Srpska

£еванРеЪе о следоваЬу ’ристу

ЌедеЪа свих светих (прва по ƒуховдану)

ћатеЉ, 10, 32-38; 19, 27-30. зач. 38.

ЎаЪе ли домаЮин слугу за овцама ненахраЬена?

ЎаЪе ли отац сина на ораЬе без плуга и волова?

ЎаЪе ли воЉсковоР воЉника у боЉ без оружЉа?

Ќе шаЪе.

††††

» Ѕог не шаЪе у оваЉ свет —воЉе слуге, —воЉе синове, —воЉе воЉнике, ненахраЬене, неснабдевене, ненаоружане. Ќису Ъуди ни мудриЉи ни милостивиЉи од Ѕога - далеко од тога! па кад и они знаЉу снабдевати своЉе посленике са оним што им треба, тим пре зна Ѕог снабдети —воЉе са оним што овима треба.

ј да Ѕог снабдева обилато —воЉом благодаЮу оне коЉи делаЉу Мегово дело, наЉочигледниЉе нам сведочи пример светих апостола. ƒа су дванаест Ъуди, простога порекла и занимаЬа, без воЉске и богатства, без земаЪског сЉаЉа и силе, могли оставити своЉе домове и своЉе родбине, и кренути по свету да проносе ’ристово £еванРеЪе, то Љест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што Ље свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може обЉаснити ничим сем ЅожЉом помоЮу, ЅожЉим садеЉством, ЅожЉом благодаЮу. ѕа Љош имати храбрости устати против лажне учености наЉучениЉих, и погубног богатства наЉбогатиЉих, и опаке власти наЉсилниЉих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Ѕог ниЉе хранио —воЉом мудрошЮу, бранио —воЉом силом, и оружао —воЉим оружЉем? ѕа Љош уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржЪивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижеЬа: да их биЉу и Ъуди и природне непогоде; да их окиваЉу у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краЉа у краЉ света; да их бацаЉу пред дивЪе зверове, да их секу и распиЬу; да гледаЉу сав свет наоружан до зуба против себе, Ьих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву таЉанствену помоЮ, неку храну, коЉа се не узима у уста и храни, неко оружЉе, коЉе се не носи у рукама а невидЪиво силама воЉске неприЉатеЪа (в. II  ор. 10, 4). ”збунивши сав свет нечувеном проповеРу о ¬аскрслом ’ристу, о Ѕогу, коЉи се Љавио Ъудима у телу и поново се дигао у —воЉе небеско царство, и посеЉавши семе нове вере, новога живота, новога створеЬа, они су отишли из овога света. Ќо тек тада почиЬе земЪа да гори од Ьих: од Ьихова семена, од Ьихових речи, од Ьихових стопа. Ќароди, коЉи су их гонили, расули су се по свету; царевине, коЉе су им се противиле, завалиле су се немоЮно у прашину; домови, коЉи их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, коЉи су их мучили, доживели су срам и очаЉ и скончали су преужасном смрЮу. ј семе Ьихово изниче и процвета; ÷рква се подиже из Ьихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина Ъудских; они, коЉи их примише, прославише се; они, коЉи им повероваше и поРоше за Ьима, спасоше се. ќ, како обилато храни √оспод —воЉе посленике!  ако раскошно снабдева —воЉе верне синове!  ако воЉводски оружа све —воЉе воЉнике!

