне седмице. ƒва дана пре поласка рекао сам свом приЉатеЪу «урабу ћихаЉловичу „авчавадзеу да идем на пут и замолио га да се побрине за моЉу маЉку уколико ми се нешто догоди. ћеРутим, «ураб ми Ље рекао да Юе иЮи са мном. » ма колико да сам га одговарао и покушавао да га убедим да он као муж и отац нипошто не сме да ризикуЉе, кнез Ље био непопустЪив. „ак се позвао на то да су „еркези краЉем 19. века отели Ьегову прабабу, кнегиЬу Ќино „авчавадзе, али да Ље убрзо била ослобоРена. «а Ьега Ље то био наводно добар знак да Юе наше путоваЬе бити успешно. Ќа краЉу сам морао да пристанем па смо моЉ верни приЉатеЪ и Ља, замоливши за молитве Мегову —ветост патриЉарха јлексиЉа, оца £ована ( рестЉанкина) и остале печерске старце, кренули у √розни.

††††

” √розном смо затекли стравичан призор. ÷ео град Ље после бомбардоваЬа био у рушевинама тако да нисмо наишли ни на Љедну целу вишеспратницу. ЅудуЮи да Ље у »чкериЉи[1] алкохол био забраЬен, Љедва смо успели да умолимо царинике да нам дозволе да пренесемо неколико флаша кахорског црног вина неопходног за богослужеЬе у цркви. ’вала Ѕогу, све се добро завршило и кад Ље реч о новцу коЉи сам кришом пренео преко границе тако што сам га обмотао око тела. “ребало га Ље пре свега поделити –усима коЉи су живели у √розном, а коЉи веЮ неколико година нису добиЉали ни плате, ни пензиЉе, нити било какву новчану помоЮ. £едан део новца био Ље намеЬен свештенику, а други маЉкама коЉе су по „ечениЉи тражиле своЉе заробЪене синове.

—местили смо се у просториЉама званичног представника руског председника у „ечениЉи. “а група била Ље смештена у две старе бараке коЉе су се налазиле на малом простору близу аеродрома —еверни. ” првоЉ бараци налазило се званично представништво –усиЉе у »чкериЉи. “у Ље живело неколико генерала и официра, где су сместили и «ураба и мене. ” другоЉ касарни налазило се шездесет специЉалаца. Михов задатак био Ље, како су ми обЉаснили, да у случаЉу напада петнаест минута пружаЉу отпор противнику док официри за то време не униште документациЉу и машине за шифроваЬе.

ƒочекали су нас веома топло. £едног од наших официра дали су нам као пратЬу с тим да нас Ље руководство поштено упозорило да нам у тешкоЉ ситуациЉи неЮе бити од велике помоЮи, осим што може Љуначки умрети за нас. ѕо нареРеЬу ћасхадова, додеЪена су нам и четири наоружана „ечена.  ад смо забринуто упитали да ли су ти Ъуди поуздани као пратЬа, рекли су нам да Юе бити добро ако нас негде успут не продаЉу. ƒа се не бисмо узалуд оптереЮивали таквим стварима, «ураб и Ља смо одлучили да то схватимо као шалу.

ƒо касних вечерЬих сати развозили смо намирнице и ствари и делили новац. ƒео хране и лекова однели смо у дечЉи вртиЮ. — оцем £ефтимиЉем срели смо се у разрушеноЉ цркви јрхистратига ћихаила и договорили се да за два дана служимо свету ЋитургиЉу, то Љест на ¬елики „етвртак. Ќа ЋитургиЉи Ље требало да се окупи неколико стотина преосталих хришЮана из целог √розног. ƒржава их Ље иначе препустила на милост и немилост. ЌемогуЮе Ље описати оно што су ти Ъуди преживели током протеклих година. Ѕило нам Ље драго што бар нечим можемо да им помогнемо.

ѕосле рата мржЬа према –усима била Ље тако велика да им понекад нису дозвоЪавали ни да засаде баштицу како би се колико-толико могли прехранити. ƒок смо пролазили кроз град, подрасник ми Ље био сав испЪуван, али смо се «ураб и Ља трудили да не обраЮамо пажЬу на то како не бисмо испровоцирали Љош гору реакциЉу.