ѕрво √оспод снабдева и оружа —воЉе верне, па онда их шаЪе на посао и у борбу. ј да Ље то тако, показао Ље ’ристос и за —вога земаЪског живота, а показала Ље и историЉа ÷ркве после силаска —ветога ƒуха. ” £еванРеЪу се каже, да ’ристос дозва све —воЉе ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцеЪуЉу (Ъуде) од сваке болести и сваке немоЮи. » рече им онда, да иду и проповедаЉу приближеЬе царства небесног, и Љош: болесне исцеЪуЉте, губаве чистите, мртве дижите, Раволе изгоните; забадава сте добили, забадава и даЉите. ѕрво им, дакле, даде власт, моЮ и силу, па онда их посла на дело. «а тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моЮ. ј да су заиста добили такву моЮ, види се иза речи самога —паситеЪа: забадава сте добили. ј Љош да би показао апостолима, како Ље превелика и неодоЪива та божанска моЮ, коЉа Юе вазда бити с Ьима, √оспод им нареРуЉе, да безбрижно иду на своЉе дело, не носеЮи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаЪине, ни торбе, нити обуЮе; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта Юе одговарати на судовима. ѕа пошто му Ље дао потребну моЮ, и пошто им Ље обЉаснио довоЪност те моЮи за све потребе и све муке у животу, тек тада им Ље нескривено изреРао све муке и сва страдаЬа, коЉа их чекаЉу. ≈то Ља вас шаЪем као овце меРу вукове. Ќо опет их по том храбри: Ќе боЉте се! ¬ама Ље и коса на глави сва изброЉана. ЅожЉа сила помаже и врапцима, а камо ли неЮе вама! » наЉзад, завршуЉе √оспод одлучним речима, коЉе и чине данашЬе ЉеванРеЪе и коЉе Љасно изражаваЉу, шта чека оне, коЉи дату им ЅожЉу моЮ на добро употребе, а шта оне, коЉи дату им моЮ или никако не употребе или покушаЉу Ље на зло употребити:

ј коЉи год призна мене пред Ъудима, признаЮу и Ља Ьега пред ќцем своЉим, коЉи Ље на небесима. ј ко се одрече мене пред Ъудима, одреЮиЮу се и Ља Ьега пред ќцем своЉим, коЉи Ље на небесима. ѕрво Ље награда доброме и верноме воЉнику, коЉи одржи и издржи; а друго Ље казна злом и неверном воЉнику, коЉи се поколеба, посумЬа и преда неприЉатеЪу. «ар може бити веЮе награде за Љеднога човека него да га сам √оспод ’ристос у царству небеском, пред ќцем небеским и пред безброЉним воЉинством ангела, призна за —вога? ƒа га упише у вечну кЬигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави —еби с десне стране на бесмртном збору небеском? » зар може бити веЮе казне за Љедног човека него да га се сам √оспод ’ристос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству ќца Ќебеског: "£а те не познаЉем; ти ниси ћоЉ; ти не постоЉиш у кЬизи живих; иди од ћене!" ј да Ље неопходно потребно Љавно признавати и исповедити име √оспода »суса исто онако као и срцем веровати у Мега, о томе говори апостол ѕавле: ако признаш устима своЉим, да Ље »сус √оспод, и веруЉеш у срцу своме - биЮеш спасен (–им. 10, 9 - 10). “о значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити √оспода »суса. £ер се човек састоЉи из душе и тела, те Ље потребно да цео човек исповеди ќнога коЉи Ље дошао да спасе целога човека.

 оЉи Ъуби оца или матер веЮма него мене, ниЉе мене достоЉан; и коЉи Ъуби сина или кЮер веЮма него мене, ниЉе мене достоЉан. ќвако чудне речи може ти реЮи само ќнаЉ, коЉи има више заслуге за твоЉ живот, него ли твоЉ земаЪски отац и маЉка. ќвако се усуРуЉе говорити Љедино ќнаЉ, коЉи те више Ъуби него што те Ъубе отац и маЉка; ќнаЉ коЉи Ъуби и твога сина и твоЉу кЮер више него што их ти можеш Ъубити. ќтац и маЉка родили су те само за оваЉ тренутни живот, а ќн те раРа за вечни живот; отац и маЉка родили су те за муку и понижеЬе, а ќн те раРа за вечну радост и вечну славу. » Љош, отац и маЉка узимаЉу од Мега па даЉу теби. ќтац и маЉка спремаЉу ти храну, а ќн ти даЉе дисаЬе. Ўта Ље важниЉе - храна или дисаЬе? ќтац и маЉка кроЉе ти одело, а ќн ти Ље скроЉио срце. Ўта Ље неопходниЉе одело или срце? ќн те Ље довео у оваЉ свет, отац и маЉка су капиЉа, кроз коЉу те Ље увео.  о Ље заслужниЉи - онаЉ коЉи те води у неки град или капиЉа, кроз коЉу улазиш у град?

Ќаравно √оспод не искЪучуЉе ону Ъубав према родитеЪима и породу, коЉу ми дугуЉемо свима своЉим ближЬим, и коЉа нам Ље нареРена Љедном од две главне заповести ’ристове. » сам Ље √оспод показао Ъубав према пресветоЉ ћаЉци —воЉоЉ чак и са  рста, указавши ЉоЉ на —вога наЉмилиЉег апостола £ована, као на сина место —ебе. Ќо ќн оно говори у вези са гоЬеЬима и страдаЬима, коЉа предстоЉе Меговим апостолима. ”плашиЮе се отац и маЉка; уплашиЮе се син и Юерка, па Юе реЮи апостолу ’ристовом: одреци се ’риста, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. ∆иви као и остали Ъуди; мани се нове вере! ќна те може раставити од нас и довести до губилишта. ѕа шта да радимо ми онда? ћогу и нас мучити глаРу и шибаЬем; могу нас и погубити. «ар смо те ми зато родили, реЮи Юе отац и маЉка, да због тебе трпимо горчину под старост своЉу? «ар си ти нас зато родио, реЮи Юе син и Юерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршЬака и презрени и гоЬени и, на краЉу можда, и убиЉени? јко нас волиш, остави се ’риста, па живи ту с нама мирно и спокоЉно. - ≈то, у таквим одлучуЉуЮим тренуцима апостол Юе имати да реши: ко му Ље пречи, и кога више воли - ’риста или своЉе родитеЪе? ’риста или децу своЉу роРену? ќд тога решеЬа зависи сва Ьегова вечност, а и вечност Ьегове родбине. Ќикад у животу човек не Юе бити ставЪен на страшниЉе раскршЮе; а не може Љедном ногом иЮи Љедним путем а другом другим. Ќе може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати ЉедноЉ или другоЉ страни. ѕоклони ли своЉе срце ’ристу, може поред себе спасти и родбину своЉу; поклони ли своЉе срце оцу и маЉци и сину и кЮери, погубиЮе сигурно и себе и Ьих. £ер се одрекао ’риста пред светом, те Юе се и ’ристос одреЮи Ьега на —трашном —уду пред ќцем небеским и пред свим воЉинством ангелским и светитеЪским. - (—в. »сидор ѕелусиот пише градоначелнику ‘илеЉу, коЉи Ље био жалостан, што ниЉе постигао у друштву славу, какву Ље желео: "—лава у овоме животу безначаЉниЉа Ље од паучине и ништавниЉа од сновиРеЬа; зато, уздигни ум своЉ к првобитном, па Юеш лако утишати жалост душе.  о жели и Љедну и другу славу, томе Ље немогуЮе достиЮи обе. ћогуЮе Ље достиЮи обе, када не заволимо обе, но Љедну, и то - небеску. «ато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следуЉе и земаЪска слава". ѕисма, 5, 152). ƒа Юе оваЉ одлучни тренутак бити тежак, то Ље √оспод предочио апостолима рекавши: и неприЉатеЪи човеку постаЮе Ьегови домаЮи, то Љест Ьегова родбина, коЉа Юе га задржавати више него ико у свету, да не поРе за ’ристом, и коЉи Юе га наЉвише осуРивати у случаЉу, ако поРе. £ер заиста не везуЉу нас за оваЉ свет неприЉатеЪи него приЉатеЪи, не туРинци него сродници. ƒа би олакшао то раздвоЉеЬе од своЉе фамилиЉе и да би умирио савест оних, коЉи би хтели ради Мега да све своЉе оставе, √оспод им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Ќека се Мегови следбеници не брину, ко Юе им у Ьиховом одсуству хранити и одевати родбину. ’раниЮе их и одеваЮе их ќнаЉ, коЉи храни и одева и врапце. Ѕез воЪе и знаЬа ќца небеског не може пасти на земЪу ни Љедан врабац.  ао да хоЮе √оспод да каже: ни вашоЉ родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воЪе и знаЬа ќца небеског. » родбини вашоЉ, као и вама, и коса на глави сва Ље изброЉана.«ато оставите их и поРите за ћном. √ле, и кад сте с Ьима, не бринете ви о Ьима но Ѕог. »сто Юе тако бринути Ѕог о Ьима и без вас.