“ребало Ље да «ураб и Ља решимо Љош нека питаЬа, па су нам предложили да уместо у руском представништву преноЮимо негде у граду, и то без пратЬе нашег официра. ќн се, наравно, томе оштро успротивио, али «ураб и Ља смо одлучили да се ослонимо на воЪу ЅожЉу и поштеЬе представника чеченске владе коЉи Ље био у нашоЉ пратЬи. ќфицир нас Ље упозорио да у том случаЉу скида са себе сваку одговорност, након чега се вратио у касарну, док су нас повезли у неку приватну куЮу негде на перифериЉу √розног.

Ќаравно, ниЉе нам било свеЉедно, али Ље ипак све добро прошло. £една велика чеченска породица Ъубазно нас Ље примила, а глава те породице био Ље веома утицаЉан човек, коЉи Ље иначе одрастао у –усиЉи и радио као инжеЬер у »ванову. –азговарали смо до дубоко у ноЮ. ” том разговору схватили смо и другу страну те трагедиЉе коЉа се односила на броЉне, сасвим обичне чеченске породице. –ешили смо скоро све своЉе недоумице, а онда смо очистили моЉ испЪувани подрасник, усрдно се помолили и након тога «ураб и Ља смо заспали чврстим сном.

—а истом оном групом наших пратилаца „ечена уЉутро смо кренули назад кроз разрушени град. Ѕила Ље ¬елика —реда. Ќаши пратиоци изгледали су много добронамерниЉи. Ѕило Ље очито да Ље на Ьих снажан утисак оставила чиЬеница да се нисмо плашили да преноЮимо у куЮи код непознатих Ъуди.

” руску базу поред аеродрома —еверни стигли смо тек касно увече. Ѕили смо уморни од мноштва догаРаЉа меРу коЉима Ље, нажалост, била и Љедносатна потера за нашим аутомобилом. £урили су нас неки наоружани Ъуди коЉи су били непознати чак и нашоЉ пратЬи.

††††

ƒок смо се приближавали касарни, «ураб и Ља смо се унапред припремали да попиЉемо вруЮ чаЉ уз мало хлеба, да након тога прочитамо службу на ¬елики „етвртак, коЉу смо понели из ћоскве, затим молитвено правило пред причешЮе и да одмах после тога одемо на спаваЬе. Ќисмо имали поЉма шта нас чека у касарни!

Ќа капиЉи су нас нестрпЪиво чекала двоЉица официра. —нажно су нас загрлили и испричали нам како су воЉници, коЉи се више нису надали да Юе нас живе видети, припремили свечани дочек кад су сазнали да смо живи и здрави.

„им смо прекорачили праг касарне, просто смо се скаменили. ќгромни сто насред касарне био Ље препун разних Љелâ. “у су били вруЮи комади ЉагЬетине, печено прасе, рибаЕ Ќа ЉедноЉ полици налазила се урамЪена икона испред коЉе Ље горела парафинска свеЮа. ƒомаЮини су за нас припремили све што су могли. — ужасом смо посматрали час то изобиЪе Љелâ, час официре коЉи су се силно обрадовали нашем повратку и коЉи су нас просто опколили и, прекидаЉуЮи Љедан другог, позивали нас да седнемо за сто.

Ц £а то не могуЕ Ќикад у животу нисам прекршио ¬елики ѕост! Ц шапатом Юе «ураб.

јли шта Ље требало да учинимо? ƒа ли Ље требало да почнемо да обЉашЬавамо строгост поста током —трасне седмице, да тим Ъудима, коЉи су се од свег срца потрудили због нас, одржимо предаваЬе о томе како се по црквеним правилима данас ни уЪе не користи, а камоли месо? ћорам признати да тако нешто «ураб и Ља нисмо могли очекивати ни у наЉгорим сновимаЕ ќбоЉица смо осеЮали да би сва та наша обЉашЬеЬа, ма колико била исправна, у том тренутку била много веЮи грех пред Ѕогом, него ли потпуно непредвидиво кршеЬе поста.

«ураб и Ља смо за цео живот запамтили ту предивну трпезу препуну праве хришЮанске Ъубави.

Ќаредних година имао сам прилике да с братиЉом нашег манастира често одлазим у „ечениЉу и у друге воЉне гарнизоне. ”колико би то наше путоваЬе падало у време поста, унапред бисмо замолили да то узму у обзир кад Ље реч о храни.


[1] »чкериЉа Ц тако се „ечениЉа звала у том кратком периоду.

—а руског Ѕожана —тоjановиЮ

14 / 04 / 2015

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0