Ќо отац и маЉка и синови и кЮери имаЉу овде и Љедан унутрашЬи смисао. ѕод оцем и маЉком разумеЉу се и наши учитеЪи и духовни воРи, коЉи у нама ствараЉу своЉом лажном науком дух противан ’ристу и £еванРеЪу. “о су наши духовни родитеЪи. ќни нас уче замаЪскоЉ мудрости, коЉа служи више телу него души, и коЉа нас одваЉа од ’риста а везуЉе ропски за земЪу. ƒок Љош не познамо ’риста, ми гледамо на ове духовне родитеЪе наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да Ьихове кЬиге читамо, ми им поклаЬамо срца своЉа, Ъубав своЉу, поштоваЬе своЉе, славу и поклоЬеЬе.  о Ьих Ъуби више него ’риста, ниЉе ’риста достоЉан. - ѕод синовима и кЮерима треба разумети, по унутрашЬем смислу, наша дела, наше послове, наша ствараЬа, зидаЬа, писаЬа и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или своЉих руку. ” тим производима нашим лежи и срце наше, Ъубав наша, понос наш. Ќо шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према ’ристу?  ао облаци дима према сунцу!  ао прашина времена према мермеру вечности!  о, дакле, Ьих Ъуби више него ’риста, ниЉе ’риста достоЉан.

ƒаЪе говори √оспод: и коЉи не узме крста свога и не поРе за мном; ниЉе мене достоЉан. ѕод крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеЮе, то Љест: разлуку од оца и маЉке и сина и кЮери, од своЉе родбине, од своЉих приЉатеЪа и учитеЪа, и од своЉих дела.  рст Ље бол, и растанак Ље бол.

ƒаЪе, под крстом треба разумети сва страдаЬа, муке и патЬе, коЉе Юе Љедан ’ристов следбеник срести на своме путу. Ќо све Ље то неопходно за праву Ъубав, да Ље Љош више распламти; све Ље то неминовно потребно као горак лек за болесника, коЉи жели да оздрави. —ваки следбеник ’ристов срешЮе се на свом пут са различитим страдаЬима, мукама и патЬама, по томе Юе се и крстови разликовати. «ато √оспод и вели, да свак узме крст своЉ.

ƒаЪе, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споЪа наилази на човека, него и унутрашЬу муку и бол при разлуци са самим собом, са своЉим старим човеком, са своЉим грешним навикама и страстима, са своЉим телом. “о Ље Љедан од наЉтежих крстова, и он се не може понети без помоЮи ЅожЉе и превелике Ъубави човека према ’ристу. Ќо и таЉ се крст неизоставно мора узети на се. £ер говори √оспод даЪе: коЉи чува душу своЉу, изгубиЮе Ље, а коЉи изгуби душу своЉу мене ради, наЮи Юе Ље. “о Љест: ко брижно чува своЉу стару душу, сву замрЪану гресима и сву запрашену страстима, таЉ Юе Ље несумЬиво изгубити, пошто ништа прЪаво и нечисто неЮе изаЮи пред лице ЅожЉе. ј ко изгуби своЉу стару душу, ко се Ье одрекне, ко Ьу одбаци ’риста ради, то Љест, ради обновЪеЬа и препороРеЬа, ради новог човека и нове душе, наЮи Юе Ље, то Љест наЮи Юе ову нову душу, сЉаЉниЉу и богатиЉу, сто пута сЉаЉниЉу и богатиЉу; исто онако као што Юе сто пута више добити онаЉ ко се одрекне телесног оца или маЉке, браЮе или сестара, жене или деце.

ƒаЪе, под крстом треба разумети часни  рст ’ристов, часни и животворни. ћи не оставЪамо Љедан крст земаЪски, нити оставЪамо Љедну муку да Ље заменимо другом сличном муком. ћи примамо на себе  рст ’ристов, то Љест муку и бол и страдаЬе ради очишЮеЬа од греха, ради обновЪеЬа душе и ради живота вечног. ≈во шта апостол ѕавле каже о  рсту √осподЬем: а Ља Ѕоже сачуваЉ да се чим хвалим осим крстом √оспода нашег »суса ’риста, ради коЉега разапе се мени свет и Ља свету (√ал. 6, 14).  о понесе  рст ’ристов томе постаЉе свет мртав и он мртав свету, - мртав свету али жив Ѕогу. ƒа Ље оваЉ  рст некима лудост а некима саблазан (I  ор. 1, 23) ниЉе никакво чудо. £ер Ъуди са старом, грешном душом, заробЪени овим светом и телесним жеЪама, не могу да разумеЉу никакве муке, коЉе човек не подноси ради неке добити овде на земЪи, било у здравЪу, или богатству, или части и слави. ћеРутим  рст ’ристов означава муке и болове, коЉи се подносе ради здравЪа и богатства душе, и ради части и славе ’ристове, коЉи Ље ÷ар новога царства и Љедина Ъубав оних, коЉи √а исповедаЉу.

“ада одговори ѕетар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта Юе дакле бити нама? ќво питаЬе поставио Ље апостол ѕетар оном приликом, када Ље √оспод саветовао богатога младиЮа, коЉи Ље тражио живот вечни, да иде и прода све своЉе имаЬе и разда сиромасима па поРе за Мим, и када се младиЮ ожалости, Љер беше врло богат. “ада ѕетар постави горЬе питаЬе, коЉе Ље ÷рква довела у везу са данашЬим ЉеванРеЪем због тесне духовне везе Љедног и другог. —вети ѕетар пита у име свих апостола - шта Юе бити с Ьима. ≈то, они су оставили све: и домове своЉе, и родбину своЉу, и посао своЉ, и пошли су за Мим.

ј »сус рече им: заиста вам кажем, да Юете ви коЉи идете за мном, у другом роРеЬу, кад седне син човечЉи на престолу славе своЉе, сешЮете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена »зраиЪевих. Ќа питаЬе ѕетрово √оспод одговара свима апостолима - рече им. Ќо ту Ље и £уда издаЉник меРу Ьима. «ар Юе и он сести на престо? ” то време £уда Љош ниЉе био издао ’риста, и ако се можда издаЉа веЮ зачела била у срцу Ьеговом. «наЉуЮи унапред да Юе √а £уда издати, √оспод и говори условно и обазриво. ѕогледаЉ, како ’ристос не каже: ви сви, него ви коЉи идете за мном. “им речима издаЉник £уда Ље искЪучен, Љер он Ље Љош донекле само ишао са ’ристом, али ниЉе ишао за ’ристом. ”скоро Юе се он одвоЉити сасвим од ’риста и апостола, и на Ьегово место доЮи Юе други, и на Ьегов престо сешЮе други.

—воЉим верним апостолима √оспод обеЮава огромну награду. ќни Юе бити судиЉе целом народу израиЪском, не целом човечанству, - Љер ќн Юе бити Љедини —удиЉа целом човечанству, - него народу израиЪском, из кога су они и поникли. “аЉ народ Юе осудити апостоле у овоме животу, но апостоли Юе му бити судиЉе на —трашноме —уду, када се сви народи и сви Ъуди буду делили на десно и на лево, и када се Љедни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. “ада, при том новом роРеЬу, дванаест апостола Юе сести с десне стране √оспода на дванаест престола славе, и судиЮе свом народу, своЉим судиЉама у овоме животу. Ќо Ьихов —уд неЮе бити суд освете но суд правде.

ќво што Ље √оспод одговорио апостолима тиче се искЪучиво апостола. Ќо к овоме одговору ќн додаЉе сада нешто што се тиче свиЉу верних следбеника Мегових у свима временима:

» сваки коЉи остави куЮу, или браЮу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земЪу, имена ћога ради, примиЮе сто пута онолико, и добиЮе живот вечни. Ќису ли апостоли и светитеЪи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена ’ристовог? Ќе дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаЪскоЉ, коЉи носе Ьихова имена? Ќе стотине, него зар стотине милиона Ъуди и жена не називаЉу Ьих своЉим духовним оцима и духовном браЮом? ЅожЉе обеЮаЬе, дато јвраму, испунило се дословце и на светитеЪима ЅожЉим: духовни пород ових уистину Ље постао тако многоброЉан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (ѕост. 22, 17). «ар светитеЪке, мученице и девице, нису постале духовним маЉкама и духовним сестрама многим и многим верним, коЉи су служеЮи се Ьиховим примером пошли за ’ристом? «ар апостоли и светитеЪи немаЉу и сада на земЪи, као и кроз сву историЉу ’ришЮанске ÷ркве, многоброЉну своЉу духовну децу и своЉе духовне невесте? ќставивши своЉу куЮу и своЉу земЪу, зар нису све куЮе веруЉуЮих постале Ьиховим куЮама, и сва земЪа Ьихова Ьиховом земЪом? ќставивши мало - чак и у самом почетку Ьихове апостолске мисиЉе - сви су добиЉали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (ƒела јп. 4, 34). ƒуховни пород многоброЉниЉи Ље него телесни пород. ƒуховна добит веЮа Ље него телесна добит. «ато √оспод и додаЉе, да Юе сви они добити поврх свега и живот вечни.

ѕо унутрашЬем смислу куЮа означава стару, грешну душу; браЮа и сестре, отац, маЉка и жена означаваЉу земаЪске привезаности наше душе; деца означаваЉу наша грешна дела, а земЪа означава сав чулни свет, заЉедно са нашим телом.  о све то остави ради ’риста, добиЮе сто пута више и боЪе него што Ље имао. » поврх свега живот вечни.

ЅроЉ сто употребЪава √оспод зато што се тим броЉем изражава пуноЮа свих броЉева, те да тиме означи сву пуноЮу дарова, коЉе Юе верни примити. Ќе стотине него стотине хиЪада Ъуди и жена оставили су све оно и добили су све ово. “има и таквима посвеЮена Ље данашЬа недеЪа - ЌедеЪа —вих —ветих. Ќеки светитеЪи имаЉу своЉе засебне дане празноваЬа у години. “о су само наЉпознатиЉи. Ќо сем Ьих има Љош огроман броЉ светитеЪа, коЉи су остали скривени за Ъудске очи, но коЉи су не маЬе познати живоме и свезнаЉуЮем Ѕогу. ќни чине победничку или прославЪену ÷ркву ’ристову, и стоЉе у наЉтешЬоЉ вези с нама, коЉи на земЪи чинимо ÷ркву борбену, воЉинствену.  роз Ьих √оспод светли као сунце кроз звезде. £ер они су живи делови тела ’ристова (≈ф. 5, 30). ќни су живи и моЮни и блиски Ѕогу. Ќо они су исто тако блиски и нама. Ќепрестано гледаЉу они живот ÷ркве ЅожЉе на земЪи; нетремице прате они нас од роРеЬа до смрти; чуЉу наше молбе, знаЉу наше невоЪе, помажу нас своЉом силом и своЉим молитвама, коЉе се као кад од тамЉана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу ЅожЉем (ќткров. 8, 3-4). “о су велики мученици и мученице за ’риста, светитеЪи и богоносни оци, пастири и учитеЪи ÷ркве, благочестиви цари и царице, коЉи узеше ÷ркву ЅожЉу у заштиту од гонитеЪа, исповедници и пустиЬаци, испосници и отшелници, стратилати и Љуродиви - речЉу, сви они, коЉима Ъубав ’ристова засени сваку другу Ъубав на земЪи, и коЉи ради имена ’ристова оставише све и претрпеше све до краЉа, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. ќни и дан-данас помажу нама, да се спасемо; Љер у Ьима нема себичности ни зависти: они се радуЉу да што веЮи броЉ Ъуди и жена буду спасени и доРу у ону славу, у коЉоЉ су они. —ви они вером победише. —ви они угасише силу огЬену, коЉа у виду страсти сагорева немоЮна биЮа Ъудска. ћноги од Ьих поднесоше ругаЬа и боЉ, и окове и тамнице, и наЉзад камеЬем побиЉени бише. ј многи од Ьих, коЉих сав свет не беше достоЉан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пеЮинама и рупама земаЪским (£евр. 11, 33-38). Ќо оваЉ Ље живот испит на делу, а награде се даЉу у ономе свету. ќни положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично Ьима, да би у царству ЅожЉем били слични Ьима. «аиста Ље диван и чудан Ѕог у светитеЪима —воЉим!

ќву Ље недеЪу ÷рква посветила —вим —ветим намерно као прву недеЪу после празноваЬа —иласка —ветога ƒуха ради наше поуке. ƒа се тиме ми поучимо, да су и сви светитеЪи, као и апостоли, показали се наЉвеЮим Љунацима у историЉи Ъудског рода не толико своЉом снагом, колико помоЮу благодатне силе —ветога ƒуха. ЅожЉим хлебом они су храЬени, ЅожЉим ѕромислом снабдевани, ЅожЉим оружЉем оружани. «ато су могли истраЉати у борби, све претрпети и све победити. (—в. ћакариЉе ¬елики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетеЪи, с великим трудом и самопринуРаваЬем, и "наЉзад √оспод долази, у Ьему пребива, и он пребива у √осподу, и сам √оспод у Ьему без труда твори —воЉе сопствене заповести, испуЬаваЉуЮи га духовним плодом", Ѕес. 19).  ао и пример апостола тако и пример свих светитеЪа Љасно нам открива велику и слатку истину, да Ѕог не шаЪе —воЉе слуге у поЪе без хране, нити —воЉе посленике на Ьиву без опреме, нити —воЉе воЉнике у боЉ без оружЉа. —лава и хвала нека Ље за то —вевишЬем √осподу, коЉи победом прослави светитеЪе —воЉе и би прославЪен кроз Ьих!

јли Юе многи први бити последЬи и последЬи први. ќвим пророчанским речима завршуЉе √оспод —воЉ говор апостолима. ќве речи су се и до данас испуниле, али Юе се оне тек на —трашном —уду у своЉ пуноЮи обЉавити. јпостоли су сматрани за последЬе Ъуде у »зраиЪу, а фарисеЉи и лицемери, коЉи су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по коЉему сви газе до сад, пише Љедан апостол (I  ор. 4, 13). Ќо апостоли су постали први, а Ьихови гонитеЪи последЬи и на небу и на земЪи. £уда издаЉник био Ље меРу првима, но своЉим богоиздаЉством постао Ље последЬи. ћноги светитеЪи сматрани су за последЬе, па су постали први, док су Ьихови мучитеЪи и презритеЪи пали са првих места части и славе овога света на последЬе место пред лицем ЅожЉим. ј на —трашноме —уду обЉавиЮе се и видеЮе се. како Юе многи и многи, коЉи се сада меРу нама сматраЉу за прве, отиЮи на последЬа места а многи пак, коЉи сада у животу себе сматраЉу, и од света се сматраЉу, за последЬе, уздиЮи се на прва места.

ќва изрека има и своЉ унутрашЬи смисао. ” свакоме од нас постоЉи борба измеРу нижег и вишег човека.  ад оно што Ље ниско, гадно, грешно, страшно, царуЉе у нама, онда Ље нижи човек у нама први а виши последЬи. »споведи ли човек своЉе грехе, покаЉе ли се, причести ли се ∆ивим ’ристом, онда нижи човек у Ьему пада са првога на последЬе, а виши се уздиже са последЬег на прво место. » обратно, када красота и благообразност ’ристова царуЉе у нама у смирености и послушности према √осподу, у вери и у добрим делима, онда Ље виши човек први а нижи последЬи. Ќо бива, на жалост, да у таквом случаЉу добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености раРа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз коЉе се нижи човек успузава на прво место а виши отискуЉе на последЬе. » тако први постаЉе последЬи а последЬи први.

«ато Ље нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своЉу наду с молитвом полагати на √оспода и на Мегово победоносно оружЉе благодатне силе. —ве могу у »сусу ’ристу, коЉи ми моЮ даЉе (‘илиб. 4, 13), говори апостол ѕавле. –ецимо и ми тако: све можемо, √осподе —вемоЮни, кроз “ебе и кроз “воЉу увек присутну моЮ у нама. Ќишта сами од себе не можемо, осим грех чинити. √ладни смо без “ебе, ƒомаЮине наш. √оли смо без “ебе, ќче наш. Ќенаоружани и безсилни смо без “ебе ¬оЉсковоРо наш. ј с “обом имамо све и можемо све, победоносни —паситеЪу наш. Ѕлагодарни за све, ми “и се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоЮ “воЉу до краЉа живота нашег. —лава нека Ље “еби, √осподе »сусе, са ќцем и ƒухом —ветим - “роЉици ЉеднобитноЉ и неразделноЉ, сада и навек, кроза све време и сву вечност. јмин.

—ветосавЪе.орг

08 / 06 / 2015

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